Veštačka inteligencija - povratak termina

1. Zašto?

            Ovaj članak je nastao kao posledica pojave nove globalne teme: „veštačke inteligencije“. Kao svici koji se u teoriji kompleksnosti koriste kao primer samostalne sinhronizacije, gde kad jedan svitac zasvetli time provocira drugog da učini isto, nešto nalik stimulisanoj emisiji fotona kod lasera, odjednom je zasvetlela tema veštačke inteligencije na celoj planeti. Kod svitaca sinhronizacija dovodi do bljesaka svetlosti posle kojih sledi pauza, ali kod priče o veštačkoj inteligenciji ta pauza nikako da dođe, pa tako nasta i ovaj članak.

            Odmah ću izneti stavove koji ukazuju za koga članak nije, da ne trošite dragoceno vreme i blagovremeno se okrenete drugim medijskim sadržajima koji vam se u obilju nude.

            Ako mislite da je za množenje dva broja potrebna inteligencija, ovaj članak nije za vas. Promoviše potpuno suprotne stavove. Ako vaš pojam inteligencije dovodi do zaključka da je memorisanje tablice množenja inteligencija, opet ovaj članak nije za vas. Ako mislite da je čovek koji upamti tablicu množenja do 20 pametniji od onog koji može/hoće da upamti tablicu množenja samo do 10, takođe ovaj članak nije za vas.

            Usput, koliko brojeva dodatno treba da upamti čovek da bi svoje vidike tablice množenja do 10 proširio do vidika tablice množenja do 20, ako podrazumevamo da tablicu množenja do 10 već zna i da množenje sa jedan ne mora da se pamti? Usput, treba zapamtiti i koordinate tih brojeva, to što je 169 negde u tabeli ne znači puno ako ne znate gde je. Kako koordinate obračunavamo u pamćenja vredne brojeve? Da li pamtimo tri broja, pošto je a puta b jednako c? Pamte se kao triplet, kao objekt koji čine tri broja, zna se koji je koji po redu? Još jedno usput, množenje je komutativno, a puta b je isto što i b puta a, pola ne treba da se pamti. Skoro pola, kvadrate treba pamtiti, koliko je 18 puta 18, znate odmah da kažete? I dobro, bez memorisanja koordinata, koliko novih brojeva treba da se upamti da se prošire vidici sa 10 puta 10 na 20 puta 20? Ili koliko novih tripleta treba da upamtite, što je zapravo realnost? Za ovo već treba malo inteligencije. Ako je imate, a mislite da memorisanje jeste inteligencija, da li su Majcenove logaritamske tablice, koje je među poslednjima u školi koristila moja generacija, sve u formi knjige malog formata sa plavim plastificiranim koricama, pametnije od bilo kog čoveka jer sadrže memorisane brojeve koje nijedan čovek ne može da upamti? Čak i da može, šta bi bio motiv za takav poduhvat?

            Stav ovog teksta je da memorisanje i sprovođenje algoritama nisu inteligencija. Svakako, memorisanje i sprovođenje algoritama jesu potrebne inteligenciji, ali ona ima i bitnije začine od toga. Ako vas ovaj stav iritira, ne čitajte tekst. Suština teksta je da ljudi, delom i kroz izbor termina, daju previše ljudskih svojstava računaru koji je mašina. Tako je postojao „elektronski mozak“. Poručnik Dejta iz serije „Zvezdane staze“ je imao pozitronski mozak, verovatno sačinjen od antimaterije. Nema fizičkog smisla ni tehničkog opravdanja, ali zvuči neobično. Tako se pojavila i „veštačka inteligencija“, pa je izašla iz mode, u modu su ušle neuralne mreže, a potom i fazi logika. Kada se neki termin istroši dođu novi: mašinsko učenje, mašinska vizija (ovde pogrešan direktan prevod machine vision doprinosi mističnosti), duboko učenje i slično, sa malim razlikama. Moda se, kao što znamo, vraća, pa eto opet veštačke inteligencije u našim ušima.

            Zašto ljude iritira stav da sposobnost sprovođenja algoritma nije inteligencija? Zato što velik broj ljudi na svom radnom mestu samo sprovodi algoritme i to je sve što rade. Neki jedino to i mogu da rade. Ako to nije inteligencija, onda će ih na poslu zameniti neke mašine, a oni će postati beskorisni, nebitni.

