NELOGIČNA ISTORIJA IZ ARAPSKOG UGLA

Balkanmagazin na Bliskom istoku

Međunarodna intervencija u Libiji, u arapskom svetu uglavnom se zvanično ne komentariše, osim u Arapskoj ligi. Tako se i u Jordanu od predstavnika vlasti eventualno mogu čuti pozivi na zaštitu stanovništva i prestanak oružanih sukoba, bez bilo kakve podrške ili osude rezolucije i učešća UN. Jedino se komentatori otvoreno bave situacijom u Libiji, ali i oni u kontekstu događanja i budućnosti regiona u globalu. Jedan od naslova u amanskoj štampi juče je bio „Nepredviđene posledice libijskog presedana“.


Arapska štampa - komentari o vojnoj intervenciji sa dozvolom UN

Gadafi dobio na vremenu

Kolumnista Džordan tajmsa Hasan Abu Nimah ocenjuje da politička situacija u regionu „tone sve dublje u konfuziju i neizvesnost“.

„Za razliku od Tunisa i Egipta, stanje u Libiji ispostavilo se kao izuzetno zabrinjavajuće i nepredvidivo složeno. Teško je zamisliti da libijski Muamer Gadafi može da preživi trenutni međunarodni juriš. Kao i svi poznati, bezobzirni dikatori, Gadafi je slep na realnost sopstvene situacije. Mora da je verovao da će da razbije revoluciju brutalnom i okorelom silom i da iza toga nastavi normalno da vlada. Zapravo, umalo da je u tome i uspeo nakon što je svom narodu navukao rat na vrat dok međunarodna zajednica nije žurila sa raspravama kako da taj narod zaštiti. Drhtanje Arapske lige, kao i Saveta bezbednosti UN, dovelo je do neverovatnih spekulacija da je iz nekog razloga Gadafiju dato vreme da ponovo uspostavi autoritet u pojedinim delovima zemlje koji su prethodno pali u ruke revolucionarima“, ističe Nimah.

Intervencija - dobro došla

Za razliku od napada na Irak pre osam godina, Nimah kaže da je međunarodna intervencija protiv Gadafija „veoma dobro došla“. Ne samo zbog toga što je odobrena u Savetu bezbednosti i prethodno u Arapskoj ligi, već, kako kaže, i zbog toga što bi evenutalni Gadafijev uspeh da povrati kontrolu i vlast bio razočaranje za većinu arapskog naroda koji prati sve glasniju borbu za demokratizaciju i promene. Komentator kaže i da je libijski primer donekle doveo u iskušenje vlasti u Bahreinu i Jemenu. „Oba režima su odlučila da se suprotstave svom narodu vojnim snagama, bez garancija na uspeh, već sa verovatno suprotnim ishodom“, kaže Nimah.

„Nije surovom diktatoru teško da upotrebi svoje glomazne bezbednosne strukture kako bi porazio narod i ugušio pobunu. Ali to bi s jedne strane uništilo odnose između vlasti i naroda, i zemlju pretvorilo u minsko polje. S druge strane, međunarodna zajednica, uprkos svom uobičajenom licemerju, primeni duplih aršina i trenutnoj neprincipijelnoj politici, nije mogla da ostane nema na zločine korumpiranog režima protiv, često, bespomoćnog naroda. Ono na šta se do nedavno gledalo kao na čisto unutrašnje stvari, čak i u papirima UN, te samim tim striktno isključivalo bilo kakvu mogućnost stranog mešanja, sada je postala ne samo poželjna ’humanitarna intervencija’, već i međunarodna moralna obaveza“, ocenjuje Nimah.


Istočni kraj Amana - rat u Libiji, nezaobilazna tema

Još jedan humanitarni rat

Ovoga puta, ne samo da je intervencija bila poželjna, već se na nju i pozivalo u arapskom svetu, dodaje ovaj komentator, ocenjujući i da nije teško pretpostaviti da su inostrane snage koje se sada bore protiv libijskog lidera, stavile u pogon tolike resurse i preuzimaju rizike „iz pukih humanitarnih obzira“. Ipak, trebalo je zaštiti narod od lidera koji „ne bi poštedeo nikoga kako bi zaštitio svoju i poziciju privilegovane familije na vrhu države“.

„Slučaj Libije je internacionalizovan. Ovo predstavlja važan presedan, a možda i dalje komplikuje situaciju. Presedan je kao humanitarni rat već postavljen pre 12 godina na Kosovu. Čovek zaista može da pronađe neke sličnosti ovih dveju situacija, ali takođe postoji i jedna velika razlika. Libijski revolt je bio treći u nizu, posle Tunisa i Egipta, u arapskoj regiji kojoj pripada još 19 zemalja. Mnoge od njih su ranjivi kandidati za izbijanje nereda i već sedimo usred političke oluje“, ističe Nimah, dodajući da je pred drugim zemljama upravo dvostruki scenario – ili da se vlast povuče pred zahtevima svog naroda ili da očekuje potencijalnu međunarodnu vojnu intervenciju.

Nepredvidive humanitarne intervencije

Malo je verovatno da međunarodna zajednica neće upotrebiti svoje poznate duple aršine i da će se prema svim slučajevima u arapskom svetu odnositi jednako. Nimah podseća na slučaj Jemena gde su snajperisti ubili 52 demonstranta i da se situacija sve više komplikuje, a sve u svetlu autokratske vladavine predsednika Alija Abdulaha Saleha.

„Kako se situacija sve više pogoršava, biće interesantno videti kako će međunarodna zajednica reagovati kada već dođe dotle da bude ponižavajuće ako se stanje ignoriše“, ocenjuje on. Nešto slično, mada u manjoj meri, može da se kaže i o Bahreinu gde je vlast pozvala u pomoć vojsku iz okolnih država kako bi razbila demonstracije:

„Ovaj potez su osudili SAD i druge zapadne zemlje kao besmislen, ali ponavljam da su male šanse da bi se ideja humanitarne intervencije uzela u obzir protiv saveznika kakvi su Jemen i Bahrein“, ističe ovaj stručnjak. Kada je u pitanju Sirija gde su se protesti proširili na čitavu zemlju, situacija ne može tek tako da se predvidi. Jer, „Sirija niti spada u favorizovnu kategoriju arapskih država, niti se baš uklapa među ekstremne slučajeve kontroverznog libijskog lidera“.

„Prema onome kako se razvijaju stvari, nijedan metod se do sada nije istakao tako da bi mogla da se predvidi sledeća epizoda. Ali, otkad je pa ’logika istorije’ bila logična“, zaključuje Hasan Abu Nimah.