ZLIKOVAČKI GEOCID: RUANDA

Već smo napisali da je raspad Jugoslavije „možda najlažnije predstavljen niz značajnih događaja tokom poslednjih dvadeset godina“. Ali daleko krvavije i destruktivnije invazije, pobune i građanski ratovi koji su opustošili više zemalja u oblasti Velikih jezera u Centralnoj Africi, bili su u istom vremenskom periodu predmet još većih zlonamernih interpretacija.

Propagandna priča o Ruandi

Svi sektori zapadnog establišmenta u velikoj meri progutali su propagandnu priču o Ruandi koja je zamenila uloge zločinaca i žrtava. U često citiranoj studiji iz 1999. godine o „Genocidu u Ruandi“, u ime Hjuman rajts voča i Međunarodne federacije za ljudska prava u Parizu, Alison de Forž piše „da su krajem marta 1994, Hutu vođe bile odlučne da unište veliki broj pripadnika Tutsi i Hutu naroda koji su bili protiv Hutu predsednika Žuvenala Habjarimane“, i da je šestog aprila 1994, posle atentata na Habjarimanu, „mala grupa njegovih najbližih savetnika... odlučila da izvrši planirano istrebljenje“. Iako je „odgovornost za ubistvo Habjarimane ozbiljna optužba“, ona bledi u poređenju sa „odgovornošću za genocid. Znamo malo o tome ko je ubio Habjarimanu“ – što je neistinit iskaz, kao što ćemo kasnije videti – „ali znamo više o tome ko je iskoristio atentat kao izgovor da se započne ubijanje koje je planirano mesecima“ – što je sasvim tačno, ali u potpuno suprotnom smislu od onog koji prenosi De Foržova.

Priznala laži

Tokom svedočenja na glavnom suđenju četvorici bivših Hutu vojnih oficira pred Međunarodnim tribunalom za Ruandu, De Foržova je priznala da je do aprila 1992. godine, puna dvadeset četiri meseca pre nego što je „genocid“ navodno započet, „vlada Ruande već postala višestranačka vlada koja je uključivala i predstavnike Tutsija, te je već samo iz tog razloga nemoguće zaključiti da je vlada planirala genocid“. Iako je De Foržova pokušala da spase Hutu model zavere, navodeći planove pojedinih Hutu članova koalicione vlade da iskoriste svoja „zvanična ovlašćenja“ i izvedu prethodno planirani genocid, ovaj model se raspao na unakrsnom ispitivanju. De Foržova nije mogla da objasni kako su Hutu „pojedinci“ koristili svoja „ovlašćenja“ bez znanja njihovih Tutsi kolega i kolega iz Patriotskog fronta Ruande (PFR). Štaviše, bila je primorana da prizna da su ministri iz Patriotskog fronta Ruande bili u dosluhu sa PFR i njegovim ratnim planovima (koje ćemo opisati kasnije), i da nakon atentata na Habjarimanu, PFR nije samo delovao u samoodbrani od masovnih ubijanja koje su organizovali Hutui, već je započeo sopstvena masovna ubijanja. Drugim rečima, dok Hutu članovi koalicione vlade Ruande nikako nisu mogli da planiraju genocid protiv Tutsija, PFR koji su vodili Tutsi bio je dobro pozicioniran da parališe bilo kakav odgovor vlade na njegove planove – koji su bili i realizovani – da izbegne pretnju slobodnih izbora koje bi PFR sigurno izgubio, da ubije Hutu predsednika i da zemlju preuzme vojnom silom. Ipak, dramatična priznanja De Foržove pred MTR nikada se nisu pojavila u zapadnim medijima, a u svojim kasnijim izjavama, ona je do samog kraja nastavila da ponavlja zvaničnu propagandu o zaveri Hutua da izvrše genocid.

