Uzroci deindustrijalizacije i kako obnoviti privredu (4)

Posle izvršene rekonstrukcije vlade, od svih najvažnijih zvaničnika slušamo obećanja o budućem pozitivnom privrednom preokretu a posebno o reindustrijalizaciji. Od svih tih obećanja naročito se ističe izjava novog ministra za finansije Lazara Krstića koji je pre tri meseca obećao „srpsko privredno čudo“.

Lazar Krstić, aktuelni ministar finansija, obećava "privredno čudo" u Srbiji 

Istorijska obećanja – bez osnova

U poslednjih 40 godina obećavana su privredna čuda za niz zemalja a među njima je bila i Jugoslavija. Ali od tih čuda nije bilo ništa, a kod mnogih, među kojima je i Srbija, došlo je i do privredne katastrofe.

Tako je obećano čileansko privredno čudo, nakon vojnog puča u Čileu u kome je ubijeno više od 3.000 ljudi, uvođenjem ekstremnog neoliberalizma koji je nametnut od strane transnacionalnih kompanija, SAD i Čikaške ekonomske škole. U skladu sa nametnutom neoliberalnom filozofijom, bolje reći religijom, izvršena je nagla liberalizacija uvoza i stranih direktnih investicija, obavljena je privatizacija najvažnijih preduzeća i najvrednijih privrednih resursa. Posle toga, problem nezaposlenosti je dostigao ogromne razmere, zemlja je zapala u tešku dužničku krizu, a per capita dohodak u 1989. nije bio veći nego 1973.

Isto se dogodilo i u Argentini posle vojnog puča 1976, kada je ubijeno više od 30.000 ljudi. Šef MMF Kemdesi izjavio je 2000. godine da slučaj Argentine treba da uđe u sve udžbenike makroekonomije kao primer uspešnosti neoliberalnog koncepta, a Argentina je već sledeće, 2001. godine pretrpela privredni slom.

Božidar Đelić, bivši asistent Džefri Saksa, postaje ministar finansija Srbije od 2001. godine. I on je obećao da će „kroz tri godine Srbija postati ekonomski lider na Balkanu i da će se pričati o srpskom privrednom čudu“. Krstić sada ponavlja isto obećanje što govori da je on izgubljen u prostoru i vremenu.

Božidar Đelić, bivši ministar finansija, obećavao je u prošloj deceniji "srpsko privredno čudo"

Zašto je propala srpska privreda?

Rekonstruisana vlada i njeni ministri, sem isticanja da je model privatizacije bio katastrofalan, pljačkaški, bar javno, još nisu postavili suštinsko pitanje zašto se Srbija našla u užasno teškoj ekonomskoj i dužničkoj krizi, a zašto je model privatizacije doveo do katastrofalnih ekonomskih i socijalnih posledica. Ako se to ne zna, onda samo novo zaduživanje, figurativno rečeno, podseća na „lečenje“ teškog bolesnika čija je vrsta bolesti nepoznata – preparatima za sniženje vrlo visoke temperature koja preti da ošteti neke njegove vitalne organe.

Ministar za privredu Saša Radulović je izjavio, „da smo se posle decenije katastrofalne ekonomske politike i katastrofalne privatizacije – našli u „živom blatu“ a Srbija se iz njega ne može izvući bez jake domaće privrede, koja čini okosnicu razvoja svake prosperitetne zemlje“ (Politika, 3.XII 2023,str.10). Istog dana predsednik Akademije inženjerskih nauka, bivši rektor Beogradskog univerziteta, prof. dr Branko Kovačević, je izjavio:

„Nema industrije bez obrazovanih ljudi, nauke i tehnoloških inovacija. To su resursi koje moraju da koriste domaći privrednici, a sve zarad budućnosti naše dece na ovim prostorima. Ne smemo da padnemo u kolonijalnu zavisnost i moja generacija ne sme da bude ta koja će poslednja ugasiti svetlo u ovoj zemlji“ (Politika, 3.XII 2013, str.10).

Nema spora da Srbija, na ovom vrlo skromnom nivou razvijenosti, mora, za razliku od kraja 80-tih godina prošlog i proteklih 13 godina novog veka – forsirati razvoj materijalne proizvodnje, tj. industrije, zanatstva i poljoprivrede, pogotovo one koja je izvozno orijentisana. Međutim, to će biti vrlo teško ostvariti, jer postoji ogroman broj vrlo teških ograničenja, a ja ću navesti, po mom mišljenju, najvažnije.

