POSLE GOSTOVANJA NATO

Proći će meseci pre nego što se vidi domet, samim time i fajda ili eventualna šteta od upravo održane konferencije NATO & partnera u Beogradu. Ono što se za sada može reći je da je moralna upitnost odabranog mesta održavanja – sigurna šteta. Korist je već druga priča. U najmanju ruku zato što ni radne grupe kojima su dizgine skupa bile potpuno prepuštene drugog dana, nisu uobličile nikakve konkretne zaključke ni po kom od postavljenih pitanja, niti je bilo domaćih zadataka za uraditi do sledeće slične konferencije. Ali, sama činjenica da je Srbija ugostila visoki vojni i spoljnopolitički skup, već znači mnogo. Takođe, govoreći o raspravljanim temama, ne bi se moglo reći da je značaj ovog skupa mali, naprotiv. Iz više razloga.

„Konferencija je dobra za Srbiju ne zato što je, možda, približava NATO, već zato što vašu zemlju prikazuje u boljem svetlu, kao zemlju sposobnu da radi i sa onim pitanjima oko kojih postoje velika neslaganja u narodu, a da se istovremeno ponaša kao odgovoran partner. Zemlje učesnice će videti neku vrstu nove Srbije, spremne da se konačno angažuje u Partnerstvu za mir“, kaže za Balkanmagazin Džulijan Harston, doskora pomoćnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za Srbiju, a sada vlasnik konsultantske firme za pitanja međunarodnih odnosa i bezbednosti.

Pride, iako je konferencija imala više savetodavni, stručni karakter, činjenica da je reč o partnerima (iz) NATO i da se razgovaralo o pitanjima budućnosti koja i te kako dotiču suverenitet i prava brojnih zemalja, dodala je i stručnu i političku težinu svemu.

Partnerstvo, ključni pojam

„Ova konferencija je odlična platforma za okupljanje predstavnika država i raspravljanje o bezbednosnim pitanjima na najvišem nivou“, rekao je general Stefan Abrijal, komandant Komande NATO za transformaciju, glavnog organizatora skupa, u svom uvodnom izlaganju, na otvaranju. Ističući da su odluke i strateški koncept usvojen na Lisabonskom samitu NATO iz 2010. godine, osnova daljih razgovora o budućnosti saveza, bezbednosti u svetu i rešavanju globalnih izazova, Abrijal je bio jasan: partnerstvo je čarobna reč za NATO u sledećih desetak godina, bilo da je reč o najavljenoj reformi samog saveza, svetskoj bezbednosti, ili ma čemu drugom .

„Moramo ostvariti napredak u bezbednosti kroz celu evroatlantsku zajednicu. Narušavanje strateškog partnerstva zahteva veću disciplinu od svih nas“, naglasio je Abrijal.

Oni što odlučuju u NATO, svesni su da je jednopolarni svet, proizišao iz kraja Hladnog rata, na izdisaju i da na planeti danas postoji niz značajnih sila u rastu ili već formiranih, kao i da su nove geopolitičke organizacije poput BRIKS-a ili Šangajske inicijative - stvarnost. Izrastanje novih sila u svetu otvorilo je nizu malih država novi manevarski prostor, pa se sada moraju tražiti kreativniji načini da se zemlje privuku u geopolitičku orbitu. Intervencije su, naravno, još uvek zgodno sredstvo. Na žalost, rezultati takvih akcija poslednjih godina, uključujući i dosadašnji bilans u Libiji, pokazuju da danas, kakva god da ste sila, više nije tako jednostavno zaratiti na bilo koju državu. Razumljivo je što je i samom Abrijalu svaka druga reč u uvodniku bila 'partnerstvo'. Što će obuhvatiti ne samo odnose sa državama već i razvijanje boljih veza sa nevladinim organizacijama. Abrijal je kao primer važnosti partnerskih odnosa naveo Rusiju i njenu ulogu u stvaranju antiraketnog štita u Evropi. Rusi, inače, ne dele takvo mišljenje.

