IZVEŠTAJ O ŠTETNIM POSLOVIMA PO AZOTARU IZ PANČEVA

IZVEŠTAJ
O ŠTETNIM POSLOVIMA
PO AZOTARU
IZ PANČEVA

Savet za borbu protiv korupcije dobio je predstavku zaposlenih u preduzeću HIP Azotara Pančevo d.o.o. u kojoj se upozorava da privremeni zastupnik kapitala Radosav Vujačić, potpisuje ugovore štetne po to preduzeće. Zaposleni tvrde da je sklopljeno više štetnih ugovora, pa strahuju da bi preduzeće, zbog toga, moglo otići u stečaj. Savet za borbu protiv korupcije imao je uvid u ugovore, koji nedvosmisleno pokazuju da se Azotara zadužuje pod nepovoljnim uslovima, a samo jednim od zaključenih poslova, naneta šteta mogla bi da dostigne iznos od više miliona evra.

Istorijat privatizacije Azotare Pančevo

Azotara iz Pančeva prodata je putem javnog tendera, a Ugovor između Agencije za privatizaciju i kupca potpisan je 11. aprila 2006. Kupac 100 odsto društvenog kapitala Azotare bio je konzorcijum pravnih lica, koji su činila preduzeća: UNIVERZAL-HOLDING, akcionarsko društvo za proizvodnju, spoljnu i unutrašnju trgovinu, Beograd i JOINT LITHUANIAN-USA VENTURE SANITEX i PRIVATE STOCK COMPANY ARVI&CO, oba iz Litvanije. Preduzeće je prodato za nešto manje od 1.245.000.000 dinara ili 13.100.000 evra po tadašnjem kursu dinara. Kada je zbog neispunjavanja ugovornih obaveza, Agencija za privatizaciju u januaru 2009. raskinula kupoprodajni ugovor, nešto manje od 70 odsto akcija vraćeno je državi, odnosno Agenciji za privatizaciju, dok je ostatak i dalje u vlasništvu već pomenutog konzorcijuma.

Inače, zbog dugova koje Azotara ima prema jednom broju javnih i državnih preduzeća, Vlada Republike Srbije je dana 29. jula 2009. godine donela Zaključak 05 broj 023-4700/2009-4 kojim je preporučila tim preduzećima da donesu potrebne odluke o konverziji svog potraživanja prema HIP Azotari iz Pančeva u svoj kapital u tom privrednom društvu. Među tim preduzećima je i JP Srbijagas. Međutim, u dopisu koji je 8. decembra 2010. godine Agencija za privatizaciju uputila Savetu navodi se da ta konverzija do danas nije izvršena, pa Agencija za privatizaciju i dalje ima registrovan udeo od 68,44 odsto kapitala ovog privrednog društva. U dopisu Agencije se ne objašnjava zbog čega ta konverzija nije izvršena, dok u Srbijagasu Savet nije mogao da dođe do bilo kakvih informacija o konverziji vlasništva Azotare u korist tog javnog preduzeća. Naime, Srbijagas nije odgovorio na dopis Saveta koji je tom javnom preduzeću upućen 29. oktobra 2010. godine, a odgovore nismo dobili ni nakon Rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja od 12. januara 2011, kojim je Srbijagasu naloženo da odgovor dostavi u roku od pet dana. Zbog toga je 5. aprila 2011. usledio i Zaključak Poverenika za informacije od javnog značaja o izricanju novčane kazne od 20.000 dinara, koju je Srbijagas trebalo da uplati u roku od dva dana. Kako Srbijagas nije postupo ni po tom Rešenju, 18. maja 2011. usledilo je novo prema kojem je Srbijagas tražene informacije trebalo Savetu da dostavi u roku od dva dana, kao i da zbog nepostupanja po prethodnom rešenju, plati novčanu kaznu od 180 hiljada dinara. Ni nakon ovog Rešenja, Srbijagas nije dostavio traženu dokumentaciju i informacije.

Posle raskida kupoprodajnog ugovora i neizvršenja preporuke Vlade Srbije o konverziji duga Azotare u pravo svojine javnih preduzeća, osim Agencije koja ima 68,44 odsto akcija, udeo u vlasništvu Azotare zadržao i konzorcijum preduzeća koji je 2006. kupio Azotaru. Najveći deo preostalih 30-ak odsto akcija Azotare, prema podacima Agencije za privredne registre (APR), u vlasništvu je litvanskog preduzeća PRIVATE STOCK COMPANY ARVI&CO - 24,19 odsto. Akcije u Azotari i dalje ima i UNIVERZAL HOLDING, a jedan od njegovih vlasnika je Dušan Stupar, nekadašnji načelnik Državne bezbednosti za Beograd.

S obzirom na to da Zakon o privatizaciji u članu 41 a kaže da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala zbog neispunjenih ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene radi zaštite opšteg interesa, iz čega proizilazi da samim tim nema pravo ni da zadrži vlasništvo u preduzeću, Savet je zatražio od Agencije za privatizaciju da odgovori po kom osnovu su kupci Azotare i nakon raskida Ugovora ostali vlasnici navedenog procenta akcija. U odgovoru koji je Savetu dostavljen 10. februara 2011. navodi se da prema Zakonu koji je važio u vreme sklapanja konkretnog kupoprodajnog Ugovora između Agencije i Azotare, Agencija nije imala pravni osnov da nakon raskida Ugovora, prenese na Akcijski fond udeo u kapitalu preduzeća, koji je kupac stekao izvršenjem obaveze investiranja u subjekt privatizacije, već samo udeo koji je stečen na ime plaćanja ugovorene cene pomenutog preduzeća. U dopisu Agencije dalje se objašnjava da su upravo zbog te manjkavosti, pomenute odredbe Zakona o privatizaciji promenjene 3. januara 2008. godine, ali da u konkretnom slučaju, nakon raskida Ugovora nisu mogle biti primenjene, jer je kupac vlasništvo nad udelom u kapitalu Azotare po osnovu investiranja, stekao pre promena Zakona, pa bi, kako se navodi, u suprotnom bilo povređeno načelo o zabrani retroaktivne primene zakona.