Prepreke za obnovu proizvodnje – nestajanje stanovništva

U Srbiji je prisutno potpuno neopravdano verovanje da ona raspolaže kvalitetnom radnom snagom. Zato je, kod onih koji to veruju, bilo veliko iznenađenje kada su početkom decembra 2010. godine jedan predstavnik nemačkih kompanija koje su investirale u Srbiji, kao i ambasador te zemlje u Srbiji izjavili da u Srbiji nema kvalifikovane radne snage koja im je potrebna. Još je veće iznenađenje bilo kada je, nakon toga, direktor „Srbijagasa“ izjavio da u Srbiji nema dovoljno majstora koje će biti potrebno obezbediti za građevinsku realizaciju „Južnog toka“. Pre nekoliko meseci jegna vlasnica modne konfekcije je takođe izjavila, da ne može da obezbedi adekvatnu radnu snagu. I proizvođači konfekcije iz Arilja se žale da ne mogu da obezbede kvalifikovane radnike. Ovi i mnogi drugi pokazatelji dovode u ozbiljnu sumnju mogućnost ostvarenja uspešne i održive industrijalizacije, jer se kvalitet ljudskog kapitala već godinama urušava i preti realna opasnost da se to i dalje nastavi. Navedimo, po našem mišljenju, samo najvažnije pokazatelje urušavanja ljudskog kapitala:

-         Po nalazima Svetskog ekonomskog foruma na rang listi od 144 zemalja, po intenzitetu tzv. odliva mozgova (brain drain) od Srbije su u 2011. godini u goroj situaciji bile samo tri zemlje. Prema istoj instituciji, u 2012. godini samo je jedna zemlja (od 148 zemalja) bila u težoj situaciji kada je u pitanju atraktivnost zemlje za mlade talente, a samo dve zemlje su bile u težoj situaciji kada je u pitanju mogućnost zadržavanja talenata da ostanu u zemlji.

-         U poslednjih nekoliko godina oko 50% mladih je nezaposleno, a većina njih taj status ima već nekoliko godina i velika je verovatnoća da će se taj procenat u 2014. čak i povećati, što ima i imaće teške, kako radne, tako i psihičke posledice. Po izjavi predsednika Svetske organizacije rada, mladi koji po završetku školovanja pola godine ne počnu da rade, imaće trajne negativne posledice po njihovu produktivnost i materijalna primanja. Ili, po jednom istraživanju obavljenom u V. Britaniji, utvrđeno je da duži period nezaposlenosti mladih u toj zemlji ima za posledicu da oni u narednih 20 godina, imaju nižu produktivnost i niže prihode u odnosu na one koji su se zaposlili odmah po završetku školovanja. Iako takvih istraživanja nije bilo u slučaju Srbije, vrlo je verovatno da navedeni nalazi važe i za nju, pogotovu ako se zna da ogroman procenat nezaposlenih mladih taj status ima godinama i da će tako biti i u narednim godinama. Najgora posledica dugog statusa nezaposlenih jeste što ta lica gube deo stečenog znanja, ne stiču nova znanja, gube samopouzdanje, pa i samopoštovanje. Uz sve to, sve veći broj njih postaju kriminalci ili, prodajom imovine svojih predaka dolaze do sredstava za život, ali i za kupovinu alkohola i narkotika pa postaju kao radna snaga najčešće potpuno izgubljeni, tj. neupotrebljivi.

-         Zbog sve većeg siromaštva, krize porodice i neadekvatnog odnosa društva i države prema deci, kvalitet podizanja i obrazovanja najmlađe dece u Srbiji je sve niži. Prema najnovijem izveštaju UNICEF, većina najmlađih stanovnika Srbije živi u nemaštini, u neadekvatnim uslovima za rast i razvoj i na marginama društva. Po podacima koje je, pre nekoliko meseci, objavila ta institucija, samo 44% dece uzrasta od 3 do 5 godina pohađa bilo koji vid predškolskog obrazovanja, a čak 20% domaćinstava u Srbiji ne poseduju ni jednu dečiju knjigu. Po istom izvoru, veliki deo dece u Srbiji su pothranjena, ne završavaju ni osnovnu školu, izloženi su diskriminaciji i često su žrtve nasilja i samo manje od 30% dece se odgaja nenasilnim metodama.

-         Zbog smanjenja broja novorođenih i drastičnog pada životnog standarda stanovništva, broj dece u osnovnim i srednjim školama od školske 1995/96 pa do školske 2013/2014 smanjen je za oko 215.000.

-         Po podacima Svetskog ekonomskog foruma, na rang listi zemalja po kvalitetu obrazovnog sistema, Srbija je sve slabije plasirana tako da je za poslednjih pet godina pala za čak 62 mesta i sada se nalazi tek na 111 mestu (od 148 zemlje).

