Reindustrijalizacija jedini spas

Svaki plan za razvoj društva i njegov prosperitet osuđen je na propast bez jake privrede, a unutar nje bez jake industrije. U poslednjih dvadeset godina u Srbiji se sprovodi proces deindustrijalizacije, svođenje na osnovnu proizvodnju bez mnoogo uloženog znanja i bez visokih nivoa prerade. Otuda industrija, posebno prerađivačka, u Srbiji doprinosi samo jedan na sedam dinara BDP-a, odnosno manje od 15 odsto. Na nivou sveta ovaj odnos je 32 odsto, a Evropske unije 25 odsto. Međutim, Evropa nije zadovoljna ovim stanjem pa već deset godina razvija Evropske tehnološke platforme u okviru kojih usmerava svoje fondove, za naredni ciklus 80 milijardi evra, u istraživanje i razvoj od velikog značaja za industriju.

U Srbiji, po ugledu na evropski model, Akademija inženjerskih nauka promoviše Nacionalne tehnološke platforme Srbije (NTPS) na osnovu kojih bi započela reindustrijalizacija Srbije. Na trećem forumu Nacionalnih tehnoloških platformi Srbije u organizaciji Akademije inženjerskih nauka Srbije i Privredne komore Srbije inženjeri, ekonomisti i menadžeri su ukazali na značaj obnove industrije i oslanjanja na sopstvene snage.

Industrijski sistem Srbije je u toku tri decenije do 1989. godine imao prosečan godipnji rast od oko osam odsto, da bi od 1989. godine zabeležili pad proizvodnje od 60 odsto.

“Srbija se nalazi u internoj krizi već 20 godina, a svetska kriza je samo sekundarna za nas. U ovom periodu izgubili smo 700.000 radnih mesta. Prema analizi UNIDO, rast prerađivačke industrije i BDP-a je snažno korelisan, odnosno ne možete biti uspešni ako nemate industriju”, kaže Petar Petrović, profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu i predsednik Odbora za NTPS.

Prema njegovim rečima neophodna je reindustrijalizacija ili projektovanje novog industrijskog sistema Srbije.

“To je ekstreman zahvat koji prevazilazi samo granice industrije. To se ne može preko noći i bar 20 godina će morati da se radi da bi se vratili gde smo nekada bili.  Ovaj projekat se sastoji iz tri faze: oporavka industrijske proizvodnje, odnosno zaustavljanjanje padajućih trendova i prelazak iz minusa u plus. Druga faza je ulazak u evropski tehnoekonomski prostor jer smo ipak okrenuti evropskim integracijama. Mala zemlja kao što je naša mora biti otvorena, ali i konkurentna jer globalizacija ne trpi greške. Na kraju transformacija proizvodnog sistema od masovne proizvodnje ka masovnoj kostumizaciji”, objasnio je Petrović.

Trenutno se naša ekonomija bazira na spoljnim faktorima, stranim direktnim investicijama, eksternim tehnologijama, odnosno stranom znanju i domaćoj radnoj snazi. Petrović apeluje da se okrenemo unutrašnjim resursima kojih ima i i materijalnih i i znanja koje je ključna komponenta.

Ekonomska snaga je sve manje zavisna od finansijskog kapitala, a sve više od intelektualnog kapitala. Jake su korelacije između bogatstva nacije i intelektualnog kapitala uloženog u tehnologiju i proizvodnju.

“Da biste bili bogati morate imati industriju zasnovanu na znanju. Srbija je izgubila ogroman intelektualni kapital. Do 1989. godine u industriji je zaposleno preko pola miliona ljudi, a od 1989. godine izgubili smo 687.000 radnika. Najveći deo industrije, 60 odsto čini niska tehnologija, 25 odsto srednje niska, 10 odsto srednje visoka i svega pet odsto visoke tehnologije. Ogroman uvoz koji imamo je dokaz nesposobnosti naše industrije da zadovolji naše potrebe”, jasan je Petrović.

Trenutno je definisano da je Srbiji potrebno do deset tehnoloških platformi, a osnovne su proizvodnja, hrana, energija, transport, građevina i ICT. Nacionalne tehnološke platforme su uključene u Strategiju razvoja industrije Republike Srbije od 2011. do 2020. godine.

Industrija i tehnologija stoje loše u Srbiji, a za to možemo zahvaliti i ekonomskoj politici vođenoj poslednjih deset godina. Dragan Đuričin, presednik Saveza ekonomista Srbije skrenuo je pažnju na kontradikciju ekonomske tranzicije u Srbiji da smo imali relativnu cenovnu stabilnost koja nije dovela do reindustrijalizacije i održive zaposlenosti.

