SRBIJA PRED PRIVREDNIM I FINANSIJSKIM KOLAPSOM

Referat za naučno savetovanje „Privreda Srbije u drugom talasu krize – izgledi za 2012.“ koje u subotu 17. novembra organizuju Naučno društvo ekonomista Srbije, Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, autora Mlađena Kovačevića, prenosimo u celini.


Prof. dr Mladjen Kovačević

Uvod

Evropu, odnosno ogromnu većinu zemalja tog kontinenta zapljusnuo je tzv. novi, drugi talas ekonomske krize čije je trajanje krajnje neizvesno. Samim tim sada je nemoguće sagledati sve njegove negativne posledice, ali je jasno da su one već i sada i da će i u narednim godinama biti vrlo neprijatne. Zbog toga je za svakog makro ekonomistu, pa i mene, zaista veliki izazov da se upusti u analizu efekta te krize.

U ovom radu će se prvo ukratko ukazati na efekte svetske finansijske, odnosno ekonomske krize na Srbiju u periodu 2008-2010. Zatim će pokazati da je ekonomska kriza u Srbiji tokom 2011. godine znatno pojačana, ali da to nije posledica tzv. drugog talasa svetske ekonomske krize, a posebno dužničke krize niza zemalja u evrozoni, već pre svega unutrašnjih faktora. I na kraju rada istaći će se razlozi zbog čega Srbiji preti realna opasnost da u 2012. ili 2013. godini doživi privredni i finansijski kolaps i šta bi trebalo preduzeti da njegov intenzitet bude što manji.

1. Kako je Srbija prebrodila prvi talas svetske ekonomske krize?

Kada je u jesen 2008. god. finansijska kriza (kako se ona tada kvalifikovala) zahvatila SAD i kada se prelila u V. Britaniju, Irsku, Portugal, Island, a u manjoj meri i u niz drugih evropskih zemalja, dva potpredsednika Vlade, magistri ekonomskih nauka, zaduženi za problematiku privrede su izjavili da ta kriza neće zahvatiti Srbiju, jer će je SAD brzo prevazići, i da će naša država imati čak i koristi jer će se neki potencijalni investitori preorijentisati sa područja tih zemalja – na Srbiju (Privredni pregled 3-5. 2008). Desetak dana nakon tih njihovih priča, u referatu za savetovanje koje je organizovalo Naučno društvo sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu dokazivao sam da su oni tada bili izgubljeni u prostoru i vremenu i da će ta, kako se nazivala, finansijska kriza pogoditi Srbiju po osnovu pada izvoza, smanjenja tzv. stranih direktnih investicija, smanjenja doznaka i štednih uloga u bankama u Srbiji i po nizu drugih, ali manje važnih osnova (Kovačević, 2007, str. 43-45). Na opštu, pa i na moju žalost, pokazalo se da su moj „defetizam“ i moja „katastrofičnost“ bili opravdani. Pošto sam o negativnim posledicama svetske ekonomske krize na finansijsko-ekonomske odnose Srbije sa inostranstvom detaljnije pisao u brojnim radovima, [1] u ovom radu ću ukazati samo na neke od njih, mada treba odmah istaći da su na veliki niz negativnih pokazatelja veliki, pa čak i veći doprinos imali domaći faktori.

U 2009. g. po zvaničnoj statistici BDP je smanjen za 3,5%, a ima osnova za tvrdnju da je on smanjen za preko 6%. U istoj godini industrijska proizvodnja je smanjena za 12,6%, izvoz robe i usluga je smanjen za 2,5%, vrednost izvedenih radova u građevinstvu smanjena je za 19,9%, obim usluga u saobraćaju smanjen je za 14,9%, realni promet u trgovini na malo smanjen je za 15,0%, izvoz robe je smanjen za 20%, investicije u fiksne fondove su smanjene za 19,3%, strane direktne investicije su smanjene za 25%, a broj zvanično zaposlenih lica je smanjen za 110 hiljada lica, a još više onih koji su ranije radili u „sivoj zoni“, a stopa nezaposlenosti se povećala sa 14,4% na 16,9% i td.

Zvaničnici, ali i niz akademskih ekonomista su krajem 2008. i tokom 2009. sve navedene nedaće Srbije objašnjavali samo eskalacijom svetske ekonomske krize, što je bilo potpuno neopravdano. Uz to, oni su isticali da je Srbija bolje prošla u toj krizi nego masa drugih zemalja Evrope, a posebno zemalja u tranziciji. Zvaničnici su, uz to, isticali da je to posledica preduzetih pravih mera ekonomske politike. Te izjave, po pravilu, nisu imale osnovu. Prvo, nije jasno za koliko je smanjen BDP u 2009.g. Ako je smanjen za 3,5% (što je zvanična cifra), on je, zaista bio manji nego u mnogim evropskim zemljama. Međutim, to nije posledica „mudre“ politike i mera ekonomske politike već sticaja okolnosti. Prvo, u formiranju ukupnog BDP Srbije učešće sektora poljoprivrede i prehrambene industrije je znatno veće nego u većini zemalja Evrope, kao što su Češka, Slovačka, Slovenija i sl., a fizički obim poljoprivredne proizvodnje u Srbiji je u 2008. g. povećan za čak 8,5% i u 2009. g. za novih 1%, što je rezultiralo visokom rastu BDP u tom sektoru kao i u sektoru prehrambene industrije, a to je delimično doprinelo amortizovanju pada BDP u drugim sektorima. Taj rast je omogućio i rast izvoza i suficita u razmeni poljoprivredno-prehrambenih proizvoda sa inostranstvom. Drugo, kvalitativni odnos izvoza robe i usluga prema BDP u Srbiji znatno je manji (ispod 30%) nego u velikoj većini zemalja Evrope i zemalja u tranziciji i kada je obim svetske trgovine u 2009. g. smanjen za 10,7% a njena vrednost preko 20%, isto procentualno smanjenje izvoza znatno je više uticalo na smanjenje BDP u tim zemljama nego što je bio slučaj u Srbiji. Uz to, u strukturi industrijskog izvoza Srbije znatno je manje učešće BDP, a znatno veće učešće stranih komponenti nego u većini razvijenijih zemalja, pa smanjenje izvoza i po tom osnovu manje je negativno delovalo na BDP Srbije nego što je bio slučaj u tim zemljama.

I na kraju, Srbija ostvaruje vrlo visok nivo doznaka radnika zaposlenih u inostranstvu. Po proceni stručne službe MMF, iznos doznaka u Srbiju je u 2009. godini bio za 132 miliona, ili za 2,3% manji nego 2008. g. ali je i pored toga bio vrlo visok – čak pet milijardi i 406 miliona dolara (IMF, 2010). Kvalitativni odnos iznosa doznaka i BDP (i to „naduvanog“) u toj godini dostigao je čak 12,6%, što je znatno više nego u nizu zemlja Evrope.

Sve u svemu, smanjenje BDP u 2009. god. od 3,5% (a moguće i 6%) nije, pre svega, posledica svetske ekonomske krize – već u najvećem delu unutrašnjih faktora. Sve zemlje su više ili manje osetile negativne posledie svetske ekonomske krize ali su neke, koje su čak bile znatno više pogođene tom krizom od Srbije, u 2009. i 2010. godini popravile svoje pozicije na rang listi konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma, dok je Srbija osetno pogoršala svoje mesto na toj listi. Navedimo da je Srbija na rang listi zemalja po konkurentnosti, koja se pojavila početkom septembra 2008. godine, bila na 85 (od 133 zemlje) na sledećoj pala je na 93 (od 139 zemalja), a na listi koja se pojavila u septembru 2010.g. ona je bila tek na 96 mestu. Ili, na rang listama 103 faktora konkurentnosti koje produkuje ovaj Forum, Srbija je u 2010. godini i kod 77 bila slabije a u 83 bolje plasirana nego na odgovarajućim rang listama iz 2008. godine. Sve to govori da se niz vrlo neprijatnih pokazatelja vezanih za negativne privredno-finansijske performanse privrede Srbije u 2009. g. ne mogu uopšte, ili se samo delimično mogu objašnjavati svetskom ekonomskom krizom iz tog perioda. Neki od njih se čak ni najmanje ne mogu objašnjavati tom krizom, već unutrašnjim faktorima čije se dejstvo iz godine u godinu pojačavalo, o čemu će kasnije biti više reči.

Kada se govori o institucionalnim i merama devizne politike koje su prihvaćene tokom 2009. godine, i koje Vlada ističe kao svoje uspehe koji su, navodno, znatno ublažile negativne efekte svetske finansijske krize na Srbiju, trebalo bi se zadržati na sledećem: a) Bečkoj inicijativi, stend bay Sporazumu sa MMF i odluci da država umesto dotadašnjih 3.000 evra, garantuje za svaki štedni ulog do 50.000 evra (u dinarskoj protivvrednosti).

Zahvaljujući Bečkoj inicijativi kojom je obezbeđena saradnja međunarodnih finansijskih institucija (MMF, EBRD, Evropske investicione banke) i evropskih institucija (Evropska komisija i Evropska centralna banka – kao posmatrača, centralne banke zemalja u kojima su sedište međunarodnih bankarskih grupa, centralne banke, regionalni i fiskalni organi zemalja centralne i jugoistočne Evrope u kojima su afilijacije stranih banaka, kao i najveće zapadno-evropske, međunarodne bankarske grupe koje posluju u regionu), banke u Srbiji, gledano u celini uspešno su prebrodile prvi talas svetske finansijske i ekonomske krize (NBS 2009, i Gnjatović 2011). U skladu sa obavezama koje preuzela na koordinacionom sastanku Bečke inicijative, NBS je usvojila niz odluka koje su uspešno realizovane, pa je i to doprinelo stabilnosti bankarskog sektora u Srbiji, prvenstveno zahvaljujući činjenici da strane banke nisu povukle iz Srbije (kao ni iz Mađarske, Letonije, Rumunije i BiH). Stručnjaci EBRD smatraju da je uspeh Bečke inicijative posledica činjenice da banke iz samo četiri zemlje EU imaju monopolske pozicije na bankarskom tržištu navedenih pet zemalja Jugoistočne i Centralne Evrope (Gnjatović 2011, str.154).

