ARAPSKI USTANAK, PETI MESEC: ORGANIZOVANO OBELEŽAVANJE NAKBE

Mohamed Buazizi (26) iz Tunisa digao je ruku na sebe 27. decembra 2010. nakon što su mu oduzeli voće koje je prodavao na ulici i koje mu je donosilo jedini prihod za izdržavanje brojne porodice. Dobio je batine, pokušavao da se obrati jednoj pa drugoj instituciji, i nakon što je svugde bio odbijen, polio se i zapalio nasred ulice. Smešten je u bolnicu u teškom stanju, da bi 4. januara preminuo. Tako je sve počelo. Kako se pročulo šta se dogodilo, tako su u Tunisu krenuli protesti koji su se ubrzo proširili na Egipat i druge arapske zemlje na severu Afrike i Bliskom istoku. Takozvano „arapsko proleće“ kojem je Buazizi bio neposredan povod i koje traje već pet meseci, rezultiralo je ostavkama predsednika u Tunisu i Egiptu, NATO intervencijom u Libiji, nasiljem na ulicama širom Sirije, Jemena, Bahreina, otvaranjem škakljivog pitanja dominacije u Persijskom zalivu gde Iran konačno prepoznaje svoju šansu, ali i pozivima na izvesno ujedinjenje Arapa u pogledu zajedničkih interesa. Jedan od njih je i ustanovljenje zvanične Palestine na prostorima koji su posle ratova 1948. i 1967. pripali državi Izrael.

„Arapsko proleće“ umnogome je obeležila Internet komunikacija aktivista, te se po prvi put u ovim državama na bojkot i proteste poziva preko Fejsbuka i Tvitera, dok se amaterski snimci demonstracija i torture vlasti postavljaju na Jutjub. Tako se desilo i da je neposredno pred Dan nezavisnosti Izraela, 15. maja, koji Arapi zovu Nakba ili „dan katastrofe“, organizovano okupljanje širom regiona i dogovoreni konvoji koji će se iz Egipta, Sirije, Libana, Jordana uputiti na granicu sa Izraelom.


 Paljenje izraelske zastave u Šuafat izbegličkom kampu u Istočnom Jerusalimu (AFP)

Barikade na Sinaju

Jedan od organizatora protesta podrške Palestincima i obeležavanje Nakbe u Egiptu, Mohamed Vahda, rekao je za Al Džaziru da ova zemlja nije puno dobila promenom vlasti „ako će i nova da suzbija svoj narod u korist Izraela“. Egipatske vlasti su, naime, dan pred Nakbu razmestile jake snage bezbednosti koje su vraćale konvoje od ukupno 35 autobusa kako bi ih sprečili da uđu na Sinaj i nastave prema prelazu Rafah na granici sa Gazom. Vahda je obećao masovne proteste u Kairu na već poznatom Trgu Tahrir gde će se, kako je rekao, okupiti svi oni kojima je bilo onemogućeno da pređu Sinaj. Bilans je sledeći: najmanje 353 ljudi je povređeno u nedelju, 15. maja, ispred izraelske ambasade u Kairu. Njih 60 je uhapšeno. Snage bezbednosti su koristile suzavac, gumene metke, ali i prave, kako bi rasterale hiljade protestanata koji su se okupili da obeleže 63. godišnjicu „dana katastrofe“ kada je uspostavljanjem nove države više od 700.000 Palestinaca bilo prinuđeno da se iseli.

Ambasada Izraela u Kairu je bila prva koju je ova zemlja otvorila u arapskom svetu. Druga i jedina koja danas postoji je u jordanskoj prestonici, Amanu. Egipat i Jordan su jedine dve arapske zemlje koje su potpisale mirovni sporazum sa Tel Avivom.