Moglo se, pored toga, čuti i da NATO agenda iz Lisabona ima poteškoće, ali da je to samo podsticaj više za izgradnju kreativnog pristupa i odgovora na izazove: sloboda akcije u okviru partnerskog odnosa, upravljanje globalnim dobrima ... Neko ko ne poznaje NATO lako bi pogrešio, verujući da su te reči prazne floskule; učesnici beogradske konferencije su sledili novi Strateški koncept usvojen u Lisabonu prošle godine.

Ćaskanje na visokom nivou

Dok su svi isticali da nivo i brojnost delegacija dokazuju da mnoge zemlje shvataju globalne pretnje veoma ozbiljno, pažljivim posmatračima nije promakla ni visina delegacija, niti okolnost da su većina glavnih sagovornika, ljudi koji mogu nešto da odluče, već nakon prvog dana napustili Beograd. Nije reč o tome što u Srbiju ovim povodom nije došao general Nikolaj Makarov, načelnik generalštaba ruske vojske, niti njegov zamenik (sledili su nivo delegacije SAD). Naime, dok se sa jedne strane vodilo računa o poziciji Srbije pa je skup već drugog dana bio isključivo stručni, sa druge, pojedine države su poslale srednji nivo delegacija. Takođe, broj učesnika povećao se u poslednji čas. Delegacije zemalja poput Australije, Novog Zelanda, Japana ipak su došle. Očito, savezničkoj Komandi za transformaciju je bilo veoma stalo da skup u Beogradu bude odista reprezentativan u smislu značaja partnerstva u NATO.

Konferenija je imala tri glavna panela: regionalne bezbednosne prilike, uloga i razvoj partnerstva NATO sa državama koje nisu u savezu i upravljanje globalnim resursima poput morskih puteva, svemira, sajber prostora, itd. Kako saznajemo, mišljenja, čak i o reformi samog NATO, su i među članicama saveza bila veoma podeljena.

Neke od važnijih tema konferencije bile su evolucija bezbednosne situacije na Balkanu, napredak u vojnoj saradnji između NATO i Srbije i reforma srpskih oružanih snaga. Zatim, Akcioni plan individualnog partnerstva (za patnerstvo za mir), kao i upravljanje morima, sajber-prostorom, itd. Kako su strani mediji (domaćim ovakav pristup nije omogućen) mogli saznati tokom neformalnog druženja sa delegacijama svojih zemalja, posebna pažnja posvećena je Akcionom planu individualnog partnerstva Srbije za PzM koji je sam NATO nedavno odobrio. Mediji ocenjuju da plan predstavlja značajan korak Srbije napred, ka boljim odnosima sa NATO, jer omogućava dublji politički dijalog i saradnju.

Klin u srcu

Naravno, ovo još ne znači da je Srbija korak bliže članstvu u Severnoatlantskom savezu. Džulijan Harston je izričit: do članstva u NATO ima mnogo a skup je, osim izgradnje boljeg imidža, više - aktiviranje u Partnerstvu za mir:

„Vi do sada niste koristili Partnerstvo za mir na pravi način, a trebalo je da iskoristite sve prednosti te organizacije. Vojnici to dobro razumeju.“

Inače, ovaj penzionisani diplomata sa stažom od četrdesetak godina u vrhu i britanske i svetske diplomatije, pre nekoliko meseci je iznenadio učesnike jednog panela o budućim odnosima Srbije i NATO, rekavši da naša zemlja ne treba da žuri u NATO jer se u svetu upravo gradi nova bezbednosna struktura i niko ne može znati tačno kako će ona izgledati. Srbija, zato, danas ima "luksuz" vremena. Ali, i da to ne znači da nam dobri odnosi sa NATO ne trebaju. Zato bi se dalo iskoristiti Partnerstvo za mir, koje smo sami hteli. Što je Srbija ovom konferencijom i učinila.

