HILARI KLINTON I USPON PAMETNE MOĆI

Kada se Libija posmatra sa uličnog nivoa ne nalikuje mnogo na crvenu, belu i plavu pobedu. Hilari Klinton, državni sekretar SAD, izašla je 18. oktobra u Tripoliju iz svog aviona C-17 Globemaster III i dočekana počasnim strojem garde pobednički raspoloženih pobunjenika u rasparenim uniformama, koji su je pratili praznim, smećem pretrpanim ulicama, ubacivali se u kolonu vozila njene pratnje sa uperenim "kalašnjikovima" u vazduh. Na haotičnim sastancima, koje su remetili rojevi muva, Klintonova se svim silama trudila da ubedi vođe pobunjenika da prikupe nekoliko hiljada nestalih ručnih raketnih bacača, koji predstavljaju smrtnu opasnost za svaki putnički avion u regionu. Čak i završnica sukoba, do koje je došlo dva dana kasnije kada je, u svom rodnom gradu Sirtu, nemilosrdno i bez suđenja ubijen svrgnuti diktator Moamer Gadafi, nagovestila je da će haos pun osvete vladati Libijom, barem još neko vreme.

Međutim, možda upravo tako izgleda američka pobeda u 21. veku. Bez duvačkih orkestara i sporazuma na papiru već sa neobuzdanim pobunjenicima i obećanjem (uz držanje “šipkova” iza ledja) da će biti održani izbori. Sasvim je prikladno to što je intervencija koju su predvodile SAD iznedrila zbrkane i neizvesne rezultate. Od samog početka u osnovi misije su isto toliko bila ograničenja američke moći koliko i njeno širenje. Da bi dobila podršku za savezničke napade na Gadafijeve trupe u martu mesecu, Klintonova je morala da pridobije arapske lidere da stanu iza takve misije, ubedi Kongres da će ostale zemlje snositi većinu troškova i umiri Pentagon organizovanjem brze predaje vojne komande NATO paktu. Dok je u javnosti tokom svoje posete Klintovova bila neskriveni optimista po pitanju budućnosti Libije, iza scene to nije bila. Pred kraj dugog dana koji je provela u Libiji, dok je govorila u novoj američkoj ambasadi u Tripoliju – prethodnu su demolirale snage lojalne Gadafiju – u pozadini se čula slavljenička pucnjava. Rekla je, s osmehom na licu: "Neko bi trebalo da im kaže da ne troše municiju".

Ako je očuvanje nečije moći na umu Hilari Klinton ovih dana, to je delom zbog toga što je sedmomesečni rat u Libiji snažna metafora šire agende: stvaranje držvanog ustrojstva 21. veka za svet u kojem su društvene mreže i trenutne komunikacije povećale moć narodima u odnosu na vladare, svet u kojem je uticaj SAD ograničen ne samo usponom labavo umreženih pojedinica kao što je Al Kaida i državama koje se ubrzano razvijaju, kao što je Kina, već i ekonomskim izazovima i mlakim interesovanjem javnosti u SAD za avanture u inostranstvu. Ipak, nova era raširenih pretnji i slabe vlade širom sveta, nude mogućnosti SAD ali i predstavljaju prepreke za snaženje njenih interesa. Pametnom kombinacijom svoje, i dalje dominantne, vojne tvrde moći i suptilnije, meke moći u ekonomiji, razvoju i tehnologiji, američki uticaj se ponovo uobličava u 21. veku. "Svaka moć ima svoje granice", izjavila je Klintonova za časopis "Time" dok je letela u Avganistan nakon posete Tripoliju. "U mnogo umreženijem i višepolarnom svetu", rekla je ona, "ne možemo da zamahnemo čarobnim štapićem i kažemo Kini ili Brazilu ili Indiji 'Prestanite da se razvijate. Prestanite da koristite našu ekonomiju da biste isticali svoju moć'… Na nama je da shvatimo kako da se pozicioniramo tako da u različitim vremenima budemo što efikasniji u suočavanju sa različitim pretnjama i mogućnostima."

