Srbija u kontekstu svetske krize - (2*): Nekonvencionalni odgovori na svetsku krizu

“Ekonomija nije egzaktna nauka; ona je ustvari, ili bi trebala da bude, nešto mnogo veće: ogranak mudrosti” - ekonomista E.F. Shumacher, autor knjige Malo je lepo, jedne od 100 najuticajnijh knjiga od II svetskog rata (Smal is Beautiful: Economics as if People Mattered, 1973)

Uvod

Od svog nastanka krajem 18. veka kapitalizam je ciklično zapadao u periode kriza i oporavka koji su, kao oblici zvanične politike kapitalističkih država, detaljno analizirani u svetskoj literaturi.

U periodima ekonomskih kriza kapitalizma tokom dvadestog veka nastajala su u brojnim lokalnim zajednicama i razna druga nekonvencionalna ekonomska rešenja, kojima su, bez učešća stručnjaka, obični ljudi rešavali probleme ekonomske stagnacije, nezaposlenosti i krize likvidnosti. I pored njihove uspešnosti ova rešenja su dugo bila izvan interesa stručnjaka i državnih vlasti.

Ako bi, u najkraćem, trebalo definisati šta se podrazumeva pod konvencionalnim ekonomskim konceptima, koji su bili zvanično prihvaćeni i sprovođeni od strane vlada, onda su to:

- ekonomski model klasičnog kapitalizma (Adam Smith & classical school of economics), od kraja 18. veka do ekonomske krize poznate kao Velika depresija (Great Depression) tokom tridesetih godina prošlog veka; čiji koncept se zasniva na verovanju da je tržište sposobno da samo sebe reguliše (nevidljiva ruka tržišta);

- prihvatanje Kejnzijanske ekonomije (John Maynard Keines) kao odgovora na Veliku depresiju, od II svetskog rata do 70-tih godina prošlog veka; ovaj ekonomski model je omogućio veću državnu pomoć u obnavljanju privrede, posebno na podizanju nivoa zaposlenosti stanovništva preko velikih javnih radova i pomoći poljoprivredi;

- ekonomski model neoklasične ekonomije, sa dominacijom principa neoliberalne ekonomije, od 70-ih godina prošlog veka do današnjih dana; ovaj ekonomski model je odbacio principe Kejnzijanske ekonomije i zastupao stav o neefikasnosti državnog mešanja u ekonomiju (deregulaciju), a karakterišu ga zahtev za punom globalizacijom svetske privrede (free trade) i finansija, zahtev za privatizacijom državnih preduzeća, poreske reforme (koje su smanjile poreze bogatima) kao i zahtev za ukidanjem trgovinskih barijera na spoljnom tržištu. Kritičari ovog modela ga smatraju glavnim uzrokom današnje ekonomske krize u svetu, a nobelovac Paul Krugman ga smatra za mračno doba ekonomske misli koja je odbacila sva prethodna znanja o ekonomiji;

- vraćanje na principe Kejnzijanske ekonomije, kao odgovor na finansijsku krizu iz 2008. godine, koje se ogleda u masivnim javnim ulaganjima u finansijski sektor (praktično štampanje novca), odnosno, u spašavanje banaka koje su došle na ivicu bankrotstva.

Ove današnje intervencije država još nisu donele vidljive, pozitivne efekte iako su, dugoročno, zadužile sve svoje građane. Očigledno da današnji uslovi nisu identični sa onim kada je Kejnzova ekonomija donela olakšanje: nema više obilja jeftinih prirodnih resursa, klima na Zemlji nije više predvidljiva i blagonaklona prema razornim uticajima današnjeg industrijskog društva, a stanovništvo planete se mnogostruko uvećalo - pa nema ni toliko resursa po stanovniku (per capita).

Stanje opšte krize u svetu očigledno traži promenu danas važećih principa konvencionalne mejnstrim ekonomije.

Posledice savremene ekonomske krize

Ono što je dugo ostalo van reflektora javnosti i medija, kao i bez značajnije podrške vlada u svetu, su novi ekonomski koncepti koji uzimaju u obzir stanje planete i potrebe svetske populacije kao i budućnost sledećih generacija na Zemlji, a sadržani su u zahtevima Održivog razvoja i Ekološke ekonomije; još manje su poznata nekonvencionalna ekonomska rešenja kojima su ljudi u okviru lokalnih zajednica sami rešavali probleme ekonomske krize, kao što su nezaposlenost, besparica i odsustvo spoljnih investicija, posredstvom uvođenja lokalnih valuta, osnivanjem radničkih kooperativa i lokalizacijom proizvodnje i potrošnje.

Ključne teme: mejnstrim ekonomija, nekonvencionalna ekonomija, Ekološka ekonomija, radničke kooperative, lokalne valute.

1. - Zaključak o opštem stanju krize

Današnja globalna ekonomska i socijalna kriza, koja se ubrzano širi od početka ovog veka, vodi ka opadanju privrednih aktivnosti i bankrotstvu niza država, a uz sve veću nezaposlenost stanovništva i urušavanje socijalnih servisa vodi dalje ka pobunama stanovništva i uličnim revolucijama - uz preteću opasnost od ratnih sukoba među državama oko prirodnih resursa. (1), (2)

Izgleda da je današnji oblik kapitalizma ostao bez odgovora na ovu opštu krizu, pa je zato u toku traganje za novim rešenjima.

Među svetskim istraživačima se sve više utvrđuje konsensus da je ova globalna kriza, zapravo, rezultat zbirnog delovanja tri krize: sve veće iscrpljenosti neobnovljivih prirodnih resursa, posledica klimatskih promena i nefunkcionisanja globalnog ekonomskog sistema. Stručnjaci, posebno, ukazuju na opasnost iscrpljivanja tri ključna resursa, odnosno na smanjivanje ukupne količine plodnog zemljišta, pitke vode i fosilnih goriva.