Invazija Ugande na Ruandu

Da bi se prihvatio standardni model „genocida“ moraju se ignorisati masovna ubijanja i etničko čišćenje koje je nad Hutu plemenom izvršio PFR mnogo pre perioda april-juli 1994, i koja su počela kada su snage Ugande pod predsednikom (i diktatorom) Joveri Musevenijem napale Ruandu 1.10.1990. U svom začetku, PFR je bio jedno krilo armije Ugande, a njegov vođa, Pol Kagame, bio je direktor vojne obaveštajne službe Ugande osamdesetih godina. Invazija koju je izvršila Uganda i borbe koje su usledile nisu bile „građanski rat“, već čist slučaj agresije. Ipak, ovo nije dovelo ni do prigovora ni do prekida američko-britanske podrške. Nasuprot iračkoj invaziji Kuvajta, samo dva meseca pre toga, kojoj se Savet bezbednosti suprotstavio tražeći istog dana da Irak trenutno povuče svoje snage, u slučaju invazije Ruande od strane Ugande, Savet nije preduzeo nikakvu akciju sve do marta 1993. Nije čak odobrio ni posmatračku misiju (UNOMUR) sve do kraja juna 1993. PFR je, u međuvremenu, okupirao veći deo severne Ruande i prognao više stotina hiljada Hutu seljaka.

Sprovodili ono što je Amerika htela

Jasno je da su Museveni i PFR doživljavani kao zaštitnici američkih interesa a da je vlada predsednika Habjarimane bila na meti za odstranjivanje. Neaktivnost Saveta bezbednosti UN bila je posledica ove političke pristrasnosti. U svojoj analizi godina koje je proveo kao predstavnik američkih interesa u Africi, bivši pomoćnik državnog sekretara Herman Koen postavio je pitanje zašto su već prvog oktobra 1990, „prvog dana krize“, kako ga on naziva, „SAD automatski isključile političku opciju obaveštavanja predsednika Ugande Musevenija da je invazija Ruande od strane uniformisanih pripadnika armije Ugande potpuno neprihvatljiva, i da će nastavak dobrih odnosa između SAD i Ugande zavisiti od povlačenja PFR.“ Pitanje je naivno, ali otkriva odgovor, kao onaj na pitanje zašto su SAD lobirale za povlačenje snaga UN iz Ruande dok se odigravao „genocid“ u aprilu 1994. godine. Odgovor glasi da su armija Ugande i PFR u Ruandi sprovodili ono što je Amerika htela.

SAD i njihovi saveznici su se veoma trudili, ranih devedesetih, da oslabe vladu Ruande, forsirajući napuštanje mnogih ekonomskih i društvenih plodova socijalne revolucije iz 1959, učinivši tako vladu Habjarimane manje popularnom i pomažući učvršćivanje ekonomske moći Tutsi manjine. Na kraju, PFR je uspeo da postigne legalno vojno prisustvo unutar Ruande, zahvaljujući nizu prekida vatre i drugih sporazuma koji su doveli do mirovnog dogovora u Aruši, avgusta 1993. Nametnut vladi Ruande od strane SAD i njihovih saveznika, dogovor je zahtevao „integraciju“ oružanih snaga Ruande i PFR i „prelaznu“ koalicionu vladu dok se ne održe nacionalni izbori 1995. Ovaj dogovor je pozicionirao PFR za krvavo rušenje relativno demokratske koalicione vlade i preuzimanje Ruande pomoću diktature manjine.

Američka potpora u medijima i na sudu

Kao što smo već sugerisali, ustanovljena linija podele na zločince i žrtve, zahteva potiskivanje krucijalne činjenice da su obaranje vladinog aviona kojim su se predsednik Ruande Žuvenal Habjarimana i predsednik Burundija Siprijen Ntarjamira vraćali u Kigali 6. aprila, pri čemu su svi poginuli – izveli komandosi PFR i da je ovo obaranje PFR planirao kao najvažniji, prvi udarac u svom konačnom napadu na vladu. Iako su masovna ubijanja usledila nakon ovog ubistva, pri čemu je PFR brzo slamao svaki vojni otpor naslednika Habjarimanine koalicione vlade i učvršćivao svoju vlast u Ruandi, ovi primarni izvršioci genocida bili su, i još uvek su, prikazani kao herojski branioci nacionalnog jedinstva Ruande protiv Hutu „ekstremista“ i Interhamve milicije, pravih žrtava PFR.

