Reindustrijalizacija potrebna, nema ko da je sprovede

Radna grupa za reindustrijalizaciju Nacionalnog saveta za oporavak predstavila je prošle nedelje u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti svoj nacrt strategije reindustrijalizacije Srbije. Ne treba biti veliki stručnjak pa shvatiti da je vreme “pumpanja” BDP-a finansijskim transakcijama, prodajom nekretnina i otvranjem tržnih centara i supermarketa - prošlost i da je svetska ekonomska, a opet samo naša, kriza ogolila preku potrebu za zdravom industrijom koja može da izvozi.

Iako ova strategija identifikuje uzroke krize, pre svega u pogrešnoj alokaciji investicija u neproizvodne sektore i pogrešnoj monetarnoj politici koja je forsirala ciljanje inflacije i jak dinar, kao i u sistemu liberalizacije, deregulacije i privatizacije, ipak na kraju se svodi - kao i mnoge prethodne strategije - samo na spisak lepih želja, ocenjuju neki ekonomisti.

Srbija se nalazi u strukturnim problemima koje je samo pogoršala kriza iz 2008. godine. Na kraju 2012. Srbija se zvanično nalazila u recesiji zbog dva uzastopna kvartala sa padom BDP-a. Iako je u prvom kvartalu 2013. zabeležen privredni rast, Srbija se i dalje nalazi u tranzicionoj recesiji.

“Autput gep” – glavni problem?

Tvorci strategije, Bojan Dimitrijević bivši profesor na Ekonomskom fakultetu i ministar trgovine, a sada član ekonomskog tima SNS, Dragan Đuričin, profesor na Ekonomskom fakultetu, Draginja Đurić, predsednica IO Inteza banke, Branislav Grujić vlasnik Farmana, Toplica Spasojević, predsednik ITM grupe i Goran Perčević, direktor Inter komerca, ističu da je glavni problem srpske privrede  autput gep, odnosno razlika između postojeće i moguće proizvodnje. To se najbolje vidi po tome što je BDP iz 2012. godine manji nego u 1989. godini za 30 odsto, dok su druge zemlje Centralne i Istočne Evrope došle za to vreme na nivo BDP-a 40 odsto većeg nego 1989. godine.

Četvrt veka uništavanja industrije

U tom periodu najviše je devastirana industrija jer je vrednost industrijske proizvodnje u periodu 1990-2010. godine pala za više od 60 odsto, doprinos industrije BDP se smanjio sa 31 odsto na 15 odsto, dok je broj industrijskih radnika opao sa 1,03 miliona na 300.000.

U poređenju sa tim, u periodu 1960-90. godine industrijska proizvodnja u Srbiji je rasla po prosečnoj stopi od osam odsto, a u privrednoj strukturi su postojale sve bitne industrijske grane koje govore o solidnom stepenu industrijalizacije (industrija čelika, industrija automobila, bazna i fina hemija, industrija mašina, na primer). Ono što se dešavalo u periodu posle 1990. godine sa punim pravom se može nazvati „deindustrijalizacija“, ocenjuju autori. Oni primećuju da ni strane investicije nisu donele razvoj industrije jer su mahom otišle u sektore finansijskog posredovanja, pre svega banke, maloprodaju i nekretnine. S druge strane u zemljama Višegradske grupe (Mađarska, Češka, Slovačka, Poljska) oko 40 odsto investicija je završilo u industriji.

Nedodirljiva monetarna politika

Do sada je retko dovođena u pitanje monetarna politika iz poslednjih deset godina, a kao mantra se ponavljalo ciljanje inflacije, iako ni jednom nije ispunjen cilj.

“Jedan od glavnih razloga postojeće strukture ekonomije je, pored tranzicione strategije koja je bazirala na finansijalizaciji ekonomije, i neadekvatna ekonomska politika fokusirana na inflaciju (nisku i stabilnu) umesto na autput gep (nizak i stabilan). Kontrola cena isključivo monetarnim merama dovodi do žrtvovanja realne ekonomije. Štaviše, ova ekonomska politika je kontraproduktivna pošto dovodi do veštačkog pregrejavanja ekonomije, budući da prilivi kapitala po osnovu privatizacije i stranih direktnih investicija uvećavaju novčanu masu i dovode do neravnoteže u korist tražnje. Hlađenje veštački pregrejane ekonomije monetarnim merama je skupo. NBS je za te svrhe koristila mere kao što su podizanje obavezne rezerve, podizanje referentne kamatne stope i intenziviranje operacija na otvorenom tržištu (repo papiri i prodaja deviza). Sve ove mere utiču na rast cene kapitala što je nelogično za privredu u kojoj postoji značajan autput gep koji se može anulirati samo rastom proizvodnje i investicija. Takođe, ovakva politika dovodi do smanjivanja deviznih rezervi koje NBS koristi da bi se smanjio pritisak na devizni kurs u periodima dospeća repo papira. Konačno, postoji još jedan negativan efekat ovakvog ponašanja, precenjivanje vrednosti dinara”, primećuju autori.

