Novi uspon rusko-turskih odnosa

Jednodnevna poseta turskog predsednika Taipa Erdogana Moskvi, 9. marta, i razgovori sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, navode na zaključak da je reč o novom usponu odnosa između dve države, posle njegovog sloma u novembru 2015. Naime, pošto se dogodilo "neočekivano" tursko obaranje ruskog aviona SU25 "na nebu Sirije", dogodilo se i neočekivano brzo normalizovanje, samo pola godine posle tako ozbiljne krize. To se desilo posredstvom kazaškog predsednika Nursulatana Nazarbajeva, u leto prošle godine. Od tada, do ovog, drugog susreta u Moskvi, Putin i Erdogan, sretali su se još dva puta na raznim mestima i raznim povodima, tako da je ovaj susret temeljno i svestrano pripreman.

Putin i Erdogan na konferenciji za novinare u Kremlju 

Cilj – razmena od 100 milijardi dolara

Sastanak Putina i Erdogana fomalno je obeležilo održavanje Saveta za saradnju između dve države koji oni predvode. Već ta činjenica da konkretnom saradnjom dve države direktno rukovode, i nju kontrolišu, dva lidera govori o ozbiljnosti namera dve strane, utemeljene još 2010. I Rusija i Turska, ne samo da manifestuju nego i potvrđuju nameru da dostignu instititucionalne odnose projateljstva i dobrosusedstva do nivoa strateških odnosa (Rusija ih ima sa Kinom i Indijom na primer). Na neki način, to je potvrda i nastavak dugih ali često nejednoznačnih istorijskih odnosa dva naroda i dve zemlje koje su igrale tako značajne a često i ključne uloge u evropskim poslovima. U taj novi proces izgradnje strateških rusko-turskih odnosa uključene su obe vlade i svi ministri, na čelu sa grupom za strateško planiranje koju predvode MIP-ovi dve zemlje. U tom smislu, ovom prilikom je u Moskvi potisan paket dokumenata od kojih je najvažniji srednjoročni program trgovinsko-ekonomske, načno-teničke i kulturne sardenje dve vlade od 1917. do 2020. godine.

Pored plenuma dve delegacije, razumljivo, najvažniji razgovori koji su vođeni u Moskvi su oni u četiri oka između Putina i Erdogana. Naime, što se tiče plenuma, tu su stvari manje više poznate, i o njima se može prilično pouzdano govoriti. Prvo, postignuta je saglasnost da je potrebno ukloniti sve one brojne sankcione prepreke koje su nedavno tako efikasno instalirane  u trgovini, investicijama, uopšte u saradnji, kontaktima i, ne samo time, još snažnije podstaći ekonomske odnose i milionsku reku ruskih turista prema Turskoj. Erdogan, na primer, traži uvođenje neograničenog broja avio letova između dve zemlje, a Putin uvođenje ruskih platnih kartica "Mir" u turski platni promet. U tom kontekstu podizanja nivoa saradnje, predsednici su dogovorili razmenu godina kulture i turizma 2019. u Rusiji i Turskoj. Na račun poljuljane bezbednosti zbog terorizma, Erdogan je izjavio da  "Turska čini sve moguće za bezbednost turista u svojoj zemlji".      

Dva predsednika su postavila cilj da se nadoknadi pad od 32 posto u međusobnoj razemeni a zatim da se ona u što skorije vreme podigne na 100 milijardi godišnjeg obrta što, naravo, itekako odgovara i Moskvi i Ankari, dajući primer kako onima koji i dalje drže "ruske sankcije", tako i orijentaciji Turske na Evroaziju, pa sve tamo do Kine, gde se premešta težište mnogih svetskih poslova.

Međusobna trgovina je u najboljim godinama dostizala 38 milijardi dolara da bi prošle godine iznosila samo 17 milijardi. Turska se otvara za rusku hidro i termoenergetsku i drugu opremu, najavljuje kupovinu ruskih putničkih aviona MS21, razgovara se o međusobnom plaćanju u nacionalnim valutama. Uz takav obim razmene, Turska bi izbila u sam vrh ruske trgovine sa svetom i svrstala bi se u prvi red sa Kinom i Nemačkom a, naravno, Rusija bi zauzela vodeće pozicije u Maloj Aziji.

Uzajamne investicije između dve zemlje iznose "tek po 10 milijardi dolara" u jednom i još toliko u drugom pravcu. I tu su ambicije mnogostruko veće. Zaključen je memorandum o obrazovanju zajedničkog investiocionog fonda sa kapitalom od jedne milijade dolara, turske građevinske kompanije dobile su zeleno svetlo za povratak na rusko tržište itd.

