Uzroci deindustrijalizacije: Skupi dinar, rast uvoza i nezaposlenosti (3)

Pored direktivnih, postoje i indirektni negativni efekti precenjene vrednosti dinara na industriju. Naime, ona je negativno uticala i na građevinarstvo, saobraćaj, poljoprivredu, turizam, pa su i ti sektori bitno smanjili kupovinu industrijskih proizvoda i oni su se sve više orijentisali na uvozne industrijske proizvode, jer su cenovno bili konkurentniji.

Ekstremno precenjena vrednost dinara koja se praktikuje gotovo 13 godina, direktno i indirektno, imala je i niz drugih vrlo neprijatnih posledica, po privredu u celini, pa i industriju. Među njima se posebno ističu znatno smanjenje broja zaposlenih lica, neracionalna alokacija resursa, stimulisanje potrošnje i destimulisanje štednje i investicija, preterani odliv deviza u inostranstvo, olako zaduživanje u inostranstvu i upadanje u dužničku krizu itd.

Beograd, 05.10. 2012: "Ne znam na osnovu kojih računica je (američki ekonomista, nobelovac Pol Krugman) zaključio da je dinar precenjen, jer da je pogledao izveštaj NBS o inflaciji video bi upravo obrnuto - da je kurs u ovom trenutku verovatno potcenjen", rekla je Diana Dragutinović, viceguverner NBS

„Operacija uspela – pacijent umro“

U cilju pospešivanja izvoza, mnoge zemlje, za razliku od Srbije, forsirale su i sada forsiraju politiku potcenjene vrednosti svojih valuta. U tom pogledu posebno se ističe Kina. Razvijene zemlje već godinama optužuju Kinu da potcenjenom vrednošću juana ostvaruje tzv „valutni damping“ kojim osvaja strana tržišta, vrlo dinamično povećava izvoz, destimuliše uvoz, ostvaruje ogroman suficit spoljnotrgovinskog i platnog bilansa i fascinantno povećava devizne rezerve koje su dostigle svetski rekord od čak 3.300 milijardi dolara. I što je najvažnije, što se mora istaći jeste činjenica da Kina već dve decenije ostvaruje neverovatno visoku stopu rasta BDP od oko 10%.

Kada se govori o negativnim efektima precenjene vrednosti dinara na privredu, industriju i izvoz, vredi posebno istaći činjenicu da je, u uslovima izraženog rasta vrednosti franka (u odnosu na evro), centralna banka najkonkurentnije zemlje Švajcarske – pre tri godine izvršila devalvaciju sa obrazloženjem da je to učinila sa ciljem da se očuva cenovna konkurentnost izvoza, proizvodnje i komercijalnih usluga iz te zemlje.

Imajući sve navedeno u vidu, apsurdno je da Narodna banka Srbije već nekoliko godina prodaje devize u cilju „sprečavanja preterane dnevne fluktuacije deviznog kursa“. Apsurdno je da je u uslovima kada je stopa inflacije u Srbiji u 2012. godini bila preko šest puta veća nego u evrozoni i kada je iz Srbije po svim osnovama gotovo milijardu i po evra više izašlo nego što je ušlo, da je vrednost dinara u odnosu na evro u 2012. bila neznatno smanjena u odnosu na 2011. godinu. Tragikomično da je viceguvernerka NBS prof. Diana Dragutinović, nakon konstatacije nobelovca Pola Krugmana da je politika valutnog kursa najveća slabost ekonomske politike Srbije, izjavila da on nije u pravu, a kao dokaz je uzela kretanje realne vrednosti dinara od 2005, pa zaključno sa sredinom 2012, ali je ona zaboravila da je realna vrednost dinara u 2005. bila za čak 55% na višem nivou nego 2000. godine. I što je tragikomično, i prethodna dva guvernera i sadašnji guverner NBS i neki članovi Saveta guvernera su se hvalili i sada se hvale sa „stabilnim valutnim kursom“. Sve mi to liči na onu dosetku „Operacija uspela – pacijent umro“.

