OGLED IZ ŠIZOFRENIJE

Šta prosečan Srbin zapravo stvarno misli o proglašenju nezavisnosti Kosova? Odgovor na ovo pitanje iziskuje trostruku podelu moje ličnosti. Pojam "proglašenje nezavisnosti" već je u startu pogrešan sa jednog od tri moguća stanovišta. "Otimačina!" bi bolje pristajalo situaciji. Ili "otcepljenje".

Dobro, da stavim onda naočare i najpre zauzmem naučno gledište Srbina analitičara. Posmatrano odatle, ovo finale odaje utisak kraja jednog veoma dugog procesa, započetog dosta vekova pre Miloševićeve decenije. Nije potrebno da se vraćam čak na Veliku seobu naroda ili na prve srednjovekovne države. Sasvim je dovoljno da se aktuelna kriza na Balkanu dovede u vezu sa "Istočnim pitanjem" - sa regionalnom destabilizacijom i rasparčavanjem, prouzrokovanim slabljenjem i postepenom propašću Turskog carstva. Balkan je, zapravo, od tada stalno izložen suprotstavljenim interesima velikih sila koje na ovim prostorima pokušavaju da utvrde svoje strateške pozicije. Činjenica da su male balkanske zemlje otad imale veoma ograničeno pravo na sopstvene nacionalne interese mogla se preokrenuti u sopstvenu korist samo tako što bi se ti interesi vezali za neku od vodećih sila. Izbor se uglavnom svodio na dve mogućnosti: na neku od zapadnih sila sa jedne, i na Rusiju sa druge strane. Opredeljenje za ovu ili onu stranu, međutim, i nije bilo mnogo bitno: uvek bi usledila odmazda za pogrešan izbor. Prvo veliko etničko čišćenje sprovedeno je na Kosovu krajem 17. veka kao kazna za okretanje Srba Austriji tokom austrijsko-mletačko-turskog rata. Opustošena zemlja potom je naseljavana Albancima iz Albanije.

Kao dokaz (zlo)upotrebe teritorijalnih pretenzija zarad više političke igre svedoči pismo iz 1718. holandskog diplomate Jakoba Kolijera koji je zastupao interese Austrijskog carstva. Kako bi u mirovnim pregovorima koji su prethodili Požarevačkom miru dobio što veći deo turske teritorije, tražio je gradove i sela u Makedoniji i na Kosovu "jer oni odvajkada pripadaju srpskom kraljevstvu". Zar jedan Holanđanin da zastupa velikosrpsku ideju!? Zašto da ne, ako je to u interesu njegovog nalogodavca.

Jedan drugi Holanđanin, novinar Hosinus de Foht,  prisustvovao je pre stotinak godina rađanju prve albanske države, osnovane zamešateljstvom Italije i Austrougarske (uz logističku podršku Holandije), kako bi se stalo na put teritorijalnim interesima Srbije: "Još se prašina nije slegla niti se balkansko bure baruta ohladilo, kada je, potpuno neočekivano, iskrsla ideja o Albaniji. Pravo otkriće. Novi kec u rukavu, glanc nova karta među drugim, izrazito sivim kartama balkanske političke igre. Austrougarska i Italija su te koje su keca izvukle iz rukava. Albanija, to će napokon razrešiti to večito 'Istočno pitanje'. Nezavisna državica, tamo na Balkanu, na obali Jadranskog mora, sve pod konac, glanc novo, da se upristoji i kultiviše; sa novim vladarčićem i pod pokroviteljstvom novog komiteta osnovanog od strane velikih sila; kolosalno otkriće. Krstaški pohod modernog doba! I nema ko nije bio pod utiskom takvog jednog humanog poduhvata"[1].

Posmatrajući rađanje druge albanske države u Evropi nailazimo opet na jednog Holanđanina, novog administratora na Kosovu, Petera Feita. Ostaje pitanje u kojoj meri će on biti otvoreno ciničan po pitanju svoje uloge "kultivatora". Upadljiva je, u svakom slučaju, metafora koju je već De Foht koristio, a koja se može sresti i u današnjoj štampi kada je reč o najnovijem političkom kecu iz rukava: "Ko zna kuda će odbauljati nevaljalo, glupavo i zapušteno dete ako mu se odjednom da potpuna sloboda! Može pasti, udaviti se ili opeći, ali može i sesti i opet zadremati... Možda čak može i da se natera na popravljanje i sazrevanje"[1].

A Srbi? Jesu li oni u stanju da se poprave i sazru? A zašto bi i bili!? Promene od 5. oktobra 2000. godine deluju sada poništene usled kažnjavanja jedne demokratske, što će reći na pregovore tj. kompromise spremne vlade, stavljajući je pred svršen čin, što ne doliči svetu zasnovanom na međunarodnom pravu (inače, bombardovanje Srbije bilo je podjednako nelegitimno). Posledica svega toga jeste radikalizacija i okretanje ka Rusiji.

Uloga ciničnog posmatrača ima jednu manu - parališe želju za delanjem. A u međuvremenu delaju drugi, osnaženi u svom stavu da se brojčanom nadmoći, pretnjama, provokacijama i nasiljem štošta može postići u međunarodnoj politici. Pod uslovom da umeš da izabereš gospodara. Zar se već zaboravilo na nasilje sprovedeno od strane Albanaca marta 2004. godine? Na spaljivanje pravoslavnih manastira i ubijanje Srba pred očima međunarodnih trupa?

