BAGER, ŠLJUNAK, ISKRA I ZAMRZNUTO VREME

„Barikade će biti reducirane a krizni štabovi će nastaviti sa radom“, reče u ponedeljak Balkanmagazinu Radenko Nedeljković, načelnik kosovsko mitrovačkog okruga, sedeći u novoj sali jednog motela u Rudaru, nedaleko od barikada koje zatvaraju put ka administrativnom prelazu Brnjak. Sutradan je zajednička sednica nekoliko srpskih opština na severu pokrajine propala, a već u sredu, stvar su prelomili predsednici opština i naredili uklanjanje barikada. Ostaće samo ona kod Rudara. Jer, general Erhard Biler je najavio da će na sever poslati 6.000 vojnika, kako bi sproveo plan Prištine. Na što su predsednici četiri opštine odgovorili zahtevom Ujedinjenim nacijama i Ban Ki Munu da zaštite Srbe u pokrajini, a time i Rezoluciju 1244 i integritet samih UN. Igra započeta upadom ROSU na sever Kosmeta i barikadnim ratom - nastavlja se. Posete Gvida Vestervelea, nemačkog ministra spoljnih poslova Prištini i Angele Merkel Beogradu pokazuju da će u novoj fazi ulozi biti daleko viši.


Srspki pregovarači stižu na barikade da saopšte rezultate dogovra

Noć razvejanih iluzija

Te noći kad je ROSU, specijalna jedinica kosovske policije, krenula ka administrativnim prelazima 1 i 31 (kako se formalno zovu Jarinje i Brnjak), na čelu kolone je išlo vozilo KFOR-a, a u njemu komandant ove sile, general Erhard Biler.

„Kad smo ga pitali zašto vodi ROSU na sever, rekao je da on zna samo da su to neki policajci, da nema pojma da je to ROSU“, reče nam Nedeljković o kritičnoj noći kada su albanski specijalci pokušali, zajedno sa KFOR-om, da zauzmu prelaze. I on i ljudi na barikadama će detaljno objasniti zašto je jasno da je širi tajni plan nekoliko zainteresovanih strana postojao, i da se ne svodi sve samo na Erharda Bilera.

Spoljna politika i analitičari će se još dugo baviti analizama događaja i razlozima za jedan nasilan, avanturistički pokušaj. Eto tačke na kojoj se slažu i Srbi i deo Albanaca – akcija je bila potrebna Hašimu Tačiju u prvom redu zarad njegovih ličnih poena. Jer, sa propalim budžetom i predavanjem dela saboraca iz OVK tužiocima za ratne zločine, kosovski premijer nema baš čvrst i dobar rezultat sa kojim bi izašao pred birače na predstojećim izborima. Takođe, Tačiju je bilo preko potrebno da popravi poziciju u pregovorima sa Beogradom.

Ima, naravno, u svemu i one najmračnije strane – kriminala. Priča o carinama i budžetu je kao štap sa dva kraja. Na jednom je ono što bi svaka poštena država trebalo da radi, a na drugom, ono što svaku državu prati – korupcija, šverc... Balkanmagazin će se pozabaviti ovom stranom kao i ulogom pojedinih aktera u događajima u posebnom tekstu.

U svakom slučaju, te prve noći ROSU se samo naizgled uputila natrag a u stvari neopaženo je nastavila dalje, do Leposavića. Gde se našla između srpskih predstavnika i Bilera s jedne, i krhkih srpskih barikada sa stotinjak građana Leposavića, sa druge strane. Dok je Biler tražio da ga propuste do Jarinja da bi navodno video svoje vojnike, KFOR je svojim helikopterima na Brnjak prevozio albansku policiju i carinike. I tek kada je to ostvareno, Biler je uputio ROSU natrag.

Nakon dolaska na prelaz Jarinje, Biler je diskretno, da ne čuju Srbi, pozvao šefa EULEKS policije koji je odbio da podrži akciju. U tom trenutku, srpska strana saznaje da se na Brnjaku nalaze kosmetska pogranična policija i carinici, a Biler objašnjava da je on tu da ostvari nameru Prištine da se na ta dva prelaza uspostave njena carina i pogranična policija. Počinje sukob građana i ROSU u kome je jedan kosovski policajac poginuo a nekoliko njih ranjeno. Biler pristaje da ode u Prištinu i razgovara sa Tačijem, odakle se vraća sa „kompromisnom ponudom“ – novo stanje ostaje a kosovska carina se pojačava sa 15 Srba. Bila je to samo jedna u nizu prevara generala Bilera, tvrde Srbi na severu, kojima je on izveo ceo KFOR iz statusa neutralne vojne sile i gurnuo ga u poziciju čuvara Tačijevih carina i njegovog ličnog političkog rejtinga.