Agencija za privatizaciju raskinula je Ugovor sa kupcima Azotare 9. januara 2009. godine, jer je kupac, spsko-litvanski konzorcijum, 2007. godine bez saglasnosti Agencije za privatizaciju, prodao pogon "Karbamid 2" koji, prema bilansu stanja, predstavlja 10,88% knjigovodstvene vrednosti Azotare. Kupoprodajnim ugovorom definisano je da kupac ne može raspolagati imovinom većom od 5% knjigovodstvene vrednosti. Prema saopštenju Agencije za privatizaciju, Agencija je kupcu naložila da iz sopstvenih sredstava uplati razliku od 5,88% (10.086.840,47 evra) na račun subjekta privatizacije. Kako kupac to nije učinio do 31.12.2008, kada mu je isticao rok za uplatu prvog dela navedene razlike, stekli su se uslovi da Agencija raskine ugovor.

Nakon raskida kupoprodajnog Ugovora sa Azotarom, Agencija je za privremenog zastupnika kapitala imenovala Radosava Vujačića koji, istovremeno, obavlja i funkciju zamenika generalnog direktora Srbijagasa.

S obzirom na činjenicu da je Vujačić istovremeno i zamenik generalnog direktora Srbijagasa, javnog preduzeća koje je jedan od najvećih poverilaca HIP Azotare iz Pančeva i garant u poslovima koje Azotara ugovara sa drugim privrednim subjektima, Savet za borbu protiv korupcije zatražio je od Agencije za privatizaciju da objasni u kojoj proceduri i na osnovu kojih kriterijuma je izvršen izbor Radosava Vujačića za privremenog zastupnika kapitala u pančevačkoj Azotari. U dopisu Savet je ukazao Agenciji da bi prema članu 31. Zakona o privrednim društvima, Vujačić kao zastupnik kapitala Azotare iz Pančeva, mogao da uđe u odobrenje pravnog posla iz sukoba interesa, odnosno, da bi mogao da postupi suprotno interesu tog privrednog društva, pošto Vujačić spada u lica koja imaju ugovorna ovlašćenja da upravljaju poslovima privrednog društva.

Međutim, umesto odgovora na konkretna pitanja, Agencija je Savetu dostavila Uputstvo Agencije za privatizaciju o načinu imenovanja i ostvarivanja prava i obaveza privremenog zastupnika kapitala u upravljanju subjektom privatizacije, u kojem se između ostalog, navodi da za zastupnika kapitala može biti imenovano lice iz reda akcionara u subjektu privatizacije, kao i iz reda lica izvan subjekta privatizacije. Odgovor na konkretno pitanje o tome koji su kriterijumi opredelili Agenciju da za privremenog zastupnika kapitala izabere baš Radosava Vujačića, s obzirom da se prema pomenutom Zakonu može naći u sukobu interesa, nismo dobili.

Inače, u vreme kada je Savetu dostavljena predstavka o ugovorenim poslovima štetnim po Azotaru iz Pančeva, Radosav Vujačić je bio u pritvoru zbog sumnje da je pod dejstvom alkohola, 22. avgusta 2010. godine, svojim Audijem A4, usmrtio petnaestogodišnjeg dečaka, koji je vozio bicikl.

Postupanje Saveta po predstavci zaposlenih u Azotari

Savetu za borbu protiv korupcije obratili su se zaposleni u pančevačkoj Azotari ukazujući na štetne ugovore, koje u ime preduzeća potpisuje privremeni zastupnik kapitala, Radosav Vujačić. Zaposleni su Savetu dostavili Ugovore iz kojih je evidentno da se Azotara zadužuje pod nepovoljnim uslovima. Reč je o Ugovoru o robnom zajmu između Azotare i preduzeća Viktorija logistik od 17. marta 2010, i o Ugovoru između Azotare i preduzeća YU point, od 6. aprila 2010. Naime, iz pomenutih Ugovora se vidi da je Azotara od Viktorija logistik pozajmila pšenicu po ceni od 12 dinara po kilogramu, da bi je dvadesetak dana kasnije prodala preduzeću YU point, po ceni nešto nižoj od 9 dinara za kilogram.

Savet se zbog toga, 2. septembra 2010. godine, dopisom obratio Agenciji za privatizaciju i tu instituciju upoznao sa pomenutim Ugovorima. Savet je u dopisu zamolio Agenciju da proveri navode o štetnim poslovima, koje je u ime Azotare sklapao privremeni zastupnik kapitala, Radosav Vujačić, a kojeg je na tu funkciju i postavila Agencija za privatizaciju.

U odgovoru koji je Agencija dostavila Savetu 24. septembra 2010. godine, između ostalog se navodi da „Agencija u postupku pripreme ovog dopisa, nije mogla da stupi u kontakt sa privremenim zastupnikom kapitala, zbog toga što je prema istom određen pritvor u krivičnom postupku, te s toga nije u mogućnosti da pribavi od zastupnika kapitala poseban izveštaj u pogledu zaključenih ugovora“. Zbog toga je Agencija, kako je navedeno u dopisu, predmetne ugovore prosledila Ministarstvu unutrašnjih poslova, da bi se utvrdilo da li u postupanju zastupnika kapitala, ima elemenata na osnovu kojih bi bili inicirani krivični postupci.

