Tenkovi SAD uskoro u Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj, ‘zapadni Balkan’ se pakuje u NATO

U zemlje istočne Evrope, Poljsku, Rumuniju i Bugarsku, a možda i Mađarsku (pritisak Vašingtona na nevoljnu Budimpeštu čini se da je u toku), dopremiće se uskoro američki tenkovi, borna kola i drugo teško oružje, a ‘zapadni Balkan’, još čvrsto ne pritegnuti ostaci razvaljene Jugoslavij, ubrzano se postrojavaju za NATO – u žurbi SAD da utvrde ofanzivni rov prema Rusiji. Jedna od cigli u tom bedemu je i Srbija, kojoj se bezmalo ‘naučno’ savetuje da, u formi zajedničkog vežbanja, u svojoj bazi Jug ukaže gostoprimstvo NATO paktu i ‘kosovskim oružanim snagama’, te time učini ‘pozitivan doprinos regionalnoj bezbednosti’.

Izneverena američka obećanja

Prvu pojedinost – o vraćanju američkog teškog naoružanja u Evropu, na stacioniranje kao u jeku vojno-političke konfrontacije sa Sovjetima, samo sada na teritoriji bivših saveznika Sovjetskog Saveza prevučenih u blok protiv Rusije, objavio je koncem nedelje Njujork tajms – uz objašnjenje da je reč o ‘odvraćanju mogućne ruske agresije u Evropi’.

Pentagon je nameran da lageruje tenkove, pešadijska borna kola i drugo teško naoružanje ‘za čak 5.000 američkih vojnika u nekoliko baltičkih i istočno-evropskih zemalja’, objavio je list uz pozivanje na američke i NATO zvaničnike. Pomenuto je 1.200 vozila, od čega 250 tenkova M1-A2.

Prebacivanje američkog teškog oružja u neposrednu blizinu Rusije ima za cilj ojačavanje američkih snaga u regionu, što saveznicima SAD treba da ukaže na odlučnost Amerike, a da, istovremeno, bude i ‘jasna poruka Vladimiru V. Putinu da će Sjedinjene Države braniti saveznike najbliže ruskoj granici’, objavio je Njujork tajms. Saveznici na koje se misli uključeni su u NATO 2004, jedva petnaestak godina posle lažnih američkih uveravanja datih Moskvi, da se NATO ni u kakvim okolnostima neće širiti na istok prema Rusiji, ukoliko se ona saglasi sa ujedinjavanjem Nemačke.

Američka odluka o stacioniranju oružja će tek biti formalizovana, međutim, to će biti uskoro jer Vašington postupa po scenariju koji su SAD učinile legitimnim na samitu NATO u Velsu. Uz podršku Poljske i baltičkh država Estonije, Letonije i Latvije, Amerika je ‘podmazala točkove i pritegla čivije’ na kolima prethodno rasklimane alijanse.

Državni udar koji je Vašingtonu pošlo za rukom da izvede u Ukrajini i ruska reakcija na osećaj neposredne ugroženosti zemlje zaposedanjem i prisajedinjenjem Krima, pribavili su Sjedinjenim Državama argument za hladnoratovsku politiku insistiranja na obnovi NATO pakta.

Utvrđivanja bedema protiv Rusije

NATO mehanizam, koji se kontroliše iz Pentagona, omogućuje Americi da o trošku samih Evropljana održi kontinent podređenim i onemogući ekonomske integracione procese Zapada i Istoka. Tokom samo nekoliko godina u periodu koji je prethodio, interesi dve strane izražavani su bujicom novosklapanih ugovora i desetinama i desetinama milijardi dolara dobiti od tih poslova za obe strane, i za članice EU i za Rusiju.

Sve to, presečeno je sekirom koju je Amerika spustila na Ukrajinu. Iskoristila je istorijski strah Poljaka i prema Nemačkoj i prema Rusiji. Nepoverljiva u odnosu na Berlin i Pariz, Amerika je svog najvećeg i najpouzdanijeg evropskog saveznika pronašla u Poljskoj, lako potom ucenivši i Bugarsku i Rumuniju, koje su za nekadšnje sovjetske baze uz Crno more, predate Amerikancima, nagrađene brzim članstvom u Evropskoj uniji.