Stand by aranžman sa MMF kojim je Srbiji bila obezbeđena mogućnost, da u slučaju potreba, povuče čak 2,9 milijardu evra, imao je niz pozitivnih efekata, pre svega, psihološke prirode, kako u sektoru stranih banaka u Srbiji, tako i u sektoru stanovništva, a posebno kada je bio u pitanju kreditni rejting zemlje. Uz to, predstavnici MMF su vršili pozitivan uticaj pri donošenju mera ekonomske i fiskalne politike i u izvesnoj meri su smanjile populizam Vlade i njeno neodgovorno egoistično ponašanje kojim su se postizali kratkoročni efekti, ali je to imalo vrlo neprijatne dugoročne ekonomske posledice. Međutim, stand by aranžman sa MMF, omogućio je NBS da nastavi sa enormnom prodajom deviza na deviznom tržištu – u 2009. g. čak oko 2,4 milijarde evra – u cilju suzbijanja „prekomernih deviznih fluktuacija valutnog kursa“, a te pare su završile u džepovima neto uvoznika, domaćih i stranih špekulanata, a privreda od toga nije imala koristi, a neto izvoznici su, zbog održavanja još uvek precenjene vrednosti dinara, imali i direktne finansijske štete. Uz sve to, spoljni dug zemlje se, uz inače visok nivo, po osnovu tog aranžmana dodatno povećao za milijardu i 528 miliona evra.

Na kraju, odluka da država garantuje za svaki devizni ulog na štednji do 50.000 evra (u dinarskoj protivrednosti) imala je pozitivne efekte na devizne štediše, pa je naglo, upaničeno, podizanje deviznih uloga krajem 2008. i početkom 2009. g. bilo zamenjeno vraćanjem tih i novih uloga na deviznu štednju, tako da se ona u 2009. g. povećala sa 4,775 milijardu evra (krajem 2008. g.) na 6,014 krajem 2009. i na 7,106 milijardi evra krajem 2010. g. Međutim, mora se imati u vidu da je tom garancijom država postala potencijalni dužnik za, vrlo verovatno, sav iznos te štednje, što u slučaju zapadanja neke od banaka, u nesolventnosti, ona mora servisirati neke obaveze po osnovu nove devizne štednje. Tom merom, država Srbija je postala potencijalni devizni dužnik za preko 7,5 milijardi evra.

Zbog svih ovih mera i rasta optimizma u Evropi kada su bile u pitanju ekonomske perspektive, zvaničnici i niz akademskih ekonomista krajem 2009. i početkom 2010. g. sve češće ispoljavaju veru da Srbija izlazi iz ekonomske „recesije“.

Kada je Republički zavod za statistiku objavio da je, nakon pet uzastopnih kvartalnih smanjenja, bruto domaći proizvod (BDP) u drugom kvartalu 2010. god. vrlo skroman povećan od 1% i kada je izvoz robe i usluga imao vrlo visok rast i kada je optimizam u Evropi naglo rastao, zvanične institucije, zvaničnici i masa akademskih ekonomista su u horu isticali da je Srbija izašla iz „recesije“. Neki od njih su tvrdili da je ona izašla iz ekononske krize i u skladu sa tim počeli su da obećavaju svetlu perspektivu za narednu, a pogotovu za udaljenije godine. Trebalo bi mnogo prostora da se navedu sva obećanja koja su lansirana tokom druge polovine 2009, a posebno u 2010. godini, a pošto sam o njima vrlo kritički govorio u nizu radova, to sada neću činiti, a navešću samo neka od onih koje su kroz projekcije u Postkriznom modelu ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020. dali „eminentni“, „najugledniji“, „najpoznatiji“ (kako je govorio premijer dr Mirko Cvetković) ekonomisti Srbije. Navedimo da se u predgovoru te „studije“ (kako je autori kvalifikuju) ističe da „autori smatraju da su projekcije do 2020. optimističke, ali i realno ostvarive“ [2]. U tom radu se kaže da komparativna analiza osnovnih makroekonomskih pokazatelja sa uporedivim zemljama potvrđuje „da su kvantitativni ciljevi novog modela privrednog rasta i razvoja Srbije do 2020. realno postavljeni“ (str. 80, podvukao MK). I kao što je to bilo uobičajeno i za vreme Josipa Broza i Slobodana Miloševića i u ovom radu se za udaljenije godine, kroz projekcije, individualno obećavaju povoljnija dostignuća. Navedimo najvažnije projekcije za prvu „postkriznu“ 2011. godinu, a zatim i za desetogodišnji period.

Po projekcijama „najuglednijih“ ekonomista i „projektanata“ u „osnovnom scenariju“, „realne“ stope rasta za 2011. god. su iznosile:

a) za BDP 3,7% (a za 2012. g. 4,7%),

b) za domaću tražnju 2,3%,

c) za investicije 10,0%,

d) negativan saldo tekućeg transfera od 1,937 milijardi evra,

e) za inflaciju 5,0%,

f) bruto domaći proizvod u poljoprivredi 2,5%,

g) bruto domaći proizvod industrije 6,2%,

h) bruto domaći proizvod u sektoru usluga 2,9%, u trgovini 7,0%, a saobraćaju 5,0%,

i) broj zaposlenih trebalo da se, u odnosu na 2010.g., poveća za 30.000, a broj nezaposlenih smanji za 18.300 lica.

Naravno da je, po navedenim projekcijama, životni standard stanovništva u celini trebalo da se u 2011. g. poveća.

Najvažnije projekcije za ceo period 2011-2020. g., po „osnovnom scenariju“, bile su:

• prosečna stopa rasta BDP iznosila bi 5,8%, pa bi njegova veličina u 2020. dostigla 52,7 milijardi evra ili 7,5 hiljada evra po stanovniku,

• prosečna godišnja stopa rasta industrije iznosila bi 6,9%,

• prosečna godišnja stopa rasta poljoprivrede iznosila bi 3,4%,

• prosečna godišnja stopa građevinarstva iznosila je čak 9,7%,

• prosečan godišnji rast usluga od 5,5%,

• prosečni godišnji rast fiksnih investicija trebalo je da iznosi 9,7%,

• ciljna prosečna godišnja stopa rasta izvoza robe i usluga iznosi 13,5%, pa bi njegova veličina od 8,5 milijardi evra (u 2009. g.) u 2020. godini dostigla 34,2 milijarde, a njegov odnos prema BDP bi se povećao sa 27,6% na čak 65%,

• bitno relativno smanjenje deficita tekućih transakcija u platnom bilansu sa 7,1% (u 2010. g.) na samo 3,3% BDP, u 2020. godini,

• kumulativan priliv tzv. stranih direktnih investicija trebalo je da iznosi 22,7 milijardi evra,

• bruto priliv dugoročnih kredita za deset godina trebalo je da iznosi čak 51,1 milijardu evra,

• udeo bruto domaće štednje u bruto investicijama bi se povećao sa oko 14% (u 2009.g.) a 55% u 2015. a čak na 61% u 2020. godini,

• za desetogodišnji period projektovano je otvaranje čak 428.000 novih radnih mesta itd.,itd.

U predgovoru te „studije“ ističe se da se u njoj „na konzistentan način pokazuje kako je moguće ostvariti prosečan godišnji realni rast BDP od oko 6%, povećanje broja zaposlenih za preko 400.000, porast produktivnosti koja povećava međunarodnu konkurentnost srpske privrede, udvostručenje učešće izvoza u BDP, postiže visoka stopa rasta investicija, restruktuiranje privrede u pravcu razmenjivih dobara uz održavanje unutrašnje i spoljne ravnoteće“ (str.3). Istine radi, trebalo bi navesti da se napominje „da se pomoću alternativnih scenarija, upozorava na opasnost da se usled socijalnih i političkih pritisaka prihvati „populistički“ model koji posle kratkog vremena Srbiju uvodi u još dublju krizu“ (str.3). Navedimo da je u jednom od tih alternativnih scenarija za 2011. bio projektovan rast BDP od 3,6% a za 2012. 3,9%, a za ceo period prosečna godišnja stopa bi iznosila 4,9% (str.72). Autorima ove „studije“ i projekcija mora se odati priznanje da su pokazali puno mašte pri prihvatanju raznih brojnih predpostavki vezanih za buduće ekonomske i društvene okolnosti. Međutim, svakom obaveštenijem istraživaču i poznavaocu ekonomske i društvene zbilje u Srbiji, odmah je bilo jasno da su oni, u momentu pisanja tekstova uključenih u „Model“ bili najblaže rečeno, izgubljeni u prostoru i vremenu. Čak bi se moglo postaviti pitanje njihovog profesionalnog, pa i morala uopšte.

Kada sam proučio tekst i proučio projekcije date u tom „Modelu“ (koji se pojavio početkom septembra 2010. godine) u jednom autorskom tekstu objavljenom u dnevnom listu Politika napisao sam da je veća verovatnoća da Srbija 2019. godine, a pogotovu 2022. godine postane svetski prvak u fudbalu nego da se ostvare projekcije date u „osnovnom scenariju“.

Međutim, samo nekoliko meseci nakon pojave tog „Modela“, jedna grupa projektanata i autora su u referatu pripremljenom za decembarsko savetovanje ekonomista bitno smanjili svoj optimizam kada su bile u pitanju perspektive privrede Srbije, ali je on, i pored toga, bio izražen. Pošto će autori tog rada, vrlo verovatno detaljnije govoriti o onome što su projektovali i prognozirali i o realnim, znatno skromnijim rezultatima i uzrocima tih surovih razlika, ja ću samo navesti da je u tom referatu rečeno sledeće: „redukovan je projektovani rast BDP u 2011. na 3,1% sa prvobitnih 3,7%, a za 2012. godinu sa 4,7% na 4,6%“ (str.18).

Zahvaljujući rastu fizičkog obima svetske trgovine od čak 12,8% (u 2009. g. pad je iznosio 10,7%), rastu uvoza razvijenih zemalja od 11,7%, rastu cena primarnih proizvoda (izraženim u dolarima) od čak 26,3% (u 2009. g. ostvaren je pad od 15,7%), (IMF, 2011), izvoz robe i usluga izražen u evrima iz Srbije je u 2010. godini povećan za čak 21%, a izvoz robe za čak 24%. I pored toga, industrijska proizvodnja je imala rast od samo 2,5%, a BDP od samo 1$. Već i to, samo po sebi govori da se o izlasku iz ekonomske krize (ili „recesije“ kako su govorili zvaničnici) nije moglo govoriti.

Za iole obaveštenog ekonomiste, a posebno nepristrasne akademske ekonomiste bilo je potpuno jasno da Srbija u 2010. godini nije izašla iz ekonomske krize, već je ta kriza u toj godini, u mnogim segmentima eskalirala. Dovoljno je samo navesti da se stopa nezaposlenosti povećala sa 16,9% na 20,0%, da se nelikvidnost drastično pogoršala, da su gubici u privredi znatno povećani i da je Srbija na rang listi Svetskog ekonomskog foruma pala za tri mesta i da se našla na tek 96 mestu tj. bila je za 11 mesta slabije plasirana nego 2008. godine.