Ostalo što je došlo potom znamo. Sva nemoć srpskih vlasti naspram sile očitovala se u ponašanju Roberta Kupera, najviših predstavnika EU i drugih, koji se satima nisu javljali na telefone. A onda se Kuper javio, usred noći, na trik poziv i pitao: „Je li gotovo?“

Srbi su uspostavili barikade. Prištinske vlasti su proglasile nepoželjnim Borka Stefanovića (mada na Kosmetu kruže priče da je to zapravo trik koji računa sa srpskim inatom i da Stefanović savršeno odgovara Prištini - biće zanimljivo videti kako i sa kojim akterima će se nastaviti pregovori u septembru). Stefanović je, ipak, zajedno sa ministrom Bogdanovićem, ušao u pokrajinu zaobilazno. Biler (a, kako saznajemo, niti iko drugi iz međunarodne zajednice) nije hteo da pregovara sa njima. Onda je zapaljeno Jarinje, a vojnici KFOR-a u „Nothing Hill-u“ kod Leposavića, počeli su nakon par dana da se hrane keksima. I Biler je pristao na pregovore. A i Kuper je došao.

U danima natezanja, KFOR se ponašao kao gospodar srpskih života i smrti i čas držao lekcije našim pregovaračima a čas odbijao da priča sa njima. EULEKS i UNMIK su se držali, formalno, po strani. Dobro obavešteni srpski vođi kažu da je tokom pregovora Biler održao nekoliko sastanaka sa šefovima EULEKS-a, pokušavajući da ih ubedi da se uključe u proces ali da su oni to odbili, puštajući ga da se sam izvuče iz kala u koji je zagazio. Srpski pregovarači nisu odustajali, čak ni da izađu iz sobe za razgovore ni kad niko nije hteo da priča sa njima. Dogovori su stalno menjani.

Istovremeno, počeli su incidenti južno od Ibra. Noću bi se nepoznati ljudi ušetavali u dvorišta Srba i palili hartiju, ili bi oni koji su se vraćali s letovanja bili tako grubo zaustavljani i pretresani od kososvskih policajaca, uz bacanje stvari i psovanje, odbijanje da se govori na srpskom. Nedžmedin Spahiju, profesor na Fakultetu političkih nauka u Prištini i politički analitičar kaže za Balkanmagazin da je glavno to što ipak nije došlo do rasplamsavanja etničkog nasilja na jugu. No u času kada je ovaj tekst pisan, na Fejsbuk-stranici Američkog Univerziteta u Prištini osvanuo je poziv jednog albanskog studenta, Oketa Hodže, na novu „Oluju“ protiv Srba u pokrajini, sa obrazloženjem da su Srbi uvek ubijali ljude, mučili, izazivali ratove, a sada traže milost koju im „ne treba pružiti“.

Konačno, kakav takav dogovor je postignut, i sve se, barem malo, stišalo. Do prve sledeće prilike. Između zviždanja srpskim pregovaračima na barikadama u Rudaru i konačne odluke predsednika četiri severne opštine da se prepreke uklone (ne i unište), proteklo je nekoliko dana na Kosovu koji su, kao nikada do sada, pokazali ne samo položaj srpskog življa već i šta država Srbija konačno mora da uradi. Da otvara pogone u srpskim sredinama, kako bi smanjila njihovu zavisnost od dovoza robe. I da uništi kriminal. Zato što su naši porazi ovde mnogo složeniji od vojničke pobede NATO i Kumanovskog sporazuma.