            U mnogo slučajeva će ljude na poslu zaista zameniti mašine. Samo, to ne znači da su mašine pametne, već da je posao koji su ljudi radili glup. Kada ostanete bez posla, ipak je lakše da prihvatite da vas je zamenila pametna mašina nego da ste radili glup posao, za koji ste se jedva kvalifikovali. Glup posao ne znači lak posao, često je upravo suprotno. Svejedno, plate nema, ali je sistemski poželjnije da mislite o nevaljaloj pametnoj mašini nego o glupom poslu, a nikako ne treba da primetite da plate više nema. Ipak, primetićete.

2. Ko?

            Kako ovaj članak nije pisao ChatGPT, jedan autor za koga se vodi matični broj ima ulogu u njegovom nastanku. Stavove autora je oblikovalo vreme tokom koga je sticao obrazovanje, iskustvo, pravio greške i imao uspehe, nešto je zavoleo, nešto nije, stavovi su mu se tokom vremena menjali. Tako je to kod nesavršenih ljudi, neka interesovanja u nekom trenutku nastanu, onda traju, a sa protokom vremena počnu da blede. Kod računara nije tako, dok se ne pokvare sve je isto, na hardverskom nivou rade po skupu instrukcija koje imaju. Čak je u izgledu da će biti bačeni i pre nego što se pokvare, postaće zastareli. Sa ljudima to još uvek ne rade.

            Dakle, koje iskustvo je oblikovalo ove stavove? Iskustvo čoveka koji se bliži dobu od 60 godina, čije srednjoškolske godine su se poklopile sa mogućnošću da se pristupi računaru, a srednje usmereno obrazovanje je imalo i zanimanje programer koje je bilo privlačno, pa je i postalo izbor.

            Čime je opisana generacija srednjoškolaca bila fascinirana kod računara? Mogućnošću da za ljude odrade „glupe poslove“. Samo korišćenje termina „glupi poslovi“ je izazivalo burnu negativnu reakciju nastavnika sa izraženim pedagoškim sklonostima: „Nema glupih poslova!“ Ipak, mi smo i bez definicije iz rečnika znali šta su glupi poslovi i glupi zadaci: bili su dosadni, nisu zahtevali ono što smo mi zvali inteligencijom, opet bez pozivanja autoriteta rečnika da nam da definiciju. Množenje dva broja nam je bio glup posao, a problem sa početka ovog teksta, o broju brojeva koje treba dopamtiti lak, ali ne baš sasvim glup posao. Kada jednom taj problem rešite, generalizacija na 30, 50, ili 100, svejedno koji broj, je laka. Napravili ste algoritam. Imate formulu. Tu formulu dajte računaru, začas će vam izračunati koliko je (n^2-n-90)/2, za n veće ili jednako 10. Za proširenje vidika na n=20 treba da dopamtite 145 tripleta. I ko je sad tu pametan: računar koji je izračunao, čovek koji je smislio algoritam, koji se u ovom slučaju svodi na formulu, ili ceo lanac ljudi koji su osmislili računar i postupke njegove proizvodnje?

            Krajnji korisnik vidi samo računar, mašinu. Tako, kada ih zadivi moć nekog algoritma koji izvršava neka mašina uz pomoć niza drugih algoritama (za sabiranje, množenje, deljenje, ...), ljudi imaju sklonost da mašini pripišu ljudska i mitska svojstva. Dobro još nisu počeli da im daju mito, da im se ulaguju i da ih mole, da im prinose žrtve.

            Ljudi mojih godina, sličnih interesovanja i sličnog obrazovanja, smatrali su da je računar „glupa mašina“ (sme li se ovo reći u dobu političke korektnosti?) kojoj pamet daje program, daje joj funkcionalnost. Takva mašina može da radi mnoge korisne poslove, da čoveka oslobodi „glupih poslova“, kako smo zvali algoritamske radnje, po receptu. Teme poput „Hoće li računari moći da misle?“ nas nisu zanimale, Tjuringov test i Srlova kineska soba nas nisu ni impresionirali ni privlačili. Zanimalo nas je da idemo dalje, da smišljamo algoritme i da pomoću računara rešavamo probleme koji oslobađaju od glupih poslova. To nam je otvaralo i nove mogućnosti, računari su mogli i ono što mi nismo, bez obzira koliko uporni i vredni bili. Davali su nam osećaj moći dok ih programiramo. Osećaj? Ima li to veštačka inteligencija kojoj neki pridaju ljudska svojstva?