Tradicionalisti u spoljnoj politici kažu da je naivno misliti da bi se nove tehnike, kao što su koriščenje društvenih mreža ili mobilizacija nevladinih činilaca, ikada mogle porediti sa odnosima velikih sila u upravljanju događajima našeg vremena. Oni ukazuju na nerede u Avganistanu i Pakistanu, sve lošije arapsko-izraelske odnose i neuspeh da se obuzda Iran i pitaju se kako bi Twitter mogao sve to da reši. Međutim, Klintonova je u izvesnom smislu stručnjak za pronalaženje kreativnih načina da se maksimalno iskoristi ograničena moć. Uspela je u svojoj političkoj karijeri, zahvaljujući svom nekonvencionalnom pristupu položaju Prve dame i uprkos ograničenjima koja nameće Bela kuća kojom upravlja njen bivši politički protivnik Barak Obama. Dok se približava onome što će skoro sasvim sigurno biti njena poslednja godina na mestu državnog sekretara, Klintonova gura napred kombinacijom rekordnog broja putovanja (koja prekida dremežom na sofi u avionu), novih partnerstava sa privatnim organizacijama i napora da u društvene mreže uključi sve, od novih službenika Ministarstva spoljnih poslova do novopostavljenih ambasadora.

Snaga u brojevima

Dva dana nakon što je Hilari Klinton napustila Libiju, njen dugogodišnji pomoćnik Huma Abedin joj je dodao uređaj BlackBerry sa vestima da su pobunjenici uhvatili Gadafija u rodnom gradu Sirtu. Njena prva reakcija je bila nabusita parafraza čuvene maksime Julija Cezara: "Došli smo. Videli smo. On je umro", rekla je svom osoblju.

Klintonova je veoma ponosna na činjenicu da SAD nisu otišle u Libiju da je osvoje. Umesto toga, predvodila je napore iza scene koji su završeni Gadafijevom smrću, "gurajući" oprezne susede da pomognu pobunjenicima u njihovom revoltu. Arapska liga je 12. marta zatražila od UN da uspostavi zonu zabranjenih letova, znajući da bi samo SAD mogle da predvode takvu operaciju. Klintonova je rekla Arapima da zona zabranjenih letova, koju bi nadgledala SAD, sama ne bi mogla da zaštiti civile - na način kako je zamišljena da pomogne, i umesto toga je ubedjivala Katar, Emirate i Jordan da se udruže sa SAD u napadima na Gadafijeve snage na kopnu.

Uspeh u tome je Klintonovoj dao prednost u odnosu na predstojeći tradicionalni, refleksni veto Rusije na svaku rezoluciju UN kojom se daje ovlašćenje vojnoj intervenciji na čijem je čelu SAD. Iako Rusija ima sopstvene nemirne manjine i umnogome strahuje od široko korišćene američke vojne moći, Klintonova je rekla Obami da bi mogla da "preobrati "Rusiju, zahvaljujući arapskim zemljama koje će zatražiti pomoć i pridružiti se borbi. "Hajde da to proverimo", odgovorio je Obama. I tako, dok je u martu putovala u Tunis, Klintonova je obavila jednominutni razgovor sa Sergejom Lavrovom, ruskim ministrom spoljnih poslova, i ubedila ga da se uzdrži kada na dnevni red dođe rezolucija UN kojom se odobravaju direktni napadi na Gadafijeve trupe. "Hajde, Sergej, ovo je važno a Arapska liga i arapske zemlje su sa nama", rekla je Hilari Klinton, prema sopstvenom prisećanju, Lavrovu tokom tog razgovora. Lavrovljevo "OK" oslobodilo je put Obami da lansira preko 200 raketa Tomahavk na libijske pozicije i obezbedi komandu i kontrolu za francuske, britanske i šačicu arapskih boraca.

