KAKO JE RAZARANA HRVATSKA PRIVREDA

(U knjizi "Destrukcija ekonomije", prof. dr Jovan Dušanić podseća na tekst Branka Horvata, objavljen pre osam godina, čiji sadržaj i danas može biti koristan za razumevanje stanja u "tranzicionim zemljama" na Balkanu ali i šire… Prenosimo ovaj tekst u celini, sa kometarima profesora Dušanića.)


Jovan Dušanić

Ocene o reformama u Hrvatskoj iznete u knjizi "Kakvu državu imamo i kakvu državu trebamo", Prometej, Zagreb, 2002, prof. dr Branka Horvata - jednog od najboljih ekonomista druge polovine XX veka (i jedinog kandidata za Nobelovu nagradu za ekonomiju, sa prostora bivše SFRJ, predloženog od strane zapadnih ekonomista) - u celosti bi se mogle odnositi i na Srbiju, što ne treba da nas čudi jer su se reforme u obe zemlje realizovale u skladu sa Vašingtonskim dogovorom i bazirale na tri osnovna (noseća) reformska stuba: stabilizacija - liberalizacija - privatizacija.


Branko Horvat

Stabilizacija: Treba reći da za 60% precenjeni kurs valute dovodi do nekonkurentnog izvoza i jeftinog uvoza usled čega se razara domaća proizvodnja i povećava spoljnotrgovinski deficit. Taj stepen precenjenosti valute znači da smo za toliko manje kon-kurentni na svetskom tržištu. Zato izvoz stagnira, uvoz buja, a spoljnotrgovinski deficit je neizdrživ.

Liberalizacija: Međunarodni kapital - i stoga MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija — traži punu slobodu kretanja kapitala bez ikakve kontrole... Navode se "teorijska" obrazloženja kako potpuno slobodna trgovina maksimizira ekonomsko blagostanje. No još je pre dva veka Fridrih List znao da to vredi samo za partnere jednake ekonomske moći. Ostali, među njima i Hrvatska, biće eksploatisani. Zemlje su po svom privrednom, političkom i kulturnom razvoju veoma različite, a isto tako i po ekonomskoj moći. Zbog toga proklamacija o slobodnoj trgovini i slobodnom kretanju kapitala predstavljaju reakcionarnu propagandu politički i ekonomski jakih koji žele eksploatisati slabije. To se vidi odmah po proturečnim zahtevima kad neka bogata zemlja zahteva slobodu kretanja kapitala ("svoga"), a u isto vreme zabranjuje slobodu kretanja ljudi ("drugih ").

Eksponenti kapitala lako pronalaze oportunističke naučne radnike koji objašnjavaju - od svojih brucoša pa do drugih država kao što je naša - da je slobodno kretanje robe i kapitala korisno za sve. To je tačno kad su uslovi privređivanja podjednaki. To je laž kad se oni ekstremno razlikuju. Danas nekih 200-tinjak transnacionalnih kompanija kontroliše trećinu svetske proizvodnje, 70% međunarodne trgovine i 80% međunarodnih investicija. Svaka od tih kompanija proizvodi nekoliko puta više nego cela Hrvatska i to proizvodi u nekoliko desetina različitih zemalja. Kad se takva kompanija i neko hrvatsko preduzeće sretnu na međunarodnom tržištu, prilično je jasno kako će ispasti ta "slobodna" trgovina. Ono malo velikih preduzeća koja smo imali i koja su se mogla donekle ravnopravno nositi na svetskom tržištu - sukcesivne su vlade razbile. Danas se govori samo o "malim i srednjim preduzećima" - kako i dolikuje jednoj polukolonijalnoj zemlji.

Privatizacija: Privatizacija bi trebala biti lek za sve nevolje. Kad nešto zapne, vlada najavljuje da će to popraviti privatizacijom. A to prevedeno na običan jezik znači da će se opet deo narodne imovine jeftino prodati stranom kapitalu. To je postalo eufemizmom za prodaju najvrednijih preduzeća stranom kapitalu. Već je preko 4/5 banaka — a one predstavljaju jednu od osnovnih poluga ekonomske politike neke zemlje - u stranim rukama. Sad su na redu hoteli, tj. prodaja jadranske obale, ponajlepše - uz egejsku - u Evropi. Upravo je najavljeno da će iduće godine biti "privatizovani", tj. prodani stranom kapitalu telekomunikacije, elektroprivreda i INA, što su u svakoj privredi najakumulativnije grane. Osim toga, objavljeno je da su za to angažovani strani konsultanti. Strani konsultanti sede u našim državnim ustanovama - kao što su 1945. godine sedeli sovetski "stručnjaci". I u to ime odleva se desetina miliona dolara u inostranstvo. Nekada smo stvarali proizvodne kapacitete, a sad tobože ne znamo njima upravljati. Očigledno se radi o srozavanju zemlje na kolonijalni nivo.