Ali opozicija i građani Srbije ne dele u potpunosti ovaj stav i pribojavaju se da je održani skup zapravo staza ka članstvu u NATO "ispod žita", za šta redovno optužuju vlast. Za opoziciju, simbolika mesta održavanja i težina tema na stolu za diskusije, prevazilaze okvire PzM i ne mogu se zanemariti. Obaška što je konferencija održana u vreme kada i prva združena vežba američke i ruske vojske, i uoči održavanja vežbe Crnomorske rotacione borbene grupe, skupa sa tek pristiglim američkm marincima iz Avganistana i bugarskom vojskom. Svi skupa podsećaju na politiku samog NATO i pojedinih članica prema Srbima tokom 90-ih uopšte, čiji je vrhunac bilo bombardovanje 1999. godine, kao i prema teritorijalnom integritetu naše zemlje. Ni sećanje na "zlatno doba" SFR Jugoslavije i njenu neutralnu poziciju i sve koristi odatle izvučene nije zanemarljiv činilac. Za građane, veliko je pitanje kako zadržati ugled u svetu koji se stalno menja, ako dozvolite sebi preveliku bliskost sa onim ko vas je do juče ciljao nišanima bombardera i tomahavka, ugrozio celovitost i ponizio do krajnjih granica?

"Saglasili smo se, a to je rekao i vrhovni komandant Savezničke komande za transformaciju, general Stefan Abrijal, da NATO u potpunosti uvažva našu poziciju vojne neutralnosti“, rekao je general Miloje Miletić, načelnik Generalštaba Vojske Srbije drugog dana konferencije, nakon sastanka sa admiralom Đanpaolom Di Paola. Ipak, iako su brojni zvaničnici u danima uoči konferencije uporno ponavljali da skup ne krnji našu spoljnopolitičku poziciju, ovo nije bilo dovoljno za protivnike NATO. Ali, to je već bilo polje na kome su i vlast i gosti doživeli iznenađenje. Naime, na ulicama je ta tri dana bio relativno mali broj protestanata. A očekivao se daleko veći broj gnevnih.

Ali, mlaki pokušaji izvođenja građana na ulice, u organizaciji opozicije, nikako ne znače da vlast sada ima mandat da zemlju privodi ovom Savezu. Pre su dokaz da većina danas, ili pod teretom krize nema vremena za javno iskazivanje nezadovoljstva ili da naprosto ne veruje više u demonstriranje kao metod borbe. Druga bi stvar bila da se sazove nekakav referendum o članstvu u NATO.

Istraživanja javnog mnjenja koja su sprovele ustanove ozbiljnije od klasičnih PR agencija, jasno su i više puta pokazala da su građani – protiv NATO. Vlast je, može biti, najviše iznenadio patrijarh srpski, gospodin Irinej, nazvavši skup „poganim lekom“ za ono što se desilo 90-ih i što još traje. I dok je deo javnosti odmah podsetio da bi partijarhu valjalo da se više bavi rešavanjem nagomilanih problema u SPC, mnogi su primetili da je tu reč o pastiru koga mnogi doživljavaju kao bliskog politici predsednika Srbije Borisa Tadića, a koji je ovoga puta istupio iz tog rama. Patrijarh je stavio do znanja ne samo šta Crkva misli o atlantskim integracijama, već i ukazao na oštru podelu koja po ovom pitanju postoji u Srbiji između naroda i dela političke nomenklature. I teško da će taj rased biti "ispunjen" ovim skupom i svim objašnjenjima koje vlasti daju.

Globalne teme u maloj Srbiji

Ono što, zapravo muči, građane je pitanje kako će ovaj skup uticati na naše odnose sa drugim državama.

Malo je verovatno da bi organizacija jednog ovako ozbiljnog skupa narušila naše odnose sa državama poput Rusije ili Kine. Takođe, bilo nam je veoma važno da nastavimo razgovore sa Brazilom i još nekim državama oko vojno-ekonomske saradnje i da ovoj i sličnim zemljama pokažemo da imamo određeni kapacitet i da umemo da razgovaramo ili radimo, čak na veoma klizavom terenu. Jer, sa Brazilom imamo mogućnost zajedničkog nastupa na mnoga tržišta, pa nije bilo zgoreg upriličiti susret više uz nekakvu diskretnu zaleđinu. To je, međutim, u poplavi izveštaja o poštovanju naše vojne neutralnosti ili susretima sa visokim zvaničnicima pojedinih država koji su potom usledili, izostalo iz centra pažnje.

