Kriza: katoličkim zemljama ide najlošije - zašto?

Ne samo podneblje nego i veličina ekonomike, zatím geografski položaj zemlje...svakako mogu imati uticaj na to što medju zemljama EU postoje velike razlike u tome kako izlaze na kraj sa aktuelnom ekonomskom krizom. Iza toga, prema tvrdnjama nekih nemačkih sociologa, stoji bitna razlika u tome da li je dotična zemlja (pretežno) katolička ili protestantska. Ta teorija je potkrepljena s dosta jakih argumenata ali, ipak, ima svoja ograničenja i nedostatke...

„Ako bi se mapa Evrope obojila tako kao što se dele bilansi frimi, donji deo bi bio najcrveniji“, ističe profesor sociologije Saša Beker. Na jugu su jako zadužene zemlje Portugal, Italija i Španija, kao i Francuska, čiju privredu mnogi ekonomisti smatraju „tempiranom bombom“. Ukratko, četri katoličke zemlje.

Teorija zasnovana na Veberovim stavovima

Beker spada u grupu naučnika koji smatraju da iza sadašnjih ekonomskih razlika izmedju severa i juga Evrope velikim delom stoji konfesija koja preovlađuje u regionu.

„Protestantima na severu, bez obzira da li je  u pitanju Nemačka, Švedska, Danska ili Finska, što se finansija tiče, ide dobro. Da li je to slučajno?“, pita se, reklo bi se više retorički, Beker i poziva se na studiju Maksa Vebera, pre svega na njegovu više od 100 godina staru podelu tržišta na protestanska i katolička (ovi prvi su, kako se tvrdi, prosperirali više).

„Pogled na statistiku svake zemlje, u kojoj su bile prisutne obe konfesije, ukazuje da su preduzimači koji su držali kapital i stručnjaci na čelu modernih preduzeća bili, uglavnom, protestanti“, napisao je klasik moderne sociologije Veber u znamenitom delu „Protestanstska etika i duh kapitalizma ( „The Protestant Ethic and the Spirit of Capitalism“).

Prema slavnom učenjaku, pojedine religijske grupe se razlikuju po svom radnom moralu. Kod protestanata taj je moral zasnovan, pre svega, na ispunjavanju ovozemaljskih obaveza što pojedincu jedino može omogućiti da živi u skladu s Bogom. Taj pristup je, prema Veberu, omogućio akumuliranje bogatstva što je doprinelo bržoj industrijalizaciji i favorizovalo održivo privređivanje.

Beker, osim toga, napominje da su protestanti navikli da više štede i potom investiraju. No, on ukazuje da važnu ulogu ima tu i obrazovanje i koriguje osnovnu tezu Vebera. Ovaj nemački sociolog, koji sada radi u Britaniji, uzima za primer i svoje studije – veća je, naime, verovatnoća kod protestanata da će poći na fakultet i završiti studije.

Ova tradicija, kako navodi, potiče još od Martina Lutera koji je u Nemačkoj pokrenuo versku reformaciju u 16. stoleću.

„Luter se zalagao da i žene idu u školu kao i muškarci kako bi svu umeli da čitaji i pišu“, precizirao je on u izjavi britanskom listu Gardijan (The Guardian). Taj trend se potom nastavio čak i u 20. veku.

Ta teorija ima, naravno, svoje slabosti. Prva je, svakako, egzemplarni slučaj Grčke, koja nije katolička a čiji problemi i dalje drže u napetosti celu evro-zonu i svetske berze. Grčka je, naime, pravoslavna zemlja.

Direktno suprotno ovoj teoriji mogu se postaviti primeri Austrije, Slovačke i Poljske, koje su nesumnjivo, izrazito katoličke (ova poslednja je u tome bez konkurencije u Evropi), ali u EU po zaduženosti i zdravlju finansija ulaze u bolju polovinu. Katolička je i Bavarska, koja spada u ekonomski i finansijski najjače pokrajine u Nemačkoj, isti slučaj je i s nekim delovima Holandije...

A da se i ne govori o tome, kako ističe holandski profesor Robert Maseland, da se krivica  za zaduženost ne sme svaljivati samo na zemlje tkzv PIGS-a (Portugal, Italija, Grčka i Španjija). Jer, kako tvrdi, odgovaran je za to i bogati sever zbog „svoje opsesije eksportom, potrebom da se preterano štedi, i zaradjivanja na tome što se pozajmljuje zemljama za koje se zna da nikad to neće moći isplatiti“. 

