TRŽIŠNO LUDILO UDARILO U TEMELJE EVROPE

Čuveni nemački filozof Jirgen Habermas iznenadio je evropsku javnost kada je na tribini u Gete institutu u Parizu nedavno udario rukom o sto i uzviknuo: „Dosta više!“ Govorio je o propasti evropskog ideala, koji mora da bude sačuvan od „nesposobnih političara i mračnih sila svetskog tržišta“.

U međuvremenu, najnovije vesti iz Brisela, sa prekjučerašnjeg sastanka Saveta Evrope, jesu da su se lideri Evropske unije složili o primeni strožih fiskalnih mera i time se u suštini odrekli dela suvereniteta, revidirajući osnovni sporazum EU. Francuski predsednik Nikola Sarkozi rekao je da će grupa od 17 zemalja evrozone i još šest država Unije zaključiti sopstveni sporazum radi zaštite zajedničke valute. Za ovakav ishod ključan je bio stav premijera Dejvida Kamerona koji se nije složio sa strožim finansijskim pravilima koja, kako je rekao, „nisu u interesu Britanije“. Nemačka i Francuska se već neko vreme posebno zalažu da se nova pravila dodaju osnovnom sporazumu EU kako bi se tržišta uverila da će sve članice moći da otplaćuju svoje dugove i da se slična kriza evrozone, kao u prethodne dve godine, neće ponovi


Evropski političari su cinični, upozorava Jirgen Habermas

Tihi državni udar tehnokrata

U svojoj novoj knjizi - „O evropskom ustavu“ (Zur Verfassung Europas), Habermas opisuje kako se suština demokratije promenila, upravo pod pritiskom kriza i tržišnog ludila. Habermas kaže da je moć iskliznula iz ruku ljudi i premestila se na tela sumnjivog demokratskog legitimiteta, kao što je Evropski savet. Ovaj filozof sugeriše da su tehnokrate odavno sprovele - tihi državni udar.

„Angela Merkel i Sarkozi su, 22. jula 2011, postigli nejasan kompromis – koji je podložan različitim tumačenjima – između nemačkog ekonomskog liberalizma i francuskog etatizma. Svi znaci ukazuju na to da bi oboje želeli da federalizam izvršnih vlasti, na kojem počiva Lisabonski ugovor, pretvore u vrhovnu vlast Saveta Evrope, koji funkcioniše suprotno duhu tog sporazuma“, objasnio je Habermas.

Nemačka kancelarka i Sarkozi su uspostavili sistem koji je, kako kaže, „postdemokratski“. Evropski parlament gotovo da nema nikakav uticaj a Evropska komisija kao da je „suspendovana“, bez stvarne odgovornosti za ono što čini. Lisabonskim ugovorom je centralna uloga data Savetu. Habermas ovo telo naziva „anomalijom“, jer je „vladajuće telo koje se meša u politiku, iako za to nije ovlašćeno“. Evropa je trenutno takva, kaže on, da državama upravlja tržište, EU ima snažan uticaj na formiranje novih vlada u Italiji i Grčkoj, i gde je sve ono evropsko što brani, okrenuto naglavačke. Komentarišući diktate EU i gubitak suvereniteta Grčke, Habermas je užasnuto odmahivao glavom: „To je prosto neprihvatljivo, prosto neprihvatljivo.“

„Osuđujem političke partije. Naši političari već dugo nisu u stanju da teže bilo čemu osim tome da budu ponovo izabrani. Nemaju nikakvu političku suštinu, nikakva ubeđenja“, praskao je nemački filozof, koji je nedavno pre toga evropske političare optužio za cinizam i „okretanje leđa evropskim idealima“.

„Govorim kao građanin. Radije bih sedeo kod kuće, za svojim stolom, verujte mi. Ali, ovo je isuviše važno. Svi moraju da shvate da su pred nama ključne odluke. Zbog toga sam toliko angažovan u ovoj debati. Evropski projekat ne može više da opstane kao elitni modus“, istakao je Habermas.

Slično pokretu „Okupirajmo“

Der Spiegel podseća da je Habermas uvek bio tu „kada je bilo potrebno vratiti Nemačku na pravi put, drugim rečima, na njegov put – ka Zapadu, na put razuma“: 1986, kada su se nemački istoričari sporili oko toga kako da se Nemačka postavi prema svojoj ulozi u Drugom svetskom ratu, zatim posle ujedinjenja zemlje 1990, kao i tokom iračkog rata.

„Dok aktivisti pokreta ’Okupirajmo..’ odbijaju da makar jedan svoj zahtev jasno formulišu, Habermas sasvim jasno i glasno kaže zbog čega i dalje vidi Evropu kao civilizacijski projekat kojem se ne sme dozvoliti da propadne, i zbog čega je ’globalno društvo’ ne samo ostvarivo, nego i neophodno da bi se pomirili demokratija i kapitalizam. U suprotnom, kako on to kaže, rizikujemo da upadnemo u neku vrstu neprekidnog vanrednog stanja – u suprotnom, državama će upravljati tržišta... S druge strane, oni i nisu toliko različiti, live-stream revolucionari iz pokreta ’Okupiraj..’ i filozof koji i dalje piše knjige. Reč je, zapravo, o podeli posla – između analognog i digitalnog, između debate i akcije“, piše Der Spiegel.