(Reference o ovim navodima se nalaze u prvom delu ovog priloga pod 1* - ref. pod (1) - resursi, klima, energija; ref. (6) - EU izveštaj: land-water-energy nexus; ref. (7) - UNFAO izveštaj o zemljištu; ref. (5) - CGIAR izveštaj o poljoprivredi; i ref. (4) - Rio+20, UN Konferencija o Održivom razvoju;)

Sve ovo se dešava u uslovima kada se svetsko stanovništvo ubrzano uvećava – sa sadašnjih sedam na oko devet do jedanaest milijardi ljudi do 2050-te godine. Zato bi i pitanje populacionog rasta trebalo dodati na listu ključnih uzroka svetske krize. Najkraći opis stanja krize u svetu bi onda bio sledeći:

-          svetska populacija se uvećava, što će zahtevati veće količine hrane: svetsko stanovništvo će se uvećati za 50% do 2050. godine; polovina svetskog stanovništva već danas živi u gradovima a, ako se nastavi sadašnji trend urbanizacije, tri četvtine svetske populacije živeće u gradovima do 2050. godine;

-          promena klime na zemlji je realnost i treba se prilagoditi na uslove klimatske neizvesnosti (naročito se odnosi na proizvodnju hrane); proizvodni procesi kao i model života koji proizvode štetne emisije gasova, koji utiču na promenu klime (GHG - greenhouse gases emissions - emisiju gasova sa efektom staklene bašte) kao i ostala ekološka zagađenja moraju se smanjiti na minimum;

-          sve je manje neobnovljivih prirodnih resursa (ruda, pitke vode, plodne zemlje, fosilnih goriva) i zato se treba pripremiti na dalji rast njihove cene na tržištu, odnosno treba prilagoditi privredu na manje korišćenje prirodnih resursa;

-          postojeći ekonomski sistem nije u stanju da odgovori na opštu ekonomsku, socijalnu i ekološku krizu, pa je u toku traganje za novim rešenjima.

Površinski kop uglja

2. - Opšta kriza prirodnih resursa (peak everything)

Osim nafte, iscrpljenost prirodnih resursa se danas proširila i na rezerve uglja i prirodnog gasa, urana, bakra i drugih metala, fosfora (bez koga nije moguća moderna poljoprivreda), degradaciju plodnog zemljišta (što ugrožava svetsku proizvodnju hrane), pa čak i na svetske rezerve pitke vode. O ovome danas postoji obimna literatura i niz izveštaja pojedinačnih istraživača i međunarodnih organizacija, o čemu je bilo reči u prvom delu ovog priloga.

Još tokom 50-ih godina prošlog veka američki geolog Marion King Hubbert je ustanovio da će američke rezerve nafte, odnosno mogućnost njenog vađenja, dostići plafon početkom 70-ih godina prošlog veka, posle čega će početi da opadaju – što se i dogodilo. Hubert je, isto tako, uspostavio i vrlo precizan scenario, kako se odvija proces iscrpljivanja izvorišta nafte, poznat inače kao Hubertova kriva ili Hubertovo zvono (Hubbert curve), koja se do danas pokazala tačnom u nizu drugih izvorišta nafte širom sveta.

Inače, metod Hubertove krive se uspešno primenjuje i u analizama opadanja drugih prirodnih resursa - uglja, prirodnog gasa, uranijuma, raznih metala, fosfora, kao i pitke vode. (3)

Kraće informacije o opštoj krizi prirodnih resursa, osim onih već pomenutih, mogu se naći i na linkovima sa wikipedije - (3),(4), ili u Hajnbergovoj knjizi Plafon svih resursa: Zvono za vek nestašica (u slobodnom prevodu). (5)

3. - Uticaj klimatskih promena na ekonomiju

Najznačajnija i najdetaljnija studija o uticaju klimatskih promena na svetsku privredu je svakako Sternov izveštaj: Ekonomija klimatskih promena (2006), koju je za potrebe britanske vlade pripremio ekonomista Nikolas (Nicholas) Stern sa većom grupom stručnjaka.

Sternov izveštaj, u najkraćem, zaključuje da su klimatske promene najveći promašaj tržišne ekonomije u istoriji. On posebno ukazuje na potencijalnu opasnost, koja od klimatskih promena preti svetskim rezervama pitke vode, proizvodnji hrane, zdravlju stanovništva i ukupnoj prirodnoj sredini Zemlje.

Prema njihovim procenama, ukoliko izostane akcija na sprečavanju daljih promena klime, ukupne štete svetskoj privredi od nje bile bi najmanje 5% ukupnog svetskog proizvoda (GDP) svake godine, od sada pa nadalje. Ako bi se u procenu šteta uključili i ostali rizici, štete po svetsku privredu mogle bi da narastu na više od 20% godišnje.

Da bi se sprečilo dalje pogoršanje svetske klime, i posebno globalno zagrevanje naše planete, Sternov izveštaj navodi da bi bilo dovoljno ulaganje oko 1% vrednosti svetskog proizvoda, mada su autori već 2008. godine ovaj iznos podigli na 2% - zbog ubrzanog pogoršanja klime u svetu.

Među zaključcima ovog izveštaja trebalo bi posebno pomenuti da:

-          benefiti od ulaganja na sprečavanje klimatskih promena daleko nadmašuju moguće štete;

-          klimatske promene prete osnovnim elementima života: vodi, proizvodnji hrane i zdravlju i otežavaju korišćenje plodnog zemljista i prirode uopšte;

-          posledice klimatskih promena nisu podjednako raspoređenje i najviše će pogoditi siromašne ljude širom sveta;

-          emisija štetnih gasova je direktna posledica ekonomskog rasta;

-          tranzicija ka nisko-karbonskoj ekonomiji jeste izazov ali, istovremeno pruža mogućnost daljeg razvoja. (6)

Inače, u prilogu, koji je 2009. godine pripremio za Svetsku banku, Stern za dva najveća izazova sa kojima se suočava svet u 21. Veku, označava siromaštvo i klimatske promene.