Korekcija Vebera: etika obrazovanosti na prvom mestu

Saša Beker i Ludger Vesman su pre pet godina uzeli za predmet istraživanja isti istorijski okvir kao i Veber – pozni 19. vek u Pruskoj, ali su u tome koristili sredstva modernog, ekonomskog empirijskog istraživanja. Rezultati tog istraživanja bili su zaista zanimljivi, ne samo za stručnu nego i za širu javnost.

Veber, kako tvrde ova dva naučnika, imao je pravo što se tiče razlike u prosperitetu izmedju katolika i protestanata ali je pogrešio u rasvetljavanju tog fenomena. Ukratko, razlog zašto su oni bogatiji nije druga etika rada, nego čitanje biblije. I još dublje, pošto su evangelistička učenja svoje vernike vodila ka tome da se okrenu bibliji i čitaju je, oni su (na)učili da bolje čitaju i pišu od katolika i postajali obrazovaniji.

Ovaj istraživački dvojac koristi u studiji dosta dobro očuvanu statističku gradju pruskih kancelarija. Utvrdili su za svih 42 pruska okruga preciznu demografsku, versku i ekonomsku strukturu, pismenost i pripadnost crkvi. Za to vreme (negde oko 1870.) nije još bio izveden pouzdani obračun  BDP (bruto domaćeg proizvoda) za okruge pojedinačno ali se zna koliko je ljudi iz pojedinih okruga radilo u poljoprivredi, industriji ili uslugama. Iz toga se mogu izvoditi zaključci o prosperitetu pojedinih regiona – što je manji značaj poljoprivrede, tim je bio viši nivo razvijenosti i bogatstva. Kao dodatni indikator istraživači su uzeli plate učitelja u osnovnim školama Te plate su bile finansirane iz okružnih poreza pa razlike u njima govore indirektno i o ekonomskom stanju regiona.

Najpre se pokazalo da zaista stoji Veberova teza o vezi izmedju ekonomskog prosperiteta i verske pripadnosti. Ukratko, tamo gde je bilo više evangelista, ti okruzi su bili ekonomski razvijeniji. U protestanstkim krajevima zemljoradnja je igrala osetno manju ulogu – njen udeo u BDP je bio niži za 3,5 posto nego u katoličkim. A to se osećalo i u platama učitelja koje su bile veće u protestatnstkim sredinama za 6,3 posto.

Beker i Vesman su istovremeno utvrdili da je u evangelističkim krajevima bilo osetno manje nepismenosti nego u katoličkim. Ukupno u Pruskoj je te 1870. umelo da čita i piše 88 procenata ljudi, ali u protestanstkim krajevima je prosek bio viši za oko 10 procenata nego u katoličkim. I to nezavisno da li se radilo o selu ili gradu.

Naučnici taj fakt tumače poznatim, temeljnim zahtevom Martina Lutera da svaki čovek treba da se upozna sa Božjom reči i da redovno čita bibliju.

Tradicionalno, takodje, evangelističke crkve su davale veći naglasak na dobro školsko obrazovanje što objašnjava veću pismenost protestanstkih regiona. Stepen pismenosti je štaviše, prema sprovedenim istraživanjima,  povezan sa razlikama u bogatstvu (i to i u slučaju da se ne uzima u obzir religiozna pripadnost).

„Kada poređenja radi isključimo razlike u stepenu pismenosti, ne postoje izmedju katoličkih i protestanstkih regiona nikakve ekonomske razlike“, dodaju istraživači i izvode zaključak: „Time biva jasno da je neosnovana teza da iza razlika u bogatstvu stoji različita radna etika. Ekonomski iskorak protestanskih regiona ima da se zahvali samo većem ljudskom kapitalu“.

Ovaj tandem je nastojao da proveri i hipotezu da li su možda protestanti pridavali veću pažnju obrazovanju zbog svoje radne etike. Ali, činjenica je neoboriva – oni su čitanje i pisanje favorizovali iz verskih razloga. I tu je onda i krajnji zaključak: uticaj protestantizma na ekonomski razvoj ne počiva u njegovoj radnoj etici, već u etici obrazovanosti.