Uz sve to, platni bilans je bio negativan i dostigao je 929 miliona evra, dok je u 2009. god. Bio pozitivan i iznosio je čak dve milijarde i 365 miliona evra. Javni dug je povećan za 35,8% i dostigao je čak 1282 milijardi dinara, a njegov odnos prema BDP je zvanično povećan sa 34,8% (u 2009.g.) na čak 42,9%. Inflacija je iznosila čak 10,3% (u 2009. g. Je iznosila 6,6%. Uvoz kapitalnih proizvoda, izražen u evrima, smanjen je za 8% i itd.

Da Srbija nije u 2010. godini izašla iz ekonomske (i društvene) krize i da je po mnogim pokazateljima bila u još većoj krizi pokazuju uporedni podaci o njenim mestima na 110 rang listi raznih faktora i elemenata privrednih i društvenih performansi koje je publikovao Svetski ekonomski forum. Po podacima tog Foruma, koji su publikovani početkom septembra tekuće godine, Srbija je u 2010. godini bila na čak 70 rang listi slabije plasirana, a na 34 je popravila svoju poziciju, a na 6 je ostala na istim mestima na kojima se nalazila u 2009. godini. I što je posebno neprijatno saznanje koje se stiče iz ovih rang lista – jeste činjenica da je Srbija u 2010. godini bila kod ogromne većine faktora i elemenata konkurentnosti znatno slabije plasirana nego što je bila 2008. godine, što pokazuju podaci u tabeli broj 1.

Tabela broj 1

Mesta Srbije na rang listama raznih oblasti društvenog života i faktora konkurentosti u periodu 2008-2011. godine

Izvor: The Global Competitiveness Report (za 2008/2009, za 2009/2010, za 2010/2011. i za 2011/2012).

Kada je Republički zavod za statistiku objavio da je BDP u prvom kvartalu 2011.g. u odnosu na isti kvartal 2010. godine povećan za 3,7% i da vrednost robnog izvoza beleži vrlo visok rast, zvaničnici i neki od autora „Modela“ nastavljaju priču da je Srbija izašla iz „recesije“, pa čak i iz ekonomske krize. Navedimo samo da je premijer dr Mirko Cvetković sredinom maja izjavio da se „Srbija nalazi u postkriznom periodu i uspeće da ove godine ostvari rast BDP od 3,0% i da se ostvaruje blag porast zaposlenih“. Uz to, on je tada naglasio da je pozitivno što se privredni rast sve više bazira na proizvodnji razmenjivih dobara i što izvoz u prošloj i u prvom tromesečju raste po stopama većim od 25% (Press, 18. V 2011., str.6).

Na opštu žalost, umesto pozitivnog preokreta, Srbija se tokom 2011. godine susreće sa sve dramatičnijom ekonomskom i društvenom krizom. Navedimo, po našem mišljenju, najvažnije pokazatelje sve dublje ekonomske krize u Srbiji.

• Rast BDP je iz kvartala u kvartal bivao sve manji, a u trećem je ostvaren rast od samo 0,7%.

• U prvih devet meseci ostvaren je rast od 2,4%, a u celoj 2011. godini biće ostvaren rast od samo oko 1,5%, a moguće i manja od toga. Uz to, trebalo bi naglasiti da je Republički zavod za statistiku kasnijim obračunom utvrdio da je BDP u 2010. g. bio manji od njegove veličine od koje su pošli razni projektanti, tj. da je statistička osnova tim novim obračunom smanjena, pa bi eventualni rast od 1,5%, bio još niži da je ostala osnova koju su oni koristili, a moguće da rasta u tekućoj godini ne bi ni bilo.

• U prvih deset meseci rast industrijske proizvodnje iznosi samo 2,0%, a vrlo je neprijatna činjenica da ona beleži negativne stope rasta od maja, i vrlo je verovatno da će taj trend biti nastavljen i u preostala dva meseca, pa će stopa rasta za celu godinu biti još niža.

• Umesto projektovana stopa rasta poljoprivrede od 3,4%, verovatno je da je fizički obim njene proizvodnje u ovoj godini manji nego 2010. godine

• Intenziviranjem završetka mosta „Gazela“, mosta preko ?de, „Beška“ a delom i Koridora 10, građevinarstvo je u prvih devet meseci zabeležilo rast od 7,0%, ali je to ostvareno na ekstremno niskoj osnovi.

• Zahvaljujući ostvarenom rastu spoljnotrgovinske razmene i građevinarstva, BDP u sektoru saobraćaja povećan je za 3,1%, a vrlo je verovatno da će za celu godinu on biti još skromniji.

• Zbog znatnog povećanja broja nezaposlenih lica u poslednja tri meseca prošle i u prvih devet meseci tekuće godine i drastičnog pada životnog standarda njihovih porodica, pada realnog standarda penzionera, realnog, a u masi slučajeva i nominalnog smanjenja plata, uz istovremeni rast potrošačkih cena, došlo je do pada prometa u trgovini na malo u prvih devet meseci u tekućim za 6,7%, a u stalnim cenama za čak 16,9%.

• S obzirom na činjenicu da je za period 2011-2020.g. u „Modelu“ projektovano 428.000 novih radnih mesta, tj. prosečno godišnje nešto manje od 43.000, bilo je normalno očekivati da će i u prvoj „postkriznoj“ godini biti zaustavljen rast nezaposlenih lica, i da će biti ostvaren osetan rast zaposlenih. Nažalost, broj nezaposlenih se sistematski povećava i krajem septembra je iznosio 742,576 hiljada što je za 3% više od broja iz septembra 2010. god. i verovatno je da će u celoj 2011. god. taj broj dalje rasti, pa će se na kraju ove godine ukupan broj približiti brojki od čak 800.000, a stopa nezaposlenih dostići gotovo 23%. Dodajmo da je krajem oktobra broj lica koji traže posao dostigao čak 817.000, a da je samo u tom mesecu oko 70.000 lica, po svim osnovama, prekinulo radni odnos, pa je stopa registrovane nezaposlenosti dostigla ogromnih 27,2%.

• Za 2011. godinu projektovana je inflacija od samo 5%, a verovatno je da će biti oko 10%.

• I pored osetnog smanjenja broja zaposlenih lica, u prvih 9. meseci tekuće godine realne plate su smanjene za 0,9%. U istom periodu, penzije su realno smanjene za 5,2%.

• U „Modelu“ se ističe imperativ smanjenja količnika spoljnotrgovinskog deficita i deficita tekućih transakcija sa inostranstvom i BDP, a vrlo je verovatno da će oni, uz korektan obračun, biti osetno uvećani.

Jačanje ekonomske krize u prvoj „postkriznoj“ 2011. godini ispoljava se i kod drugih pokazatelja, a navedimo samo neke od njih:

• U prvih devet meseci broj osnovanih privrednih društava bio je za 1.100 manji, a broj novoregistrovanih preduzetnika za čak 3.600 manji nego u istom periodu prošle godine.

• U prvih devet meseci iz registra je brisano gotovo dvostruko više privrednih subjekata nego u istom periodu prošle godine.

• Nelikvidnost u privredi stalno raste i dostigla je dramatične razmere, pa je, pored ogromne nezaposlenosti, to postao najveći problem Srbije.

• Iz godine u godinu gubici u privredi se dinamično povećavaju, pa su do kraja 2010. g. dostigli 1.300 milijardi dinara, a sigurno je da će do kraja tekuće godine oni biti dodatno osetno povećani.

• Indeks prosečne vrednosti akcija najboljih preduzeća u Srbiji „Beleks 15“ i „Beleksline“ beležili su tokom prvih deset meseci tendenciju daljeg pada, pa su na kraju oktobra bili za 16,27, odnosno za 17,25% niži pre godinu dana, tj. bili su na najnižem nivou od jula 2009. godine.

• Po najnovijoj rang listi Svetskog ekonomskog foruma, objavljenoj početkom septembra, Srbija se po konkurentnosti nalazi tek na 95 mestu tj. bila je za samo jedno mesto bolje plasirana nego prošle godine, ali da su na tim listama bile iste zemlje, ona bi i prošle godine bila na istom mestu na kome je bila u 2011. godini.

Na toj rang listi Srbija je sada za 10 mesta niže plasirana nego pre tri godine. Sadašnje mesto na toj rang listi je u ogromnom neskladu sa proklamovanim, navodno ostvarivim ciljem, koji je 2009. g. izneo predsednik Nacionalnog saveta za konkurentnost (B. Đelić), da se Srbija sa tadašnjeg 93 mesta za dve godine nađe na čak 70 mestu. Po najnovijoj rang listi po konkurentnosti ispred Srbije se nalaze i Barbados (42 mesto), Indonezija (46), Šri Lanka (52), Crna Gora (60), Ruanda (70), Jordan (71), pa čak i Albanija (78), Makedonija (79), Trinidad i Tobago (81) i Namibija (83).

• Na najnovijoj rang listi Svetske banke Srbija je po uslovima poslovanja (objavljenoj sredinom oktobra) u odnosu na prošlu godinu, pala za četiri mesta i našla se na 92 mestu (od 183 zemlje), a ispred nje su bile i Albanija, Hrvatska, Rumunija, a posebno Crna Gora (na 56 mestu) i Makedonija (čak na 22 mestu).

Na najnovijoj Forbsovoj rang listi po uslovima za poslovanje, u odnosu na prošlu godinu Srbija je pala za čak 12 mesta i našla se na 93 mestu (od 134 zemlje), a ispred nje je čak i Bosna i Hercegovina.

• Deficit u razmeni robe i usluga sa inostranstvom, izražen u evrima, u prvih devet meseci je povećan za 3,9%, a deficit tekućih transakcija takođe je povećan za 10,6%.

• Iz godine u godinu budžetski deficit dinamično raste i po poslednjoj reviziji on bi u tekućoj godini trebalo da iznosi 142 milijarde dinara, tj. 4,5% bruto domaćeg proizvoda. I što posebno zabrinjava jeste činjenica da je više od polovine budžetskih prihoda ostvareno zaduživanjem po osnovu, potpuno neadekvatno nazvane, „prodaje“ državnih zapisa u dinarima ili u stranoj valuti. Uz sve to, veliki deo dospelih obaveza države po osnovu tih „prodaja“ nije bilo moguće servisirati, što je vrlo neprijatno, pogotovu ako se zna da su Zakonom o budžetu donetim krajem 2010.g. neizmirene obaveze po istom osnovu iz te godine, prenete za kraj 2012. godine. Dodajmo da je, po jednom potpuno pouzdanom obračunu, Srbija samo u prvih devet meseci tekuće godine, po osnovu „proaje“ državnih zapisa ostvarila dinarski prihod od čak preko 400 milijardi dinara i oko milijardu dolara, tj. sve skupa oko 4,8 milijarda evra.