4. - Uticaj krize prirodnih resursa na ekonomski koncept – Ekološka ekonomija

Sve manje raspoložive energije – kako one u obliku hrane za ljude tako i one ektrasomatske, koja je preduslov privrednih aktivnosti – danas postaje ključni problem svetskog razvoja. Potrošnja energije po stanovniku je, zapravo, merilo razvijenosti država i ljudskih društava, kako ovih današnjih tako i ljudskih društava kroz istoriju uopšte. (7)

Od fizičkog rada ljudi i stočnih zaprega, odnosno drveta kao glavnog energenta, do parne mašine i one sa unutrašnjim sagorevanjem, odnosno uglja, nafte i gasa – ljudska društva su ogromno povećala potrošnju energije. Problem je što su fosilna goriva neobnovljiv prirodni resurs, koga ima sve manje, pa zato globalni sukobi oko pribavljanje i kontrole ovih resursa postalju sve intenzivniji.

Današnja kriza prirodnih resursa je, dobrim delom, i posledica još preovlađujućeg koncepta neoklasične ekonomije. Po njenom shvatanju, nestašica fosilnih energenata (nafte, gasa, uglja) vodiće rastu njihove cene i razrešiće se tržišnim mehanizmom, odnosno svet će pronaći neki drugi energent ili će izmisliti neku jeftiniju zamenu za njih (substitut). Ovo, nažalost, ne funkcioniše u slučaju neobnovljivih prirodnih resursa, kao što su fosilna goriva, plodno zemljište i pitka voda (kao i niza drugih minerala), već je istorijski uvek vodilo ka sukobima, odnosno završavalo se ratovima za preotimanje tih resursa.

Energija iz obnovljivih izvora (hidro, solarne ili energije vetra), uključujući tu i onu iz nuklearnih elektrana (mada one koriste neobnovljiv resurs kao gorivo), neće biti dovoljna da se nadoknadi ukupna energija fosilnih goriva koja se danas koristi. Zato svetu predstoje radikalne promene u svim oblastima privrede i života stanovništva.

Za bolje poznavaoce svetske ekonomije, globalna finansijska i privredna kriza koja danas potresa svet, zapravo ukazuje na krizu industrijskog društva i njegove ekonomije, kulture i ideologije. Svet se, očigledno, mora vratiti na ono što se naziva realna ekonomija. I pored današnje konfuzije na svetskom finansijskom tržištu i trenutnog pada cena primarnih roba (posebno nafte) zbog nastupajuće globalne ekonomske recesije, stoji činjenica da jednostavno, ima sve manje neobnovljivih prirodnih sirovina na kojima stoji današnja industrijska civilizacija. Svet danas troši 30% više prirodnih resursa nego što je priroda u stanju da stvori ili obnovi. (8)

Za razliku od vladajuće, neoklasične ekonomije, Ekološka ekonomija se bavi odnosom ekosistema i ekonomskog sistema i uvažava značaj i efekte smanjivanja prirodnih resursa na svetsku privredu. Ona već dugo upozorava da će dalji rast svetske privrede biti ograničen prirodnim resursima. Ekološka ekonomija posmatra ljudsku ekonomiju (human economy) kao podsistem planetarnog ekosistema, odnosno, kao sastavni deo ukupne prirode i zahteva usklađivanje razornog delovanja ljudskih aktivnosti sa ekosistemom Zemlje. (9), (17)

Tri osnovna principa na kojima počiva Ekološka ekonomija su stavovi da:

1. Ljudska ekonomija je ugrađena u prirodu, a ekonomski procesi su, zapravo, biološki, fizički i hemijski procesi;
2. Ekološka ekonomija je mesto susreta istraživača koji su posvećeni pitanjima prirodne sredine;
3. Ekološka ekonomija zahteva trans-disciplinarni rad da bi se razjasnio odnos ekonomskih procesa i fizičke realnosti.

Herman Daly, jedan od osnivača Ekološke ekonomije, ukazuje i na neodrživost današnje situacije u kojoj ukupna masa (papirnog) novca u svetu stalno raste, dok količina prirodnih resursa opada – što ukazuje na tržišnu nelogičnost da umesto da dođe do rasta, dolazi do pada cena primarnih roba. (10)

Očigledno je da postoji više anomalija na svetskom tržištu: privredna recesija ne utiče na smanjivanje potreba za hranom na primer, pa potražnja hrane u svetu sve više raste (rast svetske populacije) dok proizvodnja hrane teško uspeva da je dostigne; dok skoro milijarda ljudi na svetu danas gladuje, tržišne cene hrane su toliko niske da farmeri zbog rasta cena inputa ne mogu da obnove proizvodnju bez državnih subvencija; svetske rezerve hrane su izuzetno niske, ali nema velikih državnih otkupa da se one popune (što je neophodno u vremenima klimatskog haosa, koji uvek može da ugrozi žetvene prinose), i sl. Zato Richard Heinberg kaže da će biti nužna de-industrijalizacija poljoprivrede, razbijanje velikih farmi na veći broj manjih i uključivanje mnogo većeg broja farmera u proizvodnju hrane. (11)

6. - Obrnuta ekonomija i Libigov zakon minimuma

Većina ekonomista danas, kaže u prilogu Obrnuta ekonomija Kurt Kob (Cobb), vrednuje privredne grane prema njihovom učešću u bruto domaćem proizvodu, pa se tako proizvodnja hrane, na primer nalazi na dnu liste prioriteta. Prema američkim podacima iz 2005. godine, u njihovom BDP se na vrhu liste nalaze finasijski sektor i osiguranje, koji zajedno stvaraju oko 20,4% BDP, država tj. vlada sa 12,6%, industrijska proizvodnja (manufacturing) sa 12,1% … dok poljoprivreda, kao osnovna delatnost u proizvodnji hrane, stvara svega 1% njihovog BDP i nalazi se na dnu liste.