3. Stanje?

            Da pokušamo sada da sagledamo objektivnu realnost i da vidimo gde su računari danas i kako su tu stigli.

            Kratak uvod kaže da su računari u današnjem smislu te reči nastali u toku ili malo posle Drugog svetskog rata. Prvo je, za potrebe dešifrovanja poruka koje je šifrovala nemačka mašina Enigma, bilo potrebno ispitivanje puno kombinacija, što se svodilo na potrebu za puno računanja velikom brzinom. Alan Tjuring je problem rešio automatom, a začetak rešenja je bio automat poljskih kriptoanalitičara „Bomba“. To su bili elektromehanički uređaji. Dalji razvoj tehnologije je ukazivao da je mehaniku i pokretne delove najbolje zaobići gdegod je to moguće, elektronika je bila brža i nije se toliko kvarila. Računanje je prešlo sa dekadnog na binarni brojni sistem, tako je bilo tehnološki lakše materijalizovati brojeve, pojmove iz Platonovog sveta ideja. Usput, računari koriste binarni brojni sistem, današnji ljudi dekadni, sumeri su koristili seksagezimalni, sa osnovom 60. Koja je osnova brojnog sistema koji su koristili rimljani? Ako imate čvrste stavove o računarima i veštačkoj inteligenciji, to svakako znate. Ne priča se bez razloga da je jedino značajno što su rimljani uradili u istoriji matematike ubistvo Arhimeda.

            Sledeći kvantni skok u razvoju računara je baš na kvantnoj teoriji zasnovan: bili su to poluprovodnici koji su evoluirali do integrisanih kola. Postojeći računari su pomagali u kreiranju novih računara, razvoj se jako ubrzao. Računari su postali jako pouzdani, zahtevali su mnogo manje energije, postali su mnogo manji, lakši i jeftiniji. Postali su dostupni. Ovde, zapravo, naša priča počinje.

            Istine radi, bilo je i pre opisanog istorijskog razvoja pokušaja da se računanje automatizuje. Da spomenemo samo Bleza Paskala i njegov računar iz 1642. godine, računare Čarlsa Bebidža iz 1822. i 1837. godine, samo kao primere da je davno uočeno da je računanje glup posao koji treba prepustiti mašinama. I pre i posle ovih primera je bilo pokušaja da se računanje automatizije, sa manje ili više uspeha. Ipak, računari su zasijali kao digitalni elektronski uređaji u doba poluprovodničke tehnologije i promenili su ljudski život.

            Konačno, gde smo sada? Računari su drastično napredovali. Prvo, strahovito je uvećana mogućnost procesiranja podataka, broj operacija koje računari mogu da izvrše u sekundi.

            Drugo, izuzetno je povećana mogućnost skladištenja podataka, povećani su i kapacitet memorije i brzina pristupa memoriji.

            Treće, prethodna dva su postignuta uz veliko smanjenje energije koja je potrebna da računar operaciju izvrši. Motiv za ovo unapređenje nije bila briga za životnu sredinu, već problem da se toplota sa čipa, nastala tokom računanja, odvede kako se čip ne bi istopio. Time su čipovi postali moćniji.

            Četvrto, kao posledica navedenih napredaka, ali i kao nezavisni cilj, čipovi su postajali sve manji. Već osamdesetih godina prošlog veka je na ETF u Beogradu postojao predmet Mikroelektronika. Za pravljenje sve manjih računara je bilo potrebno sve manje materijala, što je makar malo smanjilo njihovu cenu i povećalo dostupnost. Računari su postali dovoljno mali i dovoljno energetski štedljivi da je postalo moguće smestiti moćan računar u dimenzije mobilnog telefona. Danas je mobilni telefon pre svega moćan računar.