U međuvremenu, Vujačić je pušten iz istražnog pritvora, pa je Agenciji dostavio svoj Izveštaj o postupanju u HIP Azotari Pančevo, koji je 13. oktobra 2010. godine, prosledio i Savetu na uvid. Radosav Vujačić na kraju svog Izveštaja o ekonomskoj opravdanosti pomenutih poslova zaključuje kako su „pozitivni efekti iz ovog poslovnog aranžmana višestruko veći od naoko negativne nominalne razlike u ceni pšenice, koja bi se platila, ako Azotara pozajmljenu pšenicu ne vrati do ugovorenog roka“. Ali, pođimo od početka, kako bismo sagledali sve detalje ovih ugovorenih poslova.

Štetni poslovi

HIP Azotara Pančevo, koja se, inače, bavi proizvodnjom đubriva, ušla je u posao trgovine pšenicom koju je, prema ugovorima u koje je Savet imao uvid, pozajmila pod veoma nepovoljnim uslovima. Sporni ugovori Azotare sa firmom Viktorija logistik i sa YU pointom, sklopljeni su u periodu tokom kojeg se, prema izveštajima Produktne berze u Novom Sadu, pšenica roda 2009. u JUS kvalitetu, prodavala po ceni od 11,66 din/kg (10,80 bez PDV). Prema pomenutom Ugovoru, koji je Azotara sklopila sa Viktorijom 17. marta 2010, pančevačka fabrika veštačkog đubriva uzela je na zajam 75.000 tona pšenice roda 2009, po ceni od 12 dinara po kilogramu, i to bez uračunatog PDV-a.

Viktorija logistik d.o.o. iz Novog Sada, prema podacima APR-a, jedna je od 10 članica Viktorija grupe, i nalazi se u njenom stoprocentnom vlasništvu. Osim Viktorija logistik, u sastavu Viktorija grupe, jedne od najvećih agro-industrijskih kompanija u regionu, posluju: Sojaprotein, Viktorija oil, Fertil, Luka Bačka Palanka, Veterinarski zavod Subotica, SP Laboratorija, Viktorija Zorka, Victoria phospate i Victoria Bioenergy. Vlasništvo nad Viktorija grupom dele četiri akcionara: Evropska banka za obnovu i razvoj sa sedištem u Londonu (24 %) i biznismeni Milija Babović, Zoran Mitrović i Stanko Popović sa po 25,33 odsto akcija.

Kao treća ugovorna strana u spornom Ugovoru pojavljuje se JP Srbijagas, matično preduzeće Azotarinog zastupnika kapitala Radosava Vujačića. Srbijagas u ovom poslu zastupa generalni direktor Dušan Bajatović, a to javno preduzeće ima ulogu jemca u neobičnom poslu sa Azotarom, koja je, inače, najveći dužnik Srbijagasa.

Prema pomenutom Ugovoru, pozjamljenu pšenicu u vrednosti od 900 miliona dinara ili oko 9 miliona evra, Azotara je morala da vrati do 15. decembra 2010, s tim što sa vraćanjem zajma nije smela da počne pre 15. septembra iste godine. Umesto pšenice roda 2009. koju je pozajmila, Azotara je do polovine decembra, morala da vrati istu količinu te žitarice, ali isključivo roda 2010. godine. Uz brojne druge troškove, koje je prema Ugovoru Azotara dužna da pokrije, vrednost pozajmljene pšenice dodatno se uvećava i zbog ogromnog skoka cene te žitarice na tržištu, koja je od momenta sklapanja Ugovora, uveliko premašila iznos od 12 dinara po kilogramu. Tako je, na primer, cena kilograma pšenice na Berzi u Novom Sadu, oko 15. septembra, odnosno u periodu kada je Azotara trebalo da počne sa vraćanjem, već iznosila 18,50 dinara bez PDV-a, a od 13. do 17. decembra 2010. godine, dakle u periodu kada je isticao Ugovor između Azotare i Viktorije, dostigla iznos od čak 27,54 din/kg (25,50 bez PDV). To, primera radi, znači da je Azotara u trenutku isticanja Ugovora vraćala celokupnu količinu pšenice, ona bi za nju morala da izdvoji čak 1.912.500.000 dinara (bez uračunatog PDV-a), odnosno milijardu dinara više od vrednosti koju je pozajmljeno žito imalo na dan potpisivanja Ugovora (što je više od 9,5 miliona evra po kursu od 15.12.2010.).

Osim svega navedenog, Ugovorom je bilo predviđeno da i Azotara i Srbijagas kao jemac, daju po 10 blanko menica i bankarsku garanciju od 900 miliona dinara, koja treba da pokrije vrednost pšenice pozajmljene po ceni od 12 dinara po kilogramu. U Ugovoru se dalje navodi da čak i u slučaju da Azotara uredno vrati zajam u celini, garancija će biti vraćena u roku od pet dana, ali će Viktorija nadoknaditi samo 1/3 troškova izdavanja i održavanja garancije, i to u iznosu ne većem od 50 hiljada evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja. Na sve pomenute troškove Azotare, treba uračunati i one koji se odnose na preuzimanje žita od Viktorija logistik, odnosno na obezbeđivanje vozila, utovar pšenice i njen transport, što po Ugovoru, takođe, spada u obaveze Azotare. Ova fabrika snosi i troškove lagerovanja, analize kvaliteta pšenice i eventualnih kamata. Osim toga, Azotara je dužna da Viktoriji uplati i PDV za pozajmljenu pšenicu i to do 5. u narednom mesecu po prijemu fakture.