Ovakav princip formiranja prioriteta nije u skladu ni sa listom osnovnih ljudskih potreba, niti sa značajem koji poljoprivreda ima u odnosu na sve ostale sektore ljudske ekonomije (human economy) – a posebno je u neskladu sa novonastalim okolnostima u odnosu na klimatske promene i krizu energije. Od svih privrednih grana poljoprivreda i šumarstvo su, zapravo, najviše pogođeni promenama klime, a i kriza energije posebno pogađa poljoprivredu.

Na izvestan način celokupna ekonomija stoji na ramenima poljoprivrede, šumarstva i rudarstva (naročito vađenje nafte, gasa, uglja i urana) kao i na postrojenjima koja isporučuju energiju dobijenu od ovih prirodnih resursa, kaže Kob.

Kob pominje drugačiji model vrednovanja koji kruži među ekonomistima i koji celokupnu privredu posmatra kao jedan organizam – pa je vrednovanje pojedinačnog privrednog sektora zasnovano na njegovom uticaju na ostale. Novi pristup je zasnovan na analogiji sa Libigovim zakonom minimuma (Liebig’s Law of the Minimum - http://en.wikipedia.org/wiki/Liebig%27s_Law ) koji kaže da je rast jednog organizma ograničen iznosom najmanje dostupnog, ali esencijalnog, hranljivog sastojka. U slučaju svetskog društva taj sastojak bila bi hrana, iako mnogi smatraju da bi taj sastojak trebalo da budu fosilna goriva – jer proizvodnja hrane danas najviše zavisi od korišćenja fosilnih goriva i njihovih derivata, uključujući tu mineralna đubriva i pesticide. (12)

7. - Treća industrijska revolucija

Tokom 2007. godine Evropski parlament je usvojio tranzicioni projekat za Treću industrijsku revoluciju, čiji je vodeći autor bio američki ekonomista Džeremi (Jeremy) Rifkin. Projekat je usvojen kao srednjoročno-dugoročni infrastrukturni projekat koji bi trebalo da omogući evropskim zemljama prelazak na novi oblik snabdevanja energijom i prelazak na bez-karbonsku ekonomiju (zero carbon economy) - do sredine ovog veka. Do 2020. godine EU je već usvojila prelazni plan poznat kao 3x20%, odnosno smanjenje upotrebe energije za 20%, smanjenje ispuštanja gasova sa efektom staklene bašte (GHG) za 20%, i obavezno uključivanje 20% energije dobijene iz obnovljivih izvora (sunca, vetra, biomase, geotermalne energije, hidro-potencijala i dr.).

Rifkin posebno naglašava da su svetska privreda kao i celokupna industrijska civilizacija danas ugroženi sve manjim raspoloživim količinama fosilnih goriva (posebno nafte) i da je zato neophodno prilagođavanje na nove uslove života. On podseća da je današnjoj finansijskoj i ekonomskoj krizi prethodio skok nafte na 147 dolara po barelu u aprilu 2008. godine i da je svetska finansijska kriza došla kao posledica naftnog šoka.

Kada su cene dostigle 147 dolara za barel, svetske cene hrane i benzina su probile krov – inflacija je porasla a kupovna moć stanovništva je naglo opala. U julu 2008. ekonomski motori Druge industrijske revolucije su se ugasili. To je bio ekonomski zemljotres. Kolaps finasijskih tržista 60 dana kasnije je došao kao posledica (after-shock). To je ono što ja zovem krajnja tačka razvoja globalizacije (peak globalization) i to je završnica Druge industrijske revolucije, kaže Rifkin.

Dok je Prva industrijska revolucija, od kraja 18-tog do druge polovine 19-og veka, počela sa pronalskom parne mašine, korišćenjem uglja i razvojem železnice, Druga industrijska revolucija je ovome dodala pronalazak motora sa unutrašnjim sagorevanjem i naftu kao glavni energent, sa naglim razvojem automobilskog saobraćaja i izgradnjom mreže autoputeva, kao i centralizovan sistem proizvodnje električne energije.

Rifkin navodi da se svetske rezerve nafte smanjuju, pa stručnjaci predviđaju da će plafon u proizvodnji nafte (peak oil) biti dostignut tokom ove ili tokom naredne decenije, posle čega će doći do opadanja raspoloživih količina ovog glavnog svetskog energenta. Međunarodna agencija za energiju (IEA) predviđa da će problem sa snabdevanjem naftom nastupiti već tokom 2014. godine.

Osnovni problem, kaže Rifkin, nije samo u opadanju proizvodnje nafte (peak oil production) već u opadanju raspoloživih količina nafte po korisniku (peak oil per capita) - jer se svetsko stanovništvo dramatično povećava (sa današnjih 6,5 na 9,2 milijarde ljudi do 2050.).

Tranzicioni projekat za Treću industrijsku revoluciju zasniva se na četiri glavna elementa:

-          korišćenju obnovljivih izvora energije;

-          decentralizovanom sistemu proizvodnje energije, po kome sve postojeće i nove zgrade osim osnovne funkcije dobijaju i funkciju malih centrala za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora – za sopstvene potrebe kao i za prodaju viškova energije;

-          korišćenju hidrogena kao goriva: hidrogen (vodonik) je, zapravo, prenosnik energije koju sakuplja iz nestalnih (intermittent) izvora obnovljive energije (naročito od sunčanih kolektora ili vetroturbina);

-          umrežavanju miliona proizvođača i korisnika energije u jedinstvenu mrežu (intergrid);

Treća industrijska revolucija je ekonomski projekat koji zahteva izmene ne samo u oblasti proizvodnje energije već i njenog korišćenja, pa će zahtevati promene u nizu oblasti: od transporta i saobraćajnih sredstava, načina proizvodnje raznih dobara, do oblasti prostornog i gradskog planiranja i građenja kuća. U Evropi zgrade koriste oko 40% ukupne energije i proizvode oko 40% štetnih gasova (GHG) koji utiču na promenu klime – pa se zato poseban akcenat stavlja na promene u gradnji kuća.