            Peto, integrisanje računara sa fizičkim svetom je postajalo sve veće. Kako je bilo mogućnosti za obradu podataka, senzori koji pretvaraju fizičke veličine u brojeve su napredovali, a mikrokontroleri, računari optimizovani za upravljanje fizičkim objektima, su postali sveprisutni. Po zlu čuveni programatori iz mašina za pranje veša, koji su se kvarili, zamenjeni su mikrokontrolerima.

            Šesto, softver, duh u mašini u novom značenju, koji univerzalnim uređajima za računanje daje funkcionalnost, ozbiljno je napredovao i postao dostupan. Došlo je do akumulacije znanja u formi softverskih biblioteka. Softver je nematerijalan i teško se uklapa u kapitalistički način proizvodnje, potrebne su pravne egzibicije i tajnost kako bi se pretvorio u monopolizovani tržišni proizvod i monetizovao. Od upotrebe se ne troši. Nastankom slobodnog softvera se raširila praksa nadgradnje znanja, „gde ja stadoh, ti produži“, pa je danas na svakom mobilnom telefonu jezgro operativnog sistema ili slobodni softver ili od njega vodi poreklo. Neke druge kompanije sada taj softver koriste i unapređuju. Za niz problema imate gotovo rešenje koje samo treba da potražite na internetu.

            Sedmo, pretposlednje, ali možda najvažnije, računari su telekomunikacijama dali mogućnost realizacije složenih protokola i paketnog prenosa. Tako je nastao internet. Time su računari unapredili telekomunikacije, a telekomunikacije su dale računarima mogućnost da se povežu i razmenjuju podatke. I tako su računari postali društvo automata koji obrađuju, pamte i prenose podatke. U sve to su se umešali i tuđi računari koji su prikupljali te podatke i dugo ih pamtili, bilo da su samo posredovali u prenosu, a da prikupljanja podataka korisnici nisu bili svesni, bilo da su nam pružali neke usluge na osnovu podataka koje smo im sami davali, a oni ih pamtili, bilo da su služili da neke podatke preko tuđih računara svesno prenesemo prijateljima i/ili celom svetu, bilo da su pratili šta radimo dok pretražujemo po mreži.

            Tako, kao osmi fenomen valja navesti nastanak ogromnih baza podataka, kako o ljudima pojedinačno, tako i o ljudskim mislima, željama i ponašanju u celini. Te podatke obrađuju oni koji im imaju pristup, koriste ih da vam prilagode reklame ne bi li vam nešto prodali, da utiču na vaše ponašanje. Kako je Edvard Snouden dokumentovao, a i pretpostavljali smo da se to radi, svi podaci se prikupljaju i iz bezbednosnih razloga. Koliko je i da li je to povećalo bezbednost pojedinca, ako je to uopšte i bio cilj, kao i koje analize na to ukazuju, to suvereni donosioci odluka u demokratskim društvima nisu upoznati, kao što ni sa celim programom prikupljanja informacija nisu bili upoznati. Od nedemokratskih sistema javnost rada nismo ni očekivali. Ipak, podataka ima i dostupni su moćnim računarima da ih obrađuju i da prema algoritmima po kojima rade donose zaključke. Koje i kakve, kao i kakva dejstva to proizvodi, to demokratski ne znamo za sopstveno dobro. Možda znaju ko je naš, a ko njihov, ali je to svejedno, oba su ista. Možda znaju i ko im se ne uklapa u sistem i može tu zarazu da proširi, infektivno je. Vakcina?

            I tu smo danas.

4. Posledice?

            Opisani napredak je doveo do niza društvenih promena. Ljudima su ponuđeni proizvodi koje su prihvatili i koje vole. Pogledajte autobusku stanicu i ljude koji čekaju autobus gradskog saobraćaja. Koliko njih gleda u svoj mobilni telefon dok čeka? Mobilni telefon je danas računar, valjda je to jasno. Vi gledate u njega, a on gleda u vas. Zna gde ste, koja bazna stanica vas opslužuje, sa kim komunicirate. Nije bitno što to zna vaš telefon/računar, zna to i ceo sistem koji komunikaciju podržava. Tako sistem funkcioniše. Kada će doći autobus? Rekao bi vam mobilni telefon. Sada neće, stari sistem ne radi, ali proradiće neki novi. Kada uđete u autobus, koliko ljudi gleda u svoj mobilni telefon koji istovremeno gleda u njih? Poznaje li vas iko bolje od vašeg mobilnog telefona i sistema koji komunikaciju podržava? Da li mobilni telefoni menjaju svest ljudi? Da li razvijaju bolest zavisnosti? Kako se osećate kada zaboravite mobilni telefon? Da li je već sada mobilni telefon postao neka vrsta vašeg organa? Hoće li razvoj medicine uvesti postupak transplantacije mobilnog telefona? Da li mobilni telefon nekom donirate kada se upokojite? Ne, računari nisu živa bića, čak ni organi. Nisu kao ljudi.