Miroljub Labus

Preterana liberalizacija uvoza

Uz ogromnu precenjenost dinara, dodatne negativne efekte iste vrste, imala je nagla i preterana liberalizacija uvoza (koju su isforsirali savezni ministar za spoljnu trgovinu, prof. dr Miroljub Labus i njegov savetnik B. Begović), tako da je prosečna, neponderisana carinska stopa smanjena za nešto preko 15%, na oko 9,5%. Iz Izveštaja Svetske trgovinske organizacije za 2005. godinu vidi se da je prosečna neponderisana carinska stopa u Srbiji u 2004. bila samo 8,7%, dok je u istoj godini ona bila u Rumuniji 16,9%, u Bugarskoj 10,0%. Dodajmo, da je, po istom izvoru, maksimalna carinska stopa u toj godini u Srbiji iznosila 30%, dok je u Bugarskoj bila 75%, a Rumuniji čak 248%, ali su te dve zemlje forsirale razumnu politiku postepenog smanjenja carinskih stopa. I za Srbiju je takva politika bila jedino ispravna ako se zna u kakvoj je situaciji bila njena privreda nakon osmogodišnjih sankcija, surove vazdušne agresije NATO, desetogodišnjeg procesa dezinvestiranja, stanja raspoložive tehnologije koja se tada koristila i sl.

Nagla, preterana liberalizacija uvoza u SRJ i Srbiji ostvarena početkom 2001. godine neodoljivo me podseća na sličan slučaj sa Čileom u 70-tim  godinama prošlog veka. Naime, odmah nakon vojnog puča (1973) „čileanski čikaški momci“, uz maksimalnu saradnju sa profesorima Čikaške ekonomske škole, pa i samog Miltona Fridmana, uklonili su sve uvozne kvote, a sem automobila, carinske stope su bitno, a često i drastično smanjene, pa se njena prosečna stopa svela na 10%.

Kao što sam napomenuo, od 2001. godine sistemski sam kritikovao naglu i preteranu liberalizaciju uvoza sa kojom se prof. dr Mirpljub Labus i tada i sada ponosi. Duboko sam ubeđen da je ta nagla, preterana liberalizacija uvoza, pri čemu su se prof. dr Labus i prof. dr Begović „pravili većim katolicima od pape“, bila ekonomski i socijalno štetna.

Da je ta liberalizacija uvoza bila nagla i preterana pokazuju nalazi Mđunarodnog trgovinskog centra (International Trade Center) – a koje je detaljno prikazao prof. dr Predrag Bjelić (Bjelić, 2010, str.95) - da su prosečne carinske stope u Srbiji za sve važnije sektore u 2009. godini bile znatno niže nego što su u proseku bile u zemljama, njenim najvažnijim spoljnotrgovinskim partnerima (http://www.intracen.org). Naime, po toj analizi, prosečna carinska stopa za poljoprivredne proizvode u Srbiji, bila je 9,8%, a u zemljama, njenim najvažnijim spoljnotrgovinskim partnerima u proseku 13,0%. Odgovarajuće veličine za sektor hrane, pića i duvana bile su 16,5%, odnosno 19,0%, proizvode šumarstva i ribarstva 6,0% i 11,0%, za nemetalne mineralne proizvode 7,3% i 11,4%, proizvode rudarstva i kamena 1,8% i 5,4%, naftu 2,4% i 5,5%, ugalj, naftni derivati i nuklearna goriva 1,9% i 6,0%, drvo i proizvodi od drveta 4,7% i 9,5%, proizvodi od gume i plastika 8,0%, odnosno 11,5%, tekstil, odeća i koža 12,1% i 14,6%, hemijski proizvodi 2,7% i 6,0%, metali i proizvodi od metala 4,8% i 8,4%. Čak u slučajevima finalnih proizvoda iz mašinske, elektro i elektronske industrije prosečne carinske stope u Srbiji su u 2009. godini bile osetno niže od prosečnih carinskih stopa zemalja, njenih najvažnijih spoljnotrgovinskih partnera. Prosečna carinska stopa pri uvozu mašina i opreme iznosila je u Srbiji 5,7%, a zemljama sa kojima Srbija ima najveću spoljnotrgovinsku razmenu u proseku 6,8%. Kada su u pitanju elektroproizvodi i elektronska oprema, te stope su iznosile 5,9%, odnosno 9,0%, kod motornih vozila i druge opreme 3,9% i 9,5%, a kod preciznih instrumenata 3,1%, odnosno 8,4%. I na kraju, po toj analizi, prosečna carinska stopa za ostale industrijske proizvode iznosila je u Srbiji 8,1%, a u tim zemljama čak 14,1% (Bjelić, 2010, str.95).

