„JASTREBICE“ UVUKLE OBAMU U RAT U LIBIJI
Ljudska prava i izgovor za intrevenciju u Libiji
U američkoj štampi nazivaju ih "Obamine jastrebice". Američki predsednik je, naime, okružen ženama koje su energično i svesrdno radile u prilog intrevencije protiv Gadafija kojoj sam Obama nije bio baš mnogo sklon, valjda i zato jer su njegovi muški saradnici mislili drugačije, tojest zagovarali rezervisaniji, uzdržani pristup...
Na prvom mestu je medju "jastrebicama" ambasadorka u OUN, Susan Rice. Ona je je još u vreme vladavine Bill-a Clinton-a bila savetnica za Afriku, upravo kada se dogodio genocid u Ruandi. Tada je ova fundamentalistkinja ljudskih prava pasivnost američke vlade označila za jedan od najtežih promašaja u istoriji spoljne politike SAD. Nadležni su znali da je 1994. bila potpuno pravu tako da ju je Obama uzeo za ambasadorku u OUN, što se posle šefa State Department-a smatra najvažnijim mestom u američkoj diplomatiji. Javno je izrazila bojazan se da se Ruanda može ponoviti i u Libiji, ako SAD i svet ne intrevenišu odlučno... I to je svakako imalo odjeka i uticaja....
No, znatan uticaj na Obamu u tom pravcu imale su još dve žene – savetnice, Samantha Power, savetnica za nacionalnu bezbednost i Anna-Mari-Slaughter, profesorka univerziteta u Pirincetonu. Obe su Obamu otvoreno pritiskale na intrevenciju – za razliku od rezervisanog stava muškaraca na visokim funkcijama. Istovremeno je ministar obrane Robert Gates, uspostavljanje zone zabranjenog letenja označio za veoma komplikovanu i riskanantu operaciju, a general Wesleu Clark je Libiju ocenjivao kao „strateški nevažnu zemlju za SAD jer od nje kupujemo malo nafte“.
Obamine saradnice su, medjutim, javno istupale sasvim suprotno. Slaughter je čak napisala komentar u The New Yuork Timesu sa pozivom na intervenciju. Tu je direktno odgovorila Clark-u da upravo daje za pravo arapskim kritičarima koji američku politiku smatraju ciničnom ("interesuju nas samo zobg nafte...")
A o Samanti Pauer se već sada spekuliše da bi mogla zamenti Hillary Clniton na čelu State Department-a. Ona, takodje, ima iskustvo iz Ruande, tamo je bila novinski reporter. Potom se okrenula akademskoj karijeri i studijama o genocidu. Napisala je knjigu koja je dobila Pulitzerovu nagradu „Problem pakla: Amerika i genocidi“. Glavni zaključak jeste da su Amerikanci u svim genocidma bili samo - posmatrači. U toj knjizi ona govori o turskom genocidu nad Jermenima, genocidnom režimu Pol Pota, kao i masovnom ubijanju Kurda koje je na duši imao irački diktator Sadam Husein.
„U svim tim slučajevima Amerika skoro ništa nije uradila da bi zločine sprečila. A to je diktatore i ubice samo ohrabrivalo“, napisala je ona.
Rice i Slaugther smatraju da bi SAD trebalo da pomognu libijske ustanike isporukama oružja. Kada su Slaterovu pitali da li bi to značilo mešanje u gradjanski rat, ona je "kao iz puške" odgovorila: „Kakav je to gradjanksi rat, kada Gadafi plaća toliko najamniih vojnika iz inostranstva, da bi ratovali protiv libijskih gradjana?“
"Jastrebice", po svemu sudeći, ubuduće će samo povećavati svoj uticaj na politiku Bele kuće. O njima se piše i govori, uglavnom, sa simpatijama i sve ove tri pomenute žene, kako se predvidja, imaju sjajnu političku budcnost.