            Opisani uticaj računara u formi mobilnih telefona na svest ljudi, pogotovo u domenu njenih ograničenja, sekundaran je. Uticaj računara na radna mesta, a samim tim i na egzitenciju ljudi je veći i značajniji. Radno mesto fabričkog radnika koga je glumio Čarli Čaplin u filmu „Moderna vremena“ je sada automatizovano. Nema više potrebe za mašinom za hranjenje koja nas je zasmejala. Što da ga hrane? Ne radi više na traci. Sve što se isplati automatizovati se automatizuje. Nestala su mnoga zanimanja, poput daktilografkinja i slovoslagača. U odnosu na obim posla, broj knjigovođa i šalterskih službenika se mnogo smanjio. Mnoge metalostrugare („mašinske šlosere“ po Nušiću) zamenile su CNC mašine. Rade brže i bolje, nemaju opisanu pauzu za ručak i niz srodnih ljudskih potreba. Nisu kao ljudi. Za poslodovca su bolji i korisniji. Programabilni logički kontroleri su preuzeli logičke poslove od radnika koji su svojom inteligencijom tu logiku realizovali. Doduše, pre programabilnih logičkih kontrolera taj posao je radila relejna logka, elektromehanička. Toliko o inteligenciji koju su ti poslovi zahtevali i veštačkoj inteligenciji koja ih je zamenila. Sa inteligencijom ili ne, ti poslovi su nestali. Ljudi koji su ih radili imaju pravo da žive, valjda. Našli su druge poslove. U 19. veku su ludisti uništavali mašine koje su ih ostavljale bez posla. Bez trajnijih rezultata. I danas ima takvih ideja, sa istom prognozom dostignuća. Proširila se priča utemeljena na razređenom vazduhu da za svako izgubljeno radno mesto nastaju dva nova, ali drugačija. Da je to tako, čvrstih dokaza baš i nema, ali dokazi nisu važni, važnije je verovanje. Sumnja i pitanja nisu poželjni.

            Računari su sada svuda oko nas. Hoće li nam život učiniti boljim ili gorim? Može li to kako od nas da zavisi i pitamo li se mi tu šta? Čak i da se pitamo, hoćemo li moći da donesemo ispravnu odluku sa postojećim kompetencijama i dostupnim nam informacijama, ili ćemo opet biti izmanipulisani za naše dobro?

5. Inteligencija?

            Milan Gutović je govorio da je pamet najpravednije raspodeljeno ljudsko svojstvo: niko se ne žali da mu fali. I pored toliko prirodne pameti glavna tema u „javnom diskursu“ je veštačka inteligencija?

            Bilo to što rade računari veštačka inteligencija ili ne, oni to rade i radiće. Poslovi se automatizuju, radna mesta nestaju, neka nova možda i nastaju, koliko se nestanci i nastanci poklapaju i za koje obrazovne profile nije baš tako jasno. Računari bitno utiču na naše živote. Sa radošću smo kao civilizacija prihvatili moderne vidove komunikacije, neprestano nosimo pametne mobilne telefone koji znaju sve o nama, sve gledamo na njima dok, istovremeno, oni gledaju nas. Dali su nam mnoge pogodnosti. I to je proces koji traje već godinama.

            Ponekad, mada retko, pitali smo se koliko je to dobro za nas. Niko se nije značajnije osvrtao na to, a ako bi i otvorio neko pitanje bio bi označen od strane moćnih interesa kao neko ko koči progres i dobrobit čovečanstva, uskraćuje ljudima pogodnosti retrogradnim pristupom. Pojedinci koji su imali najveću korist i interes u svemu tome su to sve radili samo za naše dobro, razume se.

