Rasprava o neoliberalizmu

U jeku svetske ekonomske krize širom sveta se vode rasprave o tome šta je krizu uzrokovalo i da li ovo znači kraj neoliberalnog ekonomskog modela koji je svetom dominirao prethodnih nekoliko decenija. Na naučnoj raspravi o neoliberalizmu u organizaciji Naučnog društva ekonomista, stavove su imali prilike da sučele najpoznatiji srpski ekonomisti, profesori i članovi Akademije ekonomskih nauka, ali do pomirenja oprečnih stavova, kao što se i očekivalo, nije došlo.

Prošlogodišnji protest studanata na atinskom trgu Sintagma: kuda posle neoliberalizma

Država i privreda

U osnovi, konflikt između liberala i antiliberala, kako ih je nazvao Ljubomir Madžar, predsednik Akademije ekonomskih nauka, je pitanje da li država treba da interveniše u privredi ili ne. U praksi, od početka krize 2008. godine, skoro sve zemlje, pa i one koje su važile za kolevku neoliberalne filozofije, SAD i Velika Britanija potrošile su stotine milijardi dolara poreskih obveznika na spašavanje i čak nacionalizaciju banaka i najvećih kompanija. Da li su time spasili privrede ili samo produžili krizu takođe je jedno od pitanja oko kog se dve strane ne slažu.

Takođe, pojavila se potreba i da se definiše predmet diskusije, neoliberalizam. Mnogi ekonomisti pod njim podrazumevaju različite stvari, pa ga shodno tome i kritikuju, dok liberali smatraju da neoliberalizam ne postoji, već da je to samo etiketa koju zagovornicima tržišta prišivaju levičari.

Dobra iskustva “nelogična”

Ekonomista Blagoje Babić ističe da nije jasno šta je to neoliberalizam i šta je predmet spora. Prema njegovim rečima, niti neoliberali osporavaju da je država važna za privredu, niti protivnici negiraju da je važno postojanje tržišta.

“Sve uspešne ekonomske politike u svetu imale su eklektičnu osnovu i nijedna se nije dogmatski držala neke ideologije. Po mom mišljenju treba odabrati jednu uspešnu zemlju sa kojom ima smisla porediti Srbiju i proučiti njena iskustva i primeniti ih. Azijske zemlje imale su sistem vođenog tržišta sa sposobnim upravljačkim elitama koje su prijateljske prema tržištu. Na primer, šezdesetih godina prošlog veka japanski ekonomisti su dobili zadatak da naprave studiju o tome da li država treba da podrži automobilsku industriju. Budući da je siromašna sirovinama, studija je pokazala da se ta strategija ne isplati. Japanska vlada je međutim, ipak odlučila da stane iza autoindustrije u trenutku kada je proizvodila 36.000 vozila godišnje, da bi pre krize Tojota bila najveći proizvođač automobila na svetu sa osam miliona vozila”, naveo je Babić koji je dugo izučavao ekonomije Azije.

Veličina krize

Jedan od najvećih kritičata neoliberalizma u Srbiji, Jovan Dušanić je diskutovao o tvrdnjama nekih ekonomista, pre svega Boška Mijatovića iz CDLS, da svet nije ni blizu Velike krize iz 1929. godine već da se samo radi o recesiji što je podržano statistikama MMF-a.

“Ja sumnjam u te podatke i metodologiju obračuna BDP-a. Srbija je recimo pre krize imala impresivne stope rasta, a 80 odsto toga se odnosilo na transport, trgovinu i finansijske usluge. Naš mesečni spoljnotrgovinski deficit je iznosio milijardu dolara. Tako veliki uvoz trebalo je transportovati, prodati, a banke je trebalo da daju kredite kako bi ljudi mogli da kupuju tu uvezenu robu. Što su banke imale veće kamatne stope, a trgovci marže, to je bio veći BDP i to je onda bio dokaz naše uspešnosti. Neoliberali vole te nominalne veličine, ali postoje drugi podaci koji bolje pokazuju da smo u velikoj krizi. Na primer, apsolutni broj nezaposlenih. Broj zaposlenih je 2007. godine bio preko dva miliona, a sada 1,7 miliona. Da li je to blaga recesija?”, pita Dušanić.