Po podacima Svetskog ekonomskog foruma, publikovanim početkom septembra 2013. godine, Srbija je u 2011.g. godini imala prosečnu ponderisanu carinsku stopu od samo 5,2%, od nje niže prosečne carinske stope imalo je 69, a više čak 78 zemalja a ogromna većina od njih su članice Svetske trgovinske organizacije. Još je važnije naglasiti da su mnoge od njih, sudeći po nivou per capita dohotka, tj. po razvijenosti privrede, ispred Srbije i takođe mnoge od njih su znatno bolje plasirane na rang listi po konkurentnosti.

Na primer, Južna Koreja je u 2012. godini imala per capita dohodak od čak 23.113 dolara, tj. bio je 4,67 puta veći od Srbije i bila je na vrlo visokom 25 mestu rang liste zemalja po konkurentnosti (u 2012. čak na 19 mestu) a imala je prosečnu carinsku stopu od 8,6% (WEF 2013, p. 479). Ili, Trinidad i Tobago su imali per capita dohodak od 19.018 dolara, nalaze se na 95 mestu rang liste po konkurentnosti, a imaju prosečnu ponderisanu carinsku stopu od 10,5%. Ruska federacija je tada imala per capita dohodak od 14.247 dolara tj. bio je 2,9 puta viši od Srbije, nalazi se na 47 mestu rang liste po konkurentnosti, a imala je prosečnu carinsku stopu od 9,4%. Brazil, koji je ostvario vrlo dinamičan privredni rast u poslednjih desetak godina, imao je u 2011.g.  per capita dohodak od nešto preko 12.000 dolara, nalazio se na solidnom 56 mestu rang liste po konkurentnosti, a imao je prosečnu carisku stopu od 11,3%. Panama je imala per capita dohodak od 9.919 dolara, nalazila se na visokom 40 mestu rang liste po konkurentnosti, a imala je prosečnu carinsku stopu od 6,0%. Tajland je imao per capita dohodak 5.678 dolara nalazio se na visokom 37 mestu rang liste zemalja po konkurentnosti a imao je prosečnu carinsku stopu 6,6% (WEF, 2013, p.479).

Dodajmo na kraju da nekoliko nerazvijenih zemalja koje ostvaruju vrlo visok rast BDP i vrlo su solidno plasirane na rang listama zemalja po konkurentnosti, i ako su članice STO, imaju vrlo visoke prosečne carinske stope. Tako je Kina, koja se nalazi na visokom 29 mestu rang liste zemalja po konkurentnosti, imala prosečnu carinsku stopu od čak 11%. Ili, Indija se nalazi na 60 mestu rang liste zemalja po konkurentnosti a imala je prosečnu carinsku stopu od čak 11,7% itd.

Uz sve navedeno, iako nema čvrstih dokaza, vrlo je verovatno da mnoge zemlje, čak i znatno razvijenije od Srbije imaju znatno jaču vancarinsku zaštitu svoje privrede u celini, pa i industrije, nego što je slučaj sa Srbijom. Takođe, mnoge zemlje neuporedivo višim subvencijama nego što praktikuje Srbija, znatno više smanjuju jedinične troškove njihove proizvodnje i tako povećavaju cenovnu konkurentnost na domaćem i stranim tržištima (pogotovu kod poljoprivredno-prehrambenih proizvoda), što nije slučaj sa Srbijom.

Iz svega izloženog jasno je da su se prof. dr Labus, njegov glavni savetnik prof. dr Begović i republički ministri koji su bili zaduženi za spoljnu trgovinu, spoljnotrgovinsku politiku – pri forsiranju liberalizacije uvoza – „pravili većim katolicima od pape“ i to je, uz politiku ekstremno precenjenog valutnog kursa dinara i katastrofalan model privatizacije, dovelo industriju i privredu Srbije i njene finansije pred kolaps ili bankrot.

Boris Begović

Ostvarenje „katastrofične“ najave

Imajući u vidu sve vrlo neprijatne trendove i pokazatelje, za savetovanje ekonomista, koje je održano u decembru 2011. godine, koje je bilo posvećeno perspektivama za 2012, prijavio sam referat pod naslovom „Srbija pred privrednim i finansijskim kolapsom“ (Kovačević, 2012c). I kada me je predsedavajući, predsednik Naučnog društva ekonomista prof. dr Božidar Cerović pozvao da izađem za govornicu, rekao je „E, sad da čujemo jednog katastrofičara“.

