ODNOS PRAVA I POTREBA ZA IZBEGLE SRBE IZ HRVATSKE
"Hrvatska je „zatvorila“ skoro sva pregovaračka poglavlja za ulazak u Evropsku uniju ali jedno od najtežih joj je upravo poglavlje koje se tiče pravosuđa i ljudskih prava i upravo na tom mestu se nalazi mogućnost da se reše i naši problemi", smatra Miodrag Linta, predsednik Koalicije udruženja izbeglica u republici Srbiji (foto: Beta)
Nedavni napisi u novinama i mnoge nedoumice u vezi sa mogućnostima povratka imovine, stanarskih i građanskh prava Srba prognanih i izbeglih sa teritorije Republike Hrvatske, bili su povod za razgovor sa gospodinom Miodragom Lintom, predsednikom Koalicije udruženja izbeglica u republici Srbiji.
Izbegličke kolone prognanih Srba iz Krajine u avgustu 1995. godine (foto: Rojter)
Pitanje pravosuđa i temeljnih ličnih prava nezaobilazna je stavka u procesu približavanja i ulaska Hrvatske u Evropsku uniju, i način na koji će ovo pitanje biti rešeno bi trebalo da za Srbiju bude podjednako važan.
Sa ciljem da se aktivno uključi u ovaj proces Koalicija je pokrenula postupak potpisivanja peticije u kojoj se apeluje na Evropsku uniju da ne potpiše Ugovor o pristupanju sa Vladom Republike Hrvatske sve dok Republika Hrvatska ne dostigne evropske standarde u pravcu poštovanja imovinskih, stečenih, stanarskih statusnih i drugih prava.
Da je situacija veoma ozbiljna i komplikovana, ali i to da se o suštini problema ne govori na pravi način pokazuje i nekoliko novinskih tekstova.
Srpski Pres navodi da će vlasnici stanarskih prava moći da otkupe stanove pod povoljnijim uslovima samo u Istočnoj Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu. [1]
Sa druge strane hrvatski mediji o pomenutom slučaju ne govore direktno, iako uopšteno gledano „ne beže od problema“. Ove teme su takođe bile predmet razgovora na najvišem nivou između predsednika dveju pomenutih država.
Pre nego što nastavim tekst još bih se pozvao pozvao i na dve izjave gospodina Milorada Pupovca, predstavnika Srba u Saboru Hrvatske. Prvu, u kojoj on navodi da je obaveza Hrvatske da prilikom zbrinjavanja Srba povratnika u novoizgrađenim stanovima u Hrvatskoj prizna pravo nasleđivanja, a potom i prava na otkup stanova za one povratnike koji su u Hrvatskoj ostali bez stanarskih prava. [2] I drugu, u kojoj se on izjašnjava protiv potpisivanja i podnošenja pomenute peticije. [3] Ovim putem ne želim da diskreditujem rad gospodina Pupovca, već da ukažem o čemu će dalje u tekstu biti reči. Naime, Miodrag Linta navodi da je ovde u pitanju zamena teza. Prema njegovim rečima stambeno zbrinjavanje, materijalna nadoknada i vraćanje stanarskih prava se prevashodno odnose na rešavanje socijalnih potreba, ali ne direktno i u potpunosti na vraćanje ljudski prava.
Mioidrag Linta (foto: Medija centar, Beograd)
Na pitanje da taj stav dodatno pojasni, Linta govori:
Koalicija je osnovana sa idejom da se pokuša zajedničko delovanje sa Vladom Srbije kao bi se pronašlo uspešno rešenje naših problema. Nažalost nismo naišli na otvorena vrata. Dali smo podršku Vladi Srbije da se bori za naša pitanja. Vlada Srbije je krajem 2008. godine objavila dokument pod nazivom „Non pejper“ u kojem se govori o devet problema Srba iz Hrvatske. Vlada nam je obećala da će se boriti u međunarodnoj zajednici pre ulaska Hrvatske u Uniju, da se ta naša pitanja reše, međutim to se nije deselo. Onda kada smo 30. juna prošle godine saznali da je Brisel dao Hrvatskoj zeleno svetlo da otvori „Poglavlje 23“ – Pravosuđe i ljudska prava i da tom prilikom nije uslovio Hrvatsku da reši naša pitanja, odlučili smo da se sami organizujemo i učinimo sve što u vezi sa tim možemo.