-         Vrlo veliki problem Srbije jeste što se dramatično smanjuje broj stanovnika u ogromnom broju sela, naselja i gradova. Po istraživanju obavljenom u okviru SANU, u 986 sela stanovništvo je drastično smanjeno i u proseku je vrlo staro – preko 50 godina a ako se ispoljeni trend nastavi, ona će za petnaestak godina postati potpuno pusta. Dramatično se smanjuje i broj stanovnika u 46 lokalnih samouprava u kojima je dohodak po stanovniku za preko 60% niži od republičkog proseka (koji je inače vrlo nizak).

Sve u svemu, Srbija se nalazi na ivici demografskih sunovrata i to već sada ima i sve će više imati teške, katastrofalne posledice po privredu i stanovništvo koje će narednih godina i decenija živeti u Srbiji. S druge strane, sve jača ekonomska kriza najviše doprinosi demografskom sunovratu i drastičnom padu kvalitetu ljudskog kapitala u Srbiji. Dakle, ta dva tragična fenomena se međusobno pospešuju i Srbija se nalazi u začaranom krugu iz kojeg se ne vidi izlaz.

Dugovi kao prepreka za reindustrijalizaciju

Kada se analiziraju mogućnosti relativno brze, dinamične i održive reindustrijalizacije Srbije, pored sve težeg problema sa ljudskim kapitalom, postoji i niz drugih vrlo ozbiljnih ograničavajućih faktora, a među njima se ističu sve veći problem sa nedostatkom kapitala, vrlo nizak nivo konkurentnosti, problemi sa realizacijom, kako na domaćem tako i na stranom tržištu i sve teža društvena kriza. U najkraćim crtama to ćemo ilustrovati.

Već je ranije istaknut ogroman rast i vrlo visok nivo, kako spoljnog tako i javnog duga. Nakon emitovanja državnih hartija od vrednosti, kako u dolarima tako i u dinarima i novim zaduživanjima kod međunarodnih finansijskih institucija i vrlo skromnog rasta BDP, po završetku 2013. godine, a na bazi postojeće felerične statističke metodoligije, odnos spoljnog duga i BDP verovatno je prešao 90%, a odnos javnog duga i BDP dostigao je 65%. I što je bitno naglasiti jeste da su u stvarnosti ti odnosi znatno nepovoljniji, što bi bilo očigledno ako bi se vrednost BDP obračunala po realnoj vrednosti evra, odnosno ako bi se spoljni dug i 3/4 javnog duga (nominiranog u evrima) obračunali po realnom, a ne po tekućem valutnom kursu dinara prema evru. Drugim rečima, vrednost BDP izražen u evrima se, po postojećoj metodologiji, veštački naduvava, a vrednost spoljnog duga i oko 75% javnog duga u evrima, a preračunat u dinare - veštački smanjuje.

Po istoj, zvaničnoj, ali defektnoj statističkoj metodologiji, dobija se niži odnos godišnjih otplata spoljnog duga i BDP od realnog, ali, i pored toga, i te zvanične ali potcenjene veličine su vrlo neprijatne. Naime, i u 2011. i u 2012. godini taj odnos je iznosio 13%, a vrlo je verovatno da je on  bio isti i ili čak i veći u 2013. godini. Ako bi se obračun tog kvantitativnog odnosa obavio na bazi realnog valutnog kursa, on bi dostigao čitavih 20%, što je, samo po sebi dramatično ako se zna da je u 2011. godini bruto domaći proizvod povećan za samo 1,6%, u 2012. smanjen za 1,7% i da je u tekućoj godini on povećan za oko 2,0%. Dodajmo da će Srbija za servisiranje spoljnog duga u 2014. godini morati da obezbedi čak 5,7 milijardi evra.

I kao što smo ranije napomenuli, Srbija je taj težak problem vrlo visoke zaduženosti rešavala uglavnom preko novog zaduživanja, bilo preko klasičnih kredita, bilo preko emitovanja državnih hartija od vrednosti. Međutim, sa sve većim stepenom zaduženosti i padom kreditnog rejtinga, padom mesta na rang listi zemalja po konkurentnosti i jačanjem ekonomske i društvene krize – novo zaduživanje biće, po pravilu, praćeno  sve višim kamatnim stopama, što će, uz ogroman postojeći spoljni dug, neminovno dovesti do dužničke krize i bankrota zemlje.

Srbija se mora dodatno zaduživati u inostranstvu i u cilju razvoja saobraćajne infrastrukture, energetike i sistema navodnjavanja, zaštite životne sredine, pa će i to ograničiti mogućnost zaduživanja u cilju razvoja prerađivačke industrije. Kada se govori o mogućnosti povećanja investicija u industriji po osnovu domaće štednje – one su i sada vrlo nepovoljne, a u neposrednoj budućnosti će biti takođe. Sama činjenica da je, po podacima koje je objavio Svetski ekonomski forum, Srbija po stopi štednje (u odnosu na BDP) u 2012. godini (samo 8%) bila tek na 136 mestu (od 148 zemalja), jasno govori u prilog prethodno navedene tvrdnje (WEF, 2013, p. 355).