Podsticaj ulaganjima izvan industrije

Na ovaj način su slati pogrešni signali potencijalnim investitorima čime su privlačeni portfolio investitori, a odbijani investitori u realnu ekonomiju. Prostor za investicije u realnu ekonomiju je potpuno sužen pošto ne samo što ne postoji dovoljan nivo akumulacije u privredi, već i ne postoji dovoljan fiskalni prostor u državi za primenu neo-kenzijanskih instrumenata - kreditne ekspanzije, socijalnih davanja za nezaposlene, javnih nabavki - koji se koriste u recesiji za stimulisanje ponude.

“Zaklanjajući se iza načela nezavisnosti kao i prošlih preporuka međunarodnih finansijskih organizacija, NBS i dalje sprovodi politiku ciljane inflacije koristeći regulisano fluktuirajući kurs kao njen glavni instrument. U privredi u kojoj je uvoz veći od izvoza devizni kurs je bitan parametar kontrole cena. Međutim, problem sa ovakvom politikom je odsustvo ekonomskog sidra u određivanju deviznog kursa. Pored toga, intervencije na deviznom tržištu su manifestacija voluntarizma NBS u korišćenju deviznih rezervi koji vodi do realno precenjenog kursa dinara”, kaže se u nacrtu strategije reindustrijalizacije, posebno napominjući da se od početka krize i na Zapadu, gde postoje uslovi za vođenje takve monetarne politike, sve više napušta model ciljanja inflacije.

“U slučaju Srbije primena ove politike nije primerena. Pored toga, primena ove politike je dovela NBS u još jednu zamku, da se ponaša kao poslodavac poslovnih banaka, umesto kao regulator, i na taj način da svoj doprinos finansijalizaciji ekonomije - umesto reindustrijalizaciji. Bilo je perioda kada su operacije sa repo papirima koje emituje NBS imale godišnje stope prinosa i 24 odsto (2006.) uz istovremeni rast vrednosti dinara u odnosu na evro od jedan odsto. Drugim rečima, spekulativni kapital je bio u prilici da ostvari 25 odsto prinosa u devizama na finansijskom tržištu u privredi koja gotovo da i nema industriju”, navodi se u dijagnozi deindustrijalizacije Srbije.

Ne samo da su špekulanti dolazili do dobre zarade nego je to poskupljivalo i kredite privredi i stanovništvu pa je, na primer, prosečna kamatna stopa na kredite u evrima u 2012. godini iznosila 12 odsto.

Dalje autori kažu da je najbolji sistem fiksnog deviznog kursa za realnu ekonomiju jer obezbeđuje stabilnost i predvidivost.

Predlozi za obnovu  industrije

Suština predloga radne grupe je anuliranje autput gepa reindustrijalizacijom, pri čemu strategija reindustrijalizacije treba da ostvari tri cilja.

“Prvo, reindustrijalizacija predstavlja viziju za održiv ekonomski razvoj Srbije. U pitanju je ideja vodilja za strukturne promene u ekonomiji koje treba da omoguće promenu postojećeg ambijenta i poboljšanje makroekonomskih fundamenata. Drugo, reindustrijalizacija treba da zaustavi depopopulaciju države koja predstavlja logičnog pratioca deindustrijalizacije. Treće, reindustrijalizacija je preduslov političke stabilizacije države”, stoji u predlozima za oporavak industrije, navodeći da su prioriteti razvoja podržani odgovarajućim industrijskim politikama, realnim deviznim kursom, konkurentnom cenom kapitala, razvijenom infrastrukturom i eksplicitnim i kodifikovanim poreskim sistemom. Preporučuje se i prestrukturiranje javnih preduzeća, pre svega u sektorima razmenljivih proizvoda i usluga i da se obezbedi njihovo funkcionisanje na principima koje važi u privatnom sektoru.