Rad iza scene je dobio na intenzitetu nakon što je Gadafi napustio Tripoli. Nešto posle ponoći 22. septembra Klintonova je stigla u misiju Katara u UN na sastanak sa katarskim emirom, Šeik Hamadom bin Kalifom al-Tanijem. Al-Tani, krupan, slobodouman vlasnik TV kuće Al Džazira, koji je svrgao svog oca državnim udarom 1995. godine, ključni je arapski predstavnik u koaliciji koju je Klintonova okupila za rat u Libiji. On je takođe izuzetno uticajan pomagač nekoliko libijskih pobunjenika koji su isterali Gadafija iz Tripolija. Klintonova, zabrinuta da bi pobunjenici mogli da se okrenu jedni protiv drugih i gurnu Libiju u haos, tražila je od Al-Tanija da podstakne pobunjeničke milicije na ujedinjenje.

Al-Tani je rekao da će učiniti sve što može. Međuti, bio je zabrinut da bi podrška drugih saveznika borbi za lidersku poziciju među pobunjenicima mogla da označi da je Tripoli - pao i da bi Gadafi mogao da pokrene protivnapad. Zamolio je Klintonovu da ubedi saveznike da se kasnije tokom dana održi hitan sastanak. Do pola šest popodne, saradnici Hilari Klinton su okupili predstavnike Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske, Italije, Karata, Jordana i drugih zemalja u njenom apartmanu na 34. spratu hotela Valdorf-Astorija, nekoliko ulica dalje od sedišta UN. Klintonova, koja namerno meša vedru toplinu političara sa iznošenjem argumenata u lice jednog advokata, ubeđivala ih je da uđu u igru. Situacija u Libiji "bi mogla da izmakne kontroli vrlo brzo", rekla je diplomatama koji su obećali nastavak napada na snage lojalne Gadafiju i obnovljenu podšku vođama pobunjenika.

Klintonova smatra da je ova "moć okupljanja" ključna za ponovno snaženje uticaja SAD u inostranstvu. "Jedno od velikih pitanja na koja sam svakako morala da dam odgovor kada sam postala državni sekretar je bilo 'U redu, spremni smo da predvodimo. Da li su drugi spremni da budu tu, bez obzira na agendu koju tražimo? Bilo je mnogo slomljenih krčaga, ako mogu tako da kažem, u našim odnosima'". Libija, ističe Klintonova, dala joj je šansu da dokaže da SAD mogu da oforme koalicije sa novim saveznicima kao i sa onima koje dobro znamo iz udžbenika istorije. Ta moć okupljanja je delom ono što Klintonova smatra pametnom moći: upotreba svega, od javne diplomatije i novih medija do razvoja pomoći i saradnje javnog i privatnog sektora da bi se zaštitili i osnažili američki interesi u inostranstvu na načine na koje američka vojna moć to ne može da uradi.

Klintonova je primorala državnu administraciju da sarađuje sa nevladinim grupama, što je u neku ruku otklon od prakse u prošlosti. Osnovala je zajedničke kompanije sa velikim brojem organizacija koje su finansirale 67 programa posvećenih pravima žena, što nudi novu snagu protiv tradicionalnih oblika represije u inostranstvu i ekonomičan način da se promovišu bezbednost i razvoj. Vodeći princip nacionalne bezbednosti na početku rada administracije Džordža V. Buša je bio da previše međunarodne saradnje slabi Ameriku. Međutim, Klintonova ima pristalice u obema partijama koji kažu da unapređenje saradnje daje dobre rezultate.

Na sastanku Asocijacije nacija jugoistočne Azije, održanom u julu 2010. godine u Hanoju, kojoj se Amerika nedavno pridružila, Klintonova se odlučno usprotivila kineskoj novoekspanzionističkoj retorici o Južnom kineskom moru bogatom naftom i gasom, na osnovu primedbi starijih pomoćnika kao što je bio pokojni Ričard Holbruk. Rezultat je, kažu kineski stručnjaci, bila novoosnažena koalicija protiv kineskih teritorijalnih pretenzija u tom regionu.