Zanimljivo je da je domaća javnost, maltene, preletela preko poslednjeg, i možda globalno najvažnijeg ili najzanimljivijeg panela za diskusiju – o upravljanju svetskim resursima – kao preko neke nevažne priče. A to je bilo u fokusu učesnika konferencije. Između ostalih razloga i zato što zamisao prevazilazi bezobrazluk i drčnost jedne Medlin Olbrajt koja je pre desetak godina godina rekla da nije u redu da samo jedna država, tj. Rusija, upravlja bogatstvima Sibira. Stvar se, zapravo, uopšte ne tiče samo Rusije.

„Mnogo međunarodne politike i političkog rada na miru i bezbednosti se sada vrti oko resursa i NATO je osetljiv na to i želi da ovo pitanje ima u svojoj agendi“, kaže Džulijan Harston. Rođen u Keniji, Harston i te kako dobro poznaje međunarodne odnose, tendencije u svetu. Afriku naročito.

„Verujem da pitanje resursa već utiče na donošenje najvećeg broja važnih odluka u Savetu bezbednosti UN. Na primer, razlog što Ujedinjene nacije ne mogu više da pritisnu vladu Sudana u pravcu rešavanja određenih regionalnih problema, je kineska podrška toj vladi“, kaže on.

Poslednjih godina, pa i decenija, često se pojavljuje teza da bi prostore bogate strateškim rudama a retko naseljene, trebalo izuzeti iz suverenog prava država kojima ti prostori pirpadaju i dati ih na upravljanje međunarodnim organizacijama. Ono što je svojevremeno kao opasnost definisao živopisni ruski politikolog i filozof Aleksandar Dugin, već neko vreme se pojavljuje kao sasvim opipljiva zamisao nekih moćnih krugova. Jedan od najvećih svetskih stručnjaka za međunarodne odnose i geopolitiku, Pol Kenedi je, u tekstu koji su pre nekoliko godina preneli neki tada ugledni srpski nedeljnici, napisao da svetske potrebe za strateškim dobrima, počev od nafte i gasa preko ruda, hrane, drva, do najvažnijeg – vode – i neravnoteža u gustini naseljavanja nameću neke promene u međunarodnim odnosima. Najpre, to se odnosi na drugačije upravljanje tamo gde istih ima više nego dovoljno za izvoz. A zatim, pošto su takve teritorije često slabo naseljene i u nedovoljno razvijenim državama, u nekim moćnim krugovima se pojavilo razmišljanje o nametanju novog pravila u svetskoj politici i međunarodnim odnosima: državama koje poseduju strateški važna bogatstva, a koje imaju probleme (najčešće baš zbog istih dobara i gramzivosti velikih kompanija i moćnih država) ili su dotični njihovi delovi slabo naseljeni, oduzeti puno pravo upravljanja tim teritorijama i poveriti deo suvereniteta međunarodnim organizacijama. Međunarodni autoritet koji bi prvi na redu dobio upravljanje ovim resursima, bile bi Ujedinjene nacije. Ideja nije nova, poodavno se zastupa i nije čudo što neke zemlje zaziru od svih koji se zalažu za koordinisanije svetsko upravljanje raznim dobrima.

Jeste da je tokom konferencije u Beogradu naglašavano da se ovde radi o upravljanju pomorskim putevima i morima, svemirom i sajber prostorom (pošto su hakerski napadi postali gotovo redovno sredstvo u tihom sukobu sila). Čak je i admiral Đanpaolo Di Paola, šef vojne komande NATO, rekao u inervjuu beogradskoj Politici da se tu ne radi o ruskoj nafti ili gasu. Ipak, slučaj pobadanja ruske zastavice na dno Severnog pola i oštro sukobljavanje nekoliko država koje polažu pravo na Arktik, vitalan za buduće snabdevanje sveta pijaćom vodom, zatim ratovi u Africi kao i situacija u rudama prebogatom prikaspijskom regionu, pokazatelji su da negde ispod deklarativnih izjava postoje duboki i snažni procesi koji štete mnogim zemljama. S obzirom na to da u ovim procesima učestvuju, na različite načine, gotovo sve sile, deluje smešno kada Hilari Klinton, američka državna sekretarka, upozori afričke zemlje da se čuvaju novog kolonijalizma. I optuži Kinu za neokolonijalne namere. Naročito u vreme intervencije NATO u Libiji, koja je počela nakon što je došao kraj naftnim koncesijama zapadnoevropskih država u toj zemlji, i najavi nekakve nove nacionalizacije prirodnih bogatstava.