Uz sve to, trebalo bi naglasiti da su kamatne stope za uzete kredite, u devizama a još više u dinarima, na koje privredni subjekti u Srbiji plaćaju vrlo visoke. I dalje je vrlo aktuelna primedba nobelovca J. Stiglica upućena vlastima SR Jugoslavije i Srbije pre desetak godina koja je glasila, „nerealan, precenjen valutni kurs nacionalne valute plus visoke kamate jednako – ekonomska propast“

Trebalo bi naglasiti da su prispele a neisplaćene obaveze po osnovu servisiranja spoljnih dugova države i preduzeća dostigle 1,7 milijardi evra. Uz sve navedeno, mora se imati u vidu da država u narednih dve i po godine morati obezbedi oko 1,5 milijardi evra po osnovu servisiranja stare devizne štednje i da je de facto država garant za celokupnu novu deviznu štednju koja iznosi oko 8,3 milijardi evra i da mora obezbediti isplatu deviznih i dinarskih obaveza propalih banaka i državnih fondova i da mora, ne malim delom, servisirati finansijske i kreditne obaveze državnih preduzeća.

Sve manje kupaca i novca za kupovinu u Srbiji

Ogromna prepreka za uspešnu, održivu reindustrijalizaciju biće vrlo verovatan ozbiljan problem realizacije proizvedene robe uopšte, pa i industrijskih proizvoda. Kupovna moć privrede, lokalnih samouprava, države, a posebno stanovništva Srbije, vrlo je niska i neće moći da se brzo poveća. Po studiji Kupovna moć u Evropi 2013/2014 koju su krajem prošle godine objavili stručnjaci globalne istraživačke institucije GFK, Srbija sa kupovnom moći od 3.032 evra po stanovniku nalazi tek na 34 mestu u Evropi, tj. iza nje se nalazi samo osam zemalja. Po tim nalazima prosek kupovne moći stanovnika Evrope iznosi 12.890 evra, što znači da je ona u Srbiji 4,25 puta manja od tog proseka. Zbog nužnosti otpuštanja velikog broja zaposlenih u državnoj administraciji, lokalnim samoupravama, javnim preduzećima koji su u procesu restruktuiranja, povećanja broja penzionara čija će realna primanja u proseku biti još niža i daljeg smanjenja broja stanovnika - kupovna moć stanovništva Srbije u celini u narednim godinama će se dodatno smanjiti i to će destimulisati ozbiljne strane firme da investiraju u Srbiji, pogotovu kada je u pitanju industrija.

Mnogi potencijalni strani investitori u Srbiju pretenduju da deo proizvodnje iz svoje filijale u Srbiji plasiraju na području susednih zemalja. Međutim, pošto su bukvalno sve susedne zemlje u vrlo ozbiljnoj ekonomskoj krizi, mogućnosti prodaje na njihovim tržištima su vrlo skromne i mala je verovatnoća da će se to stanje brzo popraviti – potencijalni strani investitori na području Srbije neće povećati interes za nova ulaganja. Krajnje je neizvesno kada će i Evropska unija izaći iz ekonomske krize, pa i to će negativno uticati na priliv tzv. stranih direktnih investicija. Postoji i niz drugih razloga zašto je malo verovatno da će strane kompanije znatno više ulagati na područje Srbije, pogotovu kada je u pitanju sektor industrije. O nekima je već bilo reči, a navešćemo još neke, po našem mišljenju, važnije.

Beznadežno čekanje stranih investicija

Po izveštaju Svetskog ekonomskog foruma iz 2012. godine najveće prepreke za biznis u Srbiji bili su visok nivo birokratizma i korupcija. Po najnovijem izveštaju iz septembra 2013. godine ti faktori su ponovo dominantni samo je redosled obrnut i to saznanje potencijalnih stranih investitora i a priori destimuliše čak i da razmišljaju, a pogotovu da investiraju na području Srbije.

Postoji vrlo veliki broj drugih pokazatelja u izveštajima Svetskog ekonomskog foruma koji Srbiju čine neatraktivnom za SDI. Sama činjenica, da je ona u poslednjih pet godina na rang listi konkurentnosti pala za 16 mesta i da se nalazi tek na 101. mestu i da je najslabije plasirana od svih evropskih zemalja, takođe a priori destimuliše strane firme da ulažu na njeno područje. Uz to, za razliku od Srbije, neke konkurentske zemlje, kao što su Makedonija, BiH, Albanija i dr., napreduju na tim listama, pa samim tim postaju atraktivnije za strane investitore.