Domaća ograničenja

U određenom vidu, ograničena moć Amerike u inostranstvu odslikava neprilike koje Klintonova ima kao 67. državni sekretar. Iako ju je Obama praktično molio da postane njegov vodeći diplomata nakon predsedničke kampanje 2008. godine, posao je bio u velikoj meri uslovljen. Bela kuća je izabrala njenog zamenika i tiho stavila veto na druga naimenovanja koja je želela da obavi. Iako je Klintonova radila na stvaranju odnosa sa svojim bivšim suparnikom u Zapadnom krilu, njen šef kabineta Čeril Mils izigravala je lošeg policajca i imala "teške razgovore", kako tvrdi jedan zvaničnik, sa zamenikom savetnika za nacionalnu bezbednost Denisom Mekdonouom u pogledu naimenovanja i "tuče" sa ministarstvom finansija. Tenzije između Stejt departmenta i Saveta za nacionalnu bezbednost su i dalje prisutne.

Kada je reč o politici, Klintonova je govorila na ključnim sastancima. Međutim, velike odluke, kao što su odlaganje zatvaranja Gvantanama, ograničavanje povećanja broja vojnika u Avganistanu i zahtev Izraelu da zaustavi aktivnosti koje se tiču naseljavanja, Obama je donosio bez nje. Glas Hilari Klinton se čuje. Svake sedmice se sastaje nasamo sa Obamom, kao i sa njegovim savetnikom za nacionalnu bezbednost i ministrom odbrane. A na svakodnevnim, zvaničnim sastancima Saveta za nacionalnu bezbednost, ona iznosi svoje argumente. Međutim, konačne debate u ovoj američkoj administraciji se održavaju u malim prostorijama i vode ih najbliži Obamini pomoćnici iz Bele kuće. Što bi Klintonova, sa svojim čuvenim uskim užim krugom, mogla da ceni.

Klintonova je tražila nove puteve za ostvarivanje uticaja. Radila je na snaženju uticaja njenog ministarstva, proširivanju kontrole nad američkom strategijom strane pomoći i pronalaženju novih izvora finansiranja za tu pomoć u dubokim džepovima Pentagona. Takođe je svoju birokratiju pretvorila u moćniju, povećavajući broj svojih političkih savetnika u ministarstvu odbrane sa 15 na 100 u pokušaju da politiku Pentagona usmeri u korist Stejt departmenta. U oba slučaja je pomoglo što je Klintonova u bivšem ministru odbrane Robertu Gejtsu imala partnera u pokušaju da osnaži ulogu Stejt departmenta u nacionalnoj bezbednosti. Njih dvoje su našli zajednički jezik u pogledu veličine i trajanja prisustva u Avganistanu i neobjavljivanja fotografija mrtvog Osame bin LAdena. I dalje nastoji da istu vrstu bliske saradnje uspostavi sa Gejtsovim naslednikom Leonom Panetom, koji je 1994. godine postao šef kabineta Bila Klintona.

Van zemlje, Klintonova je radila na braku diplomatije i tehnologije. Povećala je budžet Stejt departmenta sa 15 na 45 miliona dolara kako bi disidentima platila računarsku obuku i softver za izbegavanje nadzora, jednu od najvećih tajni. Stej department tvrdi da je revolucija u Siriji nastavljena delom zbog ukidanja sankcija na softver za izbegavanje nadzora, koje je Klintonova tražila i dobila 2009. godine, uprkos otporu drugih državnih agencija. U Libiji su jula meseca u istočnom delu zemlje pobunjenici zarobili telekomunikacionu opremu od Gadafijevih snaga u povlačenju, ali su mogli da obavljaju samo lokalne pozive i nisu imali pristup Internetu. Stejt department je u potaji pomogao da se obnovi potpun pristup izvan Gadafijeve kontrole i omogućio pristup mrežama optičkih kablova koje nisu prolazile kroz Tripoli, što je pobunjenicima obrzbrdilo prikupljanje novca iz inostranstva.

