OBAMA INSPIRISAO ARAPE?

Balkanmagazin na Bliskom istoku

Kako je narodni bunt u arapskom svetu postao tema broj jedan širom planete, tako su počeli da vrcaju i komentari, stučne analize situacije na severu Afrike i Bliskom istoku. Pojedinci se osećaju pozvanima da daju objašnjenja i prognoze za budućnost regiona a arapski učenjaci uglavnom pomirljivo prate ocene Zapada i tek odmereno kritikuju sliku koja se predstavlja svetu. No, nedavni komentar iz Njujork tajmsa nije mogao da prođe samo uz ironičan osmeh Arapa. Analitičar Esam Al-Amin se, naime, obrušio u jordanskoj štampi na, kako kaže, „sumanuti svet“ američkog kolumniste Tomasa Fridmana.

„Njegove često površne i ekscentrične analize događaja na Bliskom istoku odavno su poznate, bilo da se radi o namerno pogrešnom tumačenju pregovora iz jula 2000. ili kolumni vezanih za – kako se ispostavilo – nepostojeće oružje za masovno uništenje u Iraku, koje su poslužile Bušovoj administraciji. Sada ga evo opet sa svojim spornim tvrdnjama da je revolucija koja je zahvatila arapski svet, zapravo izazvana faktorima spolja“, ističe Al-Amin.

Fridman potpuno ignoriše činjenice kao što su decenijska represija, korupcija, siromaštvo i sve ono što je dovelo do dizanja Arapa na ustanak, kaže Al-Amin, i daje „pet ’pravih’ razloga za revoluciju, od kojih nijedan nije tačan“.


Narodni bunt na naslovnim stranama: kiosk u Amanu

Boja kože i srednje ime

„Svoju tezu počinje time što besmisleno tvrdi da je zapravo predsednik Barak Obama taj koji je inspirisao omadinu na ulicama Tunisa, Egipta i drugih država, i to svojom bojom kože, srednjim imenom i govorom iz Kaira 2009... Obama je možda inspirisao manjine na Zapadu, ali zašto bi njegova boja kože ili vera njegovih predaka motivisala ljude na Bliskom istoku? Nije se desilo da, recimo, bivši državni sekretar Kolin Pauel i Kondoliza Rajs ispirišu arapske mase“, ističe Al-Amin.

Arapski stručnjak, naprotiv, kaže da je američki predsednik prekršio gotovo sva značajna obećanja koja je dao u kairskom govoru 2009. godine. On je za arapski svet, dodaje Al-Amin, „veliko razočaranje“ jer odaje sliku čoveka koji je slab i neefikasan vođa – ako se uzmu u obzir njegova obećanja o zatvaranju zatvora u Gvantamu, ali i neprincipijelan i licemeran, kako se pokazao po pitanju nezakonite izraelske gradnje na okupiranoj palestinskoj zemlji.

„Kako bi Obama mogao da inspiriše i dete, a kamoli revolucionare kada je stavio veto u Savetu bezbednosti UN na sopstvenu odluku da su izraelska naseljavanja protivzakonita i kao takva moraju da budu zaustavljena? Tokom protesta u Egiptu i Tunisu nije se mogla čuti nijedna jedina izjava koja bi Obamu mogla da prikaže u pozitivnom svetlu“, ističe Al-Amin, podsećajući na kolebanje Vašingtona oko toga da li Hosni Mubarak treba da ostane na čelu Egipta do septembarskih izbora ili da odmah napusti funkciju. Samim tim je i Obama davao oprečne izjave tokom protesta u ovoj severnoafričkoj zemlji.

Google kao „okidač“

Kao drugi razlog za arapsku revoluciju Fridman je naveo Google earth. „Argument je samo za žaljenje, a Fridman ga temelji na izjavi jednog čoveka iz Bahreina koji je navodno pogledao na Google earth i uvideo da je njegova država zapravo ’široko prostranstvo’ dok je on sam živeo u tesnom i krcatom stanu. Činjenica da Bahrein služi kao baza za američku Petu flotu, gde stranci žive uz velike privilegije koje uključuju i dobar komad zemlje, dok je s druge strane narod ugnjetavan - nije izgleda pala Fridmanu na pamet. Ljudima u arapskom svetu ne treba Google earth da bi znali ko im pljačka zemlju, resurse i bogatstvo“, jasan je Al-Amin.