• Prema podacima Ministarstva za finansije, ukupni javni prihodi za period januar-septembar su realno bili za 4,2%, prihodi od poreza na dodatnu vrednost za 5,4% manji nego u istom periodu prošle godine, dok su prihodi od ostalih oblika poreza na dobit čak i nominalno smanjeni (za 6,3%), a realno su smanjeni za čak 13,4%.

• Zbog svega prethodno navedenog, javni dug Srbije, po zvaničnim podacima, dostigao je krajem septembra 14,7 milijardi evra i bio je za 2,5 milijardi veći nego krajem 2010. g., a čak za 5,9 milijardi evra veći nego krajem 2008. godine.

Kvantitativni odnos javnog duga i BDP vrlo se dinamično povećava i zvanično je do kraja septembra gotovo dostigao zakonski maksimum od 45%, a sigurno je da bi korektnija računica pokazala da je on znatno iznad te veličine. Naime, u toj računici uzima se BDP u tekućim cenama koji je, zbog visoke inflacije, enormno „naduvan“. S druge strane, najveći deo javnog duga (preko 80%) je u stranim valutama i one se, u cilju njegovog izražavanja u dinarima, množi sa nerealno niskim valutnim kursom stranih valuta izraženih u dinarima, pa se njegova veličina tako znatno smanjuje. Dakle, veličina BDP, koja se pri ovoj računici, nalazi ispod razlomačke crte je veštački enormno povećana, a veličina javnog duga, koji se nalazi iznad razlomačke crte, osetno smanjena, pa se po oba ta osnova njihov kvantitativni odnos drastično smanjuje i tako sistematski zloupotrebljava. Uz sve to, pri obračunu tog javnog duga ne uključuuje se spoljni dug Narodne banke Srbije prema MMF od milijardu i 586 miliona evra, kao i njen unutrašnji dug, nastao po osnovu „prodatih“ hartija od vrednosti od gotovo 100 milijardi dinara, odnosno oko milijardu evra.

Sa iscrpljivanjem sredstava u budžetu namenjenih za subvencionirane zajmove, u prvih devet meseci kreditne aktivnosti banaka, je osetno smanjena u odnosu na isti period prošle, a pogotovu u odnosu na kraj prošle godine, što ima i imaće direktne i indirektne negativne posledice po privredni rast.

• Dodajmo da se dinamično povećava broj preduzeća i radnji koji zapadaju u docnju servisiranja svojih dugova, pa je procenat problematičnih, bolje reći nenaplativih kredita realnog sektora prešao 22%.

• Kao jedan od važnih pokazatelja sve veće krize realnog sektora privrede, a posebno poljoprivrede, jeste činjenica da se već nekoliko godina ostvaruje negativan rekord površina zasejanih pod pšenicom. Naime, u jesen 2010. godine zasejano je najmanje površina pod ovim žitom – samo 480.000 hektara. Ove godine, konkretnije do 17. 11. zasejano je 464.000 hektara, a u optimalnom roku samo nešto više od 300.000 hektara. Međutim, zbog nepovoljnih vremenskih uslova (suše u zemljištu), vrlo velikih finansijskih problema sa kojima se proizvođači susreću, poskupljenja setve u neoptimalnom roku, nemotivisanosti sve starije seoske populacije i vrlo velike krize sela, vrlo je verovatno da je ove godine pod pšenicom zasejano manje površine nego što je bilo u 2010. god.

• I pored promene metodologije obračuna spoljnog duga koja je rezultirala u njegovom neto smanjenju oko 319 miliona evra, on je nastavio, istina usporen rast, pa je krajem oktobra dostigao gotovo 25 milijarde evra, tj. bio je za gotovo 4 milijardi veći nego krajem 2008. g., a BDP u 2011. godini će realno biti još uvek manji nego što je bio pre tri godine. I što posebno zabrinjava jeste činjenica da se kvantitativni odnos godišnjih anuiteta po osnovu servisiranja spoljnog duga, i te „naduvane“ veličine BDP sistematski povećava, pa je u 2010. godini dostigao čak 11,8%, u prvom kvartalu tekuće godine čak 14,6%, a u drugom je smanjen ali je još uvek bio vrlo visok – 11,2% u trećem je iznosio čak 12,0% i u periodu januar-septembar, on je iznosio 12,45%, pa je izvesno da će za celu godinu biti veći nego 2010. godine. Ako se zna da je veličina BDP i u ovom slučaju znatno „naduvana“, a veličina iznosa godišnjih anuiteta isplaćenih po osnovu servisiranja spoljnog duga, izražena u dinarima, osetno potcenjena, jasno je da su te zastrašujuće veličine realno još znatno veće. Uz to, ako se ima u vidu da je BDP u 2010. godini povećan za samo 1%, i da će u tekućoj godini biti povećan za 1,5%, proizilazi da je u prošloj godini apsolutni iznos prirasta BDP bio gotovo 12 puta manji od iznosa isplaćenih anuiteta po osnovu spoljnog duga. U tekućoj godini apsolutni iznos prirasta BDP biće vrlo verovatno bar osam puta manji od iznosa isplaćenih anuiteta po osnovu tog duga. I ponovo moramo naglasiti da je i u ovim računicama veličina BDP „naduvana“, a veličina anuiteta, zbog podcenjene, nerealne vrednosti stranih valuta izraženih u dinarima – podcenjena. Drugim rečima, realne veličine kvantitativnog odnosa godišnjih anuiteta isplaćenih po osnovu servisiranja spoljnog duga i BDP proizvoda u stvarnosti ga još znatno nepovoljnije nego što ih statistika Narodne banke Srbije prikazuje, a državne institucije ignorišu.

• Devizni izdaci po osnovu otplate spoljnog duga u periodu januar-septembar su dostigli čak 2,95 milijardi evra, a njegov odnos prema izvozu robe i usluga dostigao je gotovo 35%, a tolerantna granica je 25%.

Navedene cifre jasno govore da se Srbije de facto nalazi u ozbiljnoj dužničkoj krizi. Problem vrlo ozbiljne dužničke krize postojeća Vlada rešava tako što se dodatno zaduži u još većem iznosu nego što su godišnji iznosi otplata spoljnog duga. Sredinom septembra tekuće godine zvaničnici, posebno premijer, su sa velikim oduševljenjem i ponosom obavestili javnost o uspešnoj „prodaji“ državnih hartija od vrednosti u iznosu od milijardu dolara. Prevedeno na običan, zdravorazumski jezik to znači da se Srbija zadužila u inostranstvu u tom iznosu koji treba isplati nakon deset godina, a u tom periodu svake godine treba isplatiti iznos kamate od 72,5 miliona dolara. Drugim rečima, u periodu od narednih deset godina po osnovu ove „uspešne prodaje“ Srbija mora isplatiti milijardu i 725 miliona dolara. Toj cifri bi trebalo dodati i troškove provizije stranim savetnicima i posrednicima čiji je iznos za širu javnost ostao „poslovna tajna“. Gotovo u isto vreme potpredsednik Vlade B. Đelić obaveštava javnost da će Svetska banka Srbiji brzo uplatiti 200 miliona dolara i da će polovina ta suma biti upotrebljena za pokrivanje budžetskog manjka. Uz sve to, u istom mesecu javnost je obaveštena da je MMF odobrio novi sporazum iz predostrožnosti sa Srbijom kojim je obezbeđen kredit od milijardu i 100 miliona evra koji će se, u narednih 18 meseci iskoristiti, ali samo u slučaju većih deviznih problema zemlje. Sve u svemu, zvaničnici, Vlada i NBS su činjenicu da su za samo jedan mesec obezbedili preko 2,6 milijardi dolara novih spoljnih kredita – proglasili velikim uspehom. Zbog toga ali i zbog činjenice da je postojeći spoljni dug vrlo visok, postavlja se pitanje morala zvaničnika da se sa takvom nepodnošljivom lakoćom dodatno zadužuju zemlju i buduće generacije.

Sve jača ekonomska kriza ima za posledicu jačanje društvene krize u celini, a posebno u nekim oblastima i segmentima društvenog života. S druge strane, jačanje krize u nizu oblasti društvenog života, direktno i indirektno pojačava ekonomsku krizu, što znači da se ove dve krize međusobno pospešuju. Društvena kriza u Srbiji ispoljava se preko: krize identiteta zemlje (posebno zbog neizvesnog statusa Kosova i Metohije), parlamentarne krize, krize Vlade, krize vrednosnog sistema, krize morala (od Parlamenta do Srpske pravoslavne crkve), krize poverenja, krize demokratije, demografske i krize ljudskog kapitala, ustavne krize, krize pravnog sistema i izvršenja odluka Ustavnog suda i sudova uopšte, krize obrazovanja, krize nauke i naučno-istraživačkog rada, krize zdravstva, krize lokalne samourpave, krize sela, krize čitavih regiona, krize porodice i braka, krize pisanih medija, ekološke kriza, krize Srpske pravoslavne crkve, krize umetnosti a posebno krize ideje kakav društveni i privredni sistem usvojiti i u budućnosti razvijati.

Kao jedan vrlo važan pokazatelj društvene krize koji itekako direktno i indirektno utiče na privredu i finansije zemlje jeste korupcija. U izveštaju o konkurentnosti za 2010. god. Svetski ekonomski forum je korupciju u Srbiji stavio na prvo mesto među ograničavajućim faktorima za odvijanje biznisa (WEF 2010, p. 294). U 2010. godini Srbija je po tzv. percepciji korupcije delila 78-84 mesto, a po najnovijem izveštaju iz novembra tekuće godine ona 86-90 mesta (od 183 zemlje), a njen tzv. indeks korupcije je pogoršan sa 3,5 na 3,3. Nepovoljniji indeks korupcije u odnosu na Srbiju u našem okruženju imaju samo BiH (91) i Albanija (95), a susedne zemlje su znatno bolje plasirane: Mađarska na 54, Hrvatska 66-67, Makedonija 69 i Rumunija na 75 mestu. I, naravno, da ta saznanja moraju imati neprijatne posledice po motivisanost potencijalnih investitora da ulažu u Srbiju.