Skidam sada naočare i stavljam bejzbol kapu. Možete da me zamislite i u lister odelu. Kao racionalan Srbin (ova kombinacija je već donekle protivrečna) moram prosto krajnje pragmatično da sagledam koji mi stav može doneti najveću korist. Na kraju krajeva, pravo jačeg određuje moral: ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se! Budućnost je bitna, a nju treba tražiti uz najjačeg. Neka ovo bude novi početak. Uostalom, šta bismo mi sa tom neodrživom pokrajinom? Šta bismo sa tih 90% nesrpskog stanovništva (u drugoj polovini 19. veka bilo ih je 32%, u periodu između dva rata pa sve do pedesetih godina prošlog veka 65%), sa 70% nezaposlenih, nekontrolisanim rastom stanovništva, kolonijalnom zavisnošću od finansijske pomoći (prvo jugoslovenske, onda srpske, a potom zapadnjačke), sa tim očajnim stanjem ljudskih prava, trgovinom belim robljem, švercom droge... Konačno smo se rešili bede, sve to više nije naša briga. Možda bi trebalo među prvima da priznamo novu državu i da preduhitrimo Evropsku Uniju, u kojoj izgleda ipak ima nekih nesuglasica? Na taj način ćemo možda konačno dospeti na belu šengensku listu što bi nam omogućilo lakše putovanje. Možda nas čak prime u Evropsku Uniju? Ako ostanemo zatvoreni u svom getu, nećemo se nikada rešiti svog mitomanskog mentaliteta. Šta je mene uostalom briga da li slučaj Kosova predstavlja presedan ili ne! Prestanimo da dramimo oko separatističkih sentimenata u Gruziji, Turskoj, na Kipru, u Španiji, Velikoj Britaniji (čak se i Šon Koneri izjasnio protiv otcepljenja), u Francuskoj, Belgiji, Bosni... Šta fali jednoj nezavisnoj Republici Srpskoj? Mera za meru.

Mana pragmatičnog pogleda na svet jeste da se on stalno mora menjati, zavisno od toga kako vetar duva. Osim toga, lako je odreći se pomenute teritorije ako te se lično ne dotiče očajna obespravljenost Srba na Kosovu. Da li je odustajanje stvarno najbolji način da im se pomogne? I kud sa hiljade srpskih izbeglica sa Kosova? Hoće li večno živeti u barakama, prognani iz svojih kuća sada bespravno zaposednutih od strane njihovih doskorašnjih zemljaka? Umesto odgovora na to pitanje navešću ovom prilikom jednu neveselu činjenicu: ogorčeni Srbi su prošle nedelje na Kosovu iz protesta palili slike predsednika Tadića.

Ostaje mi još da uzmem gusle u ruke. Kao emotivnom Srbinu bolje bi mi, naime, išlo pevanje nego pisanje. Balkanska žalopojka koja već vekovima određuje ton: O Bože, šta nas je to snašlo, šta nam se to desilo, kakvo poniženje, kakva propast! Zašto smo digli kuću na raskrsnici puteva gde svi redom gaze preko našeg ponosa? Zašto se Evropa privolela Americi koja je, pritom, protiv njenog jedinstva? Dokle ćemo biti žrtveno jagnje za koga važe dvostruki kriterijumi? Zašto nam je ukinuto pravo da branimo kolevku naše civilizacije dok npr. Velika Britanija uzima sebi puno pravo da pokrene rat protiv Argentine zarad par ovaca sa Foklandskih ostrva koja su pritom udaljena hiljadama kilometara od njihove teritorije. Zašto Španija ima puno pravo da se surovo obračunava sa baskijskim teroristima!? Zar oni ne žele isto što i Albanci?

Svakako sam svesna nedela Srba na Kosovu, ali zašto niko ne priča o više od hiljadu nestalih Srba koje je OVK kidnapovala i ubila!? Zašto naši političari godinama čekaju u Ševeningenu na suđenje, unapred obeleženi kao ratni zločinci, dok se albanski teroristi i ratni zločinci puštaju na slobodu kako bi mogli da igraju ulogu premijera!? Zašto Evropa uvek ostavlja naše zapadno orijentisane političare na cedilu? Možda upravo i hoće da nas vide kao srednjovekovno zaostale, neotesane, agresivne pijandure, kako nas je nedavno belgijska televizija VRT predstavila preko spota povodom predtakmičenja za Evroviziju.

Ovo baš i nije mnogo koristan stav u svetu gluvom za žalopojke gubitnika. Ali, da gubitnike ne treba po svaku cenu dodatno ponižavati trebalo bi da je dobro naučena lekcija Versajskog sporazuma.

Čudi li vas sad što mi je nakon ovog ogleda iz šizofrenije teško da dam jasan odgovor? Plašim se da će predstojeći izbori uraditi to umesto mene. Posledica svega ovoga mogla bi, zapravo, biti da Srbi izaberu vladu koja će se iznenađeno i uvređeno okrenuti od Evrope.

[1] Jelica Novaković, Srbi i jugoistočna Evropa u nizozemskim izvorima do 1918, Beograd, 1999

*Autorka je šefica Katedre za nizozemske studije Filološkog fakulteta u Beogradu

Prevela sa holandskog Jovana Bursać