"U EU SE MORA BITI - I KAD NAM SE U NJU NEĆE"

Češki predsednik Vaclav Klaus je danas jedan od najprononsiranijih evroskeptika i, mora mu se i to priznati, najkompetentnijih kritičara produbljivanja evropske integracije. No, on, takav kakav jeste, političarima zapadnog Balkana savetuje da nikako ne odustanu od stupanja u Evropsku uniju - kaže im da je ekonomski i politički neizdržljivi ostati izvan, u Uniji se jednostavno mora biti i onda iznutra nastojati da se zauzda unitarizacija i dalje pretvaranje Unije u superevropsku državu i očuva nacionalni suverenitet zemalja-članica. Sledstveno tome, svesrdno, svuda i neprestano, Klaus podržava što bržu integraciju zapadnog Balkana u EU…


S leva: madjarski premijer Viktor Orban, hrvatska premijerka Jadranka Kosor,
predsednik Evropskog saveta Herman Van Rompuy i predsednik Evropske komisije
Jose Manuel Barroso u Briselu u petak 24. juna 2011. pošto je nemačka
kancelarka Angela Merkel izjavila da su se evropski lideri složili da žele da
Hrvatska postane članica EU

Veći evroskepticizam medju članicama EU

Kada su 2004. Česi na referendumu glasali o stupanju u EU Klaus se, kažu, povukao u svom patetičnom stilu na Rip, poveće brdo ili omanju planinu, oko 70 kilometara severozapadno od Praga, gde su se u ključnim povesnim trenucima nacionalni junaci i vodje povlačili na razmišljanja i razbistrivanje glave, i odbio da svojim sugradjina bilo šta preporuči – ni da glasaju za ni protiv ulaska u Uniju.

Sada nema spora oko toga da bi većina i to uverljiva, kako se procenjuje bar od 60 posto, glasala protiv ulaska u Uniju ali niko u brojnom političkom taboru evroskeptika i ne pomišlja da pozove na referendum ili neku drugu akciju u prilog izlaska zemlje iz Unije. To je jedan od paradoksa sadašnjeg stanja svesti u Evropi - nikad toliko nezadovljstva EU i Briselom ali se sve na tome i završava. Tojest, niko ne preduzima, može se čak reći i ne pomišlja na korake da izadje iz Unije. Ukratko, klausovski rečeno, u Uniji, iako je nećemo i ne volimo, mora se biti!

Brisel-dežurni krivac

Na EU su koncentrisana mnoga nezadovoljstva i neraspoloženja čije generatore bi, medjutim, u dosta slučajeva trebalo tražiti na drugim stranama, pre svega u sopstvenim sredinama. I za ekonomsku krizu ispalo je da veću odgovnost snosi Brisel nego nacionalne vlade koje imaju mnogo veća ovlašćenja u ekonomskoj politici. I za krizu evra ispalo je da je kriva EU, a ne vlade koje su se krajnje neodgovorno ponašale, zaduživale i sada očekuju da ih druge zemlje-članice spasavaju od bankrota. To, naravno ne znači da institucije i ljudi koji ih vode u Uniji nemaju svoj deo odgovornosti ali je teško očekivati kada se u vrhove Unije po pravilu biraju tkzv konsensualne, u stvari blede i bezbojne ličnosti, da će one moći da izadju iz svoje senke...