Zvaničnici Srbije, Vlada i niz akademskih ekonomista ističu da su sve ekonomske nevolje u Srbije ispoljene tokom prvih deset meseci ove godine – posledica svetske ekonomske krize i eksternih ograničenja.

Kada se govori o eksternim ograničenjima i njihovim uticajem na privredu Srbije u prvih devet meseci oni, bez ikakve sumnje, nisu imali veće negativno dejstvo. U široj stručnoj, a posebno političkoj javnosti prenaglašava se negativan uticaj niže stope rasta fizičkog obima svetske trgovine robe i usluga - sa 12,8% (u 2010.g.) na oko 7,5% u 2011. god. [3]. Takođe se prenaglašava uticaj smanjenja stope rasta uvoza robe i usluga razvijenih zemalja - sa 11,7% na 5,9% respektivno [4]. I na kraju, prenaglašava se uticaj sporijeg rasta izvoza kod niza proizvoda i pad cena na svetskom tržištu (na primer, poljoprivrednih proizvoda i proizvoda crne i obojene metalurgije. Međutim, pri tim tvrdnjama zaboravlja se da se ti negativni trendovi i elementi počeli ispoljavati tek od sredine ili još preciznije u trećem kvartalu tekuće godine. Uz to, trebalo bi naglasiti da će, po proceni stručnih službi MMF cene primarnih proizvoda u celoj 2011. godini u proseku biti za čak 21,2% na višem nivou nego što su bile u 2010. god, što je svakoj zemlji u čijoj strukturi izvoza dominiraju ti proizvodi - kao što je slučaj sa Srbijom - a priori omogućavao visok rast vrednosti izvoza proizvoda ovih sektora, a time i vrednosti ukupnog robnog izvoza. I kao posledica visokog rasta cena primarnih proizvoda na svetskom tržištu, prema obračunu stručne službe Republičkog zavoda za statistiku, jedinične vrednosti izvoza proizvoda niže faze obrade, tj. primarnih proizvoda, izraženih u dolarima, u prvih devet meseci bila je za 14,5% viša nego u istom periodu prošle godine, što je najvećim delom omogućilo rast jedinične vrednosti celokupnog robnog izvoza od 10,6%.

Ako se sve navedeno ima u vidu, jasno je da se svetskom ekonomskom krizom, krizom zemalja evrozone, pa ni dužničkom krizom se ne može objašnjavati smanjenje robnog izvoza iz meseca u mesec (sem juna) od aprila pa zaključno sa septembrom.

Nema nikakvog spora da je tokom septembra i oktobra vrlo skromna stopa rasta robnog izvoza (u odnosu na iste mesece prethodne godine) posledica jačanja ekonomske krize u evrozoni. I pored toga, vrednost robnog izvoza u periodu januar-septembar izražena u evrima, bila je za 19,2%, a izražena u dolarima za čak 28,1% veća nego u istom periodu 2010. godine. Dodajmo da je u tom periodu robni izvoz iz Srbije, izražen u dolarima u razvijene zemlje bio povećan za čak 26,1%. I na kraju navedimo da je robni izvoz iz Srbije, izražen u dolarima, u Italiju povećan za 28%, a u Grčku za 20%.

Zatvaranjem jedne od visokih peći u US stell-Serbia u Smederevu i usporavanjem uvoza u evrozoni, i u nekim drugim zemljama, uz druge faktora unutrašnje prirode imali su za posledicu da je robni izvoz u oktobru, izražen u evrima, bio za samo 6,3%, a obračunat u dolarima za samo 4,8% veći nego u istom mesecu prethodne godine. To je imalo za posledicu umanjenje stope rasta robnog izvoza u periodu I-X 2011. g. izraženog u evrima na 17,5%, a izraženog u dolarima na 25,3 [5]. To je ipak vrlo visok rast, pa se usporavanjem rasta i nivo robnog izvoza ne mogu objašnjavati negativne stope rata industrijske proizvodnje koje se iz meseca u mesec (sem juna) beleže od maja do oktobra. Dinamikom i nivoom izvoza u prvih devet meseci ne može se objašnjavati drastično usporavanje rasta BDP u prva tri kvartala. Naime, prema obračunu stručne službe RZS, rast BDP u prvom kvartalu iznosio je 3,7%, u drugom 2,4%, a u trećem samo 0,7%. Uopšte se ne bi iznendio da definitivan obračun pokaže da u trećem kvartalu nije bilo rasta već pada BDP. Takođe sam ubeđen da će definitivan obračun pokazati da je u četvrtom kvartalu zabeležiti smanjenje BDP u odnosu na nivo iz istog kvartala prošle, kao i u odnosu na prethodni kvartal.

Nema spora da uslovima ekonomske krize u velikom delu sveta, a posebno u razvijenim zemljama i sa usporavanjem rasta svetske trgovine dolazi do usporavanja rasta svetske trgovine komercijalnih usluga i da se a priori moglo očekivati da će sve to moralo nepovoljno odraziti na izvoz usluga iz Srbije. Međutim, izvoz usluga iz Srbije, izražen u evrima, u prvih devet meseci iznosio je dve milijarde i 167 miliona i bio je za 13,5% veći nego u istom periodu 2010. godine. Ili, obračunato u dolarima, izvoz usluga iz Srbije u prvih devet meseci iznosio je tri milijarde i 56 miliona i bio je za 22,2% veći nego u istom periodu prošle godine. I na kraju, napomenimo da je u prvih devet meseci u razmeni usluga sa inostranstvom ostvaren čak i mali suficit dok je u istom periodu prošle godine ostvaren, istina mali, deficit. Sve u svemu, u suštini solidni rezultati u razmeni usluga u celini sa inostranstvom su, srećom, u velikom neskladu sa generalnim tvrdnjama da svetska kriza, a posebno kriza u evrozoni negativno utiče na privredne i spoljnotrgovinske performanse Srbije.

Zbog svega neprijatnog što se dešavalo u Evropi, velike neizvesnosti, bolje reći velikog pesimizma stanovništva u većini evropskih zemalja iz kojih najviše dolazi stranih turista, mogle su se očekivati nepovoljne posledice na turizam u Srbiji. Međutim, zahvaljujući činjenici da je rast privredne aktivnosti u razvijenim zemljama u Evropi (iz kojih najviše dolazi turista) u prvoj polovini godine bio znatno viši nego u trećem kvartalu i da je u prognozama MMF, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i niza nacionalnih istraživačkih institucija, sve do početka septembra bilo znatno više optimizma kada su bili u pitanju budući rast BDP, zaposlenosti, životnog standarda i turizmom u Evropi je u prva tri kvartala zabeležio vrlo solidne rezultate. To važi i za Srbiju. Naime, prema podacima Turističke organizacije Srbije, u prvih devet meseci broj stranih turista koji su posetili Srbiju bio je za 5,2% veći nego u istom periodu 2010. godine. I zbog toga je broj noćenja stranih turista bio je za 6,9% veći nego u istom periodu prethodne godine. I kao posledica toga, prema podacima Narodne banke Srbije, devizni priliv od turizma, izražen u evrima, u prvih devet meseci tekuće godine iznosio je 501 milion i bio je za 17,6% veći nego u istom periodu prošle godine. Izražen u dolarima, on je iznosio 737 miliona i bio je za čak 27% veći nego u prvih devet meseci prethodne godine.

Nešto sporiji rast izvoza usluga od izvoza robe imao je za posledicu nešto niži, ali ipak još uvek visok rast izvoza robe i usluga nego u slučaju rasta izvoza robe. Naime, u prvih devet meseci izvoz robe i usluga, izražen u evrima, bio je za 17,7%, a izražen u dolarima za čak 26,7% veći nego u istom periodu 2010. godine. Kada se analiziraju uzroci znatnog usporavanja dinamike rasta izvoza, trebalo bi naglasiti da je to velikim delom posledica nove precenjene vrednosti dinara u odnosu na korpu valuta (evra i dolara). Naime, u prvih devet meseci, prema obračunu stručne službe NBS, od kraja 2010. pa do kraja septembra tekuće godine dinar je realno aprecirao za čak 9%, što se moralo negativno odraziti na motivisanost izvoznika da više izvoze, jer bi to, u uslovima visoke inflacije u zemlji, za mnoge izvoznike, značilo izvoz uz gubitke.

Na kraju, kada se govori o uzrocima usporavanja rasta izvoza, ne bi trebalo zanemariti i uticaj događanja na severu Kosova, efekte suše u drugoj polovini godine, pa i bitno smanjenje mogućnosti isporuka nekih proizvoda preko Dunava i Save.

Sa eskalacijom ekonomske i dužničke krize u mnogim razvijenim zemljama, posebno Evrope nije, srećom bitnije pogodila devizni priliv Srbije po osnovu vrlo važne statističke stavke “tekući transferi” u kojima su najvažnije doznake naših građana zaposlenih u inostranstvu. Naime, u prvih devet meseci 2011. god., stavka „tekući transferi“, izražena u evrima bila je za 3,7%, a obračunate u dolarima, za 12,7% veća nego u istom periodu 2010. god. Pozitivni saldo tekućih transfera, izražen u evrima, iznosio je čak 2,27 milijardi evra i bio je za 1,7% veći nego u istom periodu 2010. god. Taj saldo, obračunat u dolarima, dostigao je 3,22 milijarde i bio za 10,7% veći nego u prvih devet meseci 2010. godine. Dodajmo da su doznake izražene u evrima u istom periodu povećane za oko 2%, a obračunato u dolarima za nešto preko 12%. Vrlo je verovatno da je rast doznaka bio osetno veći nego što statistika prikazuje, ali stanovnici koji ih ostvaruju ili dobijaju iz inostranstva, zbog smanjenja vrednosti stranih valuta izraženih u dinarima, veći deo, nego što je bio slučaj u istom periodu 2010.g., ne uplaćuju na svoje račune u bankama, a pogotovu ih manje menjaju za dinare u bankama.

Jačanje ekonomske i dužničke krize u vrlo velikom broju zemalja nije se negativno odrazilo na tzv. strane direktne investicije i tzv. portfolio investicije. Naprotiv, one su, sticajem okolnosti u prvih devet meseci znatno povećane. Naime, u prvih devet meseci tzv. strane direktne investicije u Srbiji, izražene u evrima, su dostigle u neto iznosu milijardu i 227 miliona i bile su za čak 106% veće nego u istom periodu prošle godine. Obračunate u dolarima, njihov zbirni neto iznos je dostigao milijardu i 746 miliona i bio je za čak 119% veći nego u istom periodu prošle godine. Čak su i strane direktne investicije iz Italije u prvih devet meseci znatno su veće nego u celoj prošloj godini. Naime, prema podacima NBS u celoj prošloj godini strane direktne investicije iz Italije su iznosile samo nešto preko 42 miliona evra, a u tekućoj godini one će po osnovu ulaganja “Fiata”, “Benetona” i niza drugih ulaganja biti višestruko veće.