Da bi Azotara iz ovog posla izašla makar bez gubitka, ona bi pozajmljenu pšenicu morala da proda po ceni koja bi pokrila sve navedene troškove, odnosno za cenu koja premašuje 12 dinara po kilogramu, za koliko je robu pozajmila od Viktorije. Međutim, Azotara je istih tih 75 hiljada tona pšenice nabavljene po 12 dinara, mimo svake ekonomske logike, prodala po ceni od 8,66 dinara za kilogram preduzeću YU point biznismena Zorana Drakulića, i to u trenutku kada je, ponovimo, njena vrednost na Produktnoj berzi iznosila 10,80 dinara po kilogramu bez PDV-a. I taj Ugovor potisao je privremeni zastupnik kapitala pančevačke Azotare, Radosav Vujačić. Samo na ovoj transakciji, odnosno na razlici u vrednosti po kojoj je pšenica pozajmljena i po kojoj je potom prodata, Azotara je izgubila 248 miliona dinara, odnosno oko 2,4 miliona evra.

Ako se ovom gubitku doda razlika u ceni pšenice na dan pozajmice i one koja je važila na dan isticanja Ugovora sa Viktorijom, ukupan gubitak bi mogao da dostigne sumu od oko 12 miliona evra.

Pitanja bez odgovora

Imajući u vidu sve navedene činjenice, nesporno je da je samo ovim jednim poslom, privremeni zastupnik kapitala Azotare, koga je na to mesto postavila Agencija za privatizaciju, preduzeću naneo višemilionsku štetu. Nesporno je i da će od ovog posla korist imati Viktorija logistik, jer će po povoljnim uslovima, zalihe lanjskog roda pšenice, zameniti novim rodom, čija je tržišna cena nastavila da raste i posle 15. decembra 2010, kada je istekao Ugovor sa Azotarom. Takođe, Viktorija je na dobitku jer je ugovorila pozajmicu žita po ceni od 12 dinara za kilogram, u trenutku kada je na berzi vredela 10,80 dinara.

Ostaje otvoreno pitanje koji je bio interes JP Srbijagas da se u ovom poslu pojavi kao jemac? Kakav je interes rukovodio direktora Srbijagasa, Dušana Bajatovića da svojim potpisom garantuje da će Azotara, koja je u 2009. godini zabležila neto gubitak od čak 1.755.356.000 dinara, a u 2010. više od 4 milijarde, i koja je, ujedno, i najveći dužnik Srbijagasa, biti u mogućnosti da ispuni obaveze iz Ugovora vrednog 900 miliona dinara?

Sva ova pitanja postavili smo direktoru Bajatoviću u već pomenutom dopisu, koji je Savet uputio Srbijagasu 29. oktobra 2010. godine, a na koja, do danas, nije stigao baš nikakav odgovor. Tako smo ostali i bez obrazložene odluke i druge dokumentacije organa Srbijagasa, koju smo tražili istim dopisom, a iz koje bi se mogli videti razlozi za takvu odluku tog javnog preduzeća.

Takođe, ostaje otvoreno i pitanje ekonomske logike koja je vodila Bajatovićevog kolegu i zastupnika kapitala Azotare, Radosava Vujačića, da se umesto proizvodnjom đubriva, bavi trgovinom pšenicom i to tako što će je prodati po ceni daleko nižoj od nabavne?

Izveštaj privremenog zastupnika kapitala Azotare iz Pančeva

Odgovore na neka od ovih pitanja ponudio je u svom izveštaju Radosav Vujačić, privremeni zastupnik kapitala HIP Azotare Pančevo. On u dopisu navodi da se Azotara u tom poslu našla jer „Viktorija logistik nije htela da proda pšenicu direktno YU pointu, pošto ovo preduzeće nije moglo istu da vrati Viktoriji“. Posle ovih navoda koji otvaraju pitanje – zašto zasupnik kapitala Azotare uopšte brine o interesima Viktorije i YU pointa i stavlja Azotaru u ulogu posrednika sklapajući štetne poslove po to preduzeće, Vujačić u dopisu dalje kaže i da je Ugovore sa Viktorija grupom i YU pointom zaključio da bi obezbedio nedostajuća obrtna sredstva, kao i da su ta sredstva u iznosu od 711 miliona dinara, na osnovu Ugovora sa YU pointom, uplaćena na račun Azotare. Taj novac je, kaže dalje Vujačić, upotrebljen za kupovinu sirovina i repromaterijala, isplaćen je deo zaostalih i tekuće zarade radnicima, odnosno, kako piše, sprečeno je zaustavljanje proizvodnje i nastajanje nesagledivih šteta, kako u finansijskom, tako i u tehnološkom pogledu.

Za tvrdnje koje u svom izveštaju iznosi, Vujačić Savetu nije prosledio apsolutno nikave dokaze, a neka ključna pitanja ostala su bez odgovora. Tako Vujačić ne pominje troškove i gubitke u poslu sa Viktorijom. On je prećutao štetu nastalu razlikom između cene pšenice pozajmljene od Viktorije i one po kojoj je prodata YU pointu. Podsetimo, reč je o 248 miliona dinara ili oko 2,4 miliona evra. O tome kojim se motivom rukovodio da pozajmljenu pšenicu proda po ceni znatno nižoj i od nabavne i od tržišne, u svom Izveštaju Vujačić nije rekao ni reč!