Dok su nekada američki izaslanici slali tajne telegrame u Vašington kasno noću, Klintonova je zahtevala od svojih ambasadora da povećaju koršćenje Twitter-a i Facebook-a. Stejt department sada ima 192 fida na Twitter-u i 288 Facebook naloga, a Klintonovu njena ćerka Čelzi zove Tehnomama. "U eri smo učestvovanja", rekla je Klintonova na dobrotvornom skupu koji je njen suprug organizovao u septembru u Njujorku, "i izazov… je shvatiti kako pravovremeno odgovarati, kako pomoći da se katalizuje, oslobodi, usmeri vrsta želje za učestvovanjem koja tamo postoji".

Klintonova se trudi da obezbedi da ove promene budu trajne. Zahteva od svakog diplomate koji je na stažu u institutu za spoljne poslove da prođe obuku za korišćenje društvenih mreža. Međutim, većina njenih novih inicijativa se odvija izvan njene kancelarije, što im trenutno daje krila ali se opstanak prepušta diskreciji njenog naslednika. Većina tih podružnica ima mali nezavisni budžet ili ga nema uopšte, a neke su pune priča ali daju malo rezultata. Njen stariji savetnik za inovacije, Alek Ros (39), govori stvari poput "U toku je reorganizacija ispita za službu u spoljnim poslovima kako bi se naglasak stavio na veštine dinamičkog rešavanja problema, koje pomažu da se odgovori na izazove na granici mreže", dok kancelarija njenog specijalnog predstavnika za muslimanske zajednice Faraha Pandita govori o specijalnim programima a onda priznaje da imaju budžet od 0 dolara. (Nema ga uopšte.)

Klintonova je podsticala razvoj kao alatku nacionalne strategije, pa je tako prošle godine potrošila 8 milijardi dolara za globalno zdravlje i povećala fondove javne diplomatije za američku ambasadu u Pakistanu sa 2 na 50 miliona dolara kako bi dobila priznanje za milijarde dolara američke pomoći potrošenih u toj zemlji. Iako verbalno podržava Klintonovu, demokratski senator iz Vermonta, Patrik Liji, koji predsedava jednim od potkomiteta za strane operacije, kaže: "Razvojni projekti su pokrenuti u razmeri koja nije održiva… Moraće neprekidno da prilagođavaju ciljeve i revidiraju strategiju i da redefinišu pojam uspeha". Upravljanje krizom takođe troši mnogo energije. Zamenik Hilari Klinton za upravljanje, Tom Najds kaže da je njen primarni zadatak da pokuša da pripremi Stejt department da pokrene misiju u Iraku nakon 1. januara 2012. godine, kada se američke trupe povuku. Iako će pomoć u održavanju bezbednosti biti posao Stejt departmenta, izveštaj o reviziji koji je krajem oktobra objavio specijalni inspektor za rekonstrukciju Iraka, otkrio je da Stejt department nije imao kompletnu procenu potreba velikih policijskih snaga Iraka, planove za razvoj i način za praćenje troškova. "Ova revizija postavlja ozbiljna pitanja o dugoročnoj isplativosti programa obuke policije", stoji u zaključju izveštaja.

Paradoksalno, Klintonova dobija visoke ocene za svoju tradicionalnu diplomatiju. Za poboljšanje odnosa sa Rusijom, što je iznedrilo podršku za uvođenje sankcija Iranu i uzdržanost tokom glasanja o Libiji, i odmeren otpor Kini, osvojila je deo centrističkog krila koje je dominiralo spoljnom politikom Džordža H.V. Buša. "Bila je dobar državni sekretar", kaže dekan Američke akademije za diplomatiju Brent Skoukroft, savetnik za nacionalnu bezbednost prvog predsednika Buša. "Ona je uverena ali ne i arogantna u svojoj uverenosti i veoma agilna", kaže Skoukroft.

Šta je sledeće?