I tzv. portfolio investicije u prvih devet meseci su bile znatno veće nego u istom periodu prošle godine. Naime, njihov neto iznos izražen u evrima, dostigao je milijardu i 637 miliona dok je u istom periodu prošle godine iznosio samo 77 miliona. Ili, obračunato u dolarima, odgovarajuće veličine su iznosile dve milijarde i 248 miliona, odnosno samo 112 miliona respektivno.

Na kraju, ako se zna da je iznos spoljnog duga na kraju oktobra tekuće godine bio nešto veći nego krajem 2010, a pogotovu krajem oktobra te godine sledi zaključak da devizni saldo po osnovu servisiranja spoljnog duga i novog zaduživanja nije negativno uticao na ukupnu deviznu situaciju Srbije.

I ono što je najbitnije jeste činjenica da je ukupan devizni bilans Srbije u prvih devet meseci bio neuporedivo povoljniji nego što je bio u istom periodu prošle godine. Naime, u prvih devet meseci pozitivan saldo svih deviznih transakcija Srbije sa inostranstvom iznosdio je čak milijardu i 278 miliona evra, a izraženo u dolarima čak milijardu i 761 miliona. Taj saldo je neuporedivo povoljniji nego što je bio u istom periodu prošle godine kada je zabeležen negativan saldo od čak milijardu evra, odnosno milijardu i 262 miliona dolara (NBS, 2011).

Zbog svega navedenog bio je moguć i rast deviznih rezervi koje su na kraju septembra tekuće godine iznosile 11,358 milijardi evra, tj. bile su za 2,358 milijardi veće nego što su bile krajem 2010. godine.

Ako bismo sve prethodno navedene podatke vezane za ekonomsko-finansijske odnose sa inostranstvom Srbije sa inostranstvom dali na uvid solidnom stranom makroekonomisti (koji ne bi znao o kojoj se zemlji radi) sa molbom da odgovori na pitanja u kakvom se eksternom okruženju ta zemlja nalazi i šta se o njenim privrednim performansama može predpostaviti, vrlo je verovatno da bi odgovori bili: a) eksterno okruženje nije loše, a verovatno je povoljnije nego što je bilo prethodne godine, b) privredne performanse su solidne i bolje nego što su bile prošle godine, c) ako su se eventualno eksterni uslovi pogoršali, ostvareni rezultati u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom govore da su njena makroekonomska politika i njena privreda u 2011. godini bile vrlo uspešne.

I, naravno da bi bio jako iznenađen kada bi mu se prezentirala masa pokazatelja koji govore da se ta zemlja, tj. Srbija nalazi u još dubljoj ekonomskoj i društvenoj krizi nego što je bila u prošloj godini.

Osnovni uzroci sve dramatičnijeg stanja u privredi Srbije nisu, dakle, posledica tzv. drugog talasa ekonomske krize u svetu, odnosno dužničke krize u evrozoni. I pored toga što sam bezbroj puta u poslednjih deset godina isticao, i sada moram ponoviti da su osnovni uzroci sve veće ekonomske krize u Srbiji su:

1. Pogrešan koncept reformi koji je prihvaćen i uglavnom dosledno sprovođen, a on se ispoljava preko prihvaćenog potpuno defektnog koncepta privatizacije, preterane i nagle liberalizacije uvoza.

2. Veoma izražen rast realne vrednosti dinara u periodu od početka 2001. pa zaključno sa početkom septembra 2008. g. i, tokom prvih osam meseci 2011. godine. To je, uz naglu i preteranu liberalizaciju uvoza, imalo za posledicu eskalaciju tzv. holandske bolesti privrede Srbije.

3. Država i njene institucije su ono što su morale da rade – često radile loše i pogrešno, a mnogo što šta što su morale da rade – nisu radile.

4. Na mnogim važnim mestima od predsednika vlade, ministra, guvernera NBS i sl. nalazile su se i još uvek se nalaze stručno nekomponentne, a po mnogo čemu drugom problematične ličnosti od kojih se a priori nisu mogli očekivati visoke performanse.

5. Srbija je, zbog sve veće ekonomske krize ali i zbog mnogo čega drugog, zapadala u sve veću društvenu krizu koja je takođe sve više doprinosila eskalaciji ekonomske krize.

I, naravno, u uslovima sve veće ekonomske krize koja je posledica sve izraženije „holandske bolesti“ koja je zahvatila privredu Srbije, eksterni šokovi, kao što su finansijska, ekonomska ili dužnička kriza, dodatno pogoršava njeno stanje. Zbog svega toga, ali i zbog vrlo visoke verovatnoće da će se ekonomska i dužnička kriza u zemljama evrozone i zemljama našeg okruženja u idućoj godini znatno pogoršati i perspektive za 2012. i 2013. godinu su vrlo tmurne.

Uz sve to, nema spora da će odlaganje dobijanja statusa kandidata za članstvo u EU i neizvesnosti kada će taj status Srbija dobiti imati niz negativnih finansijskih posledica.

2. Srbija pred privrednim i finansijskim kolapsom

Krajnje je neprijatna činjenica da Srbija u 2012. godini ulazi sa nizom negativnih trendova, što sve skupa vrlo verovatno vodi ka privrednom i finansijskom kolapsu u 2012. ili 2013. godini.

U uslovima sve veće ekonomske krize i društvena kriza će u 2012. godini znatno dobiti u intenzitetu pogotovu pre i posle parlamentarnih izbora

Zbog svega prethodno navedenog, izgleda kao nestvaran san sve ono što se obećava i projektuje u najnovijem radu koji je urađen pod okriljem Svetske banke Put ka napredku. U njemu se navode dva moguća scenarija rasta i razvoja privrede do 2020. godine. Po prvom scenariju privreda Srbije imala bi prosečnu godišnju stopu rasta BDP od čak više od, verovali ili ne, 6%, a on „podrazumeva sprovođenje značajnih strukturnih promena koje bi dovele do znatno povećanja produktivnosti i konkurentnosti“. Po tom scenariju „BDP po stanovniku bi se do kraja tekuće decenije duplirao i približio bi se proseku karakterističnim za visokorazvijene zemlje“. U tom očaravajućem „scenariju“ izvoz robe i usluga bi rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 16%. Autori ovog Izveštaja navode neka ograničenja za tako dinamičan rast, kao što su nezadovoljavajući nivo znanja i veština radne snage, učinak energetskog sektora, nedovoljno korišćenje zemljišta, prepreke u spoljnoj trgovini i sl. U tom radu se ističe da u slučaju da se ne obave nužne strukturne reforme, prosečna godišnja stopa rasta bi iznosila samo 3,5%.

Konsultant Svetske banke Peter Miović i ekonomista u toj Banci, Lazar Šestović, na prezentaciji izveštaja Put ka napretku, su istakli da su glavni izvozni potencijali Srbije, koji su nedovoljno iskorišćeni, industrija i poljoprivreda ili još konkretnije – primarna poljoprivredna proizvodnja, prehrambena industrija, metaloprerađivačka, automobilska, hemijska, farmaceutska i tekstilna industrija (Politika, 10. XII 2011., str. 10).

Kao što se vidi, autori ovog rada su još veći optimisti nego što su pre nešto više od godinu dana bili „eminentni“, „najbolji“, „najugledniji“ ekonomisti Srbije kada su produkovali Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020. To je vrlo čudno ako se zna da su autori tog „Modela“ vrlo brzo izgubili tadašnji optimizam, pa se on sada uopšte ne ispoljava. Naprotiv, postali su čak i pesimisti. Ovaj ekstremni optimizam autora „Puta u raj“ je zapanjujući ako se zna u kakvoj se krizi nalaze razvijene zemlje, zemlje evrozone, zemlje u okruženju, evro, a posebno u kakvoj se ekonomskoj, dužničkoj i društvenoj krizi nalazi Srbija. Oni potpuno ignorišu činjenicu da je Srbija u novi vek ušla sa vrlo niskom statističkom osnovom kada je u pitanju BDP i da je, uz vrlo visok nivo stranih sredstava, u periodu prethodnih jedanaest godina ostvarila prosečnu stopu rasta od oko samo 4%. I taj vrlo skroman rast je ostvaren kada su, u prvih osam godina, svetska privreda i svetska trgovina vrlo dinamično rasle, a takav rast do 2020. g. spada u naučnu fantastiku. Autori tog „puta u raj“ su izgleda prespavali poslednje tri godine kada rasta BDP u Srbiji nije bilo, pa je njegov nivo u 2011. i još uvek niži nego što je bio 2008. g. Oni zanemaruju procene međunarodnih finansijskih i domaćih institucija da će u idućoj godini rast BDP Srbije biti vrlo skroman, a vrlo je verovatno da ga neće ni biti. Iako nisam bio u mogućnosti da dobijem i proučim ovaj očaravajući rad, za mene nema dileme – autori ovog rada su izgubljeni u prostoru i vremenu.

Kada se pojavio Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020. g. u autorskom tekstu za Politiku sam, kao što sam napomenuo, napisao da je veća verovatnoća da Srbija postane svetski prvak u fudbalu 2018, a pogotovu 2022. g. nego da se ostvari sve ono što je projektovano u tzv. osnovnom scenariju.

Taj tekst sam završio (ali to urednik rubrike „Pogledi“, uz moju saglasnost, nije objavio) konstatacijom da je veća verovatnoća da će Srbija, uz pomoć Ruske Federacije, do 2020. godine poslati u vasionu brod sa svojom posadom – nego da se ostvare projekcije date u osnovnom scenariju. I sada, sa još većim uverenjem, isto to mogu reći za projekcije date u osnovnom scenariju datom u radu Put ka napredku. Naravno, kao što sam i prošle godine isticao, biću neizmerno srećan ako stvarnost demantuje moj „pesimizam“ ili „defetizam“.

Krajnje je vreme da se iz stanja lepog sna ili fatamorgane vratimo u našu surovu stvarnost i surovu neposrednu budućnost koja nas čeka u 2012. godini (što je tema ovog savetovanja). Krenimo od realnog sektora, ili još konkretnije od poljoprivrede, odnosno jesenje setve, a pre svega setve pšenice.

