UBIJANJE FARAONA I POLITIČKI ISLAM

„Ubio sam faraona! Ne plašim se smrti“, trijumfalno je uzviknuo vođa atentatora iz Muslimanskog bratstva, odmah nakon ubistva predsednika Egipta Anvara el Sadata 1982. godine. Reč „faraon“ je upotrebio imajući u vidu njeno značenje u Kuranu, kao i u Bibliji – paganski tiranin koji tlači Božije ljude. Nakon tog zločina, predsednik Egipta je postao Hosni Mubarak, „faraon“ koga su građani te zemlje svrgnuli sa vlasti primenom masovnih protesta od 25. januara do 11. februara 2011. godine.

Tunišanin Muhamed Buazizi (26), inženjer bez posla, očajan i ponižen, polio se benzinom i zapalio 17. decembra 2010. godine (Buazizi se bavio prodajom povrća i voća na pijaci i brinuo o majci, četvorici braće i tri sesstre. Pošto je odbio da plati mito, inspektori su uništili njegovu tezgu sa robom, a njega fizički i psihički terorisali).


Smotra pobunjenika negde na ratištu u Libiji

Epidemija "jasmin revolucija"

Veruje se da Buazizi nije pretpostavljao da će svojim samoubistvom „ubiti“ tuniskog „faraona“ Bena Aliju (74). Naime, nezadovoljni građani Tunisa su ga masovnim protestima zbog ogromne nezaposlenosti i siromaštva prinudili da 14. januara avionom pobegne u Saudijsku Arabiju gde je, potom, umro. Pogotovo, Buazizi nije pretpostavljao da će tuniska „Jasmin revolucija“ poput epidemije akutno „zaraziti“ oko 300 miliona Arapa koji već tri meseca javno ( na ulici) izražavaju želju da smene vladare u svojim zemljama. Egipćani su u tome bili uspešni, građani Alžira, Bahreina, Jemena, Jordana, Sirije, Saudijske Arabije... pokušavaju da ostvare takav cilj, a Libijci su potonuli u građanski rat i pobunjenici pokušavaju da uz inostranu vojnu potporu ubiju svog „faraona“.

Očevidno je da su građani zemalja u Severnoj Africi i na Bliskom Istoku veoma nezadovoljni diktatorskim višedecenijskim političkim režimima koji su prvenstveno proizveli siromaštvo, veliku stopu nezaposlenosti, enormni rast cena hrane, korupciju, opšte beznađe i represiju. To pokazuju namerom da ih radikalno reformišu – politički, ekonomski i socijalno. Njihovi „karavani oslobođenja“ kombinovani sa „danom gneva“ ukazuju na odlučnost da se izbore za bolji kvalitet života od dosadašnjeg, pre svega da dobiju slobodu, posao i bolji standard.

Fundamentalisti i ulične revolucije

Međutim, iako postoje mnogi argumenti koji potvrđuju njihovu rešenost da „osvoje“ demokratiju, muslimanski fundamentalisti predstavljaju veliku nepoznanicu u ovim uličnim revolucijama. Stoga, uputno je zapitati se, kakva jeste i kakva može da bude uloga fundamentalista i njihove uzdanice, terorističke Al Kaide u reformisanju tih društava. To otuda što oni glavni uzrok problema identifikuju u preteranoj modernizaciji koja je izdala i omalovažila autentične islamske vrednosti. Analogno tome, smatraju da je lek u vraćanju islamu i na običaje i praksu iz vremena proroka Muhameda, u sedmom veku. To podrazumeva napuštanje svih zakona i novotarija, odnosno uspostavljanje šerijatskog zakona. Sledstveno tome, njihovi najopasniji neprijatelji jesu muslimani „veroodstupnici – prozapadnjačke izdajice“ koji vladaju zemljama islamskog sveta, a prioritetan cilj njihove borbe - svrgavanje „neverujućih“ vladara („ubijanje faraona“).

Imajući na umu višegodišnju indoktrinarno-terorističku angažovanost Al Kaide na ovom prostoru, malo je verovatno da ne ostvaruje nekakav uticaj na aktuelno reformisanje arapskih diktatorskih političkih režima. Stoga, bilo bi pogubno po bezbednost građana ovih zemalja, regiona i sveta da Al Kaida i njeni saveznici kapitalizuju za svoje ciljeve opšti, narodni revolt i bunt. Time bi došlo do ponavljanja ishoda iranske revolucije (1979.), a neke informacije upozoravaju na ovakav mogući razvoj događaja.

Pozivi na stvaranje islamske države

Pođimo od dobro poznate činjenice da su kadrovi islamističkog kolektiviteta Muslimanska braća iz Egipta, Sirije, Libana, Sudana, Alžira, Iraka i Jordana imali i sada imaju ogroman doprinos u stvaranju i sistematskom osnaživanju Al Kaide. Zatim, pripadnici Severnoafričkog ogranka Al Kaide i njeni ogranci na Arabijskom poluostrvu, u Jemenu i Iraku su u 2010. godini izveli na desetine terorističkih napada u kojima je ubijeno više stotina osoba. Takođe, uputili su više pretnji terorizmom mnogim evropskim državama, pokušali su (1.1.2010.) da ubiju danskog karikaturistu Kurta Vestergarda, predsednika Francuske Nikolu Sarkozija su (17. 8. 2010.) proglasili „neprijateljem Alahu“ i izveli su teroristički napad u Stokholmu, 11. decembra 2010. godine. Najzad, treba imati u vidu da naoružani sastavi Al Kaide kontrolišu ogromne delove teritorije na severu Jemena a njeni operativci, u dosluhu sa lokalnim islamistima, ugrožavaju bezbednost Saudijske Arabije i SAD (pripremili su dva teroristička napada na teritoriji SAD).