U najnovijem izveštaju SEF o konkurentnosti zemalja, potencijalni investitori vide da se Srbija po nizu važnih pokazatelja nalazi na vrlo nepovoljnom, a često i ponižavajućem mestu. Pored ranije navedenih, trebalo bi istaći i sledeće: po kvalitetu saobraćajne infrastrukture Srbija se nalazi tek na 115. mestu (od 148 zemalja), po kvalitetu puteva na 119, po kvalitetu avionske infrastrukture na 121, kvalitetu i osposobljenosti luka tek na 139. mestu, po organizovanom kriminalu na 127. mestu, po etici firmi na 127. mestu, po zaštiti vlasničkih prava tek na 130. mestu, po kvantitativnom odnosu budžetskog deficita i BDP na vrlo neprijatnom 132. mestu, po odnosu javnog duga i BDP na nepovoljnom 114. mestu, po intenzitetu lokalne konkurencije tek na 138, po stepenu dominacije, odnosno monopolizacije tržišta na 142. mestu, po kvalitetu obuke zaposlenih u preduzećima tek na 144. mestu itd. I ovi pokazatelji, kao i niz drugih, u startu destimulišu strane potencijalne investitore da ulažu na područje Srbije, što govori i činjenica da je u prvih devet meseci 2013. godine po osnovu SDI došlo samo 518 miliona evra.

Jedino će „Južni tok“ (ako ga ne ukoči EU) doneti ne malu sumu stranih direktnih investicija, ali je sada nemoguće proceniti koliki će biti njihov godišnji neto devizni efekat. Za mene, eventualna prodaja stranim licima Telekoma, EPS-a, Komercijalne banke, Energoprojekta, RT Bora, Aerodroma, i zemljišta, koji bi naša statistika, državne institucije i deo podobnih akademskih ekonomista proglasili „stranim direktnim investicijama“, nisu investicije već – dezinvesticije, pogotovu ako se dobijena sredstva po tom osnovu potroše preko budžeta.

Kada se govori o budućem prilivu stranih direktnih investicija, Srbija će, zbog teške devizne situacije ali i zbog ekonomske nelogičnosti njihovog stimulisanja preko plaćanja po osnovu novozaposlenih radnika, verovatno biti prinuđena da tu praksu prekine što može, bar u prvim narednim godinama, takođe destimulisati neke od potencijalnih stranih firmi da investiraju na teritoriji Srbije.

Na kraju, kada se govori o efektima stranih direktnih investicija, pored pozitivnih, koje se najčešće ističu, treba imati u vidu mogućnost i praksu da strane kompanije, nakon investiranja, profit i devizni priliv iznose iz zemlje gde su investirale. To, naravno, važi i za strane investitore koji su već investirali ili će investirati na teritoriji Srbije. Da podsetim da su ekstremni neoliberali u Srbiji isticali kao uzorne primere - Irsku i Mađarsku koje su privukle veliki iznos tzv. stranih investicija, ali su one u periodu posle 2007. godine zapale u duboku ekonomsku krizu, velikim delom zato što su mnoge strane kompanije povukle i finansijska sredstva i svoj biznis iz tih, ali i mnogih drugih zemalja.

Gde i šta izvoziti?

Ogromno ograničenje sa kojima se susreće i sa kojima će se i u budućnosti susretati privreda Srbije, a posebno njena industrija, jeste težak problem prodaje proizvedene robe. Kao što smo napomenuli, zbog vrlo niskog nivoa kupovne moći domaćih preduzeća, lokalnih samouprava, države, a posebno stanovništva, koja se u narednim godinama ne može bitnije povećati, buduća proizvodnja uopšte, a industrije posebno mora biti izvozno orijentisana. Srbija će poput Japana (nakon završetka Drugog svetskog rata) i Republike Koreje (po završetku građanskog rata) morati da prihvati geslo „izvoziti ili umreti“, ali će realizacija tog gesla biti teško ostvariva, pogotovu ako se zadrži politika ekstremno precenjene vrednosti dinara i ako se ekonomski sistem i ekonomska politika bitno ne izmene.

Ogroman problem ostvarenja izvozno orijentisanog rasta, rasta izvoza uopšte, a posebno izvoza industrijskih proizvoda jeste vrlo slab kvalitet njegove strukture. Naime, po kvalitetu strukture robnog izvoza Srbija je za pet godina na rang listi po tom pokazatelju pala za čak 35 mesta i sada se nalazi tek na 145. mestu, tj. iza nje se nalaze samo tri zemlje (WEF, 2013, p. 355).

Postoji i čitav niz drugih teških ograničenja za rast izvoza industrijskih proizvoda i industrije uopšte. Navedimo samo neke od njih. Na primer, po izdacima kompanija za istraživačko-razvojni rad Srbija je bila tek na 127. mestu, po sofisticiranosti procesa proizvodnje, na 130, po kapacitetima za inovacije na 133, po apsorpciji savremene tehnologije od strane firmi na 137 (WEF, 2013, p.355).

