ZLOČINI BEZ KAŽNJAVANJA

Značajno je da Statut Međunarodnog suda, kao i pravila međunarodnih tribunala za zločine u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi (MTBJ/MTR), izostavljaju iz svoje nadležnosti zločin agresije. U Nirnbergu, međutim, zločin agresije je bio smatran „ne samo međunarodnim zločinom“ nego i „najvišim međunarodnim zločinom koji se razlikuje od drugih ratnih zločina samo po tome što u sebi sadrži celinu nagomilanog zla“. Grupe za odbranu ljudskih prava kao što su Amnesti internešenel i Hjuman rajts voč (HRW) takođe izostavljaju agresiju iz prikladnog područja istraživanja. Braneći ono što su nazivali zvaničnom politikom „neutralnosti“ po pitanju rata i mira dok su se SAD i Velika Britanija spremale da pokrenu agresiju protiv Iraka marta 2003, HRW je objasnio da „ne ulazi u procenu odluke o ulasku u rat“ i „ne podržava, ali se i ne protivi pretećem ratu sa Irakom“. „Ne razmatramo da li su opasnosti rata po civile u Iraku i obližnjim državama manje ili veće od opasnosti neratovanja po američke ili savezničke državljane – ili na kraju, iračke civile. Ne komentarišemo žestoku raspravu o zakonitosti načela ’preventivnog odbrambenog rata’ koje predlaže predsednik Džordž Buš, ili o potrebi odobrenja rata od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.“

Prilagodjavanje potrebama moćnih

Ovaj izgovor „neutralnosti“ svakako potiče od želje Amerike da ona i njeni klijenti imaju slobodu da čine najviši međunarodni zločin, a time i užasne masovne zločine, što su i radili dugo godina, bez ikakvog kažnjavanja. Prilagođavanje „međunarodnog prava“ ovom principu isključivanja i prihvatanje istog principa od strane medija i intelektualaca bliskih vlasti – jasno nam govori da je sistem lepo prilagođen potrebama moćnih.

Kako u Statutu tako i praktično, Međunarodni krivični sud nije bio ništa bolji od ad hoc tribunala za Jugoslaviju i Ruandu. Kao i oni, Sud vrši selektivnu istragu, selektivno sudsko gonjenje, a sa druge strane dopušta selektivnu nekažnjivost.

Istorija zločina velikih sila protiv mira, zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina, etničkog čišćenja i genocida pokazuje da je rasizam u centru imperijalnog projekta. Moćnici u središtu tog projekta nekako su uvek bili svetle puti, Evropljani ili Severnoamerikanci, dok su im žrtve bile tamnije puti. Osvajanje zapadne hemisfere i istrebljenje svih njenih starosedelačkih naroda izvršavano je tokom mnogih decenija, sa vrlo skromnim otporom moralno prosvetljenog hrišćanskog sveta. Trgovina afričkim robovima prouzrokovala je milione smrti tokom početnog zarobljavanja i prekookeanske plovidbe, a nakon toga je sledilo okrutno ponižavanje preživelih. Stalni masakri i podjarmljivanje Afrikanaca u samoj Africi počivaju na „neospornom verovanju u urođenu nadmoćnost bele rase... kamenu temeljcu imperijalnog stava“ koji je bio od suštinskog značaja u pokušaju da se biznis masovnog ubijanja učini „moralno prihvatljivim“, kako piše Džon Elis. „U najboljem slučaju, Evropljani su gledali na one koje su ubijali sa malo više od podrugljivog prezira.“ Ova dinamika je uvek propraćena procesom projekcije, gde su žrtve pokolja i razvlašćenja prikazane kao „bezdušni indijanski divljaci“ (Deklaracija o nezavisnosti) od strane rasističkih divljaka koje su nadmoćnije oružje, pohlepa i nemilosrdnost osposobili da osvoje, unište i istrebe.

Demonizacija istinskih žrtava

Vodeće ustanove danas su možda složenije od onih pre petsto ili pet hiljada godina, ali u suštini ne funkcionišu ništa drugačije od svojih prethodnica iz prošlih vekova. Veliki agresori projektuju svoje najružnije osobine na svoje žrtve („teroristi“, „militantni“, religiozni „fašisti“ i „etnički čistači“ koji su danas u vestima dvadeset četiri sata dnevno), čak i kada sami ubijaju na drugoj polovini zemaljske kugle u ime svoje domovine. Demonizacija istinskih žrtava i upravljanje zločinima nikada nisu bili bitniji i drže u neznanju stanovnike imperijalnih sila koji uvek podržavaju masakre. Put od „odgovornosti belog čoveka“ do režima selektivnih „ljudskih prava“ i „međunarodne pravde“ brža je prečica nego što bi njegovi današnji putnici hteli da veruju. Zapadnjački „liberali“ koračaju za istom zastavom kao i njihovi desničarski konkurenti a često ih i nadmaše, čim im se preda krvavi ministarski portfolio sa novim natpisom u kojem piše „Promene u koje možemo da verujemo“.