Uz ove promene tehničke prirode ovo će dovesti i do velikih socijalnih promena. (13)

8. – Nekonvencionalni odgovori na svetsku krizu: radničke kooperative, lokalne valute, lokalizacija proizvodnje i potrošnje i lokalne zajednice kao vlasnici preduzeća i infrastrukture.

8-a. - Američki istoričar i profesor političke ekonomije sa Univerziteta Merilend, Gar Alperovitz, kaže u knjizi Amerika sa druge strane kapitalizma (America Beyond Capitalism, 2004), da se Amerika nalazi usred duboke ekonomske, socijalne i političke krize. Kapitalizam, demokratija, jednakost i sloboda su nestali u Americi, kaže on.

U članku Ekonomska revolucija se upravo dešava, Alperovitz navodi da je, pod pritiskom ekonomske krize i nefunkcionalnosti postojećeg sistema, u SAD u toku spontani proces ispitivanja novih rešenja organizovanja privrede. Ova rešenja se nalaze izvan okvira klasičnog kapitalizma ili socijalizma, pa se može reći da dolazi do neke vrste spontane ekonomske tranzicije:

Amerika se nalazi usred nove revolucije. Ali, ta revolucija je tiha, nenasilna, sve više narasta i odvija se izvan radara masovnih medija.

Nova američka revolucija stavlja pod sumnju današnji kapitalizam svako-protiv-svakog (dog-eat-dog capitalism) - izgradnjom paralelnog ekonomskog sistema, koji bolje raspodeljuje dobra, sarađuje, osnažuje i obogaćuje udružene radnike i članove zajednice.

Tokom poslednjih nekoliko decenija hiljade alternativa postojećem sistemu centralizovanih korporacija je zasnovalo kooperative i kompanije u vlasništvu radnika, korporacije i tehnološke centre u vlasništvu lokalnih zajednica, kao i preduzeća u vlasništvu opština.

Danas je, zapravo, broj ljudi uključenih u ove alternative prevazišao broj članova radničkih unija, čime su radnici-vlasnici u privatnom sektoru i članovi lokalnih zajednica preuzeli ekonomiju u svoje ruke, kaže Alperovitz.

Alperovitz navodi da u Americi postoji oko 11.000 preduzeća u vlasništvu radnika (više od 11 miliona radnika-vlasnika), a računa se da postoji i oko četiri do pet hiljada korporacija u vlasništvu lokalnih zajednica. One poseduju kuće i zemljišta, kao i prodavnice, fabrike i razna druga preduzeća, a profit ulažu u poboljšanje života lokalnih zajednica – za zdravstvo, poboljšanje ishrane, obrazovanje i zapošljavanje (primer Newark New Communities). Inače, zvuči skoro neverovatno i podatak da je oko 120 miliona Amerikanaca uključeno u neke oblike kooperative (najviše stambene – prim.)

On navodi i jedan evropski primer radničke kooperative: Mondragon, špansku korporaciju iz Baskije, osnovanu još sredinom 50-ih godina prošlog veka, koja je od male grupe preduzeća danas izrasla u korporaciju sa oko 100 kompanija iz različitih privrednih delatnosti, a koje su u vlasništvu oko 100.000 zaposlenih radnika. (14)

8-b. – Mondragon Korporejšn (Corporation) je, zapravo, najveća radnička kooperativa u svetu i sedma korporacija po veličini u Španiji. Ona ima zaokružen proces poslovanja i složenu organizaciju, odnosno sektore industrijske proizvodnje, trgovine, finansija (internu banku) i obrazovanja. Prema poslednjim podacima ima 107 kooperativa i 125 filjala, a zajedno sa međunarodnim servisima i fondacijama sastoji se od 258 članica, koje zapošljavaju oko 85.000 radnika. Principi na kojima ja zasnovana (business philosophy) uključuju kooperaciju, učešće u upravljanju preduzećima, socijalnu odgovornost i inovacije.

Upravljanje kompanijama u sklopu Mondragona odvija se putem učešća u upravljanju (participation) odnosno samoupravljanja (self-management), a plate radnika se sastoje iz dva dela: mesečnih akontacija (advance payments) i podele godišnjeg profita preduzeća (dividends). (15)

Korporacija se, inače, dosta uspešno nosi sa velikom ekonomskom krizom u Španiji, jer više od polovine njenih proizvoda ide u izvoz, zahvaljujući, svakako, velikoj inovativnosti u proizvodnji, ali i posebno izraženoj solidarnosti među kompanijama i zaposlenim radnicima-vlasnicima (raspon plata radnika i direktora je oko 1:3).

8-c. - Britanska nevladina organizacija NEF - The New Economics Foundation - zaključuje da je neophodno uspostavljanje novih ekonomskih principa za delovanje privrede u ovom veku (Real world economics). Iscrpljenost prirodnih resursa kao i klimatske promene, koje donose izmenjene i haotične klimatske uslove - predstavljaju potpuno nov okvir za ekonomske aktivnosti. Oni zaključuju da je neophodno transformisati tržište i da je propala ideja da tržište treba da odluči, pa je zato potreban nov način merenja progresa: umesto isključivo preko rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP), po njima je potrebno uspostavljanje indeksa održivog ekonomskog blagostanja (index of sustainable economic welfare - ISEW). Umesto potpuno odrešenih ruku, po njima bi privredna preduzeća trebalo da uključe socijalnu odgovornost za posledice njihovih aktivnosti (Corporate Social Responsibility - CSR). (16)

Ova organizacija se bavi teoretskim istraživanjima ali radi i na praktičnim projektima. Među merama koje predlažu za delovanje u realnim uslovima ovog veka je i veća lokalizacija, odnosno, uvođenje mera za ojačavanje lokalnih ekonomija. Neke od tih novih mera znatno odstupaju od uobičajenih i ustaljenih obrazaca. Oni, na primer, preporučuju sistem lokalni umnožitelj 3 - lm3 (local multiplier 3) - po kome je znatno korisnije da se novac zarađen u lokalu tamo i obrne (reinvestira), bar tri puta. Na taj način je, po njima, kumulativni efekat veći od tri pojedinačne transakcije.

