DISCIPLINOVANJE MEDIJA

Posle toliko obračuna sa raznim „mafijama“, koje vlast uporno prikazuje kao odlučnu borbu protiv korupcije, iako oni to zaista nisu, vlast smatra da ovakve postupke treba i dalje nastavljati. Pristupa se disciplinovanju pravosuđa - što se naziva reformom pravosuđa (istovremeno sa reizborom svih sudija, menja se nadležnost i organizacija sudova i utvrđuje višak zaposlenih u pravosuđu!), i disciplinovanju činovnika - što se zove utvrđivanje maksimalnog broja zaposlenih u državnoj administraciji.

Logično je da se sve vreme na oku drže mediji (podela frekvencija, podela medijskog prostora i privatizacija medija), čime se kontrola medija skoro potpuno uspostavlja. Još samo oni, doduše retko, kvare idiličnu sliku uspešnih reformi na evropskom putu. Pristupa se izmenama Zakona o informisanju, da bi se već u proceduri izmena utvrdilo kakav je stvarno otpor i ko se na koju stranu prestrojava. Mediji se nisu snašli, ponovo su se bavili „o kome se radi a ne o čemu se stvarno radi“. Nedostatak valjanog organizovanog otpora objašnjavali su time što neće da brane tabloide i, da se u suštini, ne radi o slobodi medija već o obračunu između Dinkića i Rodića. Vlast im je ovo olakšala jer, rečeno je da se radi o utaji poreza, a oni znaju da kad se ta lavina protiv nekog pokrene već je postignuta saglasnost da je kriv.

Treba da se podsetimo da je Karić prvo politički zasmetao, pa je tek tada ministar Dinkić izjavio da Karić duguje nekoliko miliona za neplaćen porez. Javnost nikada nije saznala istinu o kakvoj se eventualnoj utaji poreza radilo i da li je država taj porez naplatila.

Što se samih izmena Zakona o informisanju tiče, sada je jasno da one nisu ni bile suštinski važne (mnogo je važnije što je tiho usvojen Zakon o planiranju i izgradnji). Već danas mediji obaveštavaju da Republičko tužilaštvo i sudovi unapred izjavljuju da izmenjeni Zakon o informisanju ne mogu da primenjuju. Sigurno je da sada u postupku reizbora, oni to ne bi izjavili, da im to na neki način nije odobreno.

Da bi se svi ovi „reformski“ potezi vlasti odvijali bez otpora, potrebno je, ipak, nivo straha kod građana, a posebno novinara, zadržati na određenom nivou. Pokazalo se da se to najbolje postiže hapšenjima i produžavanjima pritvora pre podizanja optužnice.

Moramo se zapitati u kakvoj su vezi hapšenje Slavoljuba Kačarevića i njegovo zadržavanje u pritvoru sa mogućnošću uticaja na svedoke u vezi posla koji je radio pre nekoliko godina? Posebno, jer se radi o poreskim prekršajima, za koje svi dokazi moraju postojati u papirima i posebno što poreski organi već godinama ne izlaze iz ABC grafika. Uostalom, u junu mesecu 2009. godine, Peti opštinski sud je obustavio istragu protiv Rodića zbog poreskih prekršaja, jer je tužilac odustao od daljeg krivičnog gonjenja - zbog nedostatka dokaza.

Sve ove činjenice su nam svima poznate. Kolegama novinarima i ljudima koji su pratili njegov rad poznato je da Slavoljub Kačarević ne bi ničim ometao istragu ni rad državnih organa. Držanjem u pritvoru upravo ovakvih građana zaista se povećava strah. Hapšenje građana na neprimeren način i bespotrebno zadržavanje u pritvoru primorava nas da se zapitamo šta se sve još može dogoditi. Upravo je to i cilj - da svi budu zabrinuti zbog očigledne nemogućnosti da zaštite osnovna ljudska prava i, da se sloboda, kao osnovno ljudsko pravo tako lako može oduzeti.