            I sada, iznenada, pitanje inteligencije računara, veštačke inteligencije, posta glavno pitanje. Kao da svega toga nije bilo i pre. O svemu se piše i priča kao da računari imaju ljudska svojstva, kao da imaju inteligenciju i svest. Još malo pa ćemo se pitati i da li postoje homoseksualni računari i da li su im računarska prava zagarantovana u tom slučaju? Da li računaljke i računari imaju jednaka prava?

            Kada ostanete bez posla, što je manja briga, i bez prihoda, što je veća briga, kriva je veštačka inteligencija? U jeku inflacije, kada sve cene rastu, dok se eventualno postojeće ušteđevine tope same od sebe, od stajanja, a plate u najboljem slučaju postoje i stagniraju, mi razmatramo imaju li računari inteligenciju ili ne i kuda nas njihova eventualna inteligencija može odvesti? Biće da je veštačka inteligencija kriva i za uvozni beli luk čudnog ukusa, uvozni paradajz bez ukusa i smežurane uvozne paprike nebitnog ukusa. Kakva inteligencija, takvo i povrće. I obrnuto. Od svega što nas okružuje kao problem, od čega na nešto možemo čak i da utičemo, sada smo uočili da je ChatGPT najveći problem.

            Upravo je ChatGPT motivisao ovaj članak. Autor je bio prinuđen da pročita i komentariše jedan članak koji je, kako će se na kraju članka ispostaviti, pisao ChatGPT. Članak je trebalo da bude reklama za veštačku inteligenciju i ChatGPT. Dok sam čitao članak smišljao sam kakvim užasnim rečima da to što sam čitao okarakterišem i da dam otkaz na glup posao na kome se od mene očekuje da čitam i komentarišem glupe članke. Bila je to gomila fraza i apologetskih propagandnih slogana koji afirmišu veštačku inteligenciju i njenu ulogu u postojećem sistemu i njegovom očuvanju. Na kraju članka je došao trenutak istine da je to pisala veštačka inteligencija. Bila je to najgora moguća propaganda za ChatGPT.

            Računari i „veštačka inteligencija“ čine danas mnogo moćnije stvari, poput obrade video materijala u kojoj se sasvim uverljivo postiže da čovek, koji na obrađenom snimku govori, iznosi sadržaj koji nikada ne bi rekao. To je prikazano u uvodnom predavanju jednog kursa koji se veštačkom inteligencijom bavi, ma kako sporan taj termin bio. Ono što osporavam u tom terminu je reč inteligencija koju vezujem za ljude, a ne za algoritam koji odlično radi tako što ga računar izvršava dok računa po datom skupu pravila, mnogo brže i tačnije od bilo kog čoveka ili grupe ljudi. Pa i mešalica meša beton bolje, brže i više od ekipe radnika. A i bager kopa brže, bolje i više od omladinske radne udarne brigade. I šta je tu novo osim novog algoritma koji radi nešto što ranije nismo mogli?

            I u čemu je sada drama koja poziva na zabranu ChatGPT? To što đaci prepisuju? Pa prepisivali su i ranije, samo su mogućnosti sada veće. Ako nastavnik ne može da ispita đaka tako da vidi šta on zna, tu ChatGPT nije kriv. On samo narušava praksu površnosti nastavnika koji samo po dijagonali provere ima li sastav dovoljno reči. Kako su tretirani, logično je da su površni, ali to nije tema ovog članka. Još su živi svedoci, sada su u penziji, kada je pojava kalkulatora na ETF u Beogradu obesmislila cele predmete koji su bili koncipirani tako da studenti na ispitu četiri sata logaritmarom („šiberom“) nešto računaju sprovodeći algoritme, ne uključujući mozak. Danas jedan mali predmet koji uči studente da koriste program za simboličko računanje obesmišljava predmet koji je zasnovan na tome da studenti nešto simbolički računaju, da sprovode algoritam. Nije nova tehnologija obesmislila navedene predmete. Oni nisu imali puno smisla ni ranije. Samo, tada su veštine koje se na njima stiču bile korisne, a više nisu. Interesi nastavnika tih predmeta su ukazivali da ih treba štititi, makar i izmišljanjem argumenata protiv primene računara. Sam autor je svedok stava jedne srednjoškolske profesorke fizike, srećom samo jedne i neponovljive, da „računari remete proces moždanog varenja“. Procesi u takvom mozgu i proizvode rezultate procesa varenja.