Ispred izraelske ambasade u Kairu (Reuters)

Ne samo da su se izveštaji u regionu smenjivali u danima od ponedeljka naovamo, donoseći nove brojke povređenih i privedenih, već je i Al Džazira objavila da je oprema ekipe ove televizije uništena. Bezbednjaci su zaplenili snimke, kao i laptopove i kameru. Nemiri su počeli pre podne i nastavili se do kasno u noć. Protestanti su bežali, sklanjali se u ulaze zgrada a brojni su završili u bolnicama. Novinar Mohamed Efat koji je istog dana postavio svoj izveštaj na Tviter, napisao je da je vojska u jednom momentu uperila cevi u demonstrante, prisilivši ih da legnu na stomak, a onda ih šutirala i pretila da će „svako ko pridigne glavu dobiti po vratu“. Oduzeli su im telefone i lične karte, potrpali ih u marice uzvikujući: „Lepo se provedite u vojnom zatvoru, revolucionarna omladino.“ Efat je jedini koji je iz svoje uhapšene grupe pušten, dok se za druge aktiviste koji su postali poznati preko Tvitera tokom revolucije, Tareka Šalabija i Mosaba Elšamija i dalje ne zna gde su završili.


Podrška Palestincima na Trgu Tahrir u egipatskoj prestonici (EPA)

Najviše izbeglica u Jordanu

Palestinskim pozivima preko Fejsbuka odazvali su se i Jordanci. Dva dana pred Nakbu, nekoliko stotina njih se okupilo u Amanu, zahtevajući suverenu državu Palestinu i pravo da se izbeglice vrate u svoje domove. Aktivisti su nosili crno-bele marame, zaštitni znak Palestinaca, odnosno Arapa sa zapadne strane reke Jordan, uzvikujući parole za izbacivanje izraelskog ambasadora iz Amana. Inače, propalestinski protesti nisu neuobičajena pojava za Jordan i Egipat, ali su ovoga puta okupljanja i marševi organizovani putem Fejsbuka, što se ocenjuje kao karakterističan potez isključivo ovog „arapskog proleća“. Ponavljali su se i slogani i parole koji su ostali upamćeni od početka protesta u januaru, mogli su se pročitati i transparenti poput: „1948. i 1967. su Katastrofa, ali 2011. je Revolucija povratka“.

Prema podacima Al Džazire, više od 760.000 Palestinaca je napustilo svoje domove tokom izraelsko-arapskih ratova 1948. i 1967, a sudbina oko 4,7 miliona izbeglica i njihovih potomaka je jedna od prelomnih stavki sukoba na Bliskom istoku. Na teritoriji zemlje ih je posle ratova ostalo svega 160.000, a danas ima oko 1,3 miliona takozvanih arapskih Izraelaca koji čine 20 odsto ukupne populacije jevrejske države. Raseljeni Palestinci žive u okolnim arapskim zemljama, dok se mnogo njih raspršilo po svetu. U Jordanu ih je najviše, gotovo dva miliona. Oni zahtevaju da im se omogući moralno i legalno pravo da se vrate na teritoriju nekadašnje države, uključujući i delove koji danas pripadaju Izraelu. Izrael s druge strane tvrdi da bi se tako nečim kompromitovao indentitet zemlje kao jedine jevrejske države u svetu. Premijer Benjamin Natanjahu je na Dan nezavisnosti istakao da se ne radi o tome da Palestinci žele vraćanje na granice iz 1967. kako tvrde, već „potpuno oduzimanje prava izraelskoj državi da postoji“.


Protesti u susret Nakbi u Amanu (Reuters)

U kampovima „vreme za nadu“

Na „dan katastrofe“ Jordanci su se okupili u gradu Karami, pokušavajući da pređu granicu i uđu u Izrael, kada je na njih ispaljen suzavac. Žandarmerija je intervenisala i u Južnoj Šuni, na mostu Kralja Huseina prema Izraelu, kao i ispred izraelske ambasade i sedišta UN u Amanu gde su studenti uzvikivali da je Palestina arapska i „Zajedno ćemo se vratiti“.

Palestinci na prelazu Rafah prema Gazi (Al Jazeera)

Jordanski premijer Maruf Bakhit prisustvovao je ceremoniji obeležavanja Nakbe u izbegličkom kampu Hitin u Ruseifi i tom prilikom istakao da Kraljevina neće dozvoliti bilo kakvo rešenje ili odluke na uštrb istorijskog prava Palestinaca da se vrate.