I to je sada taj, protiv Rusije utvđivan bedem. U Velsu je izglasano da se u vojne baze u tom pojasu dopremi arsenal ovog oružja o kojem je reč – da SAD ne bi moralo da računaju s vremenom potrebnim za dopremu oružja i koncentraciju snaga u slučaju hitnosti.

Predlog Pentagona čeka na formalno odobrenje državnog sekretara SAD za odbranu. Očekuje se da će to biti pre sastanka ministara NATO do kraja ovog meseca u Briselu. Dakle, odmah.

“Postrojavanje”  zapadnog Balkana uz američku stranu

‘Tenkovi na terenu ozbiljan su marker čak i kada u njima nema ljudi’, komentarisao je za NT Mark Galeoti, stručnjak za Rusiju, profesor na njujorškom univerzitetu. Galeoti tumači da je reč o političkoj odluci. Rusiji se šalje signal ‘da je crvena linija blizu’, citiran je.

Saglasno istom planu, po jedna četa od 150 američkih vojnika stacioniraće se u Estoniji, Letoniji i Litvaniji, a po oko 750 vojnika (jedan bataljon), u Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj – i Mađarskoj, ukoliko vlada Viktora Orbana koja ne odobrava ovako nametnutu podelu Evrope ne odoli pritisku.

Amerika energično uvrće ruke i ne libi se opomena, sličnih upadu terorista sa Kosova u Makedoniju, nedavno.

Druga pojedinost ove hronike, o ubrzanom postrojavanju ‘zapadnog Balkana’ čvršće uz američku stranu, izražena je izjavom Varšave kao domaćina NATO okupljanja 2016. – da se na samit u Poljskoj ‘pozovu’ u članstvo pakta Crna Gora i Makedonija. Rojters, agencija koja je emitovala vest o ‘pozivu’, objašnjava da će takav događaj još dodatno povećati zategnutost između “zapadnih saveznica i Rusije”. Rojters potseća na izjavu ministra Rusije Sergeja Lavrova prošle godine, da bi Rusija na takvu ekspanziju NATO u preostalom prostoru bivše Jugoslavije ‘gledala kao na provokaciju’.

Poruka Srbiji – savez sa kosovskim snagama bezbednosti

Najzad, komadić mozaika posvećen Srbiji, kojoj se poruka o tome gde da sebi traži mesto šalje posredstvom ‘akademske diskusije’ stručnjaka SAD za Balkan Danijela Servera (vidi Tanjug, u Politici). Srbija je u središtu Balkana i nije dobro povezana sa Mediteranom, primetio je Server. Najbolji način da se to ispravi jeste da se završi put Drač-Priština-Niš. Dalje, Server kaže:

“Vojska Srbije nije nigde raspoređena zajedno sa snagama NATO ili SAD. To bi bio važan korak. Srbija ima vojnu bazu Jug, koju bi mogla da ponudi NATO-u za vežbe, što bi bio pozitivan doprinos regionalnoj bezbednosti, pod uslovom da u njima mogu da učestvuju i kosovske snage bezbednosti.” Pretpostavlja čitalac ove vesti – kao savezničke.

Ali zato, čitalac ima priliku da vidi, ‘Server Srbiji savetuje jasan raskid sa Dodikom.’ Predsednik Republike Srpske Dodik teži nezavisnosti ‘koja se neće dogoditi’, procenjuje Server.

Konačno, u sklopu svega što se pominje, ne treba okončati citiranja a ne pomenuti važan osećaj predstavnika tzv. Donjecke narodne republike u istočnoj Ukrajini Denisa Pušilina koji, govoreći s pozicije čoveka iza nišana kaže:

“Na ivici smo velikog rata. Naš sukob nije unutar-ukrajinski, on se sasvim poklapa s onim što se događa u Siriji, Jemenu, bunom u Makedoniji.”

Situacija se može pogoršati ‘narednih sati’. Čak i svetski rat može početi, citiran je Ukrajinac uhvaćen građanskim ratom.