RAZARANJE PRIVREDE

Rasprostranjeno je uverenje da u Srbiji ne postoji strategija privrednog razvoja. Zbog nesloge ili neznanja da se takav nacionalni plan napravi – tek, ne treba nikoga uveravati da je tako.

Otkriva se, medjutim, da postoji strategija za uništavanje privrede. Brojni podaci pokazuju da se navršava već druga decenija u kojoj srpska privreda ne uspeva da dostigne rezultate iz prošlog veka. Nedavni uticaji svetske ekonomske krize dodaju toj slici još malo crnih boja.

Kako se ova strategija destrukcije ostvaruje? Kao što smo u prethodnom broju objavili "najdublji i najdalekosežniji proces strukturnih promena – privatizacija – teče bez jasnih i šire prihvaćenih merila" (Lek kao otrov- N. Popov, Republika 456-459). Šta je osnovni cilj tih promena? Sve rasprodati po bilo koju cenu i učiniti zavisnim od anonimnih centara moći koji preuzimaju ulogu nekadašnjeg partijskog vlasništva. "Izostaje trezveni uvid u sam život ljudi i realnu dinamiku društva i njegove vitalne impulse" (isto). Nema ni govora o oporavku a još manje o razvoju privrede.

Ovakvo propadanje privrede nije izazvalo ozbiljniji otpor. Javno suprotstavljanje svodi se na neartikulisane vapaje (štrajkovi gladju, samopovredjivanje...) i birokratske odgovore (vladini programi pomoći najugroženjima). Alhemija tržišta akcija i kontrola medija obezbedili su ekonomsko i svako drugo jačanje anonimnih centara moći. Da li počinje otkrivanje njihovih strategija i adresa?

Omamljivanje javnosti

"Sada je uveden jedan neoliberalni koncept po kome se kaže da je u redu pljačkati državnu imovinu, jer taj model priznaje samo privatnu imovinu. Danas 60 odsto građana Srbije smatra da je privatizacija u Srbiji bila čista pljačka i mislim da su oni potpuno u pravu", izjavio je nedavno Milan Nikolić, sociolog. (http://www.pressonline.co.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=75683&sectionId=33) Ovakve i slične, doduše retke, izjave ne izazivaju skkoro nikakve posledice u javnosti. Pored toga što mediji (još) nisu u stanju da se suprotstave privatizacionim mitovima, uspostavljena je i kontrola medija sa ciljem da se ne saznaju prave dimenzije posledica i ne otvore javne polemike o tome. Nosioci strategije uništavanja privrede već se i otvoreno trude da "proizvode" javno mnjenje. Dobar primer za to bila je nedavna "panel diskusija" koju je organzovala firma sa zvanjem "najvećeg privatizacionog savetnika države". Odabrani učesnici, svi su imali samo reči pohvale za privatizaciju a pozvani mediji izvestili su o tome jednoglasno – bez trunke sumnje u ono što im je servirano.

Sličnu ulogu – anesteziranja javnosti – ima i uvodjenje termina ako što su "akcionarska demokratija", "tržište preuzimanja firmi", "podsticanje efikasnijeg poslovanja". Cilj promovisanja ovih aksioma jeste da opravdaju bivše i buduće špekulacije sa društvenom, državnom i ostalom imovinom, s obzirom da je sve manje uverljivih objašnjenja za propadanje privrede, siromašenje stanovništva i odsustvo podnošljive perspektive života u ovoj zemlji.

Ko će da odgovara

Dok u javnosti sazrevaju stavovi o manama privatizacije u Srbiji, i neki autori ovog poduhvata dižu ruke. Profesor ekonomije Boško Živković, inače jedan od autora važećeg Zakona o privatizaciji, izjavio je da su kreatori ovog zakona, pa samim tim i on lično “ispali naivni i nedovoljno mudri”, da su rđavo procenili kvalitet institucija u Srbiji. On je primetio i da se "umnožavaju rđavi socioekonomski efekti privatizacije". (http://www.balkanmagazin.net/kolumna/novosti_i_politika/ozalosceni_posustalom_privatizacijom.xhtml)

Krajem maja pripremljena je promena Zakona o tržištu vrednosnih hartija tako što je od 314 odredbi promenjeno 210 a dopisano 104 nove. Taj nacrt, medjutim, još nije u skupštinskoj proceduri a ne zna se ni kada će…

Branioci ovakve privatizacije, a i mnogi dobronamerni naivčine, najčešće ističu da je jedina alternativa privatizaciji - opasan povratak na državno ili partijsko vlasništvo. Da li je to tačno - niko ne proverava, niti se otvara pitanje šta je sa drugim oblicima privatnog vlasništva koje nije u rukama anonimnog kapitala ili države?

Zamagljivanju shvatanja ovoga što se desilo mogu da doprinesu i političari koji su uočili "demagoški potencijal" nezadovoljstva rezultatima privatizacije. Već nekoliko članova aktuelne vlade ukazalo je na "rasprostranjeno nezadovoljstvo privatizacionim procesima" i potrebu "preispitivanja dosadašnjih privatizacija". Ne treba sumnjati da bi se nekakva akcija revizije privatizacija, pokrenuta sa vrha vlasti, završila umnožavanjem špekulacija i novim uništavanjem privrede.

Ostaje, ipak, pitanje ko je odgovoran za ovo što se do sada desilo i kako bi mogao da odgovara. Verovatno da odgovornost ne može biti konkretenija od moralne ali suprotstavljanje strateškom uništavanju privrede u Srbiji neće biti moguće bez tih saznanja. Suočavanje sa tvorcima i izvršiocima ove strategije pružiće i šansu za otpor.

Slavoljub Kačarević

(objavljeno u Republici br 460-461, 1-30. 09. 2009.)