Prihodi od privatizacije do sada su se upotrebljavali za pokrivanje rasipničkog državnog budžeta neodgovornih i nesposobnih vlada. No i uprkos tome vlada se neprestano zadužuje u inostranstvu. A šta će se dogoditi kada se "privatizuje ", tj. kada se proda i poslednja vredna narodna imovina ? Zna se: dalje povećanje poreza i još veće zaduživanje u inostranstvu (ako nam još uopšte budu hteli posuđivati). U odnosu na "neefikasnu" samoupravnu Hrvatsku, inostrani dug je u "efikasnoj" kapitalističkoj Hrvatskoj porastao četiri puta... A to međunarodnom kapitalu — kao i nekom domaćem lihvaru - sasvim odgovara: da se iz duga ne možemo iskopati pa da svetski kreditori beskonačno izvlače rente za sebe. I tako ništa ne preostaje za privredni rast Hrvatske. Prema tome, perspektiva Hrvatske je sve veće zaduživanje u inostranstvu, gde će se stari dugovi otplaćivati novim zaduženjima, a sav porast proizvodnje odlaziće na otplatu duga, životni standard se neće povećavati, siromašstvo se neće smanjiti, dvocifrena nezaposlenost će ostati, bezkućnici neće dobiti stanove jer će se i dalje graditi upola manje nego 1989. godine. Broj bolnica i životni vek građana ostaće smanjeni, a brojnost policije povećana. Konfliktnost frustriranog društva povećavaće se, a sa njima i neprestani štrajkovi i javni protesti. Drogiranje i samoubistva nastaviće se, kriminal će cvetati, a sposobni i obrazovani mladi ljudi i dalje će u desetinama hiljada napuštati Hrvatsku.

I na kraju, još samo nekoliko konstatacija iz navedene knjige, koje govore o stanju ekonomske nauke danas, te sudbini kritički nastrojenih autora koji se ne uklapaju u "harmoniju" koja postoji između "savetnika" iz inostranstva, domaćih "eksperata", i medijski eksponiranih domaćih akademskih ekonomista.

Tek pišući ovaj Predgovor uvideo sam kakav se nazadak dogodio u Hrvatskoj. Ozbiljne knjige o privredi ne mogu se objavljivati, niti se studenti mogu o tome poučavati... Na fakultetima nastavnici marljivo prepisuju ili prevode strane udžbenike iz savršene neoklasične ekonomije. Slično se događa i u svetu gde je još uvek poslednji hit teško matematizirane teorije racionalnih očekivanja, prema kojoj vlada ekonomskom politikom ne može ništa učiniti jer će je tržište uvek nadmudriti. Zato: laisser-faire za tržište... Radeći s marginalnim veličinama, neoklasičari su uveli više matematike u ekonomiju i tako je učinili egzaktnom. Taj se proces i danas nastavlja i ekonomija je postala najmatematiziranija nauka posle fizike. Umesto da se matematika prilagođava za rešavanje ekonomskih problema, mnogo je jednostavnije ekonomske pretpostavke veštački formulisati tako da omogućavaju matematičko rešenje. Tri najpopularnije takve pretpostavke su: homo oeco-???i?us, racionalno ponašanje i potpuna informisanost. Na tim i takvim pretpostavkama izgrađena je velika superstruktura koja se znatno razlikuje od ekonomske stvarnosti...

Naučnici imaju moralnu obavezu da građanima prikažu kako stvari realno stoje, bez obzira na svoje političko uverenje. Bilo bi mi veoma drago kada bi se vlada i Sabor prenuli i tako me činjenicama i uspesima demantovali. No kako ovo stanje razaranja hrvatske privrede i društva traje 11 godina, takva očekivanje ne čini mi se verovatnim... Na taj način patriotski orjentisanom naučniku preostaje samo kritika. Svestan da će, kao i do sada, ova vlada to ignorisati...

Zaključak se svodi na nužnost da se radikalno promeni privreda, a sa njom i društvena politika. Dakako, uz uslov da je ostalo makar i trunka patriotizma koji će to omogućiti...