Izdržljivost Hilari Klinton je legendarna. Uspela je da održi svoj 18 sati i više radni kalendar tokom sedmodnevnog puta od Libije do Centralne i Južne Azije. Na kraju dana u Nujorku prošlog septembra, tokom kojeg je imala beskonačne sastanke "jedan na jedan", pojavljivanja u javnosti i forumima, Klintonova je prisustvovala zatvorenoj sesiji sa 27 ministara spoljnih poslova EU i saslušala njihova mišljenja o spoljnoj politici SAD. Iako su lica njenih saradnika odavala umor, Hilari Klinton je zadržala lagan i opušten stav i mirno odgovarala na oštre kritike povodom pretnje da će SAD staviti veto na glasanje o palestinskoj državnosti.

Klintonova kaže da namerava da napusti administraciju posle jednog mandata - što je četvorogodišnji rad za poštovanje. Njen odnos sa Belom kućom je profesionalan. Javnost i dalje smatra da je Klintonova, koja je 26. oktobra napunila 64 godine, zadivljujuća - i potencijalni vrhovni vođa. Anketa časopisa "Time", sprovedena početkom oktobra, u kojoj je učestvovalo 833 ispitanika, pokazala je da Klintonova stoji mnogo bolje od Obame u direktnom "sudaru" sa potencijalnim protivnicima na izborima 2011. godine i da od Mita Romnija ima 17 procenata više, a od Rika Perija 26 procenata. To je dovelo do spekulacija da bi ponovo mogla da se kandiduje za predsednika 2016. godine, iako to njeni najbliži saradnici odbacuju kao mogućnost. Tada bi bila skoro na početku svoje osme decenije i to možda ne bi bio savršen trenutak za predsedničku kampanju. Međutim, Klintonova je davno naučila da su uslovi retko idealni za bilo šta, u politici ili diplomatiji.

"Dok posmatramo kako upravljamo arapskim prolećem", rekla je Klintonova za "Time", "pokušavamo da utičemo na smer uz potpuno priznanje da nemamo vlasništvo i da nemamo kontrolu. I mnogo toga će se dogoditi što nije moguće predvideti. Međutim, želimo da vodimo našim vrednostima i interesima na načine koji će omogućiti ljudima, bez obzira na smer u narednoj deceniji, da znaju da su SAD bile na strani demokratije, na strani pravila i zakona… I to će, nadam se, biti snažan protivotrov glasovima fatalizma ili ekstremizma".

To nije u potpunosti pogled realista na svet koji se neprekidno menja u 21. veku, niti pogled idealista. Međutim, Hilari Klinton ulaže svoju zaostavštinu koja je moćno američka.
Na putu sa Hilari KLinton

Proveo sam prošlu nedelju na vihor putovanju za Maltu, Libiju, Oman Avganistan i Pakistan sa američkim državnim sekretarom Hilari Klinton. Pet zemalja u pet dana. Bili smo u Libiji dva dana pre smrti Moamera Gadafija. Zatim je u Avganistanu i Pakistanu, sekretar delovala kao neka vrsta sudije između par opasnih protivnika. U nestabilnoj, multipolarnoj eri, Klinton pokušava da iskuje novu vrstu državništva, kombinujući tradicionalne američke tvrde moći vojnih snaga sa mekim moćima američkih finansija i vrednosti. Ona to zove pametna moć, a ona sama je oličenje toga, mešajući poklone prividno iskrenog političara sa umetnošću diplomate da kaže malo. Njena putovanja uključuju i privatne sastanke na visokom nivou sa zvaničnicima i tribine gde se čuju pitanja lokalnih građana. To je još jedan od razloga što je njen raspored aktivnosti ubitačan: biti i diplomata i političar udvostručuje broj događaja u kalendaru.

Naši priču je napisao dopisnik iz Vašingtona Masimo Calabresi, koji je i sam uronjen u viziju državnog sekretara i akcije razvoja američke uloge u svetu.

Na putovanju je bila i veteran fotograf Dijana Voker, koja je fotografisala Hilari Klinton iza scene od 1996. Možete da vidite više Dianinih slika na lightbok.time.com

Objavljeno u: Tajm magazin, 7. novembar 2011.