Prema podacima, Žito Vojvodina, (publikovanim 17. XI 2011. g.) pod pšenicom je zasejano samo 464.500 hektara, što je, nažalost, negativan istorijski rekord. S obzirom na činjenicu da su od tada do 15. XII uslovi za setvu bili vrlo povoljni, moguće je da je zasejemo još dvadesetak hiljada hektara, ali je i pored toga, vrlo verovatno da će ukupna površina zasejana pšenicom ove jeseni biti najmanja od kada se statistika vodi. Uz to, u optimalnom roku je zasejano samo oko 300.000 hektara, što je takođe istorijski negativan rekord. Zbog teških finansijskih problema proizvođača, vrlo veliki deo setve nije obavljen kvalitetnim sortnim semenom već pšenicom „sa tavana“, a upotreba đubriva bila je vrlo skromna – verovatno nikad skromnija. I što je posebno neprijatno jeste činjenica da ogroman procenat zasejane pšenice posle optimalnog roka nije nikao i ako posle ove kiše i nikne, moguće brze suvomrazice bi imale teške posledice. I na kraju, postoje samo teorijske šanse da vremenski uslovi za pšenicu u prvoj polovini iduće godine budu tako povoljni kao što su bili u tekućoj godini, pa su oni omogućili porast njene proizvodnje od čak 28%. Zbog svega toga može se desiti da Srbija bude prinuđena da ograniči ili potpuno obustavi izvoz pšenice, pa da čak postane i neto uvoznik, što bi imale devizne ali i druge negativne posledice. [6]

Industrijska proizvodnja od maja beleži negativne stope rasta, što je posledica niza faktora, kao što su osetan pad unutrašnje tražnje i nemogućnost veće prodaje na domaćem tržištu, povećanje uvoza robe široke potrošnje, a posebno povećanja njene cenovne konkurentnosti kao posledica nove aprecijacije dinara, sve veće nelikvidnosti, skupih kredita, usporavanja rasta izvoza, povećanje štednje potencijalnih kupaca, zbog straha i neizvesne budućnosti i sve većeg nepoverenja u priče o mogućem rastu BDP u idućoj godini i sl.

Sada je vrlo izvesno da će ogromna većina navedenih faktora još više negativno delovati na tražnju i proizvodnju industrijskih proizvoda. Vrlo je verovatno da će kupovna moć stanovništva i privrednih organizacija u 2012. g. biti osetno smanjena, što se mora negativno odraziti na tražnju i proizvodnju industrijskih proizvoda. Vrlo je verovatno da će se broj nezaposlenih lica do kraja 2011, a posebno tokom 2012. g. osetno povećati, što će se, uz realan pad plata i rast troškova života u tekućoj i vrlo verovatno i u 2012. g., morati vrlo nepovoljno odraziti na kupovine, pa time i na industrijsku proizvodnju. Uz to, vrlo je verovatno, gotovo izvesno da će izvoz industrijskih proizvoda u 2012. g. biti manji nego što će biti u tekućoj godini, što se takođe mora vrlo nepovoljno odraziti na industrijsku, pre svega izvozno orijentisanu proizvodnju.

Zahvaljujući relativno rodnoj 2010. godini, i vrlo povoljnim klimatskim uslovima u prvoj polovini tekuće godine koji su omogućili vrlo visok rast proizvodnje pšenice od čak 28% i još nekih prolećnih i letnjih poljoprivrednih kultura, kao što su maline,ali i vrlo visokim cenama na svetskom tržištu, nekih od njih, Srbija je u prvih deset meseci ostvarila rast izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda od čak 31,3%, pa je učešće tih proizvoda dostiglo 22,3% ukupnog robnog izvoza. Prema stručnim službama Privredne komore Srbije, suficit u razmeni ovih proizvoda sa svetom je dostigao rekordan nivo od milijardu i 240 miliona dolara, a pokrivenost uvoza izvozom je takođe bila rekordna - čak 230,8%. S obzirom da je suša ozbiljno pogodila kukuruz i druge kulture čija se berba obavlja u jesen i probleme i stanje u setvi pšenice i malu verovatnoću da će vremenski uslovi u prvoj polovini iduće godine biti tako povoljni kao što su bili u tekućoj – vrlo je mala verovatnoća da će se nivo izvoza ovih proizvoda u idućoj godini zadržati na sadašnjem nivou. Uz to, ako se ostvari prognoza stručnih službi MMF da će cene primarnih proizvoda (umesto ovogodišnjeg rasta od čak 21,2%) u 2012. g. biti smanjene za 4,7%, to se mora negativno odraziti na vrednost, ali i na obim izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Uz sve to, ako se zadrži podcenjena vrednost stranih valuta i to će, pored ostalog, destimulisati izvoz ovih proizvoda.

Sve u svemu, zbog svega navedenog ali i zbog verovatnog pada tražnje na svetskom tržištu, biće dobro ako izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u 2012. ostane na nivou 2011. godine. Zbog toga ali i zbog vrlo verovatnog pada domaće tražnje, mogućnosti povećanja poljoprivredne proizvodnje i prehrambene industrije su pre teorijske nego praktične prirode.

Besparica, sve veća nelikvidnost, gomilanje sve većih gubitaka sve skuplji krediti takođe će se vrlo nepovoljno odraziti na veliki deo industrijske proizvodnje.

Ako mere Vlade i NBS budu nastavile da održavaju sadašnju vrlo precenjenu vrednost dinara, bolje reći podcenjenu vrednost stranih valuta, to će dodatno destimulisati robni izvoz, u kome dominiraju industrijski proizvodi, a preko njega i industrijsku proizvodnju.

Ako se ispune prognoze stručne službe MMF da će fizički obim svetske trgovine u idućoj godini biti povećan za samo 7,5% (u 2011, 12,8%), da će cene industrijskih proizvoda biti povećane za samo 1,1% (u 2011.g. procenjeni rast iznosi 7,0%), a cene primarnih proizvoda biti čak smanjene za 4,7 (u 2011. procenjen je njihov rast od čak 21,2%) – to će dodatno osetno smanjiti motivisanost izvoznika kako industrijskih tako i poljoprivrednih proizvoda, jer bi eventualno povećanje izvoza, uz zadržanu podcenjenu vrednost stranih valuta (izraženih u dinarima) donosilo gubitke, pa će i to negativno uticati na industrijsku proizvodnju.

Zbog visoke zaduženosti i sve većeg iznosa godišnjih anuiteta, u sve nepovoljnih uslova za prodaju na domaćem i stranom tržištu, vrlo visokih kamata pri korišćenju eventualnih novih kredita – investiranje uopšte, a posebno u sektoru industrije u 2012. god. biće, vrlo verovatno, osetno smanjeno, što se mora nepovoljno odraziti za proizvodnju u toj, ali i u narednim godinama.

Pogoršanje finansijske situacije u vrlo velikom broju industrijskih preduzeća i vrlo verovatnog smanjenja izvoza, mnoga od njih će se susretati sa problemima finansiranja kupovine uvoznih sirovina i reprodukcionih materijala, a posebno opreme, što se mora negativno odraziti na proizvodnju.

Nemogućnost povećanja plata zaposlenih i njihova smanjenja, kao i po tom osnovu smanjenje motivisanosti za rad, takođe se mora negativno odraziti na industriju, ali i privredu u celini.

Kada se govori o mogućnostima i perspektivama izvoza industrijskih i poljoprivrednih proizvoda u 2012. Godini, trebalo bi posebno istaći mogućnost upadanja Italije u ozbiljnu recesiju, što je, nažalost, vrlo verovatno, i to bi direktno i indirektno znatno pogodilo robni izvoz, ali i izvoz usluga iz Srbije. Uz to, ako se ne sredi sadašnje vrlo nepovoljno stanje na granici sa Kosovom, i to bi imalo za posledicu smanjenje isporuka proizvoda na njegovo područje.

Srbija, odnosno sadašnja i buduća vlada biće, zbog očekivanih ogromnih problema vezanih za obezbeđenje nužnog nivoa budžetskih prihoda i održavanje budžetskog deficita 4,5% BDP, prinuđena da emituje vrlo visok nivo državnih zapisa sa vrlo visokim kamatnim stopama, banke će svoje raspoložive dinare plasirati u njih, što bi se moralo nepovoljno odraziti na masu kredita u privredu, pre svega, u industriju i poljoprivredu pa će i to nepovoljno delovati na obim njihove proizvodnje u 2012. godini.

Imajući u vidu neospornu izvesnost da će problemi budžeta i budžetskih prihoda biti znatno pojačani, vrlo je verovatno da će suma subvencija poljoprivredi i industriji biti znatno smanjena, što će negativno uticati na industrijsku i poljoprivrednu proizvodnju u 2012. godini.

Bez obzira što je iznos ugovorenih radova krajem septembra bio na oko 15% veći, nego u istom mesecu prošle godine, i perspektive za rast građevinarstva u 2012. godini su vrlo skromne. Ako i krene rekonstrukcija železničke infrastrukture, pruge Valjevo–Loznica, pruge Beograd-Pančevo i ako krene gradnja mosta Zemun-Borča, pitanje je koliko će domaći građevinari dobiti tu posla, jer su kreditori tih radova (Ruska Federacija i Kina) nametnuli uslov da firme iz njihovih zemalja obave najveći deo poslova. Imajući to u vidu i činjenicu da su ove godine završeni radovi na dva velika mosta (Beška, Gazela) i da je u završnoj fazi most na Adi, i da je mala verovatnoća da će stambena izgradnja u idućoj godini biti veća nego u tekućoj godini – može se desiti da aktivnost građevinarstva u 2012. g. bude čak i manja nego u tekućoj godini.

I sektor usluga, zbog svega onoga što će se dešavati u svetu, u Evropi, u evrozoni, zemljama u tranziciji i zemljama našeg okruženja, pre može smanjiti nego povećati svoje aktivnosti u 2012. g. Zbog jačanja intenziteta dužničke krize i verovatne recesije i povećanja broja nazaposlenih u brojnim zemljama i sve veće zabrinutosti, pa i panike kod sve većeg broja stanovnika, kako u stranim zemljama tako i u Srbiji – mogućnosti rasta turističkog prometa su pre teorijske nego praktične prirode.

Zbog svega prethodno navedenog, ali i zbog mogućeg i verovatnog smanjenja spoljnotrgovinske aktivnosti i daljeg pada životnog standarda stanovnika Srbije, obim aktivnosti i bruto domaći proizvod u sektoru saobraćaja verovatno će u 2012. godini biti smanjen.