U sredinama koje su teško pogođene nezaposlenošću i besparicom oni preporučuju sistem banke vremena (Time Banks) koji se bazira na razmeni rada bez plaćanja novcem tj. bez razmene novca. Ove banke služe kao posrednici koji primaju ponude ljudi raznih zanimanja, uz istovremeni prijem i njihovih potreba. Na primer: sat rada na krečenju stana za sat vremena u podučavanju dece iz matematike, ili sat rada u bašti (sađenje povrća) za sat rada na šivenju odeće ili čuvanju dece, i sl.

Rad pomenute Fondacije za novu ekonomiju (NEF), osnovane još 1986. zasniva se, dobrim delom, na razvijanju ideja poznatog britanskog ekonomiste-vizionara E. F. Šumahera (Schumacher), autora čuvene knjige Malo je lepo. Šumaher se, inače, posebno zalagao za razvoj lokalnih ekonomija, kao balansa prema globalizaciji svetske ekonomije, i za razvoj Prikladnih tehnologija, odnosno tehnologija koje se zasnivaju na lokalnim mogućnostima i efikasne su u lokalnim uslovima.

Ekonomski principi za koje se zalaže ova fondacije uključuju i stav Ekološke ekonomije koja ljudsku ekonomiju (human economy) posmatra kao deo ekosistema Zemlje sa njegovim ograničenim resursima i uslovima njegove održivosti. - (17)

U okviru studije o socijalnoj održivosti alternativnih sistema hrane (lokalna hrana, organska poljoprivreda) u regionu Baltičkog mora - objavljenoj u švedskom časopisu Ekologiskt Lantbruk nr 47, 2005 - navode se rezultati praktičnih istraživanja grupe ekonomskih eksperata NEF o pozitivnim ekonomskim efektima kupovine lokalno proizvedene hrane:

Britanska studija (New Economics Foundation, 2001) zaključuje da novac utrošen na lokalno proizvedenu hranu generiše skoro dva puta veći prihod za lokalnu ekonomiju od iste sume novca utrošenog u tipičnom supermarketu (tj. na hranu uvezenu iz drugih regiona – prim.). Svakih 10 funti utrošenih na kupovinu lokalno proizvedene hrane vredi 25 funti za lokalno područje, u poređenju sa samo 14 funti kada se isti iznos utroši na kupovinu hrane u supermarketu. Razlog za ovo dolazi iz činjenice da novac utrošen na lokalno proizvedenu hranu ostaje u okruženju gde se njegova vrednost uvećava zato što se on tamo reinvestira više puta. Slični proizvodi kupljeni u supermarketu su uvezeni, pa zato stvaraju radna mesta u nekom drugom području, a profit iz trgovine se retko reinvestira lokalno. (Beras report nr 6 – str.27) – (18)

I druga studija objavljena u ovom švedskom magazinu – Snaga lokalnog - Održivi sistemi hrane u području Baltičkog mora (Beras report nr 7), zaključuje da je lokalizacija hrane ključna za pomoć lokalnoj ekonomiji i za dostizanje socijalne održivosti.

Za razliku od stručnjaka u Srbiji, autori ove studije navode da je integrisanje biljne i stočne proizvodnje (svaštarenje, po domaćim stručnjacima) profitabilnije od specijalizacije, da se na taj način povećava zaposlenost i sprovodi reciklaza organskih materija, odnosno smanjuju se upotrebljene količine fosilnih goriva i smanjuje zagađenje prirodne sredine.

8-d. – I američki Institut za novu ekonomiju (New Economics Institute – NEI) se bavi istraživanjem alternativnih rešenja za veliku ekonomsku i socijalnu krizu sveta koju dodatno otežavaju promene klime i sve veća kriza prirodnih resursa. (19)

Institut je, inače, pripremio svoj predlog za Konferenciju UN o Održivom razvoju 2012. godine (Rio+20) pod naslovom Globalna Tranzicija prema Novoj Ekonomiji. (20)

Ovaj izuzetno veliki projekat daje prikaz raznih metoda kojima se stotine lokalnih zajednica širom sveta bore sa sve većom ekonomskom i socijanom krizom. Oni su ih razvrstali u devet oblasti: Modeli i merila; Građani i zajednice; Finansije; Globalna pravda; Vlada; Valute; Preduzeća i vlasništvo; Lokalne ekonomije; i Zajednička dobra.

Predstavljanje ovog projekta bi zahtevalo znatno više prostora ili poseban prilog. Kao ilustraciju ovde navodimo samo temu Valute (Currencies) da bi čitaoci stekli predstavu o čemu se radi. (21)

Radi se zapravo o novom sistemu izdavanja i snabdevanja novcem i drugim sredstvima razmene za finansiranje ekonomije, koji obuhvata: barter aranžmane (roba za robu), lokalne valute (sertifikati ili bonovi koji važe samo u lokalnoj sredini), meta-valute, LETS (local exchange trading system), elektronske valute, monetarnu reformu i banke vremena (Time Banks - o kojima je već bilo reči).  