Tako je Suzan E. Rajs, Obamin ambasador u Ujedinjenim nacijama, dugo bila „zastupnik dramatičnog delovanja protiv genocida i masovnog ubijanja“, izveštavao je Njujork tajms. Kao i većina njenih savremenika, Rajsova veruje da postoji „narastajuća međunarodna norma koja priznaje ’odgovornost za zaštitu’ velikog broja nedužnih civila koje čeka smrt, i čije vlade neće ili ne mogu da ih zaštite“. „I nikada“, dodaje ona, „nije međunarodna odgovornost za zaštitu bila više obavezujuća nego u slučajevima genocida“. Ali kao što je to slučaj i sa ostatkom američke elite koja kreira politiku, za Rajsovu je neosporno da ova navodna norma funkcioniše samo u jednom pravcu − iz Vašingtona prema ostatku sveta − a da su Sjedinjene Američke Države glavni zakonodavac, policajac, sudija i porota. „Međunarodna zajednica ima odgovornost da zaštiti civilno stanovništvo od narušavanja međunarodnog humanitarnog prava kada države nisu voljne, ili su u nemogućnosti da to same urade“, rekla je Rajsova u svom inauguracionom obraćanju Savetu bezbednosti krajem januara 2009. Izdvajajući „pet miliona smrti“ u Demokratskoj Republici Kongo, pobunjeničku Božju vojsku otpora (LRA) u Ugandi koja „već mnogo godina teroriše civilno stanovništvo“, i „genocid u Darfuru“, Rajsova je nastavila „da su SAD nepokolebljive u svojoj obavezi da obezbede ljudska prava i privedu kraju narušavanje međunarodnog humanitarnog prava, kako u vezi sa Ujedinjenim nacijama, tako i kroz sopstvene misije širom sveta.“

Primetno je da popis stanovništva vrednog zaštite u Centralnoj Africi, koji Rajsova navodi, ne pominje veliki broj mrtvih koje su za sobom ostavili klijenti SAD, Museveni i Kagame, i koji su još od 1996. uveliko među sobom raskomadali Demokratsku Republiku Kongo, uzrokujući tako petnaest puta veći broj mrtvih od „genocida u Darfuru“. (U nastavku videti „Ruanda i Demokratska Republika Kongo“, kao i „Zaključne napomene“.) Rajsova, naravno, ničim nije priznala ulogu svoje vlade u narušavanju međunarodnog humanitarnog prava i Povelje Ujedinjenih nacija, kao i u masovnim ubijanjima. Navodna dužnost međunarodne zajednice da „zaštiti civilno stanovništvo“ jednostavno ne stiže do žrtava vlade za koju radi Rajsova.

Odbrana žrtava zavisi od toga ko su mučitelji

Razmotrimo kako se Irak, jedno od najvećih poprišta užasnih masovnih zločina u poslednje tri decenije, uklopio u trenutnu doktrinu odgovornosti za zaštitu. Izražavajući stav koji je klasičan među zastupnicima odgovornosti za zaštitu, Međunarodna koalicija za odgovornost za zaštitu tvrdi da američko-britanska invazija Iraka nije mogla da se opravda „humanitarnim“ povodima. Iako su se „teška narušavanja ljudskih prava dogodila u Iraku osamdesetih i devedesetih godina, ovi zločini nisu počinjeni, niti su uopšte bili mogući tokom vojne intervencije 2003“. Zbog toga invazija „nije ispunjavala kriterijume koji ozakonjuju upotrebu vojne intervencije“.

Ovaj argument je jedinstven, kako zbog onoga što uzima u obzir, tako i zbog onoga što izostavlja. Primetimo da, po odluci ove Koalicije, relevantno pitanje jeste da li je vlada Iraka činila „teška narušavanja ljudskih prava... za vreme vojne intervencije 2003.“ Ostalo je neispitano da li su i SAD i Velika Britanija bile odgovorne za teška narušavanja ljudskih prava dok su sprovodile „sankcije masovnog uništenja“ (1990−2003), da li su bile na ivici i da preteraju u narušavanju ljudskih prava kada su upale u Irak (2002 − početak 2003), kao i da li su zapravo i narušile ljudska prava u periodu od 19. marta 2003. i nadalje, sa više od milion mrtvih Iračana, i sa milionima proteranih iz svojih domova. (Pogledati „Invazija i okupacija Iraka“.) Tokom ovog globalnog iskušenja načela „odgovornosti za zaštitu“ u prvoj deceniji dvadeset prvog veka, njegovi zagovornici mogu slobodno da raspravljaju o potrebi američko-britanske invazije da se zaštiti stanovništvo Iraka od iračkog režima. Ali ni ovi, a ni bilo koji drugi zagovornici tog načela, ne pokreću uopšte pitanje potrebe vojne intervencije kako bi se zaštitilo iračko stanovništvo od američko-britanskih napadača. SAD i njihovi saveznici jednostavno ne mogu da ubiju dovoljno veliki broj stranih državljana kako bi entuzijasti ovog načela i Krivičnog suda predložili da se pozovu na to načelo, kao i na Međunarodni krivični sud da ih u tome spreči.

Ovo znači da zauzimanje za žrtve od strane predstavnika i zagovornika Međunarodnog suda i načela odgovornosti za zaštitu zavisi od toga ko su mučitelji. Ako su počinioci vlada Sudana ili LRA u Ugandi ili neke nevladine grupe koje funkcionišu unutar Demokratske Republike Kongo i Centralne Afričke Republike, onda žrtve zaslužuju njihovu pažnju, onda je patnja tih žrtava bitna, i američki ambasador je spreman da optuži te mučitelje pred svetom. Ali ako je reč o žrtvama Snaga narodne odbrane u Ugandi ili Patriotskog fronta u Ruandi, onda one spadaju u ogromnu grupu ljudi koji su nedostojni naše pažnje i zaslužuju samo usputno pominjanje.