Već i sama činjenica da se u 2012. godinu ulazi sa većim brojem nezaposlenih, većim brojem penzionera, sa nižim realnim platama i penzijama i sa nižim standardom većeg dela stanovništva nego što se ušlo u 2011. g. govori u prilog da će se nastaviti pad trgovinskog prometa. Uz to, ako se ostvari visoka verovatnoća da će se tokom 2012. g. povećati broj nezaposlenih i broj penzionera (za oko 30.000) i da će plate i penzije realno biti dodatno smanjene – obim prometa u trgovini na malo će se vrlo verovatno smanjiti. Uz to, ako se ostvari pad poljoprivrede, industrije, građevinarstva i spoljne trgovine – biće smanjen i promet na veliko i spoljnotrgovinski promet.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, ni aktivnost bankarskog sektora teško da može ostvariti rast u 2012. godini. Sve to važi i kada je u pitanju promet nekretnina i niza ostalih sektora usluga.

Sve u svemu, vrlo je visoka verovatnoća da će BDP u 2012. godini biti osetno smanjen. Srbija se po velikom nizu pokazatelja i trendova na kraju 2011. godine nalazi u težem položaju nego što je bila krajem 2008, pa ako je u 2009. god. zabeležila smanjenje BDP od 3,5% (a možda i 6%), postavlja se pitanje kako se može očekivati bilo kakav rast u 2012. g. Ili, ako je Srbija u 2011. godini, u znatno povoljnijim eksternim i internim uslovima, u uslovima kada ju je svetska ekonomska kriza i dužnička kriza u nizu zemalja evrozone samo okrznula, i to tek u poslednjem kvartalu, a ostvarila je rast BDP od samo 1,5% (a možda i manje od toga), krajnja je, najblaže rečeno, hrabrost planirati bilo kakav rast ako je jasno da će eksterni i interni uslovi za obavljanje privredne aktivnosti biti znatno nepovoljniji. Verujem da je Portugal u manjoj krizi od Srbije i da neće imati takvo pogoršanje internih i eksternih uslova za privrednu aktivnost kao što će biti slučaj sa Srbijom i da će njemu EU više pomagati nego Srbiji. I pored svega toga najnovije prognoze govore da će BDP u toj zemlji iduće godine biti smanjen za 3%. Zbog svega navedenog, plan Vlade, usaglašen sa MMF, da BDP u Srbiji u 2012. g. bude povećan za 1,5% pre je teorijska nego praktična mogućnost. Po mom dubokom ubeđenju Srbija će u 2012. godini zabeležiti smanjenje BDP i preti realna opasnost da to smanjenje bude i značajno i da se konkurentnost privrede dodatno znatno smanji. U tim uslovima nelikvidnost privrede i stepen njene unutrašnje i spoljne zaduženosti će dostići ogromne razmere i sve će veći broj preduzeća nestati sa scene, a mnoga preostala neće moći da uredno servisiraju svoje finansijske obaveze. Sve u svemu, privreda Srbije se nalazi pred kolapsom.

Kolaps privrede bilo koje zemlje je po pravilu praćen i kolapsom finansija. I ta dva kolapsa se međusobno pospešuju. Ako se stanje u privredi bitno pogorša, kao što će vrlo verovatno biti slučaj u idućoj godini, to se mora vrlo nepovoljno odraziti na budžetske prihode i odnos budžetskog deficita i BDP.

Ako se ima u vidu da se Srbija, u uslovima kada je nju svetska ekonomska kriza i dužnička kriza niza zemalja evrozone tek nešto više pogodila od septembra tekuće godine, susreće sa vrlo ozbiljnim, vrlo teškim problemima alimentiranja budžeta i održavanja budžetskog deficita na oko 4,5% BDP, postavlja se logično pitanje da li će ti problemi eskalirati u godini kada će kontinuirano negativni efekti tih kriza biti znatno veći. Logičan odgovor je da će problemi budžeta biti znatno pojačani i mogu dostići dramatične razmere. Navedimo nekoliko važnijih argumenata u prilog ove konstatacije.

Ako je država, u uslovima kada se verovalo da je Srbija izašla iz ekonomske krize i, kada je Vlada po osnovu emitovanih državnih zapisa u 2010. g. ostvarila 326 milijardi dinara, a u neto iznosu oko 240 milijardi dinara, nije mogla da potpuno servisira svoje obaveze po tom osnovu, pa je jednim članom Zakona o budžetu te neisplaćene obaveze prenela na 2012. g., postavlja se pitanje koliko će dospelih obaveza po tom osnovu naći moći da servisira u tekućoj godini, pogotovu ako se zna da je po osnovu „prodaje“ državnih zapisa već do početka oktobra ostvarila prihod, bolje reći stekle kratkoročne ili relativno kratkoročne kreditne obaveze, od preko 400 milijardi dinara. Država će, vrlo verovatno, ponovo morati da deo dospelih dinarskih, ali i deviznih obaveza nastalih po osnovu emitovanih državnih zapisa prenese na 2012. ili 2013. godinu. I pored toga, po osnovu prenetih obaveza dospelih u 2010. i 2011. godini, koje treba otplatiti u 2012. godini, biće nužno obezbediti visok nivo dinarskih sredstava. Uz to, ako se zna da je u uslovima istina skromnog rasta BDP u 2011. god. država čak preko 70% budžetskih prihoda pokrivala preko zaduživanja po osnovu emitovanja („prodaje“) državnih zapisa, postavlja se pitanje koliko će morati da po tom osnovu obezbedi prihoda u 2012. g. Odgovor je – još više nego u 2011. godini. Jer, ako je u uslovima kada je BDP povećan za oko 2,5% u prvih devet meseci tekuće godine, ukupan javni prihod realno smanjen za oko 4,2%, prihod od poreza na dodatu vrednost za 5,4%, a prihod od ostalih oblika poreza na dobit čak za 13,4%, u odnosu na isti period prošle godine, realno je pretpostaviti da će oni, u uslovima verovatnog smanjenja BDP – još dodatno biti i to osetno smanjeni. Uz to, vrlo je verovatno da će vrednost uvoza, zbog mnogo čega, a posebno zbog osetno naše cene nafte nego što je ona bila u 2011. g. biti smanjena, pa će i budžetski prihodi od carina, akciza i drugih dažbina na uvoznu robu biti osetno manji nego što su bili u 2011. godini.

Ogroman problem obezbeđenja budžetskih prihoda u 2012. godini delom će biti pojačan ako se usvoji opravdan zahtev privrednika da se porez plaća ne po osnovu zaključenog posla, već nakon naplate.

Krajnje je neizvesno koliki će iznos tzv. stranih direktnih investicija doći na teritoriju Srbije u 2012. g. i u budžet, ali je visoka verovatnoća da će one biti znatno manje. Činjenica da je priliv ovih investicija u prvih jedanaest meseci u članicu EU – Bugarsku iznosio samo 534 miliona evra, tj. bio je za 48% manji nego u 2010. godini, što je po izjavi bugarskih ekonomista posledica ekonomske krize u zemljama EU (Privredni pregled, 13. XII 2011, str.6) sama po sebi zlosutno govori da su perspektive njihovog većeg priliva u Srbiju u 2012. godini vrlo tmurne. To pogotovu ako Srbija ni u februaru ne dobije status kandidata za članstvo u EU. U tom slučaju Srbija će u 2012. godini dobiti i znatno manje sredstava iz prisutnih fondova pa će problem punjenja „budžetskih rupa“ biti ekstremno težak. Pitanje je da li će domaće banke i strani kupci, zbog velike neizvesnosti kada je u pitanju ekonomska kriza, kako u Evropi tako i u Srbiji, želeti da, bar u istom obimu „kupuju“ državne zapise Srbije kao što su činili u 2011. godini, čak i ako kamata koja će ih pratiti bude vrlo visoka. Vrlo je verovatno da će mnoge domaće i strane banke koje se nalaze na teritoriji Srbije raspolagati sa manje sredstava koje bi eventualne usmerile u „kupovine“ državne zapise Srbije. Na kraju, kada se zna da je spoljni dug Srbije prešao 24 milijarde evra i kada se zna da je u prvih devet meseci po osnovu servisiranja tog duga isplaćeno gotovo 3 milijarde evra, ili 12,4% „naduvanog“ BDP, postavlja se pitanje, kako sa ekonomske tako i sa moralne tačke gledišta, mogućnosti i opravdanosti novog zaduživanja u inostranstvu na bazi emitovanja državnih obveznica. S druge strane, obaveze države, NBS, preduzeća, banaka i lokalnih samouprava po osnovu servisiranja spoljnog duga su već i sada vrlo visoke, a iduće godine će biti još veće, pa se postavlja pitanje kako to servisirati, pogotovu ako se ima u vidu sve prethodno navedeno što će znatno otežati ekonomsku i finansijsku situaciju Srbije u 2012. godini.

Imajući u vidu sve prethodno izneto (a moglo se navesti i mnogo čega drugog takođe vrlo neprijatnog), nameće se zaključak da se Srbija nalazi i pred finansijskim kolapsom.

Kolaps uopšte, pa i kolaps privrede ne znači smrt, što znači da njegov stepen može biti različit i da se može vremenski odložiti pa čak i preduprediti. I, naravno, obaveza države, njenih institucija, njene nauke i intelektualne elite je da preduzmu sve što je u njihovoj moći da do kolapsa ne dođe, a ako već dođe, da optimalnim, adekvatnim strategijama i merama učine sve što je moguće da se stanje kolapsa što pre prevaziđe.

Tokom Drugog svetskog rata Nemačka i Japan su doživeli ne kolaps već ekonomsku i socijalnu kataklizmu ali su nakon toga ostvarile impresivan rast i razvoj. U toku bratoubilačkog rata i Republika Koreja je doživela ekonomsku i socijalnu kataklizmu, ali je od sredine pedesetih godina do danas ostvarila fantastičan rast BDP. Republika Koreja je 1997/98. g. doživela privredni i finansijski kolaps. Ruska Federacija je doživela privredni i finansijski kolaps 1998. g. Argentina 2001. god., ali su sve tri te zemlje našle načina da ga prevaziđu i poslednjih godina, čak i u uslovima svetske ekonomske krize, postižu vrlo solidne privredne performanse koje se sintetski iskazuju kroz visok rast BDP.

Kako ublažiti i kako vremenom prevazići vrlo verovatni privredni i finansijski kolaps Srbije jeste suštinsko pitanje kojim se pod hitno moraju početi baviti sve relevantne najviše državne institucije. Međutim, vrlo ozbiljan problem je što je sadašnja Vlada potpuno nesposobna, što je potpuno izgubila poverenje i privrede i stanovništva i što se ona nalazi u