Gasovod i nuklearka

Rusi i Turci su odavno zagazili u strateške energetske poslove. U prvom redu tu je ruski gas naročito onaj iz Plavog toka, prvog velikog gasovoda izgrađenog ispod mora, položenog po dnu Crnog mora devedesetih godina prošlog veka. Turska je danas po potrošnji ruskog gasa, odmah iza Nemačke, dok ne krene gas u Kinu, a uz izgradnju Turskog toka, svrstaće se uz Nemačku i u najveću tranzitnu zemlju tog gasa u Evropi. Gasovod Turski tok počinje da se gradi sa dve cevi od po 15,750 milijardi kubnim metara gasa godišnjeg kapiceta, jedna za potrebe Turske, druga za potrebe Evrope, ako se dođe do zajedničkog jezika sa Briselom. U tom smislu je mađarski premijer Viktor Orban Putinu podneo kandidaturu svoje zemlje spremne da se bori da taj gasovod na svaki način stigne do Mađarske.

Drugi energetski sektor koji je još ranije pokrenut, a sada je u Moskvi dobio novi potsticaj, jeste ruska izgradnja velike nuklerane elektrane u Turskoj, u Akuju, kapacitea 4800 MW, čija je preliminarna vrednost procenjena na 20 milijardi dolara. Biće to prva ruska nukleraka koja se gradi na teritoriji jedne zemlje, osnivača NATO alijanse.

Turski predsednik nije bez razloga u Moskvi pokretao pitanje regionalne bezbednosti, nastojeći da ojača svoju ulogu u odnosima Azerbejdžana i Jermenije, oko Nagornog Karabaha, dajući naravno primat Rusiji. U regionu Crnog mora, Erdogan bezbednost vezuje za OCES, čiji samit predstoji u Itanbulu, uz poziv Putinu za učešće.

Vojna saradnja i sirijsko pitanje

Posebne teme koju su razmatrali Putin i Erdogan tiču se vojnotehničke saradnje, koordinacije vojnih operacija protiv ID uopšte i u Siriji posebno, zatim zajedničko delovanje obaveštajnih i drugih bezbednosnih službi u borbi protiv terorizma kojima su obe države izložene. Još pre posete Erdogana najavljivana je mogućnost turske kupovine ruskih sistema S 400, na primer.

Rusija i Turska, uz Iran, i posredništvo Kazahstna, u Astani su uspešno obavili pregovore suprostavljenih sirijskih strana u okviru ženevskog procesa. Opipljivi plodovi su u vidu primirja koje se, uz nadgledanje tri strane, prvi put održava.

Sirijsko pitanje nije samo granica 911 kilometara duga prema Turskoj,  to je i krupno unutrašnje i spoljno kurdsko pitanje za Erdogana i za ceo taj region u previranju. Erdogan, žestoki protivnik sirijskog predsednika Asada, kao što je i celi Zapad, pomirio se sa Putinovim tvrdnjama da bez Asada, bez legalne vlasti, nema mira u zemlji. Niko ne spominje Asadov odlazak. Postalo je jasno da bez njega nema rešenja.

Predsednička vlast, NATO i Kurdi

Turska je zemlja u unutrašnjem previranju, za koju se vezuje krilatica "bolesnik sa Bosfora", kojoj su potrebni čvrsti spoljni oslonci. EU i SAD su je toliko puta izneverile, NATO je preživela struktura. Erdogan traži nove i moćne saveznike, oslonce za Tursku. Još kada se tome doda predstojeći referendum za izemenu ustava radi uvođenja izuzetno jake predsedničke vlasti, neki kažu diktature Erdogana, zatim spor oporavak od pokušaja državnog udara, terorizam koji ne jenjava, bolni kurdski problem, sve komplikovaniji odnosi sa EU i pojedinim članicama, sa SAD - onda Rusija može da se ubroji u red prijateljskih država koja skoro ničim ne zagorčava život Ankari.

Međutim, kako primećuje moskovski poslovni dnevnik Vzgljad, "Erdogan nije dolazio u Moskvu radi luka i kupusa", iako je  Kabinet ministara Rusije upravo po dolasku Erdogana dozvolio uvoz karanfila i povrća iz Turske, među kojima su upravo luk, karfiol i brokoli. Po mišljenju više izvora, i ruskih i turskih, koje citira dnevnik, očito da su se dve strane razišle po kurdskom pitanju. Putin se ograničio opštim tezama, i taj ozbiljan problem ostaje. Rusi sigurno neće zatvarati kurdsko predstavništvo kod sebe, a ruski eksperi ukazuju da je ruska strana bila vrlo pasivna po kurdskom pitanju, dok su Amerikanci uspeli da se učvrste i da tamo stvore svoje ozbiljne strukture. Kurdsko pitanje je sazrelo i prerasta u glavno regionalno pitanje, postajući glavni teret turskog negiranja tog pitanja kod sebe. 

Odnosi Moskve i Ankare (Porte) uvek su imali direktnog odraza na Balkan i balkanske narode, zavisno od toga da li su oni prijateljski ili ne. Ni danas nije mnogo drugačije, tim pre što je Turska mnogo prisutnija na Balkanu od Rusije. Ali to je neka sledeća tema.

*Autor je publicista, bivši ambasador Srbije u Belorusiji, diplomata u Bugarskoj i više puta u Rusiji.

Beograd, 11. mart. 2017.