Naravno, šira rasprava na ovu temu koja je dobila značajno mesto na beogradskoj konferenciji, ne znači još ulazak pomenutog skupa u istoriju. Ali, šta događaj znači za odnose Srbije i NATO? Pa, svakako korak napred. Na obostranu korist. Za sve ostalo, treba vremena. Bez obzira na to što vladajuća elita često organizuje rasprave i rasprave na temu članstva Srbije u NATO. A brojne nevladine organizacije se doslovce šlepaju uz ovaj tok i zarađuju.

Rusko-srpska vojno ekonomska saradnja

Dok je srpska javnost dumala šta će na održavanje „NATO konferencije“ (kako je svet navikao već da zove ovaj događaj) reći Rusija, ili sve one zemlje koje NATO doživljavaju kao prijatelja iz poslovice o Bogu i prijateljima, ruska vojska je poslala svoju delegaciju. Nije bilo tako atraktivno kao da je došao Dmitrij Rogozin, ali je nesumnjivo bilo zanimljivo čuti šta oni imaju da kažu na razne teme, počev od srpskih aktivnosti u PzM, do svetskih strateških izvora i puteva.

Kako saznajemo, Ministarstvo odbrane Srbije je ipak očekivalo malo viši nivo delegacije od onoga koji je došao. Ali, šta ćemo, to određuju tanana pravila diplomatije i spoljne politike velikih sila. U svakom slučaju, Rusi su došli, diskutovali kao i svi drugi i otišli. Naravno, iskoristila se prilika i da se koja opet prozbori na temu vojno ekonomske saradnje. Hoće li razvoju te saradnje pomoći NATO konferencija, niko ne može da kaže. Ali, da je ista sa ovom zemljom daleko manja nego sa nekim drugim i da joj treba razvoj, tačno je. To je bila i jedna od tema razgovora između dvojice načelnika generalštabova – generala Miloja Miletić i Nikolaja Makarova – prilikom Miletićeve nedavne posete Moskvi.

Prava ocena ove saradnje je: na početku smo, još jednom. Interes, međutim, postoji, pa je Vlada Srbije osnovala grupu koja se bavi saradnjom sa Rusijom. Predstavnik Ministarstva odbrane u toj grupi je Ilija Pilipović, pomoćnik za materijalne resurse. Ovo telo nije jedini pokazatelj da su obe zemlje zainteresovane za ozbiljniju saradnju – pre Miletićevog puta u Moskvu, ovde je boravila ruska radna grupa. Prosto rečeno, obe zemlje žele da maknu napred od sada već istorijskog remonta vazduhoplova u sastavu Vojske Srbije koji je našu zemlju koštao preko 25 miliona evra.