Zanimljivo je pri tome da se evroskepticizam počeo naglo širiti u poslednje dve godine u novim članskim zemljama koje su gotovo neverovatno, sve do reda, kao ni u jednom od dosadašnjih talasa proširenja, profitirale od ulaska u Uniju 1. maja 2004. i 1. februara 2007. Čak su nekima od njih, na primer Češkoj, takva raspoloženja sada i jače izražena nego u tradicionalino izolacionističkim sredinama kakva je Velika Britanija. A Češka je upravo u godinama po stupanju u EU, do krize, imala period najbržeg ekonomskog rasta u novijoj istoriji! Takav razvoj je još više ubrzao jačanje nacionalne valute krune u odnosu na evro tako da se evropska valuta, koja je prilikom uvodjenja 2002. vrijedila preko 36 kruna, sada menja za samo 24 - toliki je kurs bio ujesen 2008. prilikom izbijanja svetske finansijske krize, toliki je i sad. A predvidja se da će kruna i dalje jačati. I onda ne treba da čudi što Česi odbijaju evro i više poverenja imaju u svoju valutu i svoju centralnu banku nego u vlade i banke takozvanih PIGS-a zemalja (Portugal, Irska, Grčka, Španjolska) koje su uz asistenciju opšteg oportunizma i sistemski tolerisanog kršenja odredbi Mastrihtskog ugovora, svakako najviše krive za aktuelnu krizu.

Dobitnici nisu zadovoljni?

Kriza evra učinila je da čak i Poljaci, koji su do skoro bili medju najvećim evrofilima, većinom neće, kako pokazuju ankete, zajedničku evropsku valutu i počinju sumnjičavo da gledaju na dalje produbljivanje evropske integracije. Oni su, inače, uz Slovačku sigurno medju novim članicama najveći dobitnici od stupanja u Uniju. Ima dosta ekonomskih stručnjaka koji tvrde da bi Poljska danas bila u sličnoj tj katarstrofalnoj ekonomskoj situaciji kakva je u Ukrajini, zemlji slične veličine i privredne srukture, da nije stupila u EU. Poljska je za šest godina članstva u Uniji, kako su izračunali pre godinu dana, „zaradila“ 21,4 milijarde evra, pošto je u zajedničku kasu uplatila 16,7 milijardi a dobila preko dotacija i raznih programa 38,1 milijardu. U tom periodu, tojest od ulaska u EU dobila je 80 milijardi evra stranih investicija što je uverljivo više nego što je dobila ukupno u prethodnom 15 godošnjem periodu po padu komunizma. Evropskim parama se gradi polovina poljske putne infrastrukture koja je najzaostalija u EU. Za samo pet godina po ulasku u Uniju bruto društveni proizvod (BDP) ove zemlje je, zahvaljujući ubrzanom rastu, skočio sa 51 na 56 posto udela u odnosu na prosek Unije. U tom periodu nezaposlenost je preplovljena sa 20 na 10 posto, gastarbajteri koji su iskoristili mogucnosti zapošljavanja u Uniji poslali su kućama oko 25 milijardi evra za pet godina. Zahvaljući toj dinamci, pokretanoj širokim tržištem EU i evropskim novcem, Poljska je bila jedina zemlja Unije koja je izbegla recesiju tokom krize!

A šta reći za Slovačku, zemlju slične veličine, pa i istorije, kao i Hrvatska. Slovačka je tokom prvih pet godina u EU doživela fantastičan privredni bum i svoj BDP u odnosu na prosek u EU povisila sa 57 na 72 posto. Češka, istina, ima učešće u visini od 83 posto ali ga je u ovom periodu povećala za „samo“ osam posto, a Slovačka za čitavih 15! Najmanje je, inače, u tome napredovala Madjarska čiji je BPD povisio učešće u evropskom proseku za svega jedan procenat, sa 63 na 64 posto (Madjarska je poseban slučaj - u toj zemlji je iz unutrašnjih razloga izbila teška ekonomska kriza više od dve godine pre opšte krize).

Slovaci su nezaposlenost u tom periodu smanjili sa 18 na 12 posto, bili prva postkomunistička nova članica koja je posle Slovenije uvela evro i to sasvim glatko.

