SRBIJA I NATO, IZMEDJU KORISTI I SRAMOTE

To što će Srbija sledeće nedelje ugostiti 55 delegacija zemalja članica NATO ili onih koji su partneri ovog saveza, isto je što i namignuti Severnoatlantskoj alijansi da imamo dobru volju a, istovremeno, reći drugima da smo i dalje vojno neutralni. Tačnije, držimo se i dalje neutralne pozicije, a gledamo ka ovom Savezu za koga nas vezuju ponešto dobra, ali najviše loša sećanja. I dok predstavnici vlasti tvrde da je konferencija pre svega stručni sastanak na vrhu (vojnom) i da nam je ukazano poverenje da budemo domaćini dokaz da više nismo političke ili bezbednosne parije, opozicija ostaje čvrsta – ovo je znak novog približavanja NATO, više od Partnerstva za mir, i naša sramota. Zato u nedelju, dan pre početka konferencije, opozicione partije i pokreti nenaklonjeni evroatlantskim integracijama organizuju protest protiv sastanka 55 vojnih delegacija zemalja članica ovog pakta, i njima partnerskih država i organizacija. Protiv čega to opozicija istupa, a šta vlast hvali kao veliki uspeh srpske spoljne politike?

Samo pogled "u tudje dvorište"?

„Ovo je pre svega stručna konferencija na kojoj će visoke vojne delegacije razmeniti mišljenja o bezbednosti u svetu i načinima da se odgovori na izazove, i kako u takvim uslovima delati kao partner. A ne mesto gde će Srbija reći da želi da uđe u NATO“, kaže za Balkanmagazin Tanja Miščević, državni sekretar i pomoćnik za politiku odbrane u Ministarstvu odbrane, o petoj ovakvoj konferenciji koju organizuje Strateška komanda NATO za transformaciju. „Bojim se da se ovaj događaj malo više politizuje nego što tome ima mesta.“

Tanja Miščević podseća da je svet veoma promenjen u odnosu na prošlu godinu a kamo li prema vremenu od pre dvadesetak godina. Danas je nemoguće razmišljati o bezebdnosti a da ne gledate u susedno dvoriše ili ne sarađujete sa drugim zemljama ili nekim međunarodnim organizacijama.

S ovim se slaže i vojni analitičar Aleksandar Radić: „Ovde dolaze eksperti da pričaju o poslu“. Radić, ipak, dodaje da je konferencija važna i kao politički simbol: „Već samim time što se održava ovde. Naši su motivi, očito, da pokažemo dobru volju, da ovo bude referenca nekog našeg budućeg koraka ali i da do daljnjeg poštujemo proklamovanu vojnu neutralnost.“

Skriveni hod prema komandi NATO

Međutim, Miloš Jovanović, sorbonski đak iz predmeta međunarodno pravo i potpredsednik DSS, tvrdi da se iza stručne priče krije zapravo istinsko hodanje atlantskom stazom, sve do komandi u Briselu i Monsu, a što je odstupanje od važeće vojne neutralnosti naše zemlje. I da je, s obzirom na činjenicu da nas je dotična organizacija pre dvanaest godina bombardovala, da je u međuvremenu sama priznala da je naoružavala i da obučava pripadnike oružanih snaga separatista na Kosovu i Metohiji, i da se zalaže za nezavisnost tog dela naše zemlje, održavanje ovakve konferencije – nacionalna sramota.

„Nesumnjivo je reč o novom koraku ka članstvu u NATO“, kaže za Balkanmagazin Jovanović. „Uostalom, sam je NATO na samitu 2009. godine u dokumentima zapisao da je Srbija u međuvremenu napravila dalje značajne korake ka tom savezu. Uz to, tema je nadrealna – razrada strateškog koncepta iz Lisabona (dokument sa prošlogodišnjeg samita NATO, prim. aut.) u kome stoji da NATO učestvuje u obuci i naoružavanju oružanih snaga albanskih separatista na Kosovu i Metohiji. Cela stvar izlazi suštinski iz okvira Partnerstva za mir, samim time i narušava našu vojnu neutralnost.“

Jovanović kaže da je tvrdnja ministra odbrane Dragana Šutanovca da je prošlogodišnja takva konferencija održana u Finskoj a da ova država u međuvremenu nije postala članica NATO, zasnovana na pogrešnoj postavci. Finska i ne mora ući u NATO, ona je prava ispostava tog saveza već niz decenija. Čak je i u vreme Hladnog rata imala poseban status.