Naime, već godinama unazad, Srbija polako obnavlja vojnu saradnju sa Ruskom Federacijom. Razloge toj sporosti treba tražiti u stanju u kome se nalaze ili su se nalazile obe države. Devedesete su bile razorne za obe zemlje, njihove vojske i vojne industrije. Koliko je ruska vojna industrija oštećena postalo je i ovde jasno kada se ušlo u remont aviona – remont je kasnio, neki procesi su ponavljani (s avionima se nije šaliti). Kako saznajemo, kašnjenje i problemi u remontu su bili na tacni za razgovore između Miletića i Makarova i prilikom prve Makarvoljeve posete Srbiji. Problem, baš u ovom konkretnom poslu, je bio ne samo u kapacitetima „Mikojan Gureviča“, proizvođača famoznih MiG-ova, već i u činjenici da je u Rusiji, većina vojnih fabrika privatizovano a najstručniji kadar je otišao odavno. Koliko je to problem, vidi se i po tome što je Indija u poslednje tri godine vratila proizvođaču na doradu toliko novih MiG-ova da se od njih mogu sastaviti dve eksadrile. Vlast u Moskvi je shvatila da problem postoji i da šteti državi, pa je nedavno Dmitrij Medvedev, ruski predsednik, smenio nekoliko šefova namenskih fabrika i najavio rešavanje problema u odbrambenoj industriji, bez obzira na to što su mnoge fabrike privatizovane. Da država ima uticaj na ruske vojne fabrike, vidi se i po tome što je general Makarov na sastanak sa generalom Miletićem, doveo i predstavnike „MiG-a“, i očitao im bukvicu. A da ne bude da se broje samo greške, valja reći i da se ruska namenska, kao i srpska, bori da ispravi sve mane i nadomesti propušteno, pa je dobrih proizvoda daleko više no onih sa greškom.

Uopšte uzev, naša vojno ekonomska razmena je još uvek mala. Ostali razlozi tome su svakako ekonomske prirode. Srbija nije u stanju, još uvek, da kupuje stvarno velike sisteme, a za lično naoružanje već može da se opskrbi iz domaće proizvodnje. Oficiri stalno podsećaju na još jedan važan činilac: kada kupite veliki sistem od neke zemlje, onda za nju ostajete vezani sledećih dvadesetak godina, zbog opreme, remonta, školovanja kadra. Onda je uvek pitanje od koga kupiti, delom zato što je to politička stvar, a delom i zato što je to za suvu ekonomsku računicu – gledate da kupite sisteme koji vas neće koštati skuplje nego što mora. Rusiji, opet, kao naslednici velike sovjetske namenske industrije (ma kakve probleme ista imala), nije potrebno da nabavlja od malih zemalja kao što smo mi.

Ali, već bolje stojimo sa vojnom saradnjom na drugim poljima. Nekoliko godina školujemo tamo svoje raketaše. Po pet oficira protivvazdušne odbrane, svake godine. Školuje se i ljudstvo za održavanje i modernizaciju sredstava. Ruska strana je podržala ideju da se u njihovim školskim ustanovama vrši obuka naših oficira za razminiranje terena od zaostalih projektila iz građanskog rata. Dobro iskustvo sa ruskim stručnjacima za razminiravanje terena, otvorilo je ovu mogućnost. Ipak, i ovaj nivo saradnje se ne može meriti sa školovanjem naših oficira u visokim američkim vojnim školama.

Ukratko, iako se godinama priča o razvoju vojne i vojno ekonomske saradnje, još uvek smo na početku. Ali, u poslednje četiri godine saradnja se pojačava. I politički i ekonomski uslovi za to su daleko bolji nego nekada. Ipak, obe strane su oprezne.

„Krenuli smo u ozbiljnu priču, ali je još rano za konkretne poteze“, rekao je za Balkanmagazin jedan izvor iz Ministarstva odbrane.

Srpska šajkača, crnomorski talas, ruski kalašnjikov i avganistansko iskustvo

Samo dan nakon završetka beogradske konferencije, na Crnom moru je počela nova vežba Crnomorske borbene grupe koju, pojednostavljeno rečeno, čine Bugarska i SAD, odnosno njihove vojske. Posebno za tu priliku, iz Avganistana, dakle sa svežim borbenim iskustvom, doleteli su američki marinci. Međutim, ono na šta su bigarski mediji obratili pažnju, jeste učešće srpskih vojnika na toj vežbi koja se održava u bazi Novo Selo, i to sa oružjem u rukama. Srpski vojnici su tamo došli bez oružja a dobili su "ganc nove" kalašnjikove. Na prethodne dve vežbe srpska vojska je slala svoje predstavnike kao posmatrače. Cilj je da se kroz borbenu vežbu poveća interoperabilnost, tj. sposobnost triju vojski da međusobno sarađuju. Prema pisanju bugarskih medija, očekuje se da će sledeće godine vežba Crnomorske borbene grupe biti održana u Srbiji.