Šta predstavlja „Poglavlje 23“?
Svaka zemlja kandidat za ulazak u Evropsku uniju dobija 33 pregovaračka poglavlja iz niza oblasti. Poljoprivreda, energetika, tržište, konkurentnost itd. Takođe, dobija uslove pod kojima se poglavlja „otvaraju i zatvaraju“. Tek kada se ovo završi pristupa se potpisivanju ugovora o pristupanju koje zemlje članice putem referenduma ili u svojim parlamentima ratifikuju. Hrvatskoj su ovi uslovi postavljeni pre šest-sedam godina. Hrvatska je „zatvorila“ skoro sva poglavlja, ali jedno od najtežih joj je upravo poglavlje koje se tiče pravosuđa i ljudskih prava i upravo na tom mestu se nalazi mogućnost da se reše i naši problemi. Hrvatska dosta dobro rešava i ova pitanja, ipak većina naših problema i dalje nije rešena, te otuda i potiče ideja o potpisivanju peticije kako bi se na to ukazalo.
Šta ste do sada u vezi sam tim uspeli da učinite?
Uspeli smo da okupimo sva izbeglička udruženja, koja su potisala peticiju, ukupno 103, i poslali kopije na adrese 155 međunarodnih i 20 domaćih institucija. U Srbiji smo ih poslali predsedniku, premijeru, predstavnicima i predsednici Parlamenta i komesaru Sušiću. U hrvatskoj smo prosledili svim predstavnicima srpske zajednice, te članicam 27 zemalja Evropske zajednice, zatim Rusiji, Kini i SAD, Ujedinjenim nacijama, Savetu Evrope, OSCE-u itd.
Predstavnici izbegličkih udruženja dostavili su 1. marta 2011. godine predsednici
Skupštine Srbije Slavici Đukić Dejanović Predlog rezolucije o pravima izbeglica i
kopije potpisa podrške peticiji kojom se traži rešenje stanarskih, imovinskih i
drugih stečenih prava Srba iz Hrvatske (arhivska fotografija: RTS)
Kakve ste odgovore dobili?
Od novembra prošle godine smo dobili desetak odgovora a najinteresantiji je odgovor predsednika Parlamentarne skuptine Saveta Evrope, gospodina Melvuta Čavusoglua, gde je on rekao da neuspeh u povratku zemljišta, imovine, novčane nadoknade ili svih prava praktično predstavlja kršenje svih ljudskih prava. Ipak, pokazalo se da sve to nije dovoljno što zapravo i jeste povod za ponovno prikupljanje naših potpisa.
Dokle se stiglo u tim nastojanjima?
Nedavno smo imali nameru da prvu kopiju potisa predamo predsedniku Borisu Tadiću, najavili smo se da ćemo doći, međutim nije nas primio ni on, ni njegov savetnik Mlađen Đorđević. Kopije potpisa sa molbom za podršku smo ostavili na pisarnici i do sada nismo dobili nikakav odgovor.
O kojem broju potpisa je reč?
U prvom krugu smo sakupili 45.000 potpisa, a sad smo se odlučili da taj broj bude 100.000 i nadamo se da će nam ovog puta neko od predstavnika Vlade Srbije izaći u susret. Priče o tome kako su naši problemi rešeni nisu tačne, jer da jesu, ne bi bilo ovolikog broja građana koji su stali iza nas. Smatramo da se problemi i prava stotina hiljada ljudi „guraju pod tepih“.
Beograd - predstavnici 100 izbegličkih udruženja i zavičajnih klubova predali su
14. marta 2011. godine šefu Delegacije Evropske unije u Srbiji Vensanu Dežeru
pet kopija 45.000 potpisa podrške Peticiji izbeglih i prognanih Srba iz Hrvatske
(foto: Fonet)
Šta je to što po vašem mišljenju predstavlja suštinu problema, ako imamo u vidu da se o ovim pitanjima donekle ipak javno govori?
