REFERENDUM

Srbi sa Severa, kao neko ludo pleme Gala, „sišli“ su s barikada i sjatili se u neke četiri male opštinske zgrade, da tamo daju svoje glasove protiv institucija paradržave Kosovo. Gali, koje je u strip serijalu „Asterix“, punom istorijskih aluzija, slavio Francuz Albert Udrez – žive u malom selu, imaju magični napitak i prave velike probleme Cezarovom Rimu. To pleme, koje ne želi da bude deo Carstva, na svojoj strani ima čitaoce svih uzrasta i nacionalnosti širom sveta, na način sličan onom gde se u svakom filmu o pobunjenim Ircima i ludim Škotima – navija za te pobunjene i lude, kojih je malo, a protiv Britanije koja je antipatična čak i Englezima.


Kosovski premijer Hašim Tači izjavio je juče u Skupštini Kosova, povodom
današnje godišnjice proglašenja nezavisnosti, da je 17. februar 2008. bio
istorijski dan i prekretnica za Kosovo

Ogledalo neiskrene politike

Pozicija Srba sa Severa Kosova počinje, ironijom u kojoj su oni postali ti koji su „separatisti“, sve više da podseća na mitske priče – gde se bune i do nekog principa još uvek drže oni kojih je najmanje, koji su u neprijateljskom okruženju, od kojih su svi digli ruke i koji svim stranama predstavljaju problem. Dakle, najslabiji (a samim tim najjači).

Ta pozicija - u koju su gurnuti od strane svoje dražve, kosovskih Albanaca i međunarodne zajednice - čini da su u pravu i onda kada su potezi koje prave jednako suludi kao potezi onih Gala iz Udrezove priče. U pravu su jer zastupaju princip, kakvi god bili i šta god o njima pisali, oni još jedini drže kurs na koji se Srbija ustavom obavezala. Pozicija u kojoj se nalaze je ružno ogledalo Srbije. Ta država je prvo favorizovala Sever u odnosu na Jug Kosova; pa je onda od tog Severa – zajedno sa Albancima i službenicima međunarodnih misija - napravila neku vrstu Meksika usred Balkana; pa je onda preko svojih kriminalaca na tom mestu prala veliki novac; pa je onda čitavo to mesto proglasila za kvazipatriotsku Gomoru; pa je onda iskoristila patriotizam tih ljudi i izvela ih na barikade da brane pregovaračke pozicije nesposobnih i neiskrenih ljudi; pa je onda te patriote sa barikada prozvala kriminalcima i odrekla ih se – uvodeći za te potrebe u dramu lik Zvonka Veselinovića čije je ime volšebno postalo zaštitno lice barikada, da bi to ime, isto tako volšebno, prestalo da se pominje pošto je ovaj uhapšen – i da bi, na kraju, njihov, ne mnogo bitan za svet, pokušaj da referendumom kažu da oni zaista ne žele da budu deo Republike Kosova, proglasila nelegitimnim i nelegalnim. I štetnim za evropske integracije.

Neustavno, nelegitimno, nedolično...

Referendum na Severu neće uticati na status Kosova. Status Kosovu kao državi može da pokloni samo Srbija, što i čini. Referendum na Severu neće uticati (nažalost) ni na evropske integracije. Na njih će uticati odluka država koje se o toj stvari pitaju. Ali referendum na Severu – gde je izašlo oko 75 % Srba koji tamo žive, od čega je 99,74 % zaokružilo, naravno, da ne želi da prizna institucije kvazidržave Kosovo – nije stvar o kojoj službenici vlade Republike Srbije smeju da se izjašnjavaju sa nipodaštavanjem sa kakvim se izjašnjavaju. Oni ne bi smeli da osporavaju pravo Srba sa Severa da kažu svoje „ne“, i oni su poslednji koji imaju pravo da kažu da je referendum na Severu neustavan. Neustavno je pregovaranje Borka Stefanovića. Nelegitimno je da ministar za Kosovo i Metohiju bude čovek koji je bio ministar privremene vlade Kosova. Nemoralno je da taj čovek, koji je zajedno sa Stefanovićem letos dizao barikade po Severu, govori o štetnosti referenduma po evropske integracije. Nedolično je da sekretar u tom ministarstvu tri puta nedeljno menja mišljenje o barikadama, statusu Severa i svim ostalim pitanjima, a sve u zavisnosti od toga s kim sarađuje a s kim je u sokobu. I otužno je što vlada Srbije koristi referendum na Severu kao oružje protiv opozicije u predizbornoj kampanji.

Sve to što rade službenici vlade Srbije koji se bave Kosovom (a svi se bave, i oni koji bi ga sutra priznali – bave se), i način na koji se u ime evropskih intergracija odriču, a malo im je i da se odriču nego se i rugaju tom Kosovu, i to gubitničko „bili su jači“ priklanjanje pobedniku – neustavno je. Nikada i nigde, do poslednjih deset godina u Srbiji, u modi nisu bili takvi heroji koji su uvek na strani jačeg. Bili su predmet podsmeha, kao jedan drugi junak stripa – Supehik – koji čitaoce „Alana Forda“ zasmejava kao karikatura nekakvog negativa Robina Huda, kao beslovesno i pijano stvorenje koje krade od siromašnih da bi davalo bogatima. Na njega, možda najviše, liče junaci iz Srbije koji se bore protiv nekoliko desetina hiljada Srba sa Severa Kosova.

Ta, dakle, pozicija, u kojoj se jedno malobrojno pleme buni protiv sile koja je pobedila, i koje se u toj pobuni posvađalo i sa rođenom državom, jer se ova priklanja pobedničkoj vojsci – pozicija je onih za koje se u knjigama i filmovima uvek navijalo.