Vujačić dalje u izveštaju priznaje da je vraćanje pozajmljene pšenice u predviđenom roku, dovedeno u pitanje. On navodi da je od 75.000 tona žita, koliko je pozajmljeno od Viktorije, zbog velikog skoka cene žita na tržištu, Azotara uspela da nabavi samo 16.000 tona po ceni od 12 dinara po kilogramu, koliko je Ugovorom vrednovana pšenica prilikom pozajmice. Uprkos tome, Vujačić u Izveštaju izvodi zaključak o pozitivnim finansijskim efektima posla, a da pritom prećutkuje činjenicu da za nedostajuću količinu od 59 hiljada tona pšenice pozajmljene po ceni od 12 dinara, moraju da se izdvoje značajna dodatna sredstva, jer cena pšenice na Berzi beleži rast iz nedelje u nedelju. Tako je, podsetimo, u trenutku isticanja Ugovora, cena pšenice dostigla iznos od 25,50 din/kg bez PDV-a, pa je za nedostajućih 59 hiljada tona, trebalo izdvojiti milijardu i po dinara.

Radosav Vujačić dalje navodi da su, imajući u vidu probleme sa likvidnošću, odnosno probleme sa obezbeđivanjem obrtnih sredstava, u Vladi Srbije vođeni razgovori o mogućim rešenjima tog problema: „Tako je, pored navedene pozajmice, u skladu sa zaključcima Vlade, obezbeđena pozajmica 50 hiljada tona pšenice iz Republičke direkcije za robne rezerve, čijom su prodajom obezbeđena dodatna obrtna sredstva. Prema njegovim rečima, ova pšenica je razdužena prema Direkciji pozajmicama veštačkih đubriva po paritetima, koje je utvrdila Vlada“.

I ovi navodi Radosava Vujačića puni su nepreciznosti i neistina. Naime, Savet za borbu protiv korupcije, u međuvremenu je došao i do Ugovora koje Vujačić pominje, a iz njih se vidi da je u prethodnoj tvrdnji tačno jedino to da je od Direkcije za robne rezerve pozajmljeno 50 hiljada tona pšenice i da je ta pšenica ubrzo potom prodata. Međutim, tvrdnja da su od prodaje 50 hiljada tona pšenice obezbeđena dodatna obrtna sredstva, jednostavno ne stoji, jer je i u ovom slučaju pšenica prodata po ceni nižoj od nabavne, i to sa rokovima plaćanja prema kojima je Azotara do prve značajnije sume od te prodaje, trebalo da dođe tek u novembru 2010. godine.

Ugovor o zajmu sklopljen između HIP Azotare Pančevo i Direkcije za robne rezerve

Naime, Azotara je Ugovor o zajmu 50 hiljada tona pšenice po ceni od 12,15 dinara po kilogramu, sa Direkcijom za robne rezerve potpisala 24. februara 2010. godine. Slično kao i u Ugovoru o zajmu potpisanom sa Viktorijom, i u ovom se JP Srbijagas pojavljuje kao garant da će Azotara do utvrđenog roka vratiti pšenicu ukupne vrednosti 607.500.000 dinara. Kao obezbeđenje urednog vraćanja pšenice date na zajam, Srbijagas je bila dužna da dostavi 12 blanko potpisanih i overenih solo menica. Azotara se Ugovorom obavezala da će pšenicu da vrati do 1. februara 2011. godine, a ukoliko to ne učini, Direkcija će realizacijom menica Srbijagasa namiriti vrednost pozajmljene pšenice do pune tržišne vrednosti po kojoj se u tom trenutku može nabaviti ista količina i kvalitet pšenice koja je data na zajam. Podsetimo još jednom da je od momenta sklapanja Ugovora, do danas, cena pšenice višestruko porasla, pa je u momentu isteka ovog Ugovora – 1. februara 2011, na Produktnoj berzi daleko premašila 12,15 dinara za koliko je Azotara pšenicu pozajmila, i da je dostigla vrednost od čak 26,01 din/kg bez obračunatog PDV-a.

I ovim Ugovorom Azotara se obavezala da će platiti sve troškove koji nastaju u vezi sa preuzimanjem i vraćanjem pozajmljene pšenice (istovar, utovar, transport, analiza kvaliteta, obračun kvaliteta...), a za razliku od Ugovora sa Viktorijom, fabrika đubriva ovde ima i dodatne troškove. Azotara je, naime, u obavezi da na vrednost pozajmljene pšenice plaća kamatu u visini propisane eskontne stope NBS. Osnovica za obračun kamate jeste tržišna vrednost pšenice na dan obračuna kamate na Produktnoj berzi u Novom Sadu. Kamata se obračunava mesečno do momenta vraćanja pšenice date na zajam i plaća se u roku od 8 dana od dana nastanka obaveze.

Pšenicu pozajmljenu pod ovakvim uslovima, dvadesetak dana kasnije, Azotara je prodala preduzeću Invej po ceni nižoj od nabavne i to sa odloženim rokom plaćanja. Ugovor o kupoprodaji sklopljen je 16. marta 2010. i njime je utvrđeno da Azotara 50 hiljada tona pšenice prodaje preduzeću Invej po ceni od 11 dinara za kilogram bez PDV-a (ukupno 550 miliona dinara). Dakle, i u ovom slučaju je samo na ovoj transakciji, odnosno na razlici u vrednosti po kojoj je pšenica pozajmljena i po kojoj je potom prodata, Azotara je izgubila 57 miliona dinara, odnosno oko 570.000 evra. Uz to, ugovoreni su i, po Azotaru, nepovoljni rokovi plaćanja, prema kojima je samo prvih 8% ukupnog fakturisanog iznosa za prodatu pšenicu (negde oko 44.000.000 dinara od ukupno 550.000.000 bez PDV-a), na račun fabrike đubriva trebalo da bude uplaćeno ubrzo po potpisivanju ovog Ugovora, negde početkom maja 2010. Preostali iznos od čak 506.000.000 dinara trebalo je da počne da pristiže tek od 1. novembra, u četiri mesečne rate, zaključno sa 28. februarom 2011. godine.