“Proizvodnja je centralna varijabla u ekonomiji i ako imate proizvodnju sve ste rešili. Posle 2008. godine u svetu praovladava koncepcija da tržište nije svemoguće  i da vidljiva ruka tržišta treba da koriguje nevidljivu ruku tržišta. Ta doktrina je dominantna sada, ali poslednjih 50 godina ignorisana je, posebno na zapadu, uloga državno vođene industrijske politike. U brzorastućim privredama makroekonomske politike su samo “podmazivač” industrijskih politika. U Srbiji je preuzet i taj monetarni determinizam da idealna monetarna politika trasira ekonomiju na putanju održivog razvoja. Drugim rečima kada je inflacija pod kontrolom privreda pozitivno reaguje na ekonomske stimulanse. S druge strane, neokenzijanska teorija da država svojim trošenjem u vreme krize treba da ohrabri potrošnju i da je u redu da troši više nego što prikupi porezima, odnosno da pravi deficite, je po pravilu dovodila do inflacije bez rasta proizvodnje. Uz to imamo efekat istiskivanja privatnog sektora od strane države kod finansiranja. Fiskalna poltika nigde nije rešila problem u zemljama u tranziciji bez obzira koliko MMF na tome insistirao”, objašnjava Đuričin.

Posledica ekonomske politike kojoj je u fokusu bila samo kontrola inflacije, mada ni ona nije najbolje sprovedena jer je inflacija od 2002. do 2011. iznosila 174 odsto, a čak pet godina smo imali dvocifrenu inflaciju, bila je da imamo blizance gepove u proizvodnji i blizance deficite, budžetski i tekućeg računa.

“Neverovatnoje da je monetarna politika vođena takod a su prihodi od privatizacije posmatrani kao prilivi od izvoza i da se za taj iznos povećavala novčana masa. Zato smo imali rast inflacije i jačanje dinara. Onda je NBS tu novčanu masu sterilizovala repo operacijama sa ogromnim kamatama, koje su 2006. dostigle i 24 odsto i koje us kupovale samo strane banke koje us posle iznele taj novac. Tako smo ostali i bez industrije i bez deviza”, ističe Đuričin. On ukazuje i na tranzicioni jaz u proizvodnji od 30 odsto koji Srbija ima u odnosu na druge zemlje u tranziciji i proizvodni jaz od 45 odsto od 1989. do 2011. godine. Takođe i na podatak da je od 2002. do 2011. godine inflacija iznosila 174 odsto, a devalvacija dinara 64 odsto što jasno pokazuje da se uvoz isplatio i podsticao, a izvoz onemogućen.

“Nova ekonomska politika mora biti zasnovana na industrijskim politikama,  an e makroekonomskim. Na primer, ne može se zaustavljati povećanje cena struje zato što bi se probila projekcija inflacije NBS. To se može finansirati domaćom štednjom i investicijama. Strane direktne investicije smanjuju potencijal jer je iznošenje kapitala u matične zemlje veće od priliva kapitala. Takođe, naophodno je i investiranje iz stranih izvora, Svetske banke, EBRD, MMF-a, ali i zemalja sa velikim deviznim rezervama kao što su Brazil, Rusija, Kina ili Norveška. Monetarna politika gađanja inflacije ne može da žrtvuje nacionalne prioritete zbog inflacije. Već sedam godina predlažem uvođenje valutnog odbora, a to je rekao i nobelovac Robert Mendel koji je 2011. bio u Beogradu, ali ovde to niko ne čuje”, zaključio je Đuričin.

Iako se sada nalazi na tehnološkoj periferiji, Srbija je nekada bila deo tehnološke Evrope. Toplica Spasojević, predsednik Udruženja korporativnih direktora Srbije podseća da smo prvi imali prugu na Balkanu, između dva rata imali smo četiri fabrike aviona, a posle Drugog svetskog rata postali smo srednje razvijena zemlja i bili deo tehnološkog sveta.

“Sad smo na periferiji zbog više razloga. Deo se odnosi na geostrategijske poput sankcija, ali i pogrešne privatizacije. Takođe i neoliberalizam koji je kod nas primenjne na kaubojski način dovelo je do urušavanja sistema, ukidanje carinske zaštite bez drugih kontramera, finansijski ambijent u kome smo ugasili svoje banke, a pustili strane sa malim kapitalom preko kojih su išle transakcije u privatizaciji. Srbija je ejdna od retkih zemalja koja nije dostigla svoj predstranzicijski nivo proizvodnje. Danas je 55 odsto manja proizvodnja nego 1989. godine i 30 odsto manji BDP. Često naši političari sada govore kako su mala i srednja preduzeća ključni faktor razvoja i pozivaju se na japansko čudo. Ali u Japanu ne izvoze mala preduzeća direktno, nego preko velikih kompanija koje prave finalni proizvod Tojote, Nisana, Sonija. Mislim da Srbiji treba ministarstvo za industriju i strategija industrije. Takođe je potrebna i finansijska podrška, jer sa prosečnim kamatama od preko 10 odsto u evrima i preko 20 odsto u dinarima ne možemo biti konkurentni. Zemlja koje imaju samo trane banke i čija vlada je pod pritiskom MMF-a imaju 30 odsto više kamatne stope i sa njima one ne samo da nisu konkurentne već i gube supstancu”, upozorava Spasojević pozivajući na osnivanje razvojne banke.