KOSMET: ZLATNI GRAD

Negde iznad sela u kojima žive siromašni Srbi u vremenu sadašnjem, iznad kamenih zidova kojima Albanci obeležavaju svoju skupu teritoriju... sa puta vidiš zid, kapiju od gvožđa i puteljak što vodi u privatnu šumu u kojoj je velika kuća, tu se pobednici odmaraju... negde iznad tog sveta (a usput vidiš i ljude – Cigane koji žive sa nešto malo Srba na nekim mestima, sve blizu ovih bogatih i onih siromašnih, ali svet su za sebe) na vrh brda, pešačenja uz put posut peskom koji se kliza, i iznad čuvara razrušenog zdanja, njegove kuće i kuće nekih Turaka što žive usred spomenika – iznad, dakle, svega toga zajedno i još mnogih drugih stvari koje vidiš a ne znaš da li su važne i kome, skoro do neba visoko stoji usamljen i gord, mada sasvim razrušen, Zlatni grad.


Novo Brdo - ruševine srednjevekovnog bogatog rudarskog grada

Kamenjar i zmije, drača, žuto cveće da liči na Mediteran, visina, veliki blokovi od kamena koji su nekada bili crkva, i legenda koja kaže da su muškarci donosili taj kamen iz neke velike daljine, sve jedan drugome dodajući. Kamen po kamen. Sada ruševina, nebo i stara šuma okolo.

Vodi nas Isljam, čuvar. Nešto zna, nešto ne zna, nešto ćuti. Kaže, ginu neki turisti koji se neoprezno veru uz nekadašnju carsku palatu, ko uz divlje brdo.

Kaže, crkva čiji se temelji naziru u daljini bila je katolička. Pravoslavna, ispravi ga neko. Da, kaže Isljam. Ne znam, kaže opet.


Utvrđeni grad i naselje osnovani su početkom XIV veka. Od sredine toga stoleća
Novo Brdo postaje najveće rudarsko mesto u Srbiji i najznačajnije urbano središte.
Osim srpskog stanovništva u gradu su živeli Dubrovčani, Sasi, Grci i Albanci. U
vreme cara Stefana Dušana radila je kovnica novca, a od 1349. kovan je novac sa
nazivom grada. Turci su grad zauzeli sredinom 1455. i od tada on naglo propada,
da bi početkom XVII veka bio napušten (Zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije)

Novo Brdo, rudarski grad koji je poslednje dane živeo do 1999, ostaci žičare kojom je zlato stizalo gde treba, bunari duboki po 300 metara i moraš da gledaš kuda ideš. Velike kornjače, i one prastare.

Mrke su to planine, gledam oblake. Na dohvat ruke su mi. Grmi. Sunce je. Ma to i nije deo sveta, to mesto svetu ne pripada. Ulazimo u davni zamak. Ruševine otkrivaju davni raspored velikih prostorija. Sve to zajedno na steni, iz stene izniklo. Vidi se celo Kosovo, imaš utisak, kao orao nadgledalo je davno plemstvo zemlju pod sobom, sa tog Olimpa od zlata i znoja nekih davnih rudara. Svi su dolazili, kaže priča. Zlato blješti i kad se od kamena ne vidi. Oseća se njegova moć, negde pod zemljom, podzemna voda iz stene izvire, i u zlato se pretvara. I ko bi odoleo osvajanju?


Novo Brdo-pogled sa tvrdjave

Kada su jednom došli Turci zatvorili su kapije. Ostavili samo jednu (ta se dan danas nazire pod kamenim blokovima, u šiblju i sa zmijama – čuvarima) i kroz tu jednu otvorenu kapiju izvodili ljude. Žene i devojke. Muškarce posekli. Dečake odveli. Odveli i mlade žene. Babe ostavili, da pričaju priče.

Onda momci koji su postali janičari kovali zaveru, da ubiju Turčina i osvete svoje. Jedan ih izdao. Turčin ih sve okovao užarenim kamenom, postadoše kljakavi i on ih pobije. Onog jednog što je izdao, ubije prvog i kaže – ako si izdao svoje, izdaćeš i mene. Sve to piše jedan janičar, a onda neko prepisuje, pa onda neko drugi i na kraju od priče ostade ovo što su meni ispričali. Ne Isljam, čuvar, već neki Srbi u selu koje je ni blizu ni daleko. U kafani koja se zove „Pariska ruža“ i do nje se stiže makadamom.


Ostaci srednjevekovnog Novog Brda

Jednom je na visokoj kuli na viskom Brdu gde je Zlatni Grad stajala nekakva velika kamena ploča. To je pogača. Pogača je nastala tako što su majke mesile hleb dok su mladići zidali kulu. Jedan je poginuo. Njegova majka je plakala nad pogačom i pogača se od njenog bola pretvorila u kamen. Danas ta ploča stoji u nekakvom muzeju pokradenih stvari u Prištini.