Zbog svega navedenog, u najmanju ruku čudi izjava Radosava Vujačića da su pomenutom prodajom pšenice obezbeđena dodatna obrtna sredstva, kada je od trenutka potpisivanja ugovora, u martu 2010, pa sve do novembra 2010, dakle za nešto više od sedam meseci, od oko 550.000.000 dinara, koliko treba da naplati Azotara, na njen račun, prema Ugovoru, moglo da pristigne tek oko 44 miliona dinara. Ne treba zaboraviti da je za sve to vreme, Azotara bila dužna da Direkciji, od koje je pšenicu pozajmila, plaća ugovorenu kamatu. Osim toga, značajna su sredstva koja Azotara mora da izdvoji kako bi nabavila pšenicu koju treba da vrati Direkciji, bilo da je reč o gotovom novcu koji treba obezbediti za sada daleko skuplji kilogram pšenice, bilo da je reč o đubrivu čiju proizvodnju Azotara mora da obezbedi.

Nelikvidna Azotara pozajmljuje novac!

Vujačićeve tvrdnje o sklapanju pomenutih Ugovora kao jedinom načinu za obezbeđivanje obrtnih sredstava posebno čude s obzirom da je baš u periodu za koji Vujačić izveštaju kaže da je bio posebno kritičan, jer su „kulminirali problemi likvidnosti i nemogućnosti plaćanja obaveza dobavljačima, kao i zarada zaposlenima“, Azotara odobrila dve pozajmice u ukupnom iznosu od čak 280 miliona dinara! Naime, u predstavci koja je upućena Savetu za borbu protiv korupcije navodi se da je HIP Azotara Pančevo 5. februara 2010. godine sklopila Ugovor o zajmu na osnovu kojeg je preduzeću AGRO MEGA INVEST d.o.o. iz Rume pozajmila 115 miliona dinara i da su ta sredstva ovom preduzeću uplaćena u periodu između 8. i 11. februara. Ugovorom je, pritom, predviđeno da se pozajmljena sredstva vrate Azotari do 31. decembra 2010. godine i to bez utvrđene valutne klauzule i obračunate kamate.

Pored navedenog zajma, Radosav Vujačić je u svojstvu predsednika Upravnog odbora Azotare Pančevo zaključio i Ugovor o zajmu sa preduzećem CHEM CO d.o.o. iz Beograda, kojem je na osnovu tog Ugovora, 21. maja 2010. godine isplaćeno čak 165 miliona dinara! Po Ugovoru CHEM CO d.o.o. je pozajmljeni novac trebalo da vrati do 31. avgusta iste godine, ali je Aneksom ugovora taj rok produžen do 30. oktobra. Prema podacima koji su putem predstavke dostavljeni Savetu, Azotari do 3. novembra 2010. dug od 165 miliona dinara nije bio vraćen. I ne samo to. Azotara je sa istim preduzećem, nešto kasnije, sklopila i Ugovor o kupovini i avansnom plaćanju robe.

Naime, samo tri dana nakon što je uplatila pozajmicu preduzeću CHEM CO d.o.o, 24. maja 2010. godine, Azotara sa tom firmom potpisuje još jedan Ugovor, ovoga puta o kupovini veštačkog đubriva MAP. Prema tom Ugovoru CHEM CO d.o.o. se obavezuje da za potrebe Azotare uveze 6 hiljada tona tog đubriva, u vrednosti od oko 3 miliona američkih dolara, za koje će Azotara 65 procenata vrednosti robe da plati avansno, a 35 odsto po pristizanju đubriva. Na ime avansa, Azotara je za isporučenu robe uplatila 180 miliona dinara u periodu od 1. jula do 21. avgusta 2010. godine.

Na kraju, veoma je važno još jednom podsetiti da su obe ove pozajmice realizovane u periodu u kojem je Vujačić potpisao sa ugovore sa Viktorijom, Yu pointom, Direkcijom za robne rezerve i preduzećem Invej, radi navodnog obezbeđivanja obrtnih sredstava neophodnih za održavanje proizvodnje u Azotari.

Epilog

Ugovor Azotara – Direkcija za robne rezerve

Ukupna šteta naneta HIP Azotari iz Pančeva, još uvek nije u potpunosti poznata, ali je prema do sada dostupnim i prikazanim podacima, jasno da ona prelazi 20 miliona evra. Ovako visoka šteta posledica je, između ostalog, i činjenice da Azotara nije bila u stanju da ispuni svoje obaveze preuzete ugovorima sa Viktorijom i Direkcijom za robne rezerve, pa je fabrika đubriva, uz saglasnost Vlade Srbije, potpisala anekse ugovora i nove ugovore o zajmu sa Direkcijom za robne rezerve.