On tvrdi da se iz jednog ideološkog tora, komunističkog, prešlo u drugi ideološki tor, neoliberalni.

Statistika i ideologija

Boško Mijatović s druge strane ističe da su statistike MMF-a najbolje što postoji i da trenutno za njih nema zamene.

“Dušanić ima pravo da sumnja u našu statistiku, i ja delim te sumnje, ali to što naša statistika ne radi dobro, ne znači da statistika MMF-a ne valja. Ona pokazuje da je svetska ekonomija smanjena samo u jednoj, 2009. godini i to za 0,7 odsto. To se ne može uporediti sa Velikom krizom iz 1929. kada su najrazvijenije ekonomije smanjene i do 25 odsto”, odgovorio je Mijatović.

Božo Drašković, član Instituta ekonomskih nauka izneo je svoje viđenje ovog ideološkog sukoba.

“Rasprava o ideologijama podseća na raspravu o religijama. Jedni veruju u svemoguće tržište, a drugi iako ne odbacuju tržište veruju u racionalnu državu. Problem je u drugoj stvari, u odnosu rada i kapitala. U poslednjoj deceniji sav profit prisvojio je finansijski kapital, dok je rad bio na gubitku. Pre 12 godina dobili smo doktrinu: privatizovati, liberalizovati, deregulisati. Postavlja se pitanje zašto privatizacija nije dala tako dobre rezultate, a ja mislim da je bila jako loša za privredu. Zemlje u tranziciji imale su rast zaduženosti, rast siromaštva i rast nezaposlenosti. Zašto modeli u kojima će tržište sve rešiti, nisu rešili probleme?

Odnos tržišta i države je dinamički, stalno se menja i zavisi od toga kakvi rezultati se ostvaruju”, smatra Drašković.

„Srbija ima toliko veze sa liberalizmom taman koliko i Albanija pod Enverom Hodžom sa demokratijom. Zapošljavanje po javnim preduzećima i agencijama, vertikalna podela vlasti između partija, partijska zapošljavanja, to nije liberalizam“, reagovao je Madžar, poznat kao branilac liberalne ekonomije.

Propast od neoliberalizma

Ovih dana se navršava 20 godina od uvođenja neoliberalnog modela u Rusiji, a uskoro i 40 godina od neolibrelnog šoka u Čileu. Profesor Mlađen Kovačević je istraživao kako se ovaj model odrazio na ekonomije zemalja širom sveta i zaključio da su donele propast.

„Uvođenje neoliberalne politike u Rusiji pre 20 godina pod Jeljcinom donelo je ogroman šok. Sledeće godine je 40 godina od uvođenja šok terapije u Čileu pod vođdtvom Pinočea i „Čikaških momaka“ što je donelo katastrofalne posledice. Od 1990. do 2007. godine Čile nije imao privredni rast, a rasla je nezaposlenost i zaduženost. Posle promena ovog režima, Čile je postao sličan Norveškoj i Švedskoj. Da to vide sada Pinoče i Fridman okretali bi se u grobu. Ipak, Pinoče je bio dovoljno pametan da ne proda najveći rudnik koji čini 17 odsto BDP-a koji ih je izvukao kasnije kada su se prezadužili“, objasnio je Kovačević.

On je naveo i primere Bolivije gde se prvi put pojavio Džefri Saks sa svojom politikom obaranja inflacije preko noći, čije se posledice mogu videti i u nekim zemljama Istočne Evrope.

