RAT SA SIRIJOM I IRANOM POČEĆE PRAKTIČNO ISTOVREMENO

Razvoj događaja oko Sirije i Irana pokazuje sledeće:

Kao prvo, SAD su još pre glasanja oko rezolucije o Siriji u Savetu bezbednosti OUN bile svesne da im neće uspeti da proguraju antisirijsku rezoluciju, pošto će je RF i NRK blokirati. Ipak su se svesno opredelile za eskalaciju konflikta kako bi na sledećem koraku optužile Savet bezbednosti UN za nesposobnost i odvezale sebi ruke za rešavanje sirijskog pitanja mimo mehanizama OUN – isto kao što su učinile i u slučaju agresije na Jugoslaviju. Kako bi se izbeglo optuživanje NATO-a za kršenje Povelje OUN, SAD će najverovatnije napad na Siriju izvesti uz pomoć autoritativnih režima iz Persijskog zaliva, delova Al Kaide prebačenih iz Libije i, možda, Turske. Jasno je da će pod zastavom tih zemalja delovati i jedinice zemalja NATO-a.

Kao drugo, operacija protiv Sirije mora da se završi što pre. U suštini, ona mora biti munjevita i ne sme se dopustiti da konflikt preraste u „long-plej“ s perspektivom početka partizanskog rata. U tu svrhu im je neophodno da u najkraćem roku sirijsku vojsku liše rukovodstva, tj. kako samog predsednika Bašara Asada tako i vojne vrhuške. Zato bi sirijsko rukovodstvo trebalo da se pribojava udara visokopreciznim oružjem na mestima mogućeg boravka predsednika i vojnog rukovodstva, a takođe operacija zapadnih komandosa u zoni strateških objekata radi njihovog onesposobljavanja. Ključni trenutak, kako pokazuje iskustvo svih prethodnih agresija NATO-a na nezavisne zemlje, postaće preuzimanje kontrole u vazduhu i duž priobalne linije.

Kao treće, glasanje u OUN je pokazalo da su se SAD svesno odlučile na eskalaciju konflikta kako bi brže-bolje izmakle delovanju normi međunarodnog prava i što pre obezbedile antisirijskoj koaliciji slobodne ruke. SAD više ne nameravaju da poštuju norme i pravila igre i spremne su da koriste silu za postizanje postavljenih ciljeva. S obzirom na to kako su SAD primile stav RF i NRK u Savetu bezbednosti, njihova vojna reakcija biće demonstrativno gromoglasna kako bi što bolnije potkačile rusko i kinesko rukovodstvo – u smislu da SAD i njihove saveznike „zabole uvo“ za međunarodno pravo - u slučaju da suprotna strana nije spremna da ga s oružjem u ruci brani.

Kao četvrto, vrlo je veovatno da vremenski razmak između napada na Siriju i Iran neće biti veliki – napad na Siriju snagama američkih vazala i Lige arapskih država (LAD) omogućiće da se ubrzo u rat uvuče i NATO, ali već protiv Irana. Očigledno, to se može učiniti samo putem provokacije protiv brodova ratne mornarice SAD u zoni konflikta, ili provokacije protiv snaga NATO-a u regionu, na primer u Turskoj. Onda učešće same Turske u konfliktu neće biti pod znakom pitanja, što je posebno važno, s obzirom na brojnost turske vojske. Provokacija, za koju će svetska glasila okriviti Iran, odvezaće ruke SAD i njihovim saveznicima iz NATO-a i omogućiti započinjanje borbenih dejstava protiv Irana.

Vrlo je visoka verovatnoća takve varijante s obzirom na to da će, čim počnu borbena dejstva protiv Sirije, Iran moći da pruža podršku Bašaru Asadu: kako prenose svetska glasila, na teritoriji Sirije se već nalazi 15.000 iranskih vojnika. Prema tome, sukob će početi da se oteže. A ako SAD i NATO ne budu neposredno „radile“ na Siriji nego preko LAD, onda će snage NATO-a na čelu sa SAD moći da se usredsrede na konflikt s Iranom.

Stručnjaci ispravno primećuju da SAD nikada nisu započinjale rat u poslednjoj godini predsedničkog mandata. Međutim, republikanci obećavaju da će biti prilično ozbiljna konkurencija Obami na sledećim izborima. Zato je sasvim moguće da dobitnik Nobelove „nagrade za mir“ započne rat pre kraja svog boravka u Beloj kući, kako bi se, zahvaljujući brzom i pobedničkom ratu uoči izbora, održao u predsedničkoj fotelji tokom još jednog mandata.

Još bih želeo da istaknem različit karakter mešanja NATO-a i njihovih saveznika u poslove Sirije i Irana. Dok Siriji preti opsežna invazija, Iran će je najverovatnije izbeći. Umesto toga, protiv njega će se najverovatnije voditi daljinski rat u cilju uništavanja industrijske i vojno-industrijske infrastrukture, uključujući nuklearni kompleks. Pretpostavljam da će biti pod udarom i nuklearka u Bušeru kako bi se proverilo koliko su ozbiljni napori iranskih vlasti da zaštite takve objekte od napada iz vazduha.

Dalji karakter dejstava SAD zavisi od jednog činioca – da li će rukovodstvo Irana zbilja odlučiti da prenese borbena dejstva na teritoriju onih zemalja odakle ga budu napadale SAD i njihove saveznice iz NATO-a. Očigledno je da samo rešenost Teherana da sprovede takav scenario predstavlja zalog njegove pobede ili, u najmanju ruku, prilično dugotrajnog otpora. To teško da će odvratiti SAD od agresije pre izbora, pošto će samo u tom slučaju šanse Baraka Obame da ponovo bude izabran za predsednika sa svakim danom vojnih dejstava rasti. Takođe je očigledno da je jedno od najvažnijih pitanja kampanje – hoće li Izrael učestvovati u predstojećem sukobu.

Postoji još jedan – psihološki razlog velike verovatnoće da napadi na Siriju i Iran budu međusobno koordinisani. Kako bi se savladao otpor međunarodnog javnog mnjenja SAD je potrebna gromoglasna pobeda. Vrlo gromoglasna pobeda. Dostiže li se ona u slučaju pobede u Siriji? Ne, pošto su snage neuporedive. Dostiže li se ona u slučaju daljinskog rata s Iranom? Ne, pošto to više liči na razbojništvo. Ali zato ako dođe do pobede u Siriji sa promenom Asadovog režima, a paralelno, pod izgovorom borbe protiv Irana koji pruža pomoć Siriji, bude bez invazije razorena industrijska i vojno-industrijska infrastruktura Irana, onda će to biti gromoglasno. Time SAD žele da pokažu čitavom ostalom svetu da reč Rusije i NRK ništa ne znači, da je važna samo reč SAD i da će biti kako one kažu. U suštini – naznačen je prolog Trećeg svetskog rata za opstanak, samo ovog puta sa prekookeanskim svetskim policajcem. Pitanje je, kao i 1931. godine za Staljina, samo u tome koliko nam je preostalo vremena i hoćemo li stići da se preoružamo.

(Sa ruskog prevela Sava Rosić)

Izvor: http://www.regnum.ru/news/1497144.html