Ekskonzul SAD “tumači Putina”

Uobičajilo se da se rastuće teškoće Amerike u odnosima s Rusijom, pripisuju ličnosti predsednika Vladimira Putina – međutim, “izvori ruskog nezadovoljstva prethode Putinovom predsedništvu”, piše u američkom Nešenl interest Džon Evans, generalni konzul SAD u St. Petersburgu 1995.

Navodeći ih, Evans počinje s američkim udarom na Srbiju.

“Naročito bombardovanje Beograda na dan Uskrsa 1999, koje je navelo tadašnjeg ministra (Jevgenija) Primakova da iznad Atlantika okrene nazad avion s pravca za Vašington, doživljavajući čin kao neprijateljski akt, jer akcija NATO nije bila odobrena od Saveta bezbednosti UN.”

Završnica tako započetih događaja, u kojoj je Srbija lišena svog drevnog Kosova, “bila je prokletstvo za Moskvu”, koja to nije priznala.

Vladimir Putin (foto, nationalinterest.org)

NATO na 80 milja od St. Petersburga

Izvor još i većeg ruskog razočaranja u SAD, i ljutnje, bila je postojana ekspanzija NATO “sve do samih granica Rusije”.

Rusi su uvereni da su predsednik Džordž Buš, sekretar Džejms Bejker i drugi vođi Zapada, kancelar Helmut Kol naročito, u nastojanju da privole Mihajila Gorbačova da ne prepreči put ujednjavanju, “obećali da NATO neće širiti aktivnosti ‘ni za inč na istok’, ako Moskva dopusti da ujedinjena Nemačka ostane u paktu”.

Sada se o tome živahno debatuje, uz dokazivenje pristaša NATO pakta “da nikada nije bilo takvog obećanja ili da, ako ga je bilo, nije zapisano ili da o tome nikada nije bilo službenog konsensusa svih članova NATO.”

Ipak, istorijski podatak je jasan. Zapad je ponudio “džentlmenski sporazum da neće biti širenja”. Onda je to pogazio, i u dva navrata pristupio ekspanziji, 1999. i 2004.

S teritorije baltičkih država, snage NATO su na svega osamdeset milja od St. Petersburga. Međutim, na samitu NATO u Bukureštu 2008, Amerika je predložila da još i Gruzija i Ukrajina, dve bivše sovjetske države, stupe u NATO. I to je ostalo deo propovedi.

“Neću na ovom mestu zalaziti u debatu i detalje, ali nepromišljena ekspanzija NATO na istok je u velikoj meri bila faktor, doduše ne jedini, i rata od četiri dana sa Gruzijom i sukoba u Ukrajini, uključujući aneksiju Krima”, navodi bivši konzul SAD u Rusiji.

Kenan je upozorio...

Evans piše da bi mogao da nabroji još okolnosti kojima je Rusija navedena da se “utvrđuje za odbranu od Zapada, specijalno od Sjedinjenih Država”.

“Naši ratovi na Bliskom istoku (Avganistan, Irak, Sirija, Libija), kojima je ozbiljno destabilizovan region; ‘kolor revolucije’ (ruža u Gruziji, narandžasta u Ukrajini, lala u Kirgistanu); i, možda najrazornije od svega, štampa sa etiketranjem Rusije kao nacije agresora neuključene u novu arhitekturu evropske bezbednosti – sve su to stvari zbog kojih Rusi zameraju.

A ne možemo reći da nismo upozoreni.

Džordž Kenan F. napisao je 1996. da je ekspanzija NATO ‘strateška greška potencijalno epskih razmera’.

I Vladimir Putin je, svojom mnogo ismevanom intervencijom na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti 2007, samo oglasio narastajuću zabrinutost Rusije povodom imperijalnih metoda Vašingtona”, piše Evans.

Da je znao poveo bi Putina na ručak

Bivši konzul upoznao je Vladimira Putina u St. Petersburgu 1995. – u doba ruske post-sovjetske konfuzije, kada je bivši saradnik obaveštajne službe na službi u Istočnoj Nemačkoj, došao nazad u rodni grad i započeo karijeru saradnika gradonačelnika Anatolija Sobčaka.

U tom Putinovom svojstvu, Sobčakovog saradnika, Evans i Putin su se sreli na prijemu u Konzulatu SAD.

“Pamtim da sam ga odveo u svoju biblioteku. Govorili smo tih dana ruski, pre nego što je on počeo da uči engleski.”

“Da sam tada, sredinom devedesetih, imao ikakvu ideju da će moj gost postati jednog dana vođa Rusije, ja bih ga bar pozvao na ručak”, piše o predsedniku Vladimiru Putinu Džon Evans (“The Key to Understanding Vladimir Putin”, National interest ).

Iz kojih razloga, s kakvim motivom se bivši konzul latio pera, i posle toliko godina?