Mučno savijanje pod Zvečanom


Pogled sa barikade od šljunka

Čudne li i strašne ironije da se neke od najvažnijih odluka Srba u najnovijem okršaju za Kosovo i Metohiju dešavaju upravo pod piramidalnom čukom sa moćnim srpskim srednjevekovnim gradom i utvrđenjem Zvečan na vrhu, odakle su nekada kretale srpske vojske u pobede. Satima je trajao sastanak Borka Stefanovića i Gorana Bogdanovića sa predsednicima srpskih opština, prekidan telefonskim ratovanjem sa Erhardom Bilerom i međunarodnom zajednicom.

„Ma sve je to skuvano još pre tri dana, sad još samo da ubede ove naše da prihvate. Al' nešto teško ide, izgleda...“, kaže jedan kolega, lokalni novinar. Pred zgradom opštine se polako okupljaju znatiželjnici svih vrsta. Najviše je onih za koje lokalno stanovništvo veli da imaju i te kakav lični interes u priči o carinama. Vidljivo opasni, merkaju sa strane novinare i pokušavaju da se ponude za ulogu kredibilnih izvora informacija. Jedan od žestokih 'momaka' ulazi u zgradu opštine. Njemu je dozvoljeno da se popne do sale za zasedanje, za razliku od novinara. Novinari, kažu kolege koje su duže tu, ne dobijaju gotovo ništa od informacija. Našu stranu uvek preteknu prištinski mediji. Potvrda ovoga odmah stiže: dok mi čekamo, jedan beogradski elektronski medij u redovnim vestima prenosi iz prištinskih medija preuzete tačke postignutog dogovora.

Tako saznajemo: da KFOR ostaje do sredine septembra na prelazima, da će na administrativnom prelazu Brnjak biti jedinica kosovske policije sa 28 srpskih i tri albanska policajca, da vozila sa robom do 3,5 tona mogu slobodno preko prelaza a za veću tonažu ići će se preko humanitarne pomoći i Međunarodnog Crvenog krsta. Barikade se moraju rasturiti. Sporazum je usmeni i važiće do 15. septembra.

„Dakle, zamrzavaju novo stanje“, veli jedan građanin. Odmah kreću analize kako će se koja opoziciona stranka, samim time i opština, ponašati. Utom, izlazi iz zgrade onaj lokalni 'žestoki momak', deo obezbeđenja pregovarača, i počinje da viče na izveštače.

„Polomiću vam te kamere ako se odmah ne sklonite“, urla. Izlaze Stefanović i Bogdanović, objašnjavaju da će odgovoriti na sva pitanja na barikadama. Ništa ne kažu na pitanje zašto njihovo obezbeđenje preti novinarima.

Štikla na barikadi ili odbrana granica


"Gumeni deo" barikade u Rudaru

Barikade u Rudaru su zapravo nekoliko redova od šljunka, guma, balvana, bagera i kamiona. Pregovarači pred više stotina ljudi objašnjavaju svu težinu pregovora, da se nije imalo s kime pregovarati. Glasnik koji prvo priča o težini posla, donosi, u stvari, vesti o porazu. Goran Bogdanović vrlo brzo predaje reč svom kolegi. Valjda je lakše da narodu Kosmeta loše vesti saopšti čovek iz Vojvodine, a ne njihov zemljak.

„Uaaa!“, „uaaa!“, viču okupljeni. Ima među njima i onih koji to po partijskoj dužnosti.

„Prijatelji, braćo, molim vas da shvatite da smo dobili najviše što se moglo“, molećivo govori Stefanović, stisnutog grla, i objašnjava tačku po tačku. Posle čujemo vesti da nije hteo da napusti razgovore ni onda kada je druga strana samo ćutala, sve dok nisu izvukli barem delimično zamrzavanje novonastalog stanja. Eto pozicije Srbije u takozvanim pregovorima – naša je strana ona koja moli za bilo kakve pregovore.


'Kako saopštiti lošu vest - pregovarači u Rudarima nakon pregovora

Barikade ostaše. Kasnije, kad se malo slegao prvi užas, ljudi su mahom govorili da je država učinila sve što je mogla i da moraju biti uz nju. Da ne prođu svi kao čuveni „Plan Z-4“ i krajiški Srbi. Da se ne podele.

Sutradan, na Rudaru, najviše je žena među braniocima. U odbrani granica štikla je ravnopravna. Niko ne odustaje. Ide se kao na lep događaj, svako zna kad mu je smena.