Habermas je naveo da je posle 2008. shvatio da se proces širenja, integracije i demokratizacije ne kreće unapred automatski, sam od sebe, već da je reverzibilan „i da se, prvi put u istoriji EU, zapravo suočavamo za demontažom demokratije“. Kako kaže, nije mislio da je to moguće a, eto, „stigli smo do raskršća“.

„Politička elita zapravo nema interes da ljudima objašnjava da se važne odluke donose u Strazburu, oni se samo plaše da ne izgube vlast“, navodi Habermas, dodajući da odluke Saveta Evrope, koje utiču na svakodnevni život građana, zapravo nemaju ni legalitet ni legitimitet. Savet je sam sebi dao moć i predstavlja „model postdemokratske težnje za dominacijom“.

Građani kao „puki posmatrači“

Habermas pominje „usađeni kapitalizam“, odnosno tržišnu ekonomiju koju kontrolišu političari. Der Spiegel to plastično prevodi rečima da su „u prošlosti postojali neprijatelji; danas, postoje tržišta“. Nemački filozof ističe da države nemaju prava, „samo ljudi imaju prava“. Kako kaže, narodi i građani Evrope su istinski akteri istorije a ne države ili vlade. Ti građani su, međutim, „svedeni na puke posmatrače“. Upravo zbog toga, „EU mora da bude demokratizovana“.

„Ukoliko evropski projekat propadne, postavlja se pitanje koliko će nam vremena biti potrebno da ponovo uspostavimo neki status kvo. Setite se nemačke revolucije iz 1848. godine: kada je propala, bilo nam je potrebno sto godina da ponovo postignemo kakav-takav nivo demokratije“, upozorava Habermas.

Nemački filozof nije usamljen u stavu da EU ne funkcioniše kako treba, te da će, ako se ne promeni, na kraju samu sebe uništiti. Nobelovac Džozef Stiglic je upozorio, recimo, da „smanjiti potrošnju u javnom sektoru danas, neće rešiti problem jučerašnjeg rasipništva“.

„Oni prosto guraju ekonomije u dublju recesiju. Evropski lideri ovo vrlo dobro znaju. Svesni su da im treba razvoj. Međutim, umesto da se suoče sa sadašnjim problemima i nađu način da se pokrene razvoj, oni radije drže pridike o tome šta je neka ranija vlast trebalo da uradi... Ovo neće spasiti evro“, istakao je Stiglic.

I Marks bi se nasmejao

Profesor ustavnog prava na Univerzitetu u Parizu Dominik Ruso ocenio je za francuski Le Monde da bi se Karl Marks „samo nasmejao“, da je u mogućnosti da vidi šta se danas dešava.


Jedinstveno tržište a podeljeni narodi, kaže Dominik Ruso

„Ono što mirni protesti, štrajkovi, šetnje, Molotovljevi kokteli nisu mogli da postignu, učinilo je tržište: smenilo je premijere. Irskog Brajana Kovena u februaru, potrugalskog Hozea Sokratesa u martu, Hozea Zapatera u julu, Ivetu Radičovu u oktobru, Jorgosa Papandreua i Silvija Berluskonija u novembru. Karl Marks, koji je optuživan da je karikirao funkcionisanje buržoaske republike, danas bi se samo nasmejao da može da vidi kako je stvarnost prevazišla njegove analize“, ističe Ruso.

On objašnjava da danas tržište političarima delegira takozvani politički menadžment; da ovi ljudi misle da su slobodni da sami odlučuju; da će im, dok god njihove odluke ne ugrožavaju interese i ostaju kompatibilne sa određenim projektima, „tržišta dozvoliti da vladaju“.

„Onog dana kada političari donesu odluke koje se kose sa pomenutim interesima, tržište će ih bez po muke otpisati. I desiće se ono što se Marks nije ni usudio da zamisli – da će tržište zameniti izabrane političare Lukasom Papademosom, bivšim potpredsednikom Evropske centralne banke, i Mariom Montijem, bivšim evropskim komesarom“, navodi Ruso.

Francuski profesor se onda pita ko dobija u situaciji kada imamo „jedinstveno tržište i podeljene narode“.

„Nije normalno da Nemci preko svojih parlamentarnih predstavnika odlučuju o validnosti briselskih dogovora; ništa normalnija nije ni mogućnost da se grčki narod o ovoj validnosti izjašnjava na referendumu. Evropski narodi bi trebalo o tome zajedno da odlučuju“, ističe Ruso.

Njegov kolega, akademik Iv Šarl Zarka takođe tvrdi da zajednički suverenitet „ne treba shvatiti kao privilegiju država članica, već ono što dele narodi Evrope“. Ono što on posledično predlaže jeste radikalna promena osnove narodnog suvereniteta: „solidarnost među građanima Unije“, kako to Zarka kaže, koja će dovesti do uspostavljanja građanskih prava kako na nacionalnom, tako i na nadnacionalnom nivou.