Zbog utiska da opasno i rapidno degradiraju rusko-američki odnosi. Da to nije Sjedinjenim Državama u interesu a da se izlaz, ukoliko to uopšte može biti izlaz, traži u tome što se za rđavo stanje stvari okrivljuje Vladimir Putin. To je, u najkraćem, Evansovo objašnjenje.

Stav autora je da sam Putin nije toj ružnoj aferi doprineo. Naprotiv, ruski lider bi želeo, a u ponečem je i pokušao da pomogne da se opasno stanje prevaziđe. Međutim, bez pozitivnog odziva.

Evansova ambicija je, prema tome, to što je i u naslovu članka – da ponudi “ključ za razumevanje” Putina.

Već na početku “gosudarstvenik”

Putin nije komunista, upućuje prvi narezak Evansovog “ključa”.

“Oni među nama koji ga znaju iz 1990-ih, pamte da je njegova formula za oporavak Rusije imala tri elementa: obnovu ekonomije, prevladavanje kriminala i reformisanje sudova. To je bio prilično dobar recept za bolesnu Rusiju, tada ali i ostaje bazično dobar recept. Uočite da je Putin bio kocentrisan isključivo na domaće probleme: nikakve u tome geopolitike”.

“Putin je ono što Rusi kažu ‘gosudarstvenik’, čovek države (...) Kada smo ga, ja i drugi Amerikanci u Sankt-Petersburgu poznavali, uživao je reputaciju jedinog birokrate u gradu koji ne prima mito (...) Uopšte, na njega se tamo dobro gledalo... Vođenje grada palo je u jednom trenutku na njega i priznavalo mu se da je u haotični, kriminalizovani svet biznisa uneo nekakav red.”

Autor članka ne želi da se upušta “ni u kakvo dokazivanje, ali uverava” da Putin, već kada se pojavio:

“1. nije bio antiamerikanac (mada, komfornije se osećao s Nemcima),

2. Nije bio komunista (bar u to vreme) niti neprijatelj privatnog biznisa,

3. Nije bio antisemita i

4. nije bio netolerantan prema gej populaciji”.

Verujte ili ne, “ali imam konkretne primere kojima bih potkrepio svaki od tih navoda”, piše Džon Evans.

Ruka Moskve Vašingtonu

U prvom mandatu, Putin je odmah učinio nekoliko prijateljskih gestova prema Sjedinjenim Državama.

Na Kubi, zatvorio je sovjetsku stanicu za prikupljanje obaveštajnih podataka. Zatvorio je sovjetske pomorske instalacije na Kubi.

Sjedinjenim Državama, dopustio je da koriste tzv. severni put, rutu preko ruske teritorije, za dotur materijala snagama SAD u Avganistanu. I, mada je iskreno bio protiv rata SAD u Iraku, “Rusija nije nastojala da potkopa tamošnje napore SAD”.

U jednom trenutku, bivši konzul Evans, previo je tabak i napisao “dve stranice memoranduma”. On kaže, kao protivtežu drugim službenim zapisima te vrste, u kojima je Putin procenjivan kao “provincijski političar”, i “laka kategorija” koja “neće dugo potrajati”.

“Poslao sam memo Beloj kući, kancelariji sekretara (Kolina) Pauela i u CIA, ali to je dočekano gluvom tišinom... Kladim se da je to završilo u mašinama za seckanje papira. Sasvim sam siguran da nije prispelo ni približno negde bliže predsedniku… ” nagađa bivši konzul.  

Početak od Ukrajine

Poenta Evansovog “ključa” izloženog u američkom magazinu je u preporuci “evro-atlantskoj zajednici, da ujedini svoje kolektivno ja i da trezveno razmisli o izazovu koji nam predstavlja otuđivanje Rusije od nas”. Potrebno je najhitinije započeti “s popravljanjem štete”.

“Započeti, sa Ukrajinom. Izbor Volodimira Zelenskog mogao bi ponuditi početak.

Gotovo po definiciji, uzevši situaciju u Vašingtonu (i Londonu), lideri Evrope će morati da predvode.

Francuski predsednik Emanuel Makron je preuzeo ulogu.

Moramo im prepustiti da urade što bolje mogu. Moramo se pomiriti s faktom da se Krim neće vratiti pod jurisdikciju Ukrajine i da bi pristupanje Ukrajine NATO paktu bilo prestup preko ruske crvene linije...

Ukrajinci i Rusi će sami, uz moralnu potporu nas ostalih, morati da iznađu kako da se usaglase o Donbasu. Da li je baš toliko neodgovarajući neki oblik federalizacije, za zemlju sa toliko različitosti, kao Ukrajina? To funkcioniše u Kanadi, sa toliko istorijski dubokom podeljenošću, i u Sjedinjenim Državama i u Ruskoj Federaciji.

Trebalo bi bar razmotriti mogućnost federalizacije”, neki su od završnih akcenata Amerikanca, neobično pobuđenog da državnog šefa Rusije objašnjava američkim zemljacima.