„Nije teško da se sedi u hladovini“, poručuje stariji gospodin koji se predstavio kao Mirko. „Mi ќriminalci sa severa ne možemo da verujemo u taj dogovor. Šta je to, uostalom? Priznaju novo stanje, sa time će na pregovore u septembru! Može da uđe samo 3,5 tona robe. Šta je 3,5 tona cementa za onog što zida? Kako će pekare da rade? Ko mi garantuje da će KFOR, EULEKS, Albanci, poštovati taj dogovor kad on nije na papiru, nema potpisa?“

O paljenju Jarinja neće da pričaju. Mirkov sadrug u straži tvrdi da nije bilo nikakvih grupa iz centralne Srbije, da je sve bilo spontano. Njihova koleginica, gospođa srednjih godina, kaže da je suludo što ih svi proglašavaju kriminalcima zbog paljenja dva kontejnera. „Meni zapališe i oteše celu državu, a to niko ne računa“, veli ona. „Uostalom, da Jarinje nije zapaljeno, sada bi i tamo imali albanske policajce kao na Brnjaku!“ Klimaju glavama. Čuju se i pitanja zašto Tači ne uspostavlja carine na granici sa Albanijom, i zašto se niko u međunarodnoj zajednici time ne bavi.

Znaju da je njima ipak lakše, da su Srbi južno od Ibra ugroženiji. „Tamo je pravo Kosovo, oni su taoci svih dešavanja, znamo mi to. Zato hoćemo da poštujemo dogovore ali i da isti imaju stvarne, čvrste garancije“, kažu. Ali neće da žive u albanskoj državi. Garancije o kojima su govorili Stefanović i Bogdanović za njih nisu dovoljne. „Nemoj da u septembru novi komandant KFOR-a prelista Kumanovski sporazum i kaže našima da niko nema pravo da ga drži za reč koju on nije dao već neko drugi, za dogovor koji nije crno na belo“, kaže Mirko.

Zaista, jedna od glavnih mana postignutog dogovora je, pored činjenice da se njima zaista zamrzava novonastalo stanje i time podiže nivo Prištine u predstojećim pregovorima za nekoliko stepenica više, i to što on nije stavljen na papir sa potpisima, i što se u njemu nalaze tačke o kojima KFOR nije imao, suštinski, mandat da pregovara – pitanja za UNMIK i EULEKS. Stvarno, šta će biti nakon 15. septembra? Ili kad dođe novi šef KFOR-a? Zašto je Rusija ovih dana pojačala svoju aktivnost zahtevajući od zemalja „Kvinte“, EU, NATO i UN da se UNMIK aktivira i da se spreče budući nasilni upadi na sever koje Moskva, kako je izričito rekla, očekuje? Nije valjda samo da bi odgovorila na poziv ljudi sa barikada koji su istakli nekoliko postera sa Putinovim likom?

„Zato su barikade trebale da ostanu, i zato će biti samo smanjene“, kaže za Balkanmagazin jedan od vođa Srba sa Kosmeta koji je hteo da ostane anoniman. „Imamo iskustvo iz 1999. godine, znamo šta je adekvatno sredstvo pritiska. Nijedna vojna sila pa ni KFOR nema odgovor na mirne proteste, a barikade spadaju u tu kategoriju. Pa Biler je pristao na razgovor tek kada su vojnici u ‘Nothing Hill-u’ počeli da jedu keks umesto redovnih obroka. A neka mi neko objasni šta bi tačno dobili ako bi pristali na podelu ili priznali nezavisnost? Članstvo u EU? Mnogo je to daleko od nas.“

Istovremeno, ništa ne sme da ugrozi narod južno od Ibra.

Zamrznuto vreme na jugu

„Ukoliko se sever odvoji, mi nećemo preživeti“, kaže za Balkanmagazin Zoran Rakić, predsednik srpske opštine Vučitrn - Prilužje. Ovaj radikal, svestan stvarnosti koja ga okružuje, uporno brani svoju opštinu ili to što je od nje ostalo. Kako je njemu i njegovim građanima, i šta ih čeka ako sever krene u odvajanje od pokrajine, vidi se i po sirenama i povicima koji su pratili jednog novinara kada je, na dan dogovora sa KFOR-om, prošao kroz Vučitrn u autu sa beogradskim tablicama.