Na tabli pred prvom kapijom je tabla. Na engleskom, na albanskom i na srpskom jeziku piše kako je Novo Brdo nastalo tako što su Talijani, Mleci i Vizantinci trgovali zlatom što se nalazi ispod ovog kamenjara, na vrh brda. Piše kako se to nekada zvalo Nuevo Monte, na talijanskom. Nema prideva „srpski“ na tablama koje objašnjavaju turistima što ponekad poginu verući se, čije je to mesto bilo, čiji se kralj šetao odajama i čija kraljica tkala na razboju. Ničeg nema.


Tabla sa "novom istorijom" Novog Brda koji je svoj vrhunac
imao u doba despota Djurdja Brankovića

Kažu Srbi, to kad se spustiš u selo, da nije važno što ovi lažu jer kamen zna. Kažu da neće proći tom gladnom plemenu koje je osvojilo sve ali ne i prošlost, da podmetne grad Despota Stefana kao grad raznih prolaznika, trgovačkih putnika i rudara nadničara.

Sigurni su Srbi u kafanama na rubovima zaseoka da je istorija njihova, da je makar prošlost kad već nije sadašnjost i kada već ne postoji danas, a o sutra niko ni reč. Ne žale se.

Onda jedan srpski profesor priča o trpljenju kao izrazu najveće snage u čoveka i hvali svoje pleme u nestajanju kako je to jedno pleme trpeljivo, koje nikad nije napuštalo pragove svojih kuća. Nerviram se. Nekoliko dana pre toga slušala sam kako su u tom kraju Srbe izvodili na njive i bičevali ih bičevima za konje, i kako nisi mogao da vidiš Srbina da jaše konja osedlanog, odmah bi ga Turčin kaznio. Žene im odvodili. Ćerke. Sestre. I sad se oni hvale svojim trpljenjem. Ponosni na prošlost. Nervoznu mi misao prekida miran glas profesora koji priča kako je običaj bio da kada žensko dođe u goste u kuću, glavna domaćica klekne do nje i uzme je za ruku, gladi je i tako s njom razgovara. Da se gošća oseti prisno, da se oseti domaćom i da zna da je dobrodošla. To je narod koji živi u pomoravlju, zemlja je plodna a Morava izdašna. Daleko je i visko Brdo sa svojim gradom u ruševinama i zlatom, kao nebo koje podseća ove pitome ljude da su zemljom nekada hodali bogovi. Da su i oni imali kraljeve. I zlato. Da ih je sa nebeske visine čuvalo budno oko srpskog orla, zaklinjući se u krst časni i slobodu zlatnu da na svoje pleme neće dati, te da će pre izgubiti glavu nego svoju izgubiti dušu.


Novo Brdo - ostaci tvrdjave i crkve Svetog Nikole

Na ruševini zdanja kojem je nebo bliže od zemlje i gde grmljavina ne zaplaši nego je saveznik, da se neprijatelj uplaši i nikada ne popne do tih visina, shvatam zašto je bilo nemoguće sačuvati glavu. Moć koju ti da taj krš i to kamenje obraslo svakakvim biljem i neobičnim cvetovima koje Bog zaliva, čini te čudno dalekim od onih strmih puteljaka kojiam se spuštaš s tog Neba, gledaš visoke zidove od cigle i zemlje i uzane ulice između tih zidova dugačkih i kao lavirint građenih (tu žive siromašni Šiptari) i ne plašiš se da izađeš iz kola, zađeš u taj čudan svet ohrabren božanskim dosluhom sa Nebom pod kojim si bio i zlatom po kojem si hodao, i znaš, misliš da znaš, da ti do Boga niko ništa ne može.

Ispod tvrđave koja i razrušena moćno stoji nad drugim brdima, rekom, potocima i njivama – neko je napravio streljanu. Vežbaju bahati da pucaju u bele mete. Upucane mete padnu na zemlju, razbiju se o onaj kamen koji se skotrljao sa zidina a strelci rasteruju strah od one grmljavine odozgo. I kiša ih rastera, a pljusak baci na zemlju da leže kraj svojih meta – lutaka, i u tom času oni i njihove puške i njihove lutke za gađanje deluju jednako smešno, kao da ih je ista ruka pravila. I te ljude i njihove puške i njihove lutke.

I dok se sve to dešava, smešljivi Srbi sede po mehanama, njihovi sunarodnici iz „matice“ nemaju pojma šta su izgubili, ni da l' su zaista izgubili ili je to neka šala, baš kao ona streljana ispod otetog spomenika (a ne može se oteti, jer prosto ne pripada otimaču), neko piše svoju novu istoriju, laže, krade i vežba gađanje iz pušaka. Ispod (jer se popeti ne može, dakle i dalje ispod) Zlatnog Grada.