Kako Azotara nije ispunila obaveze iz Ugovora br. 338-22/2010-01 sklopljenog sa Direkcijom 24. februara 2010. godine i nije vratila pozajmljenih 50 hiljada tona pšenice do 1. februara ove godine, Vlada Srbije donela je zaključak, na osnovu kojeg je rok za vraćanje pomenute pšenice produžen za još godinu dana, ali sada po ceni koja je za oko 800 miliona dinara viša od one po kojoj je Azotara prvobitno pozajmila pšenicu. Naime, na osnovu Zaključka Vlade Srbije 05 br. 339-749/2011. od 10. februara 2011, osam dana kasnije potpisan je Aneks prošlogodišnjeg Ugovora o pozajmici 50 hiljada tona pšenice br. 338-22-1/2010-01, kojim je produžen rok do 1. februara 2012. za vraćanje 26.785.838 kg merkantilne pšenice, pošto je za preostalu količinu do 50 hiljada tona (50.000.000 kg) između Azotare i Direkcije za robne rezerve izvršena kompenzacija međusobnih potraživanja. Naime, ta potraživanja, osim pšenice, obuhvataju đubrivo koje je Direkcija početkom 2010. godine pozajmila od Azotare i nije ga vratila u ugovorenom roku, pa je, takođe na osnovu Zaključka Vlade Srbije od 10. februara 2011. sprovedena kompenzacija međusobnih potraživanja u iznosu od 626.743.332 dinara, dok je za preostali dug Azotare prema Direkciji u količini od 26.785.838 kg pšenice, zaključen već pomenuti Aneks I.

Prema Aneksu ugovora, ukupna vrednost ovih 26,7 hiljada tona pšenice je 723.217.626 dinara, koja je računata po ceni od 27 dinara za kilogram, koliko je vredela na Produktnoj berzi Novi Sad na dan donošenja Zaključka Vlade Srbije. Dakle, umesto da je za 50 hiljada tona platila 607.500.000 dinara, koliko je prema Ugovoru iz 2010. vredela pozjamljena pšenica, Azotara će sada za približno polovinu te količine, platiti čak 115.717.626 dinara više.

Iz svega navedenog može se izračunati da je, uz saglasnost Vlade, dug Azotare prema Direkciji sa 607.500.000 dinara, koliko je pozajmljenih 50 hiljada tone pšenice vredelo prema Ugovoru iz 2010, porastao na 1.349.960.958 dinara ili, prema sadašnjem kursu dinara, više od 13,5 miliona evra. To znači da je privremeni zastupnik kapitala, Radosav Vujačić, Azotari u ovom poslu, naneo štetu od 742.460.958 dinara, odnosno oko 7,4 miliona evra, i to bez uračunatih kamata, koje je Azotara plaćala Direkciji po Ugovoru od 24.02.2010. i koje će plaćati prema Aneksu od 18. februara 2011, u kojem piše da Azotara na vrednost pozajmljene robe plaća kamatu u visini eskontne stope Narodne banke Srbije. Kamata se obračunava mesečno, a plaća u roku od osam dana od nastanka obaveze.

Ovoj računici, naravno, treba dodati i oko 570 hiljada evra gubitka, nastalog pošto je Vujačić 50 hiljada tona pšenice pozajmljene od Direkcije za 12,15 din po kilogramu, prodao Inveju za 11 dinara za kilogram. Time je šteta po Azotaru, bez pomenutih kamata, dostigla iznos od oko 8 miliona evra.

Na kraju treba reći da je prema Aneksu ugovora, Azotara radi obezbeđenja urednog vraćanja pozjamljene pšenice date na zajam i obezbeđenja plaćanja ugovorne kamate, bila dužna da Direkciji dostavi bankarsku garanciju u vrednosti pozjamljene pšenice, odnosno u vrednosti od 723.217.626 dinara, i 12 blanko potpisanih i overenih solo menica.

Ugovor Azotara - Viktorija

Kada je reč o Ugovoru kojim je 17. marta 2010. Azotara od Vikotrije pozjamila 75 hiljada tona pšenice, Savet nema potvrdu da li je on ispunjen. Naime, Savet je, pozivajući se na Zakon o dostupnosti informacijama od javnog značaja, 17. maja ove godine uputio dopis Azotari sa pitanjima o ispunjenju obaveza iz pomenutog Ugovora. U dopisu Saveta postavljeno je pitanje i u vezi sa načinom na koji je Azotara izmirila svoj dug prema Viktoriji, odnosno da li je Azotara dug vratila u robi koju je pozajmila, ili je to učinila na neki drugi način. Odgovor od Azotare do danas nije stigao, a kako su zakonski rokovi za odgovor istekli, Savet je 8. juna uložio žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja.

Kako Azotara nije postupila po Zakonu o dostupnosti informacijama od javnog značaja i nije odgovorila na naša pitanja, Savet nije mogao da dobije potvrdu svojih saznanja da Ugovor sa Viktorijom jeste ispunjen, ali na štetu drugog javnog preduzeća, odnosno na taj način što se Azotara, da bi pozajmljenu pšenicu vratila Viktoriji, dodatno uzajmila kod Direkcije za robne rezerve. Naime, kako Azotara nije mogla do 15. decembra 2010. da vrati pozajmljeno žito Viktoriji, Vlada Srbije je uoči isticanja tog roka, 9. decembra donela zaključak 05 broj 339-9282/2010, na osnovu kojeg su 17. decembra 2011. zaključena dva Ugovora sa Direkcijom – jedan o zajmu 30 hiljada tona pšenice u vrednosti od 814.800.000 dinara, i drugi o zajmu 32.500 tona kukuruza vrednog 603.200.000 dinara.

Ovime se dug Azotare i u ovom poslu uvećao, i sa 900 miliona dinara, dostigao iznos od čak 1.418.000.000 dinara. Ako uzmemo u obzir podatak iz izveštaja Radosava Vujačića koji je dostavljen Savetu, da je 16 hiljada tona pšenice namenjenih vraćanju zajma nabavljeno po ceni od 12 dinara, onda bi se moglo zaključiti da je novopozajmljenim kukuruzom i pšenicom, Viktoriji zapravo vraćen ostatak duga od 59 hiljada tona pšenice. U tom slučaju, iznosu od 1,4 milijarde dinara, treba dodati još 192 miliona dinara za kupovinu pomenutih 16 hiljada tona pšenice. Tako dolazimo do ukupnog iznosa od 1,6 milijardi dinara, što u odnosu na vrednost ugovora sa Viktorijom iz 2010. godine, predstavlja gubitak od 710 miliona dinara. Ako tome dodamo i gubitak od 248 miliona dinara, koliko je Azotara izgubila kada je 75 hiljada tona pšenice, koju je pozajmila od Viktorije po 12 dinara za kilogram, prodala po ceni od 8,66 dinara preduzeću YU pointom biznismena Zorana Drakulića, onda dolazimo do štete od 958 miliona dinara, ili oko 9,6 miliona evra (tačno 9.616.542 evra).