Prihvatanje pomenute linije podele zahteva i odbacivanje ključne izreke presude MTR iz decembra 2008. Ovo osmogodišnje suđenje četvorici bivših visokopozicioniranih pripadnika vojske Ruande, rezultiralo je oslobađanjem optuženih od najozbiljnije optužbe Tribunala: da su učestvovali u navodnoj zaveri za genocid protiv Tutsi manjine. Upravo obrnuto, Sud je jednoglasno presudio da dokazi „upućuju na pripreme za političku ili oružanu borbu za vlast i mere preduzete u kontekstu rata sa PFR koji je bio u toku, koje su upotrebljene u druge svrhe od 6.4.1994.“ Naravno, PFR je bio taj koji je organizovan da započne „oružanu borbu za vlast“ protiv Hutu većine u Ruandi nekoliko godina pre aprila 1994. Pošto je njegova Tutsi baza činila manjinu u zemlji (najviše 15%), PFR je shvatio da će pretrpeti gotovo siguran poraz na slobodnim izborima koji su bili predviđeni dogovorima iz Aruše. Ali to da je sam PFR organizovao atentat na Habjarimanu i masovna ubijanja koja su usledila, uvek je bilo potpuno van domašaja MTR. Iako nije uspeo da optuži nijednog Hutua za zaveru za genocid, MTR nije nikad razmatrao ideju zavere PFR, nezavisno od toga što je PFR ubrzo oborio vlast Hutua i zauzeo Ruandu. Ovo, verujemo, dolazi od američke i savezničke potpore PFR koja se odrazila na medije, intelektualne humanitarce i nevladine organizacije, kao i na postupanje MTR.

Pitomac iz Fort Livenvorta

Pol Kagame i PFR bili su američke marionete od njihovog nastanka, osamdesetih godina u Ugandi. Alan Stem, stručnjak za Ruandu koji je nekad služio u Specijalnim jedinicama američke vojske, primetio je da je Kagame „proveo dosta vremena u Fort Livenvortu... neposredno pred genocid 1994.“ Fort Livenvort je škola za komandni kadar američke vojske, gde se njene zvezde u usponu obučavaju na putu ka generalskom činu. Obuka koju tamo dobijaju služi za operacije velikih razmera. To nije planiranje sitnih logistika. Nisu taktike. To je planiranje invazija.

I, navodno, „Kagame je lepo napredovao“. Do 1994. Kagameov PFR imao je složen plan za preuzimanje vlasti u Ruandi koji je, u svojoj završnici, u velikoj meri „ličio na američku invaziju Iraka 1991“, kao i kadrove i opremu potrebnu da se plan izvrši. Stem dodaje da je PFR započeo konačni napad na vladu Ruande skoro odmah posle atentata na Habjarimanu, sat-dva nakon pada njegovog aviona, sa „50.000 vojnika PFR koji koordinisano kreću u akciju na dva fronta.“ To očigledno „nije bio plan koji je urađen na brzinu“.

Nedostatak teorije o zaveri Hutua koja je, iako implicitno odbačena od strane MTR, i dalje bila u žiži interesovanja zapadnog establišmenta jeste u tome što ne obuhvata odgovornost PFR i Kagamea za pokretanje događaja (obaranje Habjarimaninog aviona dok se približavao Kigaliju), kao i neverovatnu brzinu i koordinisanu prirodu njihove oružane reakcije koji dodatno upućuju na detaljno planiranje i na sasvim drugu grupu zaverenika.

Ko je iskoristio atentat?