Ukratko, srpska politička javnost je, kao i građani, apsolutno podeljena po pitanju pete strategijske konferencije koju održava Strategijska komanda NATO za transformaciju. Argumenti obe strane su jaki. Ipak, otkud to da Srbija bude domaćin ovome događaju?

Širenje političkog uticaja NATO

Pre više godina je Strategijska komanda NATO za transformaciju došla na ideju da bi održavanje susreta visokih vojnih zvaničnika članica saveza, ali i partnerskih država i organizacija, bilo dobra zamisao jer bi analiza trenutnog stanja bezbednosti u svetu postignuta na takvim skupovima kojima prisustvuje više desetina zemalja, zasigurno donela kvalitetna rešenja. Po principu "više glava, više zna". Razume se, alijansa u tome vidi i daleko širi politički interes. Vojska je, na posletku, uvek sredstvo politike. Tamo gde nema dovoljno dobrih političkih odnosa, često vojnici prednjače. Tako se, kroz jednu stručnu priču (vojnici su profesionalci i tako gledaju i svoje kolege iz država sa kojima su do juče ratovali) ostave, zapravo, otvorena vrata tamo gde ih politička sredstva zatvore.

Takođe, stvaranjem partnerskih organizacija i privlačenjem novih država, NATO širi i svoj politički uticaj.

Govoreći i jezikom diplomatije, poveravanjem organizacije ovakve konferencije nekoj državi koja još nije dobila ulaznicu za ovo društvo najmoćnijih, istovremeno se šalje poruka o poverenju koje NATO ima u dotičnog domaćina, o aspiracijama saveza. Ili, kao u slučaju Makedonije koja godinama već čeka na članstvo, da će se držanje na stend-baju jednom ipak okončati. Tako je prva ovakva konferencija održana pre pet godina u Makedoniji a poslednja (pre najavljene u Beogradu), u Finskoj. Kako saznajemo, sami smo se prijavili za održavanje ovog skupa, a uvod u celu priču i glavna proba naših kapaciteta za ovakvu organizaciju je bila prošlogodišnja balkanska konferencija o bezbednosti, na nivou načelnika generalštabova i njihovih zamenika.

Najveći vojni skup u prethodnih sto godina

Po rečima Tanje Miščević, Beograd će sledeće nedelje ugostiti najveći vojni skup u poslednjih sto godina, i svakako najbrojniju ovakvu konferenciju.

„Od 69 zemalja koje su ili u NATO ili su sa tim Savezom povezane nekakvim partnerskim odnosima, kod nas dolazi 55 delegacija, što je do sada najveći broj prisutnih“, kaže Miščevićeva. Ne dolaze mahom one zemlje koje su dosta udaljene od nas, poput Australije, Indije, Tadžikistana, Turkmenistana. Zatim države sa trenutno ozbiljnim unutrašnjim problemima kao što su to Egipat, Irak, Tunis. Ne dolaze ni Maroko, Malta, Moldavija, Jordan, Bahrein...

Ono što je, međutim, ključno pitanje koje niko javnosti nije do sada objasnio potanko, je kakva korist za Srbiju dolazi od ovoga? Naravno, kakva bi se i šteta mogla očekivati? Nema nikakve sumnje da je ono što je pre neki dan rekao ministar odbrane Dragan Šutanovac, tačno – da je sama činjenica što nam je poverena organizacija, veliko priznanje naših sposobnosti. Ali, osim što je ovde reč o dobroj generalnoj probi pred samit nesvrstanih na jesen, i dobroj reklami za srpske kapacitete, ima li kakve političke koristi?