I na kraju, kada se govori o mogućnostima povećanja izvoza, posebno industrijskog izvoza, treba istaći da, za razliku od Srbije, mnoge zemlje u razvoju i nerazvijene zemlje, i pored svetske krize, ostvaruju dinamičan rast privrede u celini, industrije posebno, poboljšavaju svoju poziciju na rang listama po konkurentnosti i ostvaruju visok rast izvoza. Među njima se posebno ističu Kina, Indija, Brazil, Turska itd. Verovatno je da će se to dešavati i u narednim godinama, što znatno smanjuje mogućnost ozbiljnijeg povećanja izvoza proizvoda koje Srbija izvozi, a sve ih više izvoze i ove zemlje.

Pretvaranje Srbije u koloniju – nedopustiv greh

Pozitivan preokret u rastu i razvoju privrede i industrije neće biti moguć ako se bitno ne smanji negativno dejstvo sve teže društvene krize koja se ispoljava u preko 25 segmenata društvenog života. Društvena kriza u Srbiji ispoljava se preko krize identiteta zemlje (posebno zbog neizvesnog statusa Kosova i Metohije), krize političkih institucija i politike uopšte, ustavne krize, krize pravnog sistema pravosuđa i izvršenja odluka Ustavnog suda i sudova uopšte, krize institucija (od parlamenta do Srpske pravoslavne crkve), krize vrednosnog sistema, krize diplomatije, krize sindikata, krize lokalne samouprave, krize morala, krize poverenja, krize demokratije, demografske i krize ljudskog kapitala, krize obrazovanja, krize nauke i naučno-istraživačkog rada, krize zdravstva, krize sela, krize porodice i braka, krize kulture, krize medija, a posebno krize zvanične ideje - kakav društveni i privredni sistem da usvojimo i u budućnosti razvijamo.

I na samom kraju, da još jednom ponovim: ni privreda Srbije ni industrija Srbije neće moći izaći iz teške krize ako se ne kreira, usvoji i dosledno realizuje novi, originalni tj. našim uslovima primereni društveni i privredni sistem. Vrlo pozitivna iskustva niza zemalja koje su se u daljoj ili bližoj prošlosti susretale sa vrlo teškom, često i težom ekonomskom i društvenom krizom od ove u Srbiji, kao što su Japan, Nemačka, R. Koreja, Ruska Federacija, Brazil, Argentina, Island, itd, morala bi biti putokaz i za Srbiju.

Političke institucije Srbije moraju postati svesne da će Srbija u slučaju nastavka dosadašnjeg društvenog i privrednog sistema i neadekvatnih mera ekonomske politike – postati savremena kolonija, i to bi bio nedopustiv greh prema sadašnjim mlađim i budućim generacijama.

 

Literatura:

Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Globalna kriza i ekonomska nauka (2012).

Bjelić, Predrag (2010), „Evropski globalni trgovinski integracioni procesi – komplementarnost i uticaj na konkurentnost Srbije“, Zbornik Kako povećati konkurentnost privrede i izvoza Srbije, izdanje Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet, Beograd, 2010.

Čomski, Naom (2006), Intervju Politika 7. i 8. maj, 2006.

Dinkić, Mlađan (2002a), „Monetarna politika i reforme bankarskog sistema – rezultati u 2001. i planovi za 2002.“, Ekonomski anali, tematski broj, januar, 2002.

Dinkić, Mlađan (2002b), „Replika na izlaganje M. Kovačevića i Lj. Madžara“, u: zbornik Ekonomska politika 2001/2002, Ekonomski anali, Beograd: Ekonomski fakultet, tematski broj, januar, 2002.

Dinkić, Mlađan (2002c), „Mehanizmi za podsticanje izvoza u uslovima makroekonomske stabilizacije“, Ekonomski anali, tematski broj, oktobar, str.65-75.

Đelić, Božidar (2002), „Srednjoročna ekonomska vizija i glavne smernice ekonomske politike za 2002“, Ekonomski anali, tematski broj, januar 2002.

Gregg, P and Tominey, E. (2005), The wage scar from male youth unemploment“, Labour Economics, 12(4), pp.487-509.

Klajn, Naomi (2007), Doktrina šoka – Procvat kapitalizma - katastrofe, prevod RDP B92 – Samizdat B92, Beograd 2009.

IMF (2003), Press Release, No 3/51 i No 3/133.

IMF (2013) World Eonomic Outlook, october.

Jeferson Institut (2003), „Konkurentnost privrede Srbije“, izdanje NBS, 2003.

Kovačević, Mlađen (2001), „Ograničenja i prioriteti ekonomske politike“, Zbornik Privredna kretanja i ekonomska politika 2001, NDEU i Ekonomski fakultet, Beograd.