Izrael, a boga mi i Kina

Fridman navodi i primer Izraela gde su zbog korupcije prozvani predsednik i premijer, pa je to naveo kao treći razlog. „Pa valjda mora da su i Arapi bili inspirisani izraelskom ’demokratijom’ i ’transparentnošću’“, piše Al-Amin, nazivajući ovu tvrdnju „budalastom“. Jer, kako kaže, svaka decenija od kad postoji Izrael obeležena je nekim već skandalom koji je zvaničnike poput Davida Ben Guriona, Pinhasa Lavona, Jicaka Rabina, Arijela Šarona, pa i premijera Benjamina Natanjahua, listom primoravao da napuste pozicije. „Takve afere nikada nisu ’oživele’ arapske mase“, kaže on.

„Samo neupućen i izopačen um može uopšte da pretpostavi da bi takav faktor mogao da bude inspiracija arapskom kolektivnom duhu. Izrael za većinu Arapa predstavlja nelegitimni i rasistički režim koji već decenijama protivzakonito drži arapsku zemlju pod okupacijom a palestinsku braću ugnjetava bez milosti“, ističe Al-Amin, navodeći da se u narodu za izraelske lidere često kaže da su ratni zločinci koji su odgovorni za brojne masakre, te da nijedan ozbiljan revolucionar ne bi sebi dozvolio da se ugleda na Izrael.

Al-Amin kaže da se Fridman nije tu zaustavio, već je nekako doveo u vezu i kineske Olimpijske igre 2008. koje su navodno imale uticaja na „buđenje svesti“ u Egiptu: „Da se čovek zapita da li je bio trezan dok je ovo pisao.“

Fajad kao „najveća uvreda“

„Ali verovatno najveća uvreda za arapske revolucionare je Fridmanov poslednji ’faktor’, odnosno neizabrani palestinski premijer Salam Fajad. Na Fajada se u arapskom svetu gleda kao na, u najmanju ruku, autokratu koga je postavio Zapad a sam ne bi mogao da bude izabran ni za gradonačelnika nekog sela. Jedini razlog zbog kojeg je postavljen je američki i izraelski pritisak na predsednika Mahmuda Abasa, čiji je mandat inače istekao. Pride, ni od Abasa niti bilo kog drugog palestinskog zvaničnika nije mogla da se čuje nijedna pozitivna reč o arapskoj revoluciji. Naprotiv, oni su u medijima nastavili da lamentiraju nad Mubarakovim odlaskom“, kaže arapski stručnjak.

On podseća da je Fajad 2008. sarađivao sa Izraelcima u okupaciji protiv svog naroda kada je stotine Palestinaca uhapšeno i držano u zatvorima bez zvaničnih optužbi. I bivši američki načelnik bezbednosti na Zapadnoj obali Kit Dejton je govorio da su palestinske snage „vrlo dobro sarađivale“ sa izraelskim trupama, kao i da su Fajadove jedinice sprečile Palestince da organizuju masovne proteste tokom sukoba u Gazi 2008/2009. godine, što je zapravo dovelo do reorganizovanja izraelskih trupa na Zapadnoj obali koje su lako mogle da se upute u Gazu. Takođe, u februaru 2010. izraelski ministar odbrane Ehud Barak odao je Fajadu priznanje za bezbednost izraelskih naseljenika u Zapadnoj obali.

„U muslimanskom svetu danas postoje dve vrste lidera koje javnost prezire: jedni su autokrate i diktatori koje Zapad podržava a kakvi su bili Mubarak i Ben Ali, a drugi su agenti koje je Zapad direktno postavio, kao što se desilo sa Hamidom Karzaijem u Avganistanu. Tokom protesta u Tunisu i Egiptu, Al Džazira je objavila palestinske papire koji su obuhvatali i tajne dokumente iz izraesko-palestinskih pregovora gde se Fajad pokazao kao još jedan najamnik Zapada i Izraela“, podseća Al-Amin.

Sve se vrti – oko Zapada

Esam Al-Amin za jordansku štampu ocenjuje da je glavni problem zapadnih medija i političkih krugova što veliki događaji „nekako moraju da se vrte oko moćne elite Zapada kako bi oni dobili na značaju“. Revolucija koja je zahvatila Bliski istok i severnu Afriku je, ističe on, veliko buđenje arapskog naroda i „ovo je njihov momenat slave“.

„U svojoj knjizi ’SAD i Oni’, Džim Karns pita da li je rasizam promovisan osećajem inferiornosti zbog kojeg imamo potrebu da dominiramo nad drugima kako bismo zaštitili svoj komad zemlje i izbegli bilo kakvu konkurenciju. Nažalost, Fridmanovo objašnjenje širenja arapske revolucije 2011, daje pozitivan odgovor na ovo pitanje“, zaključuje arapski stručnjak.