            Čitanje pomenutog članka me je setilo i na srednjoškolske dane kada je popularna bila tabela (matrica) sa četiri vrste i četiri kolone gde je u prvoj koloni bio početak rečenice, u drugoj koloni nastavak, u trećoj opet nastavak, a u četvrtoj završetak rečenice. Idete kolonu po kolonu, u svakom koraku birate slobodno vrstu, imate 4x4x4x4=256 mogućih rečenica. Takve rečenice se ne pamte dugo, pa može poneka i da se ponovi, obnavljanja gradiva radi. Pisali smo tada program za pisanje glupih govora. Date broj željenih rečenica, program uz pomoć generatora pseudoslučajnih brojeva izgeneriše govor. Kada čitate, uz dobru dikciju glatko bi prošlo kao ljudska tvorevina primerena govorima tog doba i okruženja. Veštačka inteligencija?

            Sa više mesta se čuju pozivi da se razvoj „veštačke inteligencije“ stavi pod kontrolu i makar privremeno zaustavi. Kada se čuje, onda se i ponavlja, kao što svetle svici sa početka. Tako vetar duva, duvaju svi na tu stranu, možda taj vetar donese nešto i njima. Rezultat, očekivano, bude vetar.

            I kako to planiraju da sprovedu? Kako bi takav zakon izgledao? Ograničio bi takt računara, veličinu memorije? Ili bi možda propisao operativni sistem koji smete da koristite, koji ima port preko koga može da se proveri da li radite nešto nevaljalo? Bio bi to vlasnički operativni sistem, koji morate da kupite i za koji se plaća porez na dodatu vrednost. Naravno, u našem interesu. Naravno, „značajni privredni subjekti“ bi suštinski bili izuzeti, preimenovali bi odeljenje koje bi istim poslom nastavilo da se bavi. Sve bi bilo isto, osim što bi vi dobili dodatna ograničenja i troškove.

            Ko bi taj i takav zakon predložio? Neki skupštinski odbor sastavljen od ljudi van struke, verovatno van bilo koje struke, ali koji uživa poverenje vaših predstavnika koje su delegirali delegati koje je delegirala delegacija neke političke partije za koju ste vi glasali ili niste glasali, ali su se tako partije demokratski dogovorile preko svojih delegata. Demokratija je u procedurama. U procesu delegiranja delegatovih delegata su indirektno pomogli i naši istaknuti privrednici, naši međunarodni partneri, naše nevladine organizacije i naši lobisti? Njih su možda birali da gostuju na nekoj televiziji, ali vi ih niste birali da odlučuju u vaše ime. Čak i da jako malo znate, oni često znaju još manje, ali se bolje guraju u „strukture“.

            Da li bi takvom timu poverili da vam operiše slepo crevo ili popravi zub? Da im poverite zamenu automatskih osigurača na razvodnoj tabli iznad vrata u vašem stanu to ne bi prihvatili, struja bi mogla da ih ubije. Ali, za pitanja veštačke inteligencije su kompetentni. Ako i nisu, tu su ljudi oko njih, i strani i naši, da im objasne šta treba, za dobro svih nas, naravno. „Implementiraće preporuke.“

            Da vidimo i ta zakonska ograničenja veštačke inteligencije proistekla iz ograničenja prirodne inteligencije i elementarnog morala.

6. Kuda?

            Tema ovog teksta su bili računari, onakvi kakvi su danas, uz kraći prikaz puta kako su do toga došli.

            Danas su računari mašine koje izvršavaju instrukcije iz skupa instrukcija kojim raspolažu, a koji je uslovljen konstrukcijom računara. Te instrukcije su jednostavne i uvek za iste ulazne podatke daju iste izlazne podatke. Računari mogu da izvrše mnogo takvih instrukcija za kratko vreme, tu su veoma ubedljivo moćniji od ljudi. Danas računari imaju i jako velike memorije. Funkcionalnost računarima daju programi kojima se kodiraju algoritmi po kojima rade. Opet su to skupovi pravila po kojima svaki korak proizvodi jednoznačan rezultat na osnovu ulaznih podataka koje ima, nešto nalik instrukcijama koje računari izvršavaju, samo na višem nivou apstrakcije. Ti koraci su složeniji i manje zavisni od mašine koja ih sprovodi. I to je sve.