Habermas je ovde još eksplicitniji i kaže da „demokratija jedne pojedinačne zemlje više nije u mogućnosti da se brani od zahteva ludog kapitalizma, koji prevazilazi nacionalne granice“.

Mimo „nesposobne“ javnosti

Britanski profesor na Univerzitetu u Kentu, Frenk Faredi se nadovezuje da je poslednjih meseci postalo jasno da EU ne pati od „prostog demokratskog deficita“, već da je Unija odlučila da u trenutnim uslovima krize i nestabilnosti, mora da učini da institucije vlasti budu izolovane i zaštićene od javnog pritiska.

„U Briselu i među uticajnim evropskim misliocima, ideja da običan narod ima kapacitet da odlučuje i vlada potpuno je odbačena kao, u najblažem obliku, naivna predrasuda, a u najtvrđem, kao obeležje desničarskog populizma. Kao što ćemo videti, želja da se odustane od političkih predstavnika svakako je oganičena na tehnokrate iz EU. Ne iznenađuje što se mnogim biznismenima i bankarima takođe dopadaju nove vlade Grčke i Italije, koje nisu postavljene tako što su pobedile na izborima, više nego da se radi o režimima koji bi bili odgovorni svom biračkom telu“, navodi Faredi.

Ovakvu „elitističku oholost“, kaže on, takođe dele i levičarski predstavnici i mislioci. U prilogu o krizi demokratije, dodaje Faredi, Habermas piše o nacionalnim biračkim telima kao „održavanju desničarskog populizma“, optužujući ih da su „karikature nacionalnih markosubjekata koji se zatvaraju jedni pred drugima“. Faredi dalje objašnjava da vlade širom Evrope strahuju da otvoreno svojim biračima predoče koje su srazmere problema u kojima su se našle. Ako uvedu stroge kaznene mere koje su potrebne da bi se sprečilo urušavanje ekonomije, kaže on, vlade veruju da će se narod okrenuti protiv njih. Posledica toga je da „izolovanje od javnog pritiska postaje primarni cilj“.

„Brojni komentatori pogrešno tvrde da je izgradnja političkog zaštitnog zida između naroda i institucija vlasti, prosto odgovor na pritiske sa tržišta. Tako su meki tehnokratski udari u Grčkoj i Italiji pripisani ’neoliberalizmu’ i globalnom tržištu... Nema sumnje da je finansijsko tržište ozbiljno pritislo vlast u Grčkoj i Italiji. Ali, političku elitu EU nisu morala tržišta da upravljaju. Oni su bili više nego zadovoljni da izbegnu odgovornost, krijući se iza tehnokrata i eksperata“, navodi Faredi.

Padanje na kolena pred ekspertima

U nastojanju da objasni zašto su tehnokratija i „izolovano“ donošenje odluka neophodni, prvi je po običaju bio, kaže dalje Faredi, predsednik Evropske komisije Hoze Manuel Barozo. On je naveo da su nedemokratski postavljene vlade u Grčkoj i Italiji ustoličene „ne samo zato što su tehnokratske, već i zato što je lakše očekivati od nezavisnih ličnosti da dovedu do političkog konsenzusa“.

„Barozo nije morao otvoreno da kaže da su ove ’ličnosti’ bile nezavisne, jer je prilično očigledno da je njihova glavna vrlina što su postavljene mimo biračkog tela. Za Baroza, efektno odlučivanje znači da se prvo treba rešiti procesa javne odgovornosti koji samo odvlači pažnju“, kaže Faredi.

Britanski stručnjak ističe da bankari, kao i oni koji odlučuju u EU, imaju više poverenja u „tehnokrate i eksperte“ nego u birače. Često se može čuti da su predstavnici naroda manje sposobni da se suoče sa kompleksnim problemima a naročito u poređenju sa „tehnokratama i ekspertima“.

„Naravno, većini modernih političkih institucija su potrebni saveti i mišljenja naučnika, inžinjera i stručnjaka. Ali, ono što zagovornici trenutnog tehnokratskog prevrata zahtevaju nije da političari uzmu u obzir takav jedan savet, već da mu se pokore, da padaju na kolena pred – mudrošću eksperata. Tehnokratski prevrat u svojoj još više karikiranoj formi, prisvaja i poseban karakter vladavine - vlast kojom dominiraju eksperti“, nastavlja Faredi.

Propaganda tehnokratije često se pravda, naročito tokom kriznih situacija, time da je od političke odgovornosti mnogo važniji diktat efikasnosti, kaže on.

„Tako je u jednoj od nedavnih odbrana tehnokratije navedeno da bi možda ’vredelo razmotriti činjenicu da bi privremena tehnokratska vlast bila više nego prihvatljiva, čak i neophodna u vreme krize’. Gotovo neopaženi skok od ’prihvatljivog’ do ’neophodnog’ pokazuje da kada jednom demokratija postane roba kojom se trguje u zamenu za efikasnost, onda Grčka i Italija zapravo mogu da postanu modeli za budućnost“, zaključuje britanski stručnjak.