Treće je da se razviju svi potencijali društva koji predstavljaju infrastrukturu za ostvarenje prethodna dva cilja.

Prema njihovom planu glavni procesi su fiskalna konsolidacija čiji bi se efekti videli u roku od jedne do dve godine, anuliranje proizvodnog gepa za dve do pet godina i industrijski razvoj koji bi se desio za 20 godina.

Pored toga preporučuju i urgentne aktivnosti u kretkom roku kao što je formiranje kancelarije za brze odgovore potencijalnim investitorima, donošenje Zakona o izgradnji, donošenje Zakona o radu, potpuna primena koncepta korporativnog upravljanja u javnim preduzećima i  formiranje tela ili ministarstva zaduženog za reindustrijalizaciju. NBS bi trebalo da smanji obavezne rezerve u poslovnim bankama koje kreditiraju ekspanziju razmenljivih proizvoda, i da se pripremi za novi monetarni model i politiku kursa koji pogoduje investicijama u realnu ekonomiju.

Stvarno i moguće

Kao što smo već rekli sve zvučni sjajno, ali prema mišljenju profesora Mlađena Kovačevića sve to više liči na spisak želja jer se ne vidi kako sve to uraditi.

“Sve to više deluje akademski  bez svesti o tome kako sve to postići. Ne vidi se kako smo došli u ovu situaciju. Učešće industrije u BDP-u je 2000. bilo 18 odsto, a sada je palo na 12 odsto”, skeptičan je Kovačević.

On nije previše oduševljen ni sastavom grupe za reindustrijalizaciju jer “tamo nema nijednog industrijalca niti ekonomsite koji se bavio industrijom”.

“Ekonomisti koji su to pisali nikada se nisu bavili industrijom, a privrednici su sve uvoznici, nema nijednog neto izvoznika. U startu tim nije ubedljiv. Osim toga, taj savet za preporod je po političkoj liniji formiran. Na primer niko nikada nije pozvao Naučno društvo ekonomista ili Akademiju ekonomskih nauka da predloži nekoga za izradu strategije”, pesimista je Kovačević.

On tvrdi da je mnogo stvari koje treba uraditi, ali da se pred tim u ovoj strategiji zatvaraju oči.

“Zatvaraju se oči pred ograničenjima. Niko ne spominje društvenu krizu, odnosno krizu svih delova društva, od morala, obrazovanja, sudstva, zdravstva, pa do crkve. Pitanje je imamo li mi ljudi koji to mogu da sprovedu. Na Zapadu kažu kada mlad čovek pola godine posle školovanja nema posao da to ostavlja trajne posledice po njegovu produktivnost. Kada inženjer ne radi tri godine on gubi znanja koja je stekao u školi, ne stiče znanja koja bi mogao steći na poslu, gubi samopouzdanje i samopoštovanje i to više nije taj kvalitet kada jednom nađe posao. Na stranu što smo među najgorim zemljama na svetu po odlivu mladih obrazovanih ljudi”, kaže Kovačević.

On napominje i da postoji mnogo objektivnih ograničenja poput krize u kojoj se nalazi EU, a koja je naše najveće izvozno tržište.

“Mnogo je praznina u toj strategiji. Pribojavam se da će se nastaviti kao i do sad, prodavati šta se ima od Bora do Telekoma i polako postajati moderna kolonija”, kaže Kovačević.

On zamera i što se predlaže fiksni kurs jer se postavlja pitanje na kom nivou ga fiksirati.

“Bitno je da se vodi politika realne vrednosti valute. Čak i sa ovolikim spoljnim dugom ja bih voleo da se vodi i politika potcenjene vrednosti valute kao što to radi Kina. Svi i dalje tvrde da valutni kurs ne utiče na proizvodnju i izvoz. Naravno da se ne mogu preko noći podići fabrike koje su dugogodišnjom politikom precenjenog dinara uništavane”, poručuje on.

Osim toga postoje i druga ograničenja poput velikog uticaja međunarodnih finansijskih institucija, pre svega MMF-a, ali i evropske orjentacije Srbije. Ako smo se opredelili za EU ne možemo da štitimo industriju kako mi hoćemo već moramo da se povinujemo pravilima EU.