Kovačević, Mlađen (2002a), „Efekti postojeće politike valutnog kursa i liberalizacije uvoza“, u: zbornik Ekonomska politika 2001/2002, Ekonomski anali,

Beograd: Ekonomski fakultet, tematski broj.

Kovačević, Mlađen (2002b), „Pokazatelji o ekonomsko-finansijskim odnosima sa inostranstvom u periodu januar-avgust 2002. godine - replike na referat i izlaganje guvernera M. Dinkića“, Ekonomski anali, tematski broj, oktobar, str. 96-103.

Kovačević, Mlađen (2002c), „Holandski virus i među nama“, u: Privredni pregled, Beograd, br. 2-4, novembar.

Kovačević, Mlađen (2004a), „Efekti reformskog koncepta ekonomske politike u protekle tri i po godine“ (zbornik referata Strategija i efekti reformi u Srbiji), u: Ekonomski anali, Beograd: Ekonomski fakultet, tematski broj, april.

Kovačević, Mlađen (2004d), „Nužnost napuštanja postojeće spoljnotrgovinske politike i valutnog kursa“, (zbornik referata sa savetovanja na temu: „Ekonomske politike i razvoj 2004/2005.godine“), u: Ekonomski anali, Beograd: ekonomski fakultet, tematski broj.

Kovačević, Mlađen (2005a), „Nepodnošljiva lakoća zaduživanja”, u: Politika, Beograd: Politika, 11. mart.

Kovačević, Mlađen (2005b), „Rizici daljeg olakog zaduživanja Srbije u inostranstvu“, (uvodni referat na Okruglom stolu na temu: Spoljna zaduženost Srbije i pretnja dužničke krize“), u: Ekonomski anali, Beograd: Ekonomski fakultet, tematski broj, maj.

Kovačević, Mlađen (2005c), „Uzroci i posledice aprecijacije dinara“, u: Ekonomska misao,Savez ekonomista Srbije,  br.3-4.

Kovačević, Mlađen (2006), „Stanje i perspektive privrede Srbije” (uvodna studija za savetovanje u organizaciji Instituta ekonomskih nauka i Bankarske akademije), u: zbornik radova, Stanje i perspektive privrede Srbije.

Kovačević, Mlađen (2007b), „Spoljni dug i stepen spoljne zaduženosti Srbije”, časopis Nova srpska politička misao, Beograd: IIC NSPM, broj 3-4.

Kovačević, Mlađen (2008a), „Realne i virtuelne performanse privrede Srbije u periodu 2000-2007. godine“, u: zbornik Tekuća privredna kretanja, ekonomska politika i strukturne promene u Srbiji 2007/2008. godine,Beograd: Naučno društvo ekonomista, Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu.

Kovačević, Mlađen (2009a), Uzroci i posledice svetske ekonomske krize i efekti na Srbiju“ (uvodno izlaganje na savetovanju u Institutu za međunarodnu politiku i privredu), u: Ekonomska diplomatija, Beograd: Institut za ekonomsku diplomatiju, br. 1-2/3-4.

Kovačević, Mlađen (2009b), „Uzroci dramatičnog stanja u realnom sektoru privrede Srbije“ (zbornik radova Ekonomska kriza i realni sektor privrede Srbije), u: Ekonomski vidici, Beograd: Društvo ekonomista Beograda, br. 2.

Kovačević, Mlađen (2009c), „Ekonomsko-finansijski odnosi Srbije sa inostranstvom – Nužnost nove strategije“, u: zbornik radova Ekonomsko-finansijski odnosi Srbije sa inostranstvom – nužnost nove strategije, Beograd: Naučno društvo ekonomista, Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beograd, oktobar.

Kovačević, Mlađen (2010a), „Privatizacija u začaranim krugovima“, u: zbornik radova Kraj privatizacije – posledice po razvoj i zaposlenost, Beograd: Institut ekonomskih nauka.

Kovačević, Mlađen (2010b), „Uzroci niskog nivoa i pada konkurentnosti Srbije“, u: zbornik Kako povećati konkurentnost privrede i izvoza Srbije, Beograd: Naučno društvo ekonomista, Akademija nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, oktobar.

Kovačević, Mlađen (2010c), „Geneza i uzroci teških problema u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom“, u: zbornik radova Položaj i perspektive Srbije u evropskoj i svetskoj privredi, Beograd: Naučno društvo ekonomista Srbije (sa Akademijom ekonomskih nauka) i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2010.

Kovačević, Mlađen (2010d), „Dimenzija i uzroci ekonomske krize u Srbiji“, u: časopis Nacionalni interes, br. 1/2010, izdanje Institut za političke studije, Beograd, 2010.