Ovde se uporno promoviše koncept potreba umesto koncepta prava, od kojeg su dve države zapravo odustale. Šta to znači u praksi? To znači, ako je izbeglo prognano lice ili građanin Srbije, koji je poreklom iz Srbije, a radio je tamo i imao stan u urbanom delu Hrvatske - Zagrebu, Splitu, Zadru itd, i ako je proteran iz tog stana, a koji mu je kasnije oduzet, onda je to učinjeno na nezakonit način. Hrvatska se u vezi sa tim poziva na član zakona o stambenim odnosima iz osamdesetih godina u kojem se kaže da ako osoba ne boravi šest meseci u tom stanu, isti će mu biti uzet. Naravno da je ta formulacija u bivšoj SFRJ bila formalnog karaktera, a Hrvatska je to iskoristila i pretnjama i zastrašivanjem proterala te ljude i faktikčki iskoristila odsustvo vlasnika stana. Veći deo takvih slučajeva je sa područja Krajine. Ti su ljudi proterani posle „Bljeska“ i „Oluje“, a kuće su im srušene. Nakon 15 godina neki od njih su uspeli da van područja Hrvatske naprave kuće ili kupe stan. Takvim osobama se danas kaže da oni više nisu „slučaj“ koji treba rešavati jer je zadovoljio potrebe i preostaje mu da se samo kao pojedinac bori protiv Hrvatske države.
Da li to znači da izbegli i prognani građni koji su nakon rata došli u Srbiju i tu stekli neku imovinu, nemaju više prava da potražuju svoju imovinu u Hrvatskoj i kako je to ovde zakonski regulisano?
U formularima u kojima se izjašnjavate o svom stambenom statusu postoji pitanje kojim se traži da potvrdite da li vi trenutno imate rešeno stambeno pitanje na području bivše SFRJ i ako je odgovor potvrdan, vi više nemate prava na stambeno zbrinjavanje. Onda svi oni ljudi koji su u Hrvatskoj imali nekakvu imovinu, a uspeli da steknu nešto i u Srbiji, strahuju da neće moći kao pojedinci kroz sudski sistem da dobiju nazad oduzetu svojinu. Nažalost, pravni sistem Republike Hrvatske je takav da većinu svojih problema ne možete rešiti pravnim putem. Posledica toga je dogovor dveju država da se rešavaju samo socijalni slučajevi, tj. ona lica koja su još uvek podstanari ili ona lica koja žive u koklektivnim centrima.
Šta se nudi tim licima?
Nudi im se socijalno stanovanje, montažne kuće i slične stavri, ali se o pravima ne govori. To dalje znači da ovde nije reč i o vraćanju prava. Pravo se u tom smislu manifestuje na dva načina. Vraćanje stečene imovine, stana, kuće itd u pređašnjem stanju, ili da se izvrši pravična novčana nadoknada. To su prava. Ni u jednoj od ove dve mogućnosti se ne naslućuje vraćnje prava na imovinu, već se govori o socijalnim potrebama i modelim socijalnog zbrinjavanja. Mi smatramo da ovo nije dobro i da države u prvi plan treba da stave pitanje ljudskih prava i to ne tvrdimo nasumično već na osnovu međunarodnih dokumenata među kojima posebno ističemo Bečki sporazum o sukcesiji.
Izbeglice iz Hrvatske i sa Kosmeta u Mladenovcu kod Beograda odakle im prete
iseljavanjem (foto: Novosti)
Na šta se odnosi taj dokument?
Bečki sporazum o sukcesiji predstavlja dokument iz 2001. godine koji su potpisale sve zemlje naslednice bivše SFRJ i koje su ga u svojim parlamentima ratifikovale. Po tom sporazumu se utvrđuje da svi građani bivše Jugoslavije imaju dobiti svoja prava koja su imala na dan 31. 12. 1990. godine. Mi tražimo da se taj sporazum ispoštuje na temelju Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava. Mi smo u našoj peticiji izbegli i statusna pitanja oduzetih prava konstutivnosti srpskog naroda u Hrvatskoj i teritorijalne autonomije, upravo šaljući poruku da naglasak prevashodno stavljamo na ljudska prava što predstavlja temeljnu postavku Evropske unije. Nažalost, dosadašnjim pristupom vlada Hrvatske i Srbije i predstavnici Srba u Hrvatskoj pokazuju da su odustali od ovog principa.