            Ono što je od nastanka računara svakog dana novo, pa samim tim više i nije novo, je činjenica da računari postaju sve moćniji, da mogu da izvršavaju sve složenije algoritme u sve kraćem vremenu, sa sve većim bazama podataka, koristeći sve veće biblioteke gotovih programa. Tako su algoritmi „veštačke inteligencije“ ušli u našu svakodnevicu. Ali su to i dalje samo algoritmi.

            Glavni stav ovog teksta je da se termin „veštačka inteligencija“ suviše marketinški i senzacionalistički koristi, da daje povoda neprimerenom pripisivanju ljudskih svojstava računarima, da vodi do zaključivanja na nivou analogija koje odvaja od realnosti i da mistifikuje ono što današnji računari stvarno rade. Sam termin je relativno rano nastao, 1956. godine. Bio je popularan, neko vreme je bio u senci, da bi ponovo postao popularan, vratio se. U međuvremenu su mu mesto zauzimali neki drugi termini koji su proizvodili iste efekte. Mistifikacije, preterane generalizacije i ekstrapolacije u hipotetičke sfere skreću pažnju sa realnih, svakodnevnih i značajnih izazova koje računarske tehnologije donose u velikom obimu, na teme koje su bliže naučnoj fantastici. Umesto o gubitku radnih mesta, problemima vezanim za privatnost, sveprisutnom nadzoru i njegovim mogućim zloupotrebama, društvenoj raspodeli pogodnosti koju nova tehnologija nudi, psihološkim i obrazovnim posledicama primene računara, rasprava se skreće na zanimljive, ali neproduktivne teme. Dok vam automatizuju posao i dok vam dete provodi vreme igrajući besmislene igrice, prva vam je briga hoće li računari steći svest i istrebiti nas. To što vam računari pomažu da mnogo poslova odradite brže, to što vas oslobađaju od čekanja u redu u banci, to što možete da pristupite obilju obrazovnih sadržaja, to što bi obrazovnih sadržaja moglo da bude i mnogo više, to što bi i vi mogli da imate više koristi od razvoja tehnologije, to ne privlači pažnju.

            Dosta napora je učinjeno da se u tekstu ne skrene u dublje teorijske rasprave o takozvanoj inteligenciji računara, u koje se lako skrene. Ta tema je prisutna od samog nastanka računara: Tjuring se smatra ocem računarske nauke, Tjuringov test se bavi sličnostima ljudskog mišljenja i onoga što rade računari. Od doba nastanka računara, oni su se mnogo promenili, postali su teško zamislivo moćniji, dostupniji i sveprisutni. Značajno su izmenili ljudsko društvo i život svakog čoveka. Sa druge strane, akademske rasprave o računarima i inteligenciji su ostale u oblasti akademskih rasprava. Šta vam kao tema za rad deluje perspektivnije?

            Računari su mašine koje treba da rade u našu korist i da nam život učine boljim, a ne gorim. Računari treba da služe svim ljudima: mladim i starim, zdravim i bolesnim, pametnim i glupim. To što računare neki ljudi zloupotrebljavaju nisu krivi računari, već ti ljudi. U borbi protiv mogućih zala koja bi neka „veštačka inteligencija“ donela, najbolja odbrana su prirodna inteligencija i obrazovanje.

            Vreme je za neku novu organizaciju društva primerenu novim tehnologijama i novim načinima proizvodnje u kojima nematerijalni proizvodi koji se teško uklapaju u postojeće poslovne modele dobijaju sve veći značaj. Ali o ovome se ne govori, već se postojeća društvena piramida sve čvršće utemeljuje ukopavanjem nižih slojeva sve dublje u zemlju. I biće tako sve dok neka majska kiša opet ne raskvasi teren, ne izazove likvefakciju zemljišta i cela piramida ne potone. Kada se zemljište osuši, steći će se uslovi da se od postojećeg građevinskog materijala sazida nešto novo, bolje, lepše, zdravije i humanije.