Tu je i činjenica da su navodni Hutu počinioci „genocida“ oboreni sa vlasti, uz više miliona Hutua prognanih iz Ruande do 4. jula 1994, kada je PFR osvojio Kigali. Takođe, vidimo da je Vašington pre kraja jula povukao diplomatsko priznanje oborene vlade i priznao PFR – „entitet koji je, u stvari, kontrolisao Ruandu“, objasnio je predstavnik Stejt departmenta.

Vidimo da je istovremeno Vašington počeo da šalje trupe i pomoć velikih razmera u Kigali, nakon što je lobirao i u Savetu bezbednosti izglasao 21. aprila odluku o povlačenju svih trupa UN i pored protesta ambasadora Ruande, pomažući time masakr i osvajanje vlasti PFR. Da je priča o tome „ko je iskoristio atentat kao izgovor“ zaista istinita, slučaj Ruande bio bi prvi u istoriji gde je manjina, izložena torturi od strane svojih mučitelja, isterala sa vlasti te iste mučitelje i preuzela kontrolu nad zemljom – sve u razmaku od manje od sto dana. Smatramo da je ovo krajnje neverovatno.

Do istog zaključka dolazi i ceo korpus važnih, ali neobjavljenih istraživanja. Ispitivanje iz jula i avgusta 1994, koje je finansirao Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) i koje je imalo zadatak da dokumentuje Hutu masakre nad Tutsima je, umesto toga, otkrilo masakre dvadeset pet do četrdeset hiljada Hutu civila u oblasti pod kontrolom PFR, tako da je UNHCR učinio neuobičajen korak sprečavanja povratka Hutu izbeglica u Ruandu kako bi ih zaštitio. Njujork tajms je preneo izveštaj Roberta Gersonija u kome se navodi „nepogrešiv model ubijanja i progona kojima je bilo izloženo Hutu stanovništvo od strane vojnika PFR“. Gersonijev izveštaj „izazvao je žestoku raspravu unutar svetske organizacije i doveo do toga da generalni sekretar zahteva da zvaničnici UN više ne razmatraju to pitanje“, pokušavajući da umiri PFR i, što je još važnije, njegove zapadne sponzore. Zvanično, izveštaj „ne postoji“ u UN, a Gersoniju je naloženo da nikada ne raspravlja o svom izveštaju (zabrana koju je on uglavnom poštovao).

Memorandum napisan u septembru 1994. za državnog sekretara Vorena Kristofera navodi da je tim UNHCR „zaključio da se pojavila šema ubijanja“ u Ruandi, gde su „PFR i Tutsi ubijali deset hiljada Hutu civila mesečno, pri čemu je PFR odgovoran za 95% ubistava“. Memorandum dodaje „mišljenje tima UNHCR da je svrha ubijanja bila kampanja etničkog čišćenja delova južne Ruande za naseljavanje Tutsija. Ubijanje je takođe imalo za cilj smanjenje muške Hutu populacije i obeshrabrivanje izbeglica kako se ne bi vraćali i tražili svoju zemlju“. Ova kampanja ima dodatni značaj jer se južna Ruanda graniči sa severnim Burundijem gde su Tutsi već dugo većinsko stanovništvo.

Sa svoje strane, američki profesori Kristijan Davenport i Alan Stem procenili su da je od aprila do jula 1994. bilo više od milion žrtava u Ruandi. Zaključili su da je „većina žrtava bila Hutu, a ne Tutsi“.

Ko je ubio predsednika?