Kovačević, Mlađen (2010e), „Uzroci duboke ekonomske krize u Srbiji“, u: časopis Glasnik za društvene nauke, br. 2/2010.

Kovačević, Mlađen (2010f), „Dimenzije i uzroci dramatičnog stanja realnog sektora privrede Srbije“, u: zbornik radova Stanje i perspektive realnog sektora: ima li izgleda za reindustrijalizaciju i veće zapošljavanje?, časopis Ekonomski vidici, jun 2010.

Kovačević, Mlađen (2011a), „Srbiji je potrebna vizija društvenog i ekonomskog sistema“, u: zbornik Strategija ekonomskog razvoja Srbije i Ekonomske unije 2011-2020, časopis: Ekonomski vidici, tematski broj, jun 2011.

Kovačević, Mlađen (2011b), „Geneza i uzroci teških problema u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom“, u: zbornik referata Položaj i perspektive Srbije u evropskoj i svetskoj privredi, izdanje Naučno društvo ekonomista Srbije (sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski Fakultet u Beogradu, Beograd, 2011.

Kovačević, Mlađen (2012), „Uzroci dramatičnog pada i vrlo niskog nivoa konkurentnosti Srbije i njene privrede“, Zbornik Položaj Srbije u savremenim međunarodnim ekonomskim odnosima, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd.

Kovačević, Mlađen (2012a), „Katastrofalne posledice najveće zablude ekonomske nauke – neoliberalizma“, u: zbornik Globalna kriza i ekonomska nauka – neoliberalizam i alternative, izdanje Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2012.

Kovačević, Mlađen (2012b), „Da li postoji izlaz iz teške društvene i privredne krize?“, časopis: Ekonomski vidici, tematski broj, jun 2012, izdanje Društvo ekonomista, Beograd.

Kovačević, Mlađen (2012c), „Srbija pred privrednim i finansijskim kolapsom“, zbornik Privreda Srbije u drugom talasu krize – izgledi za 2012, izdanje Naučno društvo ekonomista (sa Akademijom ekonomskih nauka) i Ekonomski fakultet u Beogradu, 2012.

Kovačević, Mlađen (2013), „Uzroci savremene ekonomske krize“, Ekonomske ideje i praksa,  tematski broj 9/10.

Labus, Miroljub (2002), „Elementi ekonomske politike u 2002“, Zbornik referata „Ekonomska politika 2001/2002“, Ekonomski anali, tematski broj, januar 2002.

Labus, Miroljub (2004), „Konkurentnost i makroekonomska stabilnost“, Zbornik referata sa savetovanja na temu „Ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom – konkurentnost privrede i izvoza“ Ekonomski anali, tematski broj, septembar 2004

Maršal, Tim (2002), Igra senki petooktobarska smena vlasti u Srbiji, Samizdat, Beograd.

Narodna banka Srbije (2004), „Konkurentnost privrede Srbije“, Zbornik, „Ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom – Konkurentnost privrede i izvoza“, Ekonomski anali, tematski broj, septembar, 2004.

Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020,izdanje USAID, FREN, Ekonomski fakultet i Ekonomski institut, Beograd, 2010.

Redakcija Kvartalnog monitora ekonomskih trendova i politika u Srbiji, br. 21, 2010.

Stigliz, Joseph (2001a), „Zamke brze privatizacije“ Politika,15.10.2001.

Stiglitz, Joseph (2001b), „IMF’s Four Steps to Damnation“, u: The Observer, London: Guardian Media Group, 29. 04.2001.

Stiglic, Džozef (2001c), „Zamke prebrze privatizacije“, u: Politika, Beograd: Politika, 15.10.2001, str. 14.

Stiglic, Džozef (2008), „Kraj neoliberalizma?“, http://www.project-sindicate.org.

Stiglic, Džozef (2009), Izlaganje na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, u: Politika,Beograd: Politika, 27.06.2009.

Spens, Michael and Solow, Robert (2008), The Growth Report: Strategies for Sustained Growth and Inclusive Development, US Washington.

UNCTAD, World Investment Report (za razne godine)

UNIDO (2009), Industrial Development Report 2008.

UNIDO (2012),  Industrial Development Report, 2011.

Žarković-Rakić Jelena (2023), „Ekstremna nezaposlenost mladih u Srbiji i EU: posledice i moguća rešenja“, Kvartalni monitor ekonomskih trendova i politika u Srbiji, br.33, april-jun 2013, Beograd, izdanje Fondacija za razvoj ekonomske nauke (FREN), Beograd, septembar 2013.

World Economie Forum (2012), The Global Commpetitivenes Report, 2012/2013. 

World Economic Forum (2013), The Global Commpetitivenes Report 2023-2024

World Bank (2013), World Development Report 2013, Jobs, Washington, D.C.

World Bank (2013), World Development Indicators, Washington, 2013.