ZAGLUŠUJUĆE ĆUTANJE ZAPADNOG ESTABLIŠMENTA

Kao što smo pokazali, stotine hiljada iračkih žrtava dugotrajnih „sankcija masovnog uništenja“, bile su namerno ubijene politikom čije su posledice Amerika i Britanija i razumele i želele. Njihovi izvršioci čak su javno izjavljivali „da je bilo vredno toga“.

Milion i više iračkih smrti od 2003. do 2009. direktno su proistekle iz „najvišeg međunarodnog zločina“ koji su izvršili američki i britanski osvajači Iraka, kao i raseljavanje iračke populacije, uporedivo sa pet miliona koje pominje Moreno-Okampo kao „kolektivni“ broj za različita poprišta u Africi, a daleko veći od broja raseljenih u Darfuru.

Dovoljne i nedovoljne žrtve

Takođe je zapanjujuće da je isti argument praga ozbiljnosti navela i Kancelarija tužioca Tribunala za bivšu Jugoslaviju, kada se od nje tražilo da ispita bombardovanje Srbije 1999. od strane NATO-a predvođenog Amerikom. Karla del Ponte je odbila da otvori zvaničnu istragu o mogućim zločinima NATO-a, na bazi toga što je dokumentovani broj od četiri stotine devedeset pet Srba koje su ubile NATO snage nedovoljno veliki – „jednostavno nema dokaza za neophodnu osnovu za optužbu za genocid i zločine protiv čovečnosti“. A samo godinu dana ranije, njena prethodnica Luiz Arbur, odlučila je da je tri stotine četrdeset četiri mrtva kosovska Albanca prešlo prag podnošljivosti, i predstavljalo neophodnu osnovu za optužbu, odnosno za podizanje optužnice protiv jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, što je Sud trenutno odobrio, iako je samo četrdeset pet njih ubijeno pre početka NATO bombardovanja.

Predstavnik NATO-a za štampu Džejmi Šej ovako je objasnio podlogu za odluke MKS u primeni sopstvenog statuta: „Bez zemalja NATO-a ne bi bilo Međunarodnog suda pravde, ne bi bilo Međunarodnog suda za zločine u bivšoj Jugoslaviji, jer su zemlje NATO-a na čelu onih koji su ustanovili ova dva Suda, koji ih finansiraju i koji dnevno podržavaju njihove aktivnosti. Mi podržavamo, a ne kršimo međunarodno pravo.“

Međunarodni tribunal za zločine u bivšoj Jugoslaviji optužio je Miloševića za ubistvo tri stotine četrdeset četiri kosovska Albanca u vreme punih ratnih dejstava, a srpska ubijanja u Srebrenici i Račku izazvala su ogromne strasti na Zapadu, kao i niz optužnica i istraga protiv ključnih srpskih ličnosti. S druge strane, memorandum upućen američkom državnom sekretaru u septembru 1999. u kome se navodi da Patriotski front Ruande, predvođen Polom Kagameom, ubija „deset i više hiljada Hutu civila mesečno“ odbili su Klintonova administracija, Ujedinjene nacije i mediji, a Kagame je pretvoren u afričkog „Abrahama Linkolna“ (Filip Gurevič). Zaista, slobodni svet je tiho podržavao Kagamea i njegov PFR koji su proširili svoja teritorijalna osvajanja i masakre na Demokratsku Republiku Kongo. Kao što smo naglasili, Kagame je obučavan u Fort Livenvortu, i uživao je neprekidnu američku podršku dok je planirao i izvodio nasilnu promenu režima u Ruandi. Kagame je kao ubica zasenio Idi Amina, ali njegov imunitet posledica je ovog modela usluga i podrške.