Direktor CIA Leon Paneta je prilikom svedočenja pred Komitetom za obaveštajne poslove SAD (početkom februara 2010), pored ostalog, upozorio da Al Kaida stvara svoje ćelije na sigurnijim mestima – Jemenu, Somaliji i zemljama Magreba. Vlasti Tunisa su 10. novembra 2010. godine osudili 23 Tunišana na kazne zatvorom od dve do 20 godina za „članstvo u terorističkoj grupi izvan državne teritorije“ pod okriljem Al Kaide.

Tokom uličnih protesta i nereda u arapskim zemljama uzvikivani su i slogani „Alahu akbar“, „Ne Sulejmanu (potpredsedniku Egipta). Ne američkim agentima. Ne izraelskim špijunima. Dole Hosni Mubarak“ i „Gadafi je neprijatelj Alahu“, a u tuniskom gradu Gabes je zapaljena sinagoga.

Bila je zapažena suptilna angažovanost najveće opozicione, formalno zabranjene i najstarije islamističke organizacije u arapskom svetu Muslimanska braća, njenog političkog ogranka Front islamske akcije i najmilitantnije islamističke grupe El Gama el Islamija u obaranju egipatskog „faraona“. Ogranak Al Kaide u Iraku poznat kao „Islamska država Irak“ pozvao je (9. 2. 2011.) antivladine demonstrante u Egiptu na džihad i uspostavljanje vlasti zasnovane na islamskom zakonu. S obzirom na to da je izgledno da će Muslimanska braća učestvovati na predstojećim izborima u Egiptu, to znači da egipatski parlament može poprimiti obeležja libanskog parlamenta u čijem radu legitimno učestvuje militantni Hezbolah.

Al Kaida i Libija

Iz zatvora u Egiptu i Tunisu pobeglo je ili oslobođeno više stotina lica koja su osuđena za ekstremističko-terorističko delovanje u skladu sa „političkim islamom“ a neki islamisti su se vratili iz izgnanstva. Vođa Severnoafričkog ogranka Al Kaide čiji pseudonim je Abu Selman, (9.2.2011.) je saopštio da se njegovi borci „vraćaju iz egzila da se uključe u bitku za Libiju“, a Al Kaida je 24. 2. 2011. u posebnom saopštenju obećala pomoć pobunjenicima u Libiji. U tom pogledu najkonkretniji je bio libijski državljanin, inače visoko rangiran u Al Kaidi, Abu Jahin al-Libi koji je pobegao iz zatvora u Avganistanu 2005. godine. On je u video poruci (13. 3. 2011.) pozvao Libijce da svrgnu režim Muamera Gadafija i uspostave islamsku vlast u zemlji. Mreža slobodnih ulema Libije pozvala je (21. 2. 2011.) vernike da se suprotstave režimu Gadafija, podsećajući ih da je to njihova „sveta dužnost“. I iranski zvaničnici podržavaju svrgavanje Gadafija.

Brega-udar krstareće rakete na vojni položaj pobunjenika u Libiji

Imajući u vidu navedeno, postaje jasna pozadina slogana „Gadafi je neprijatelj Alaha“ i osnovanost optužbi zvaničnika libijskog režima da Al Kaida ima značajan uticaj na oružane sukobe u toj zemlji (Islamistička ekstremistička grupa „Islamski emirat Barka“ uspostavila je islamski emirat u gradovima Derna i Bejda, na čijem je čelu bivši pritvorenik iz Gvantanama. „Imaju radiostanicu sa srednjim talasima, počeli su da nameću nošenje burke i da ubijaju ljude koji odbijaju da sarađuju sa njima“, rečeno je 20. 2. 2011.godine ambasadorima EU u Tripoliju).

„Demokratizacija u našem regionu (Bliski istok) zapravo je islamizacija“, izjavio je (20. 2. 2011.) bivši šef izraelske vojne obaveštajne službe general Aharon Zevi Farkaš, a šef italijanske diplomatije Franko Frantini (21. 2. 2011.) uputio je sledeće upozorenje: „Možete li zamisliti samoproklamovani Islamski emirat Bengazi na granici sa EU?“.

Pomenute činjenice donekle razotkrivaju ulogu i strategiju Al Kaide i njenih saveznika u uličnim revolucijama muslimana u Magrebu. Valjda zato - zbog nemoći ili svesnog povlađivanja islamistima - ne pridaje se adekvatan značaj njihovoj kameleonskoj angažovanosti u ovim događajima. Poželjna i optimalna varijanta bi podrazumevala njihovo odustajanje od fundamentalističkih ciljeva. Ukoliko reformisanje diktatorskih režima u ovim zemljama ne rezultuje uspostavljanjem liberalne demokratije, već nadvlada „politički islam“ (dolazak na vlast radikalnih islamista), građane ovih zemalja čekaju već viđena krvava suočavanja i iskušenja kao u Iranu, Avganistanu, Iraku, Jemenu i Somaliji. S tim u vezi, važno je napomenuti da je spoljni faktor imao ogroman udeo u usponu „političkog islama“ u navedenim zemljama, a takođe ima značajnu ulogu na izvedene i aktuelne „jasmin revolucije“. Ključna dilema sastoji se u sledećem: da li će kvalitet života građana u ovim zemljama biti bolji od sadašnjeg kada se okončaju revolucionarne reforme, ili će islamisti i njihova okosnica Al Kaida razočarani karakterom izvršenih promena, odlučno krenuti u obračun sa „neprijateljima islama“?

Autor je profesor Fakulteta bezbednosti Beogradskog univerziteta