To je već nešto što se teško meri. Kao prvo, valja znati da će tu biti mnoštvo zemalja Afričke unije, Bliskog istoka, na primer. Sve one, kako saznajemo u diplomatskim krugovima, na Srbiju gledaju kroz dobre usluge nekadašnje SFRJ i kao na neku vrstu linka do Evropske unije, i uopšte njima preko potrebnih evropskih zemalja. Ali, koliko je taj teren osetljiv vidi se i po činjenici da je NATO (koji je tik pred izbijanje rata u Libiji počeo izgradnju posebnog partnerstva sa AU a što je trebalo da bude sredstvo evropskih sila da se vremenom umanji uticaj Kine na afričke države), u međuvremenu, zbog rata u Libiji pokvario odnose sa afričkom organizacijom.

Srbija, svejedno, može biti prilično sigurna da joj ova konferencija neće pokvariti odnose sa članicama AU. Jer, svaka država, kada analizira odnose sa nekom drugom zemljom, gleda i kako dotična stoji naspram ostalih političkih subjekata u svetu, naročito moćnika. Dobri, ali izbalansirani odnosi sa bilo kojom međunarodnom organizacijom ili nekom uticajnom državom, mogu pre doprineti no odmoći.

Tanja Miščević podseća da su naši odnosi sa ovim savezom od 2006. godine i pristupanja Partnerstvu za mir bili u opadanju, najviše zbog statusa Kosmeta. „Urušeni su politički odnosi“, kaže ona. „Ali su 2010. godine obnovljeni odnosi sa KFOR-om, rad grupe za reformu sektora bezbednosti, nastavilo se sa radom na kodifikaciji za veću interoperabilnost, a u pripremi su i SOFA sporazum sa NATO, i IPAP dokument, tj. plan aktivnosti u Partnerstvu za mir“. Drugim rečima, odnosi napreduju, radi se na njima, a gde će im biti crvena linija, videćemo.

Valja znati, takođe, da Srbija sa većinom ovih država ima institucionalizovanu saradnju, sa pojedinim čak veoma razvijenu, a na neke tek računa. Kao što je to slučaj sa Brazilom, koji ima partnerske odnose sa NATO, moćnu ekonomiju, čak i vojnu privredu, i sa kojim se razgovara o zajedničkom vojno ekonomskom nastupu na treća tržišta.

Velika sramota – ambasadorska vremena u Srbiji

Ono što ljude kod koristi i štete od ovog sastanka najviše brine je kakav će utisak organizacija konferencije ostaviti na – Rusiju. Miščevićeva podseća da i Rusija šalje svoju visoku vojnu delegaciju.

Da li se činjenica da ne dolazi general Nikolaj Makarov, već njegov zamenik, može posmatrati kao neka vrsta poruke domaćinu konferencije, tek treba videti. Izvesno je da Makarov ne može doći jer ne dolazi ni njegov parnjak iz SAD, načelnik združenog generalštaba američke vojske, admiral Majkl Malen. Sile uvek brinu o ovoj vrsti reciprociteta. I u vezi sa Rusijom su mišljenja podeljena.

Ruski zvaničnici se sada već otvoreno protive tesnom vezivanju Srbije za NATO. Teritorijalno najveća zemlja na svetu ima svoje interese na Balkanu, i nakon niza godina poteškoća, u stanju je da zastupa te interese. Aleksandra Radića sadašnje prilike podsećaju na „konzulska vremena“, kada su se diplomate velikih sila aktivno mešale u sva pitanja neke male ili nejake države, na način neprimeren u diplomatiji. Nije tajna, i na veliku je sramotu, to rade amabasadori skoro svih velikih država u Srbiji pa i ruski, i to toliko da je sada važnije za bilo koju stranku da dobije podršku neke ambasade, nego građana na izborima. Međutim, ono što je za neke vojne analitičare pitanje, jeste šta Rusija zapravo očekuje od Srbije, okružene članicama ili budućim članicama NATO, kada je i sama u Partnerstvu za mir, ima veoma razvijenu saradnju sa NATO, čak i posebno telo koje kanališe tu saradnju: Savet Rusija - NATO?

