Demokratski deficit EU

Evropski parlament očekuju izbori za mesec dana, a mnogi se nadaju da bi to moglo povući Evropsku uniju iz krize, ekonomske, ali i strukturalne i krize demokratije. Međutim, kako je Zoran Čupić, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu ocenio na tribini Instituta za evropske studije na kojoj je predstavljena knjiga Bojana Kovačevića „Skriveni federalizam“, ova institucija je skrajnuta i ne igra bitnu ulogu u donošenju najvažnijih odluka za države i građane Evropske unije. Prema njegovim rečima, Evropski parlament je institucija koja je istoriju gradila boreći se za prava i ovlašćenja ali je vremenom postalo jasno da neće imati značajnu moć u Evropskoj zajednici. O tome govori i podatak da su poslanici dali ime Evropskom parlamentu 1962. godine, a tek 15 godina kasnije je to ozvaničeno.

Sukob federalista i evrobirokrata

U Evropskoj uniji postoji sukob između federalista koji se zalažu za direktno predstavljanje preko parlamenta i zastupnika međuvladine saradnje, odnosno zastupanje interesa država preko Evropskog saveta.

„Koliko god EU ide prema federalizaciji, ona to čini tako što beži od nje. Ako bi se EU oblikovala kao konačan model, mislim da bi projekat izdahnuo. EU može da opstane samo kroz stalno kretanje i procese. Pri tome još nema finalne ideje kako bi EU trebalo da izgleda kada se završi“, napominje Čupić.

Jedan od najboljih poznavalaca rada Evropskog parlamenta u Srbiji ističe da je uloga EP neobična.

„Zakonodavni proces Evropskog parlamenta probudio je nadu kod federalista a izbori 1979. godine, nerealne želje da će EU postati ozbiljna federalna država. Poznavaoci su tvrdili da će ti izbori služiti samo za demokratski privid EU i bili su u pravu“, smatra Čupić.

I kriza 2008. godine pokazala je nemoć Evropskog parlamenta jer koliko god dobijao veća ovlašćenja postajao je sve slabija institucija u EU. Tamo glavnu reč vodi Evropski savet. Prema Čupiću, budući koncept EU je izgradnja građanskog društva u saradnji sa interesnim skupinama gde se građani ni ne pominju.

Razlika između parlamentarizma i demokratije

„To otvara pitanje deficita građanstva u EU i odnosa građanin-podanik. Na primer, u Grčkoj ili Italiji u sred mandata se smenjuju i postavljaju premijeri bez provere volje građana i tu se teško može govoriti o demokratiji. Zato su i očekivanja od ovih izbora nerealna, a strah većih članica opravdan. Očekuje se da u EP zbog krize uđe dosta populističkih novih stranaka. Pored toga Ustavni sud u Nemačkoj je nedavno proglasio neustavnim cenzus od tri odsto za ulazak u Evropski parlament, tako da se može očekivati da iz Nemačke u EP uđu i krajnje desničarske stranke“, opominje Čupić, dodajući da je greška izjednačavati parlamentarizam i demokratiju.

Za razliku od EU, poslednjih 50 godina svi procesi federiranja idu u suprotnom pravcu, u pravcu razgradnje država, primetio je Miša Đurković iz Instituta za evropske studije, navodeći primere bivših komunističkih zemalja SSSR-a, Čehoslovačke, Srbije, a sada i Ukrajine, zatim Makedonije, Belgije ili Španije.

Države bez autonomije u EU

Proces evrointegracija ide u pravcu odvajanja donošenja odluka od politike, od građana, pa čak i od pojedinačnih država. Uporedo sa centralizacijom EU imamo procese razgradnje država. Tako Katalonija hoće referendum o nezavisnosti, Škotska - takođe.

Autor knjige, docent na FPN Bojan Kovačević smatra da države sve više gube autonomiju.

„U Španiji država je toliko oslabljena da ne može da ostvaruje svoje funkcije, da zaštiti građane, razvije zdravstvo, školstvo, investira u izgradnju puteva. Zato je Katalonija postavila pitanje zašto bi ostali u državi koja ne može da ih zaštiti. To je jedna od nenameravanih posledica EU. Tu su i nemačke pokrajine koje imaju visok nivo autonomije u svojim državama, ali sada odjednom o svemu odlučuju države i oni se više ne pitaju. Zato i Škoti i Katalonci žele referendum o nezavisnosti ne bi li bar nekako učestvovali u donošenju odluka“, objašnjava Kovačević.