Kako ocenjujete način na koji se pomenuti problemi rešavaju na području Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema?
Vlada Republike Hrvatske je donela uredbu kojom omogućuje građanima sa tih područja da mogu da otkupe svoje prvobitne stanove. Naime, posle rata, Hrvati sa tog prostora su se vratili za vreme reintegracije i insistirali na tome da dobiju pravo da otkupe svoje stanove koje nisu otkupili devedesetih godina pa je onda na tom području isto pravo dato i Srbima. Međutim za sva ostala područja Hrvatske, uključujući i gradove je rečeno da nema povratka stanova, nego isključivo mogućnost stambenog zbrinjavanja, što opet predstavlja koncept potreba po kojem se, ponavljam, stan vraća samo onim licima koji na prostoru bivše Jugoslavije nemaju bilo koje drugo vlasništvo. Vidi se da je koncept prava ispoštovan prvenstveno na osnovu inicijative onog dela Hrvata koji su na rečenom području živeli tokom devedesetih godina.
Hrvatski i srpski predsednik, Josipović i Tadić prošle godine u julu u Beogradu kada
su saslušali predstavnike izbeglica iz Hrvatske koji žive u Srbiji (foto: Beta)
Rekli ste da niste naišli na pozitivan odgovor vlade za svoje zahteve i kako onda ocenjujete izjavu ministra za dijasporu Srđana Srećkovića da će se tražiti vraćanje statusa konstitutivnog naroda za Srbe u Hrvatskoj?
Smatramo da u prvi plan pre svega treba staviti koncept ljudskih prava. Naši izbegli ljudi su izgubili gotovo sve. Oni se već petnaest godina bore da povrate ono što su svojim poštenim radom stekli i mislim da je to ono što je bitno i što ove ljude zanima. Priča o konstitutivnosti neće doprineti rešavanju ovog pitanja i ona nije trenutno od interesa za naše ljude. Za nas je najbitnije da Srbi dobiju ista prava kao i Hrvati. Oni su već petnaest godina građani „drugog reda“.
Iako se po pitanju konstitutivnosti slažete sa Stavovima Milorada Pupovca, zašto se razilazite oko ideje o potpisivanju peticije?
Ne bih se ponavljao. Mi smatramo da dokle god postoji otvoreno pitanje ljudskih prava za stotine hiljada ljudi, Hrvatska ne bi trebalo da postane član Evropske unije pa da se tek onda neki problemi rešavaju i to je ono na čemu i naša vlada treba da insistira.
Koliki je broj izbeglih lica u Srbiji sa područja Hrvatske?
Prema izveštajima komeserijata za izbeglice taj broj od 1991. godine se procenjuje između dvestotinepedest i trista hiljada izbeglih i prognanih lica. Najveći deo njih je steklo isprave Republike Srbije, dok se još oko šezdeset hiljada vodi sa izbegličkom kartom. Bez obzira na to i jedni i drugi su sa istim statusom kao izbegli i prognani.
Kako ocenjujete medijsku pokrivenost ovog problema?
Mediji nisu mnogo zainteresovani za ovu temu. Ne znamo da li je to u korelaciji sa stavom Vlade Republike Srbije koja smatra da ovo što mi radimo nije dobro jer ne doprinosi jačanju poverenja među narodima. Mi upravo smatramo obrnuto, tojest, da ne može biti poverenja i pomirenja ako imate ovoliki broj svojim statusom nezadovoljnih ljudi.
Dodatne informacije o ovom udruženju možete dobiti na dresi:
Kraljice Marije 47/II
11000 Beograd
Republika Srbija
Tel/Faks +381 11 3820 250
Mob: +381 63 7686837
Email: linta@sdf.org.rs
2 http://www.24sata.hr/sokantno/pupovac-srbi-zele-otkup-stanova-i-pravo-nasljeivanja-14309
3 http://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Milorad-Pupovac-protiv-peticije-srpskih-izbjeglica-75804.html