Za našu sredinu posebno bi bilo interesantno upoznavanje sa primerima korišćenja lokalnih valuta (Local currencies) u svetu, koji se inače uspešno primenjuje u uslovima besparice još od Velike ekonomske krize između dva svetska rata. (22)

9. – Korišćenje lokalnih valuta u svetu

Razni oblici lokalnih valuta (sertifikata) su korišćeni u svetu tokom prošlog veka - paralelno sa državnim novcem – a naročito u periodu Velike finansijske krize (Great Depression) tokom 20-ih i 30-ih godina prošlog veka. Lokalne valute se i danas aktivno koriste u mnogim zemljama, a zbog tekuće globalne ekonomske krize interes za njih sve više raste.

Razlog za ovo je u poznatoj činjenici da lokalni novac (local currencies) stabilizuje lokalne ekonomije u vreme kada je nacionalna valuta u problemima, kao što su periodi visoke inflacije ili deflacije povezani sa nezaposlenošću odnosno gubitkom posla… (23)

U literaturi se kao najpoznatiji istorijski primer korišćenja lokalnih valuta obično navodi primer bavarskog grada Schwanenkirchena iz 1932. godine kada je, na inicijativu njegovog gradonačelnika, uvedena lokalna valuta (sertifikat), koja je u teškim vremenima uspešno oporavila lokalnu ekonomiju.

Osnivači ovih lokalnih valuta (sertifikata) - koje funkcionišu paralelno sa zvaničnim državnim valutama - u novije vreme su razni građanski komiteti ili grupe lokalnih aktivista, farmerska udruženja, kao i razne ekološke i anti-globalističke grupe i udruženja.

Računa se da je danas u centralnoj Evropi u opticaju oko 65 regionalnih valuta (regional currencies) od čega je 16 u Nemačkoj, Austriji i severnoj Italiji - i one funkcionišu paralelno sa evrom kao zvaničnom valutom. (24)

Najpoznatija od njih je regionalna valuta koja se koristi u bavarskom regionu Chiemgau. Ovu lokalnu valutu tamo danas prima, kao paralelno sredstvo plaćanja, više od 550 restorana, pekara, frizerskih salona, kooperativnih banaka kao i čitava mreža super marketa.

9-a. - Lokalni novac sa podlogom u hrani

Istorijski - u SAD i u drugim zemljama - poznato je da su lokalne valute stabilizovale lokalne ekonomije kada su nacionalne valute bile u problemima, kao što su hiper inflacija, deflacija ili velika nezaposlenost. To funkcioniše zato što oni koji prihvataju lokalnu valutu traže druge koji je isto tako prihvataju, stvarajući na taj način socijalni dinamizam koji formira nove ekonomske asocijacije. Kako one jačaju, tok lokalnog novca ojačava i funcioniše čak i u slučaju ekonomskih problema izvan tog lokalnog kruga. Zato što se taj novac može trošiti samo lokalno, profit od ekonomskih transakcija u lokalnoj valuti ostaje u lokalnoj zajednici i podstiče lokalne investicije. Lokalne vlasti, regionalne poslovne asocijacije, male lokalne banke-štedionice i radničke kooperative su primeri institucija koje mogu uspešno da izdaju ove lokalne valute. One imaju socijalni capital, da budu šire prihvaćene i kapacitet, da upravljaju poslovima oko izdavanja lokalne valute i garantovanja njegove vrednosti.

Prihvatanje stokova poljoprivrednih proizvoda u silosima i hladnjačama, kao podloge tj. garanta za izdavanje lokalnih valuta je uvedeno u praksu u SAD. (23)

Na izvestan način to je uvedeno i u Srbiji, ali sa velikom razlikom: usevi lagerovani u ovlašćenim silosima i hladnjačama služe samo kao garant za dobijanje kredita kod banaka. Problem je što se, osim sa troškovima skladištenja, koji nisu mali, domaći poljoprivrednici suočavaju i sa relativno visokim kamatama, koje zaračunavaju strane banke u Srbiji (jer domaćih praktično ni nema). Zbog toga sistem koji uspešno radi u svetu nije tako uspešan kod nas.

9-b. – U prilogu Lokalni novac: Da li su lokalne valute način da se izbegne zamka nelikvidnosti? autor navodi niz primera i rezultata uvođenja lokalnog novca radi pospešivanja lokalnih ekonomija. Počev od istorijskog eksperimenta austrijskog grada Worgla iz 1932. godine, u vreme Velike depresije, kojim je gradska uprava izvukla građane iz ekonomske krize primenom lokalne valute. (Uspešni eksperiment je, nažalost, dolazak fašizma prekinuo)

Autor priloga ipak upozorava:

Lokalne valute mogu da budu uspešno sredstvo za spašavanje lokalnih zajednica iz zamke nelikvidnosti ali, izgleda da ostaju u upotrebi samo onoliko dugo koliko traje nelikvidnost ili je regionalna trgovina ograničena. (24)

9-c. – Knjiga Direktno povezivanje: Ojačavanje lokalnih ekonomija radi veće sigurnosti u nestabilnom svetu, irskog ekonomiste R. Dautvajta (Douthwaite) je najekstenzivnije istraživanje komunalnih (lokalnih) ekonomija u industrijskom svetu do sada. U predgovoru koji je potpisao direktor NEF-a stoji ovakva ocena:

Ova knjiga spada u ona retka dela koja menjaju duh vremena. Ona je istovremeno praktična i inspirativna. Njena inspirativnost dolazi od uspešnih životnih priča o zajednicama koje su uzele budućnost u sopstvene ruke i vratile nazad ne samo zaposlenja već i stvarnu političku vlast i duh lokalne zajednice. Njena praktična vrednost leži u jasnoj analizi struktura koje podržavaju ekonomsku bazu lokalne zajednice, kao i opisu priručnih sredstava i metoda koji je ojačavaju.

Očigledno da je onim istinskim stručnjacima u svetu bilo jasno još pre petnaest godina kuda vodi globalna ekonomija:

Globalna ekonomija nije više dovoljno pouzdana za obezbeđivanje uslova potrebnih za normalan život. Čak i u bogatim zemljama nastranosti slobodnog tržista i neometane selidbe kapitala predstavljaju opasnost ne samo za sigurnost zaposlenja već i za snabdevanje hranom i energijom.