Put za Čaglavicu

Istina, na putu ka Čaglavici u autu sa vranjskim tablicama niko nam nije dobacivao, trubio, rekao da se vratimo odakle smo došli. Sada se duž te magistrale tek negde - negde naleti se na sablasnu konstrukciju stubova kuća, „oglodanih“ od 1999. godine na ovamo. Tamo gde su bila srpska sela buja neki drugi život. Ispred sela Babin most i dalje stoji betonski zid koji je podigao KFOR kako mesni Albanci ne bi više uznemiravale stanovnike sela zoljama i drugim sredstvima (gađali su ih sa druma). Vide se napuštene kuće srpskih sela. Ne vidi se ima li života kakvog u njima. U Prištini, prvo što se vidi je spomenik Bilu Klintonu, Amerikancu koji je, supštinski, stavio veto na albansku nezavisnost, odvajajući ih od Srbije. Danas albanska politička elita ne može da predvidi budućnost Hašima Tačija ne zbog mišljenja vlastitog naroda već zato što ne znaju „koga će Amerikanci hteti da im postave za čelnog čoveka“, kako to reče jedan izvor blizak vladi Kosova.

Nema mnogo od tog spomenika do Čaglavice. Pogotovu što se uveliko gradi autoput čiji je izvođač, tvrde i Srbi i Albanci, firma Medlin Olbrajt sa nešto učešća jedne bugarske kompanije čiji je vlasnik, navodno, brat supruge Kristofera Dela, američkog ambasadora. Priština danas Čaglavicu ne računa kao samostalno selo već prigradsku opštinu.

Noć u Čaglavici je mirna. Nekoliko dežurnih mladića u „KiM“ radiju prepričavaju iskustvo jednog njihovog komšije koji je krenuo na more kada su ROSU upale na sever. Zaustavila ga je jedna patrola ROSU. Bacali su stvari iz kola, vikali, nisu hteli da govore na srpskom. Kažu da se tako šta odavno nije desilo.

Tu noć, čuo su se samo pogdekoji ker, kako čuva mal. No kakav je to život, vidi se i po jedinom kanalu koji TV-prijemnici, ako nisu u sistemu vodećeg kablovskog operatera IPKO-a, imaju: nacionalni javni servis Srbije, i to preko neke satelitske skalamerije. Inače, trenutno se srpski mediji u centralnom Kosmetu bore za stvaranje svoje, nezavisne televizije. Kosmetska Vlada je upravo tokom dešavanja na severu progurala kroz skupštinu zakon o emiterima, koji suprotno odredbama Ahtisarijevog plana, od manjinskih medija pravi drugi kanal RTK. Što znači da uopšte ne bi imali svoj, nezavisni medij. Predstavnici međunarodnih ustanova pokušavaju da nešto učine, ali teško da će stvari moći da se poprave amandmanima. Istovremeno, ovde neki mladi ljudi rade na stvaranju svoje male kablovske televizije. IPKO im nudi svoju opremu samo da dobije srpske kanale i privuče srpsku publiku, ali to je već pitanje onog teškog izbora koji se pred Srbe ovde redovno postavlja već dvanaest godina.

U nedeljno prepodne, na uličicama jedva da ima koga. Za razliku od severa, radnje u Čaglavici su skromno snabdevene.

Pred novijom kućom, dvoje ljudi, sređuju dvorište. Kažu da se život za ovih dvanaest godina unekoliko sredio, ako se izuzme činjenica da katkad ima nekih incidentnih ili barem neprijatnih situacija. Otkako je došlo do nemira na severu, stvari su se opet pogoršale. Kad su se vraćali s mora, zaustavila ih je patrola kosovske policije. Pogledali su stvari, zapisali broj tablica. Nisu bili neprijatni. Samo se to dugo unazad nije dešavalo.

Iako se čuju ljudi kako rade negde u svojim dvorištima, niko se ne može oteti utisku zasutavljenog vremena, jednog predugog trenutka u srpskim enklavama, nalik na fotografiju. Ljudi su se saživeli sa takvim stanjem stvari, čini se. Marijana iz „KiM“ radija kaže da Srbima na Kosmetu naročito veliki problem predstavljaju tablice.