Kada saberemo štetu koju je Azotara pretrpela iz oba posla, sa Viktorijom i Direkcijom, dolazimo do ukupnog gubitka od 17,6 miliona evra. Naravno, bez kamata, koje je i prema ovim drugim ugovorima, Azotara dužna da plaća u visini propisane eskontne stope NBS. Takođe, i za ova dva ugovora – o zajmu žita i kukuruza, Azotara je radi obezbeđenja urednog vraćanja pozjamljene pšenice date na zajam i obezbeđenja plaćanja ugovorne kamate, bila dužna da Direkciji dostavi bankarsku garanciju u vrednosti pozajmljene robe, kao i 12 blanko potpisanih i overenih solo menica.

Ako bi Azotara u ovom trenutku htela da izmiri svoje obaveze utvrđene pomenutim Aneksom ugovora sa Direkcijom i da vrati novopozajmljenu pšenicu i kukuruz, morala bi da obezbedi ukupno oko 27,8 miliona evra. To je, naime, iznos koja se dobija kada se saberu cene pozajmljenog kukuruza i pšenice, koji prema ugovorima od 17.12.2010. ukupno vrede 1.418.000.000 dinara, i iznos od 1.349.960.958 dinara, koliko sada, prema Aneksu, vredi 50 hiljada tona pšenice pozajmljene u februaru prošle godine. To znači da je Azotara danas zadužena za oko 12,6 miliona evra više u odnosu na prošlu godinu kada je pšenicu pozajmila od Viktorije i Direkcije za robne rezerve.

Preporuke Vladi

Opisano sklapanje takozvanih asimetričnih ugovora, koji se potpisuju na štetu jedne strane, u ovom slučaju Azotare iz Pančeva, ali i Direkcije za robne rezerve, predstavlja tipičan primer korupcije, koja ne može da postoji bez sprege sa menadžmentom preduzeća. Zbog toga Savet za borbu protiv korupcije poziva Vladu Srbije i druge nadležne institucije da izvrše kontrolu pomenutih spornih ugovora, ukupnog poslovanja HIP Azotare Pančevo i utvrde odgovornost privremenog zastupnika kapitala, Radosava Vujačića, koji je uprkos svemu i činjenici da se nalazi u sukobu interesa, i dalje na istoj poziciji.

Takođe treba ispitati ulogu JP Srbijagas koje je u ovom poslu imalo ulogu jemca. Kakav je interes rukovodio direktora Srbijagasa, Dušana Bajatovića da svojim potpisom garantuje da će Azotara, koja je u trenutku potpisivanja spornih Ugovora, bila najveći dužnik Srbijagasa sa čak 70 miliona evra duga, biti u mogućnosti da ispuni obaveze iz Ugovora vrednih 15 miliona evra? Koji je interes jednog javnog preduzeća da ulazi u štetne poslove, prebacujući teret tih štetnih ugovora na drugo javno preduzeće i građane Srbije?

Ugovori o prodaji pšenice između Azotare i Viktorija grupe, i Azotare sa Direkcijom za robne rezerve, prema tvrdnjama zaposlenih, nisu jedini štetni ugovori. Takođe, ni primer nesavsenog poslovanja zastupnika kapitala koga, kao u slučaju Azotare, nakon raskida privatizacionog ugovora postavlja Agencija za privatizaciju, nije usamljen. Ovakvi brojni primeri, na žalost, stvaraju utisak da je upravljanje preduzećima nakon raskida privatizacionih ugovora, baš kao što je neretko bio slučaj i sa samim procesom privatizacije, pre svega u funkciji političkih i ekonomskih interesa pojedinaca i partija, a ne u interesu preduzeća, države i njenih građana.

Direktor Agencije za privatizaciju, Vladislav Cvetković je 9. oktobra 2010. godine u izjavi za TV B 92 rekao da se Agenciji, koja je raspisala konkurs za zastupnike kapitala podržavljenih firmi, do sada prijavilo skoro 200 kandidata i da će oni ubuduće morati da potpišu saglasnost da je njihova lična imovina zalog u slučaju lošeg rada i negativnog poslovnog rezultata. Ovakva izjava direktora Agencije za privatizaciju, u najmanju ruku, čudi, jer je takva zakonska obaveza postojala i do sada. Naime, članom 41 e Zakona o privatizaciji propisano je da zastupnik kapitala odgovara neposredno svojom ličnom imovinom za štetu nanetu subjektu privatizacije, ako je do štete došlo namerno ili krajnjom nepažnjom.

Zato smatramo da bi bilo neophodno ne samo da Agencija za privatizaciju ispuni svoje zakonske obaveze u vezi sa kontrolom rada privremenih zastupnika kapitala i njihovom odgovornošću, već i da Vlada Srbije i druge nadležne institucije, shodno svojim ovlašćenjima, izvrše uvid u rad Agencije i preispitaju način njenog rada, pošto postoje brojne indicije da ta institucija ne izvršava svoje obaveze u skladu sa zakonom.

P R E D S E D N I K

Verica Barać