Mi takođe znamo mnogo više o tome „ko je izvršio atentat na Habjarimanu“. U jednoj od najznačajnijih, i takođe neobjavljenih priča o „genocidu“, bivši istražilac MTR Majkl Hurigan još 1996–1997. prikupio je dokaze na osnovu svedočenja tri insajdera PFR koji su potvrdili „direktnu umešanost u raketni napad na predsednički avion 1994.“ i koji su „konkretno implicirali direktnu umešanost Kagamea“ i drugih članova PFR. Ali kada je, početkom 1997, Hurigan predao svoje dokaze glavnom tužiocu MTR Luizi Arbur, ona je bila „agresivna“ i „neprijateljski raspoložena“, navodi Hurigan u svom svedočenju iz 2006, i obavestila ga da je „istraživanju došao kraj jer je to, po njenom mišljenju, bilo van mandata MTR“ – odluka koja je zaprepastila Hurigana. Ovaj dokaz odbacio je i prethodni glavni tužilac MTR Ričard Goldston, rekavši jednim danskim novinama da je atentat „jasno povezan sa genocidom“ pošto je bio „okidač koji je pokrenuo genocid...“ Neobjavljivanje dokaza o izvršiocima atentata bilo je od presudnog značaja na Zapadu, jer bi delovalo čudno da su „okidač“ za „genocid“ povukli ne zvanično imenovani Hutu razbojnici, već Tutsi pobednici u sukobu, PFR, koji su dugo imali podršku SAD i njihovih saveznika (i koji su, vrlo je moguće, pomogli ubicama). Bilo je važno sakriti činjenicu da su prvog Hutu predsednika Burundija Melkiora Ndadajea ubili Tutsi oficiri njegove armije oktobra 1993. godine – akcija koju je PFR slavio i koja je unela strah među Hutu stanovnike Ruande.

Daleko opsežnije osmogodišnje istraživanje vodio je francuski sudija Žan-Luj Brigijer sa zadatkom da ispita smrt tri francuska državljanina koji su upravljali vladinim avionom koji je oboren u aprilu 1994. Zaključak ovog istraživanja bio je da je atentat usledio nakon Kagameovog odbijanja Sporazuma o podeli vlasti iz Aruše u avgustu 1993, i da je za Kagamea „fizička eliminacija“ Habjarimane bila od suštinskog značaja za dostizanje cilja – preuzimanje vlasti u Ruandi. Brigijer je izdao devet naloga za hapšenje visokopozicioniranih članova PFR bliskih Kagameu i zahtevao da MTR, sa svoje strane, preuzme sudsko gonjenje Kagamea jer, prema francuskom zakonu, Brigijer nije imao pravo da izda nalog za hapšenje državnog poglavara.

Najtačnije što možemo reći, postojanje Huriganovog dokaza pomenuto je samo jednom u dva američka lista (Los Anđeles tajms i Sijetl tajms), a nikada u Njujork tajmsu, Vašington postu ili Vol strit žurnalu. Brigijerova otkrića pomenuta su u više američkih listova (pronašli smo šesnaest), uključujući tri kratka navoda u Vašington postu, duži izveštaj u Los Anđeles tajmsu (preštampan u Sijetl tajmsu), i po jedan promotivni tekst u Njujork tajmsu i Vol strit žurnalu – ukupno devedeset četiri reči. Zanimljivo, američki mediji su često izveštavali o Brigijerovom radu u borbi protiv terorizma, uključujući više desetina pominjanja u Njujork tajmsu i Vol strit žurnalu. Ali kada tražimo u američkim medijima informacije o Brigijerovoj osmogodišnjoj istrazi povodom masovnih zločina u Ruandi, slučaju čiji je predmet bio američki klijent-agent kao primarni zločinac – njihovo interesovanje svodi se na nulu. Funkcioniše sistem propagande.

Ogromne laži o Ruandi sada su institucionalizovane i deo su opšteg (ne)razumevanja na Zapadu. U stvarnosti, Pol Kagame iz Ruande jedan je od najvećih masovnih zločinaca našeg vremena. Ipak, zahvaljući mitu koji ga okružuje, on uživa ogromnu popularnost kod svojih vašingtonskih pokrovitelja. Imidž velikog ubice pretvoren je u imidž časnog spasioca koji zaslužuje podršku Zapada.