Miloš Jovanović ima odgovor.

„Kao prvo, Rusija je u potpunosti 'ispraznila' svoje učešće u Partnerstvu za mir i sve prebacila na Savet Rusija – NATO, što je inače bilateralna organizacija sa partnerskim odnosima.“

Aleksandar Radić misli da bi se dobio daleko realniji pogled ako bi se pogledalo u ruske vojne strategije i planove. Po njemu, nas tamo nema, što je znak da ova država ima osećaj za realnost odnosa na Balkanu. Evroatlantisti će dodati, u prilog tome, da se konferencija u Beogradu održava u času kada Rusija i NATO održavaju zajedničku vojnu vežbu.

Ali, to što Rusija možda u ovom vremenu sagledava odnose balkanskih zemalja na određeni način, ne znači da ta sila odustaje od ovog prostora. Velike sile znaju da u međunarodnim odnosima ništa nije trajno, i da se oni kreiraju, dugo i uporno. Da je Rusija zainteresovana za ovaj prostor,vidi se to stvaranju zajedničkog centra za vanredne situacije u Srbiji, „Južnom toku“, ulasku ruskog kapitala na ovaj prostor. A i po medijskim ponudama Srbiji da postane posmatrač u Organizaciji dogovora kolektivne bezbednosti (ODKB), koji vodi Rusija a okuplja bivše države SSSR. Doduše, s time u vezi, ovde malo ko veruje da bi naše članstvo bilo realno. Prvo, zato što dotična organizacija nema jasne konture, kako to kaže Miloš Jovanović. Drugo, zato što okuplja zemlje bivšeg SSSR, a Srbija to nikada nije bila. Treće, zato što okrenuti se tom savezu, takođe, znači napustiti politiku vojne neutralnosti.

Rusija je važna karika za zemlje BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južnoafrička Republika), a to su ekonomije i sile u usponu. Nije Rusija jedina među njima koja gleda sa skepsom prema NATO. Ali su sve važne kao tržišta zemljama poput Srbije.

Ponašanje Srbije u odbrani teritorije i ugleda

Kako će se organizacija ovog događaja odraziti na naše odnose sa pojedinim zemljama pa i Rusijom, moći ćemo bliže da sagledamo tek nakon skupa, kad saznamo teme kojima su se učesnici bavili. Jer, tu svaka država dolazi sa svojim skupom problema i želja. Izvesno je da će pored glavne teme – transformacija nakon Lisabona i bezbednosni izazovi u svetu – i tri panela, kroz razgovore o efikasnijem rešavanju bezbednosnih izazova, regionalnim problemima, provući i mnoge teme važne pojedinim učesnicima.

Izvesno je da je konferencija korak napred ka boljim odnosima sa NATO. Gde su tu crvene linije koje se ne smeju preći, zavisiće od onoga što politička elita zacrta kao nacionalni interes i definiše kao spoljnu politiku. Koliko će im u tome značiti opredeljenje naroda (po istraživanju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, dve trećine građana Srbije je protiv ulaska u NATO), nije baš jasno. Jer, očito je da je i ta elita podeljena, u najmanju ruku, između politike sa više stubova i one koja kaže da smo okruženi NATO.

Ovde se, čini se, i dalje malo ko bavi računicom koliko šta košta, i koja su sredstva plaćanja. Nemojmo se lagati: mnoge zemlje u svetu su zbunjene ponašanjem Srbije u odbrani teritorije i ugleda, jer znaju da u tom poslu uvek postoje crte koje se ne prelaze. Valja sačekati kraj konferencije, čuti šta je sve bilo na stolu tema za raspravu, pa onda odmeriti domete skupa.