„Palestinske izbeglice su deo Jordana. Stoga, dužnost naše zemlje je da branimo njihova prava koja je naša vlast proglasila ustavnom i istorijskom odgovornošću“, poručio je Bakhit.

U Baka kampu kažu da se posle ustanka u arapskom svetu nadaju boljim danima. Abu Ašraf (72) danas ovde živi i priseća se kako je sa roditeljima bio prisiljen da pešači kilometrima 1948, ne bi li prešao reku Jordan.

„Otac je nosio torbu sa odećom a majka je držala mog mlađeg brata. Pešačili smo čitav dan dok nismo prešli Jordan“, priča on za Džordan tajms.

Drugi stanovnik kampa Abdulah Sveirki je rođen u južnoj Palestini, četiri godine pre Nakbe. Kako kaže, „ovo je vreme za nadu, jer ko je očekivao i da će Mubarakov tiranski režim ikad pasti“. Arapska revolucija je, kaže Sveirki, probudila osećanja koja je mislio da su pre mnogo decenija nestala a „novi Egipat bi mogao da znači i novu budućnost za palestinsku stvar“.

Jurišanja iz Libana i Sirije

Do nereda je tog 15. maja došlo i u Siriji i Libanu. Izraelske snage su pucale na tri granična prelaza kako bi onemogućili demonstrante da uđu u zemlju. Libanska vojska je saopštila da je tom prilikom ubijeno 10 Palestinaca, dok ih je više od 100 povređeno u graničnom selu Marun Al Rasu. Pominje se da je ovo najozbiljniji sukob koji se u poslednjih pet godina desio na libansko-izraelskoj granici a specijalni koordinator UN za Liban Majkl Vilijams je dan kasnije izjavio da je „šokiran“ brojem stradalih i iznenađen „neuobičajeno oštrom reakcijom izraelskih snaga“.

Izrael se ovim povodom oglasio, istakavši da u stvari Iran zloupotrebljava Palestince i raspiruje duh „arapskog proleća“ kako bi skrenuo pažnju sa krupnih događanja, posebno onih unutar Sirije - iranskog saveznika. U ponedeljak se sa sličnim optužbama na račun Sirije oglasila i američka Bela kuća. „Izrael ima pravo da se brani i spreči nedozvoljene ulaske na svoju teritoriju“, rekao je portparol Bele kuće Džej Karni. Sirijski mediji su objavili da su Izraelci ubili četvoro i ranili desetine izbeglica koji su pokušali da pređu granicu preko brdskog venca Golan, nekada (do 1967), sirijske teritorije. U Siriji danas živi oko 470.000 palestinskih izbeglica.

Izbeglice u Libanu sa simboličnim zavežljajima (EPA)

Žrtve u Gazi, Zapadnoj obali...

Na nemirnoj južnoj granici sa Gazom, meci su ranili 82 demonstranata koji su prišli ogradi enklave pod vođstvom islamskog Hamasa. Jedan čovek je ubijen nakon što je navodno pokušao da postavi bombu na granični prelaz. Ni u Zapadnoj obali nije bilo mirno, sukob protestanata i izraelskih snaga trajao je satima na glavnom punktu koji odvaja palestinski administrativni centar Ramalah od Jerusalima. Nekoliko hiljada demonstranata je došlo iz Hebrona i Dženina da se priključi protestu. Portparol Hamasa Taher Nono istakao je da su mase iz Palestine, Egipta, Sirije, Libana dokaz da su „neizbežna pobeda i povratak kućama - obećani od Boga“. Arapski mediji prenose da je ubijeno 15 demonstranata.

Okupljanje protestanata u selu Valagah u Zapadnoj obali (Al Jazeera)

Inače, mirovni pregovori između Palestine i Izraela, koje predvode SAD, prekinuti su prošle godine i ne nazire im se nastavak. Pride, specijalni izvestilac SAD za Bliski istok Džordž Mičel podneo je ostavku na tu funkciju - dva dana pred Nakbu.