„To je pravi poraz Srbije – ovde možemo voziti sa starim tablicama, mada je i to rizik. Nedavno nam se desilo da smo po prelasku administrativne linije, u centralnoj Srbiji, bili kažnjeni zato što nismo imali nove tablice. Stalno moraš da menjaš tablice, da misliš na to koje voziš. Mogli su barem u centralnoj Srbiji da imaju razumevanje. Ima još toga što bi valjalo rešiti kako bi se olakšao život ljudima.“

Inače, Srbi odlaze i odavde. Malo pomalo, prodaju se njive, imanja, kuće. Laplje selo je još srpsko naselje, Gračanica takođe. Brojne nove hale govore kako stoje stvari. „Država nije na vreme zabranila prodaju imanja“, kaže Spasoje, kolega iz „KiM“ radija. „U Metohiji je drugačije, tamo ljudi nisu prodavali, barem ne tako mnogo kao ovde. Jeste, kuća bude zapaljena, ali imanje je i dalje tvoje, imaš gde da se vratiš.“

Naši mali porazi i nove šanse

Oronule fasade zgrada u severnoj Mitrovici, njene razrovane ulice, različito snabdevene radnje (život nigde nije pravedan a ovde sve zavisi od toga čiju podršku imate ili koliko se snalazite u trgovini, pa tako u Rudaru, kod barikada, jedna kafana ima sve, a drugoj kuhinja ne radi već dve nedelje) slika su propusta države na ovoj teritoriji.

Ima i boljih primera. Vodovod u Mitrovici, recimo. U podeljenom gradu, vodovod je i dalje jedinstven. Samo što je ventil za sever u južnom delu grada. Još u vreme Koštuničine vlade, Velja Ilić je položio kamen temeljac, ali od onda ništa.

Takođe, već godinama unazad Srbi se nadaju svom pozorištu. Deluje banalno tražiti pozorište usred sukoba, a nije. Još su Rimljani znali za efekat igara. Država je, inače spremila pare u nekom trenutku, ali da bi se pozorište izgradilo treba zemljište. Pa kad Srpska drama nađe zemljište, onda prvaci gradske vlasti (tada su to bili Marko Jakšić i Milan Ivanović) kažu da ne može tu, pa dodele drugu lokaciju. Pa onda i to promene. Tako unedogled. Rok za tender je propao, a to je kao propali novac.

U vreme referenduma o Ustavu Srbije, u Leposaviću je, uz pomoć Svetske banke, otvoren pogon za sušenje voća i povrća. Iako je tada najavljivano da će država krenuti u slične akcije na Kosmetu, još nema proizvodnih pogona. A ako se nešto videlo tokom ove krize to je potreba da se stvore proizvodni programi koji će i uposliti stanovništvo, i omogućiti im manju zavisnost od centralne Srbije.

Na drugoj strani

Sa druge strane mostova na Ibru, pršti od života. Ili barem tako izgleda. Gradi se. Nove višespratnice, osvetljene, vide se dobro sa severa. Za jednu od njih, Nedžmedin Spahiu kazuje da je primer onoga što izjeda albansko društvo – korupcija.

„Graditelj je izvukao barem nekoliko hiljada kvadrata više nego što je smeo, ušao više metara u bulevar, to mu je neko dozvolio“, kaže Spahiu. „To je slika Tačijeve vlade. Isto kao i to što su pokušali sa ROSU.“ Hrabar govor u času kada Hašim Tači rešava svoja unutrašnja politička, a ponešto i nacionalna pitanja, zapaljivim metodama na severu. O tome više drugi put.

Ali kad se prođe korzoom u južnom delu Mitrovice, vidi se ta mala razlika u životima. Stotine mladih, sve vri od energije. Istina, i u severnom delu grada, mnoštvo je klubova i kafića gde se mladi dobro zabavljaju. Ipak, jasno je ko je ovde u povlačenju, ko živi kao opsednuta, oronula tvrđava.

Prvi post skriptum

Iako je dogovor već bio postignut, u ponedeljak popodne američki vojnici na Jarinju opet su vraćali ili zadržavali sva vozila sa robom. Tek sutradan je postalo jasno da je Erhard Biler u međuvremenu tražio nove izmene dogovora. Naravno, prištinski mediji su pretekli i najveće beogradske ekskluzivce u sedmoj sili, javljajući prvi o tome. To je zato što se Priština veoma podrobno priprema za razgovore u septembru.