On ističe i deficit demokratije gde građani veoma malo učestvuju u donošenju odluka koje se njih tiču.

„Kako su rasla ovlašćenja institucija Evropske unije, trebalo je to uviti u demokratske oblande i zato je iskorišćen Evropski parlament. A kako su jačala ovlašćenja Parlamenta tako su i građani EU manje izlazili na izbore, zato što Evropski parlament ne može da formira vladu EU. Čini se i da demokratski izbori na nivou država postaju iluzija. Videli smo da građani glasaju protiv vlada na izborima, a onda se nastavlja ista ta politika“, ocenjuje Kovačević.

Više nije ni sporno da EU nema demokratski legitimitet, jer građani ne biraju one koji donose odluke. Međutim, postojao je legimitet - rezultata jer je godinama građanima EU bilo sve bolje.

„Nakon Drugog svetskog rata narodi nisu hteli da se odreknu suvereniteta koji su stekli ratom, zato je Žan Mone hteo da napravi Evropu bez Evropljana. Danas je ideja evropskog građanina najdalje od početka EU“, kaže Kovačević, dodajući da su izbijanjem krize čak i države isključene iz odlučivanja i imamo potpunu centralizaciju.

Nevidljivi vladaoc(i)

On ističe da danas postoji samo jedna mogućnost vođenja fiskalne i ekonomske politike u Evropi, a to je štednja, ali se ne zna ko je to odlučio. Ne može se utvrditi politička odgovornost, jer se nacionalne države više ne pitaju,.

„Može neko reći da odlučuje Angela Merkel, ali ona odgovara samo Nemcima, ne i Grcima ili Kipranima. Stari ideal vladaoca je da bude nevidljiv, ali da bude svevideći, kao u Panoptikonu. U EU imamo nevidljivog vladara, a narodi ostaju zarobljeni u ćelijama Panoptikona. EU je potpuno izmenila smisao države. Ako bi država sada odlučila da izađe iz Panoptikona, moć bi postala vidljiva ali bi se pokazalo da je to nemoć jer, na primer, rejting agencije svojim ocenama odlučuju da li će se plate i penzije u nekoj zemlji smanjivati.

On se osvrnuo i na ulogu Suda pravde koji je međunarodne ugovore pretvorio u Ustav. Na primer, Austrija je imala politiku da svi građani mogu besplatno da studiraju medicinu. S druge strane u Nemačkoj su samo najbolji mogli da upišu medicinu, tako da su ubrzo Nemci preplavili austrijske medicinske fakultete. Austrijanci koji su hteli da iz svojih poreza školuju svoju decu sada besplatno školuju Nemce. Austrija je donela odluku da njihov fakultet mogu da upišu samo oni studenti koji mogu da upišu i fakultet u svojoj zemlji. Evropska komisija je pokrenula postupak protiv Austrije, a Sud pravde je odlučio da Austrija krši slobodan protok robe, ljudi i kapitala, tako se mešajući u državne ugovore.

Za Slobodana Zečevića, profesora na Evropskom univerzitetu problem u Srbiji je previše evroskepticizma.

„Sa tim se počinje na osnovnim studijama prava, FPN, ekonomije... a dalje se razvija i onda dobijamo elitu koja će donositi loše odluke za Srbiju. U oblasti odbrane i spoljne politike ne postoji federalizam u EU. Federalizam postoji samo u ekonomiji. Na primer, u oblasti odbrane, moć je kod onih koji imaju nuklearno oružje. U Evropi to su samo Velika Britanija i Francuska i time upravljaju one, a ne Evropska unija.

U spoljnoj politici ne postoji predsednik EU koji će reći, uvodimo sankcije Ukrajini ili koji će primiti Srbiju u EU. Evropa je traumatizovana dvema apokalipsama u 20. veku, Prvim i Drugim svetskim ratom, koji su nastali na državnom nacionlanizmu i suverenitetu. Danas Francuzi ne mrze Nemce kao pre Prvog svetskog rata. Oni sada zajedno mrze imigrante iz Afrike“, zaključuje Zečević.