SAMOUBICE SPALJUJU TEMELJE ARAPSKIH REŽIMA
Dosad nepoznata forma protesta u islamskom svetu
Samoubistvo, posebno u najdrastičnoj formi samozapaljivanjja, retka je forma političkog protesta u svetu, posebno islamskom. Utoliko više šokira talas ljudskih buktinja koji se poslednjih dana širi arapskim zemljama...
Za poslednja dva meseca spalilo se 20 ljudi. Prvi je bio prošlog meseca tuniski student Muhamed Buazizi, poslednji ovog vikenda jedan 60-godišnji nezaposleni Saudijac. Zapaljivali su se, takodje, u Egiptu, Alžiru i Mauritaniji.
Povredjenog Muhameda Buazizi-ja posetio je i tuniski predsednik ali je zbog kasnijih
nemira morao da pobegne iz zemlje
„Svedoci smo novog trenda“, izjavio je agenciji AP Blake Haunschell, ekspert za Bliski Istok. „U tome je nešto što užasava i ostavlja trajni utisak. To su šokantne pojave koje privlače ogromnu pažnju, izazivaju odbojnost ali i saučešće i simpatije“, dodaje on.
Teško se može razumeti da to čine muslimani. Jer, islam još izričitije od hriršćanstva prokazuje i odbacuje samoubistvo, smatra se taj čin neoprostivim... Izuzev Kurda koji su sebe zapaljivali i to, uglavnom, u Evropi, ovi akti nemaju presedana u istoriji islamskih naroda. Drugačije je jedino kada je u pitanju samoubica-atentator koji se „žrtvuje za islam“ i tako dobija status mučenika.
Mada se možda i ne mogu svih ovih 20 slučajeva samozapaljivanja staviti sasvim u isti red, imaju mnogo toga zajedničkog. Pre svega, izražavaju krajnji očaj počinilaca zbog vrištećih socijalnih problema i ličnog položaja u društvu...
No, to nije, naravno, od juče, masovna beda i očaj su već dugo stvarnost arapskog sveta. Na delu je medjutim, snaga primera, koja je još veća jer se izražava kao spektakularna fascinacija užasom i najdrastičinjim samorazaranjem. Ukratko, Buazizi nije zapalio samo sebe nego je bacio iskre širom arapskog sveta...
Čin Buazizi-ja se pokazao kao najdelotvorniji upaljač revolucije koja je za kratko vreme oduvala jednog od najsofiisticiranijih i najuspešnih diktatora u arapskom svetu, tuniskog predsendika Zeinelabidin ben Alija. Taj uspeh je pojačao snagu primera mladog Buazizi-ja koji se nije pobunio toliko zbog teških socijalnih prilika (Tunis spada u ekonomski najbolje stojeće i socijalno uredjene islamske zemlje) nego zbog ponižavanja od strane vlasti: policija mu je zaplenila automobil iz koga je prodavao voće na ulici.
Posle ekspresnog pada tuniskog šefa države, zavladao je strah medju drugim arapskim diktatorima. Nastoje da umire narod, možda i sebe, pričama o tome da se radi o tragičnim ali izolovanim činovima mentalno poremećenih ljudi, iako se u sebi boje da te buktinje ne raspale i pokrenu mase i protiv njih. Socijalne proteste, koji se javljaju i u njihovim zemljama, islamisti iz drugog plana vešto koriste i skupljaju poene, kao što se to već dogadja u Alžiru, Egiptu, Jordanu, Jemenu, Siriji, Sudanu, čak i u Omanu. Od svih zemalja, najbliži Tunisu po situaciji i po rizičnosti perspektive bez sumnje jeste najmnogoljudnija arapska zemlja i ključni saveznik Zapada u regionu, Egipat u kome se približava kraj vladavine ostarelog i teško bolesnog Hosnija Mubaraka.
U svetu je tokom poslednjih nekoliko decenija na ovaj način živote žrtvovalo više stotina ljudi.Vijetnamski budistički monasi, litvanski nacionalisti, indijski studenti iz viših kasti, južno-korejski levčarski aktivisti...Medju evropskim ljudima-buktinjama najpoznatiji i najupečatljiviji su češki studenti Jan Palah i Jana Zajic, a koji su se spalilili u znak otpora sovjetskoj okupacije Čehoslovačke, i Poljak Rihard Sivjec koji je na taj način protetstovao protiv sudelovanja njegove zemlje u toj okupaciji. U muslimanskim zemljama to je tudji i sasvim novi fenomen, utoliko više što islam kategorički zabranjuje kremiranje. To je, prema analitičarima, utoliko jači signal dubine krize u kojoj se nalazi arapski set.