„Poljska je posle dve, tri godine primenjivanja njegove ekonomske politike odustala i napravila sopstveni model i sada je najbolja tranziciona zemlja. U Rusiji je BDP pao 44 odsto, ljudi su ostajali masovno bez posla i umirali od gladi. Tu su prste umešali i SAD i multinacionalne kompanije koje su želele da dođu prirodnih bogatstava. Kada je došao Primakov, stari ekonomista, to je prestalo i postavio je zemlju na noge. Sada smo videli na izborima da su partije koje su protiv neoliberalizma osvojile zajedno 80 odsto glasova. Zajedničko je svim tim zemljama da im je taj model nametnut. Jedino se Slovenija izvukla i odbila predloge Saksa i napravila tim predvođen Jožeom Mencingerom koji je od Slovenije napravio razvijenu zemlju“, podseća Kovačević.

Saks se sa svojim timom pojavio u Srbiji prvi put za vreme Ante Markovića, a od 2000. godine je pričao o šok terapiji.

„Mediji su veličali tu njegovu šok doktrinu. Iz navoda visokog predstavnika SAD Talbota saznali smo da Srbija nije bombardovana zbog Kosova nego zbog toga što nije htela da prihvati neoliberalni model. Taj model ima ozbiljnu konstrukcijsku grešku i od takvog modela se ne mogu ni očekivati bolji rezultati“, zaključio je Kovačević.

U Srbiji podivljala vlast

Liberalni model nema veza sa neoliberalnim, to je u stvari suprotnost, ocenio je Danijel Cvijetićanin.

„Liberalni model znači da država treba da obezbedi sigurnost svojine, sigurnost ugovora i prostorni red. Da omogući istinske ekonomske slobode. Vašingtonski konsenzus je zloupotrebljen i njegovo primenjivanje sa liberalnim modelom nema veze. Ako pak pod neoliberalnim modelom smatrate negaciju liberalnog, i govorite o onome što se uvodi u Siriji, Libanu, Iranu onda se slažem“, kazao je Cvijetićanin.

Ljubomir Madžar je podsetio da je tržište veliki, dinamički, stohastički sistem sa puno fluktuacija. Čak i tamo gde su politički uslovi najbolji, a administracija najefikasnija ne mogu se isključiti te fluktuacije.

„Pokušaji da se sistem smiri mogu proizvesti kontraefekte. I država može biti defektna. Ono što može da se uradi u jednoj zemlji, ne može da se primeni u drugoj. Oni koji zastupaju državnu intervenciju vide samo uspešne primere, a ne vide sve ono što je država uradila loše sa katastrofalnim posledicama. Meni je zanimljivo kako zagovornici državne intervencije ne vide kontradikciju. Toliko kritikuju državu, a s druge strane traže više države. Oni misle da država treba da bude čestita, poštena i pametna, ali toga nema, to je utopija i morate od toga da se oprostite. Da je bilo šanse da država postane drugačija, ona bi to već i postala. Ja verujem da pravog privrednog napretka nema bez prave države, ali ne ovakve države koja trpa partijske funkcionere gde ne treba i koja je po korupciji među najgorima u svetu. Ovde je podivljala vlast, nema nikakvih ograničenja, nikakve podele vlasti.“, rezigniran je Madžar.

Ko treba da vodi zemlju

Profesor Kovačević je istakao da treba okupiti najpametnije ljude, iz akademija nauka, koji bi napravili strategiju.

„Umesto toga predsednik Tadić okuplja anonimne ljude koji prave neke projekcije koje nemaju veze“, zaključio je Kovačević.

Međutim, Cvijetićanin je ocenio da vladajućoj eliti ovakav stav upravo i odgovara i da oni upravo i rade to što Kovačević predlaže.

“Oni već to i rade. Jedan stožer elite se okupio oko Dinkića, a drugi oko Tadića i oni diriguju privredom. Kada i Akademija ekonomskih nauka zaključi da elite treba da se okupe i vode zemlju, oni su dobili i teorijsku podršku za ono što rade“, smatra Cvijetićanin.