Direktno povezivanje predlaže da svaka lokalna zajednica izgradi nezavisnu lokalnu ekonomiju, sposobnu da obezbedi dobra i usluge koji su neophodni njenim ljudima, ukoliko glavna ekonomija doživi slom. Ona opisuje u detalje finansijsku strukturu potrebnu za samo-održanje i tehnike koje su već u upotrebi u lokalnim zajednicama, koje predvode ovaj trend u industrijskom svetu. Ovo uključuje lokalni novac i lokalne banke, čije se kamate i kreditni uslovi razlikuju od onih u svetskoj ekonomiji. Isto tako uključuje i tendenciju da se lokalno zadovolje potrebe u hrani i energentima koristeći lokalne resurse. (25)

 

Reference:

2* - Napomena: Ovaj tekst je drugi deo većeg priloga ‘Srbija u kontekstu svetske krize – (1,2,3) koji, u celini, razmatra ključne uzroke današnje svetske krize i neke od nekonvencionalnih odgovora na nju, kao i generatore krize u Srbiji uz kratku listu predloga za njeno ublažavanje. Prilog je podeljen na tri tematske celine:

- O uzrocima svetske krize: resursi, klima, energija… - deo pod (1*);

- Nekonvencijalni odgovori na svetsku krizu; - deo pod (2*);

- O uzrocima krize u Srbiji i mogućnostima njenog ublažavanja; - deo pod (3*).

 

1. - detaljnije o krizi resursa ima u prvom delu ovog priloga.

2. – Geopolitical implications of “Peak Everything” - www.postcarbon.org/article/660520-geopolitical-implications-“peak-everything”

3. – Hubbert peak theory - http://en.wikipedia.org/wiki/Hubbert_peak_theory

4. – veći broj informacija se može naći na linku: http://en.wikipedia.org/wiki/Richard_Heinberg

5. – Peak everything: Waking Up to the Century of Declines, 2007 - www.amazon.com/Peak-Everything-Century-Declines-publishers/dp/0865571598X

i www.postcarbon.org/article/132516-peak-everything-preface-to-the-paperback

6. – Stern Review: The Economics of Climate Change, 2006 - www.hm-treasury.gov.uk/Executive_Summary.pdf i http://en.wikipedia.org/wiki/Stern_Review

book: The Economics of Climate Change - The Stern Review - http://blogs.worldbank.org/climatechange/low-carbon-growth-only-sustainable-way-overcome-world-poverty

7. - Energy and Human Evolution, by David Price, www.dieoff.org/page137.htm

8. – World is facing a natural resources crisis worse than financial crunch - www.guardian.co.uk/environment/2008/oct/29/climatechange-endangeredhabitats)

9. – http://en.wikipedia.org/wiki/Steady_state_economy

- knjiga: Ecolological Economics - principles and apllications, by Herman E. Daly and Joshua Farley, 2004 and 2011, 2nd ed. – IslandPress;

- The International Society for Ecological Economics, www.ecoeco.org

- Center for the Advancement of the Seady State Economy – CASSE http://steadystate.org

10. – Herman Daly on the Credit Crisis, Financial Assets and Real Wealth www.theoildrum.com/node/4617

11. – ‘Fifty million farmers’ by Richard Heinberg – www.energybulletin.net/node/22584

i http://poljoprivreda.info/?oid=26&id=774

12. – Upside down economics - http://resourceinsights.blogspot.com/2007/07/upside-down-economics.html)

13. – The Third Industrial Revolution - www.foet.org i http://thethirdindustrialrevolution.com/pages/Home-Page.cfm

- Jeremy Rifkin: The third industrial revolution – www.newscientist.com/blogs/culturelab/2010/02/jeremy-rifkin-the-third-industrial-revolution.html

14. – The Economic Revolution is Already Happening - www.policyinnovations.org/ideas/innovations/data/000151

15. – Mondragon Corporation - www.mondragon-corporation.com/languge/en-US/ENG.aspx

- posebno interesantan deo je o Osnovnim principima (Basic Principles) na: Home>Co-operativism>Co-operative Experience>Co-operative Culture

16. – NEF - The New Economics Foundation – http://neweconomics.org

17. – Ecological Economics – http://en.wikipedia.org/wiki/Ecological_economics

- The International Society for Ecological Economics - www.ecoeco.org

18. – Beras report nr 6: - Approaches to social sustainability in alternative food systems - - Beras report nr 7: - The Power of Local – Sustainable food systems around the Baltic sea,

- lista sa linkovima više izveštaja na: - http://www.jdb.se/beras/default.asp?page=22

19. – The New Economics Institute – http://neweconomicsinstitute.org/

20. – The Global Tranzition to a New Economy – mapping a green & fair world - http://www.gtne.org/?q=aboutnew

21. – Currencies – www.gtne.org/?q=theme/38

(napomena: Aktivni linkovi za ove teme se nalaze u tabeli sa leve strane!)

22. – Local currencies – www.gtne.org/?q=theme/71

23. – Food-backed Local Money - http://campfire.theoildrum.com/node/5158

24. – Locabucks: Are local currencies a way to escape the liquidity trap? - http://anz.theoildrum.com/node/4633

25. – SHORT CIRCUIT: Strengthening Local Economies for Security in an Unstable World, by Richard Douthwaite, 1996, 2003; Chapter 3: Cutting the monetary tie, - www.feasta.org/documents/shortcircuit/index.html?sc3/c3.html

 

**

Ratko Karolic: Osnovnu školu i univerzitet završio u Beogradu; od blizu trideset godina rada na univerzitetima, većim delom radio na Beogradskom univerzitetu; učestvovao u naučno-istraživačkim projektima, objavio jednu knjigu; sa prekidima u Kanadi živi od 1994-te godine; bavi se istraživanjima vezanim za problematiku održivog razvoja