Najveće tržište na svetu

Mnogim još podacima se može uverljivo obrazlagati koliko su nove članice EU dobile od tog članstva. Ekonomija EU, koja ima oko pola milijarde žitelja, najveća je na svetu. To veliko jedinstveno tržište na kome se slobodno kreću robe, usluge, kapital i ljudi, je ono bez čega bi Evropa bila daleko ispod onog što danas jeste. A sve to, kao i institucije i politika, gradilo se postupno od 1950. kada se počelo raditi na osnivanju Zajednice za ugalj i čelik koja je ustanovljena pre skoro 60 godina, 1952. Glavni akteri su bili u tome, „idejni otac“ Unije, Francuz Jean Monet, jedini čovek koji je proglašen za „počasnog gradjanina EU“, francuski ministar spoljnih poslova Robert Schuman, uz punu podršku, harizmatičkog oca „nove Nemačke“, kancelara Konrada Adenauera. Ovim zaslužnim ljudima treba svakako dodati ime Francuza Jacques-a Delors-a koji je 90-ih udario temelje Uniji ovakvoj kakva je danas, a imao politički autoritet koji nije bio manji ni od jednog francuskog predsednika ili nemačkog kancelara.

Evropskoj komisiji se često zamera na birokratizmu i na tzv evro-speak-u, tojest posebnoj evro vrsti politički korektnog ali često sadržajno ispražnjenog novo-jezika. No, iz kancalerija EK izašao je sjajno napisan, jasno i kondenzovano, dokument o tome kako je nastala i kako se razvijala EU.

Evo te džepne istorije u celini.

Kako je osnovana Evropska unija?

Nakon II svetskog rata nekoliko evropskih zemalja htelo je saradjivati da bi sprečile nove ratove. Zato su Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija i Zapadna Nemačka 1952. osnovale Evropsku zajednicu za ugalj i čelik. To je bio prvi korak u stvaranju Evropske unije.

Ovih šest država odlučilo je da saradjuje u proizvodnji uglja i čelika. To su važne sirovine za proizvodnju oružja i putem saradnje te zemlje su htele da spreče medjusobne buduće ratove. Drugi, najvažniji cilj je bio olakšavanje obnove industrija tih zemalja posle II svetskog rata. Saradnja je omogućavala zaposlenima u industriji uglja i čelika da rade bilo gde na teritoriji ovih šest zemalja.

Zajedničko tržište sa slobodom kretanja

Osnivanje Evropske zajednici za ugalj i čelik postalo je startni signal za mnogo obuhvatniju saradnju. Već 1958. saradnja se Rimskim ugovorima proširila na druge produkte, usluge i kapital. U principu sve osobe u zemljama članicama dobile su istu mogućnost kretanja izmedju zemalja, što je ranije važilo samo za zaposlene u industrijama uglja i čelika.

Saradnja je značila, takodje, i carinsku uniju i upotrebu nuklearne energije u miroljubive svrhe. Čitav kompleks saradnje je nazvan Europskom zajednicom, skaćeno EZ. Vremenom, saradnja je proširena i na zaštitu životne sredine, agrar i transport.

Proširena saradnja i povećanje broja članica

Tokom 70-ih i 80-ih još nekoliko zapadnoevropskih zemalja postale su članice EZ. Krajem 80-ih mnogi komunistički režimi u Istočnoj Evropi su počeli da se raspadaju. Berlinski zid koji je simbolično delio Evropu na istok i zapad je pao i Nemačka se ponovo ujedinila.

Promene u Evropi i u saradnji EZ zemalja su bile tako velike da je početkom 90-ih dogovoreno da se osnuje Evropska unija (EU). Države su počele saradjivati u oblastima kao što su, na primer, vanjska i bezbednosna politika, policijska i krivično-pravna pitanja. Države su odlučile da osnuju EMU – Evropsku monetarnu uniju i uvode evro.

EU nastavlja da raste

EU nastavlja da se razvija. U maju 2004. EU je dobila deset novih zemalja članica a u februaru 2007. još dve, kada su se pridružile Bugarska i Rumunija. EU sada ima 27 zemalja članica a još nekoliko zemalja je zatražilo članstvo. Da bi saradnja nastavila da funkcioniše u ovako proširenoj EU u toku je rad na reformama medjunarodnih ugovora koji upravljaju unijom“.