Na opštu žalost, ponovo se pokazalo da su makroekonomski i socijalni pokazatelji u 2012. godini bili nepovoljniji nego što sam najavljivao. Navedimo samo najvažnije:

-       Bruto domaći proizvod je, po podacima Republičkog zavoda za statistiku, realno bio za 1,7% manji nego 2011. godine, što znači da je u toj godini bio za 2,7% na nižem nivou nego što je bio pre četiri godine tj 2008.

-       Broj zaposlenih lica u decembru 2012. godine iznosio je samo milion i 722.794, tj. bio je za 15.750 manji nego u istom mesecu 2011, dok je u septembru 2008. on iznosio milion i 993 hiljade.

-       Industrijska proizvodnja je smanjena za 2,9%, a njen fizički obim je u 2012. godini bio za 11,3% niži nego što je bio u 2008. godini.

-       Fizički obim poljoprivredne proizvodnje je smanjen za 17,5%.

-       Na rang listi zemalja po konkurentnosti, objavljenoj u septembru 2012.godine, i Bosna i Hercegovina našla se ispred Srbije pa od tada nema nijedne evropske zemlje u tranziciji koja nije ispred Srbije.

-       Javni dug je krajem 2012. godine dostigao čak 17,67 milijardi evra i bio je za 3,21 milijardu veći nego krajem 2011. a njegov odnos prema, statistički „naduvanom“, BDP dostigao je čak 61,5% i bio je za preko 13 procentnih poena viši nego krajem 2011. godine i bio je za preko 16 procentnih poena viši od zakonskog maksimuma (45%).

-       Spoljni dug je krajem decembra 2012. godine dostigao 25,7 milijardi evra i bio je za milijardu i 575 miliona veći nego krajem 2011. godine, a njegov odnos prema, čak i statistički „naduvanom“, BDP dostigao je 85,63% tj. bio je za 5,57 procentnih poena veći od gornje kritične granice, pa se Srbija i po tom kriterijumu našla u grupi visokozaduženih zemalja.

-       Posebno je neprijatan podatak da je devizni saldo po svim osnovama u 2012. godini bio negativan i iznosio je milijardu i 489 miliona dolara, dok je u 2011. on bio pozitivan i iznosio je dve milijarde i 446 miliona dolara. Ili, izražen u evrima taj negativan saldo iznosio je milijardu i 137 miliona, dok je u 2011. njegov pozitivan iznos dostigao milijardu i 802 miliona.

-       Gubici u privredi i nesolventnost su dostigli enormno visoke nivoe.

Veći dugovi, manje zaposlenih, niži životni standard

U 2013. godini BDP je verovatno realno povećan za oko 2,0%, ali je to postignuto zahvaljujući povoljnim uslovima za poljoprivredu i rastu industrijske proizvodnje, pre svega, u preduzećima u većinskom stranom vlasništvu. I pored toga, broj zaposlenih radnika na kraju godine je osetno manji nego što je bio krajem 2012. Uz to, Srbija je na rang listi zemalja po konkurentnosti, koji izražava zdravstveno stanje zemlje i njene privrede, pala na 101 mesto i našla se u „trećoj ligi“. Dodajmo da je javni dug Srbije u oktobru 2013. godine prešao 19 milijardi evra i nema spora da je krajem 2013. godine za nekoliko milijardi evra veći nego što je bio na kraju 2012.

Podsetimo da je javni dug na kraju 2008. godine iznosio samo 8,8 milijardi evra, što znači da je on krajem novembra 2013. godine bio za 2,16 puta veći nego krajem 2008. dok je BDP u 2012. bio za 2,7% manji nego u 2008.

Kolaps ili bankrot zemlje je izbegnut samo po osnovu vrlo visokog zaduživanja u zemlji i inostranstvu. Od izbora sadašnje Vlade, pa zaključno sa krajem oktobra 2013. godine, spoljni dug je povećan za 3,83 milijarde evra, a nakon emitovanja državnih hartija u vrednosti od milijardu dolara i nekih novih kredita koji su u novembru realizovani, vrlo je verovatno da je spoljni dug prešao 27 milijardi evra a javni je prešao 20 milijardi evra, pa će njihovi odnosi prema statistički „naduvanom“ BDP za celu 2013. godinu iznositi oko 90%, odnosno oko 65% restriktivno. Sve to praćeno je daljim rastom budžetskog deficita i dodatnim povećanjem i inače ogromnih gubitaka i dugova privrede i, što je najvažnije, smanjenjem broja zaposlenih lica i padom životnog standarda ogromnog dela stanovništva.

Sutra: Ograničavajući faktori nužnog dinamičnog rasta privrede i reindustrijalizacije (4)