Kultura nekažnjivosti

Na ovaj i mnoge druge načine pokazuje se globalna kultura nekažnjivosti. Amerika i njeni saveznici dobijaju dozvole za svoje „najviše međunarodne zločine“, kao i za sveukupno „akumulirano zlo“ koje iz njih proizilazi. Kada je Savezna Republika Jugoslavija tražila od Međunarodnog suda pravde da izda zabranu za deset zemalja NATO-a koje su je u to vreme, u proleće 1999, bombardovale, SAD su odgovorile Sudu da nisu „saglasne sa nadležnošću Suda u ovom slučaju i da, u nedostatku te saglasnosti, Sud nema nadležnost da nastavi sa procesom“. Već 2. juna 1999, dok je Jugoslavija još bila pod napadom NATO-a, Sud je doneo odluku da „nema nadležnost“ da razmatra žalbu Jugoslavije protiv SAD i nema pravo da zabrani agresoru da nastavi svoje napade. MSP „ne može da odlučuje u sporu između država, bez saglasnosti tih država o njegovoj nadležnosti“, složilo se dvanaest od petnaest sudija. Kako su SAD primetile da „nisu dale saglasnost na nadležnost... i to neće ni učiniti“, MSP je ostao bez alternative: „u nedostatku saglasnosti SAD... Sud ne može da vrši svoju nadležnost...“

Potpuno je suprotna retorika koju koristi MKS protiv predsednika Sudana. Ovaj često najavljivani pomak u univerzalnoj nadležnosti – prvi je nalog za hapšenje ikada izdat protiv jednog državnog poglavara na funkciji. MKS je napao još jednog crnog Afrikanca čija su ubijanja izluđivala velike bele severne sile, ali je ustuknuo na granici NATO-a i njegovih saveznika. Ne samo da njihove agresije uz kršenje Povelje Ujedinjenih nacija i užasni masovni zločini prolaze nekažnjeno nego i njihove značajne ličnosti koje postupaju u svojim zvaničnim nadležnostima – više no ikada ostaju van domašaja međunarodnog prava. U ovoj prvoj deceniji dvadeset prvog veka Amerika, njeni saveznici i njeni klijenti – ali ne i njihovi neprijatelji iz Podsaharske Afrike i drugde – i dalje koriste globalnu kulturu nekažnjivosti koju su veliki nejednaki oduvek uživali, nekažnjivost koja nema korene ni u njihovoj dobroti ni u njihovoj pravičnosti, već u superiornosti njihove ekonomske i političke moći, i ni u čemu više.

Moralni promašaji

Nesposobnost bilo kog sektora američkog establišmenta da sagleda da su ljudska i materijalna razaranja u Jugoistočnoj Aziji i na Srednjem istoku posledica ne slučaja, a još manje greške, već smišljene politike koja proizvodi takav rezultat, spada u najveće intelektualne i moralne promašaje u američkoj istoriji. Ako izraz poricanje genocida uopšte ima ikakvu vrednost, onda je to u uobičajenoj praksi najbogatijih i najobrazovanijih klasa u svetu.

Tako, ljudska sposobnost da masovne zločine ignoriše ili ih ozloglasi, u zavisnosti od toga da li ih činimo mi ili ih čine naši neprijatelji, primetna je i danas, kao i bilo kada u istoriji. Pulicerova nagrada za dokumentarno novinarstvo 2003. godine uručena je za traktat čiji je autor doveo do savršenstva podizanje ove razlike na nivo umetnosti; a tokom ove decenije, intelektualci zagovornici „humanitarnih“ ratova tiho su svoju pažnju sa Bošnjaka, Tutsija i kosovskih Albanaca skrenuli na problem Darfuraca ili Libanaca, Tibetanaca, Burmanaca, iranskih žena i studenata (i sličnih). Opštepoznato je kako malo pažnje novi humanitarci obraćaju na pitanje zašto su ovi ljudi odjednom podignuti na nivo vrednih žrtava, pre i nakon što korist od njih na geopolitičkoj sceni dođe i prođe.

Baš kao što čuvari „međunarodne pravde“ tek treba da nađu jedan jedini zločin koji su protiv obojenog naroda počinile velike bele severne sile, a koji prelazi prag tolerancije, isto tako i svi učtivi razgovori o „odgovornosti za zaštitu“ i „zaustavljanju nekažnjivosti“ nisu nijednom prošireni na žrtve istih tih sila, bez obzira koliko teški bili zločini. Zapadni establišment je požurio da proglasi „genocid“ u Bosni i Hercegovini, Ruandi, Kosovu i Darfuru, i agitovao je za sudove koji će počinioce pozvati na odgovornost. Ali je zaglušujuće njegovo ćutanje o zločinima koje su počinili njegovi režimi protiv naroda u Jugoistočnoj Aziji, Centralnoj Americi, Srednjem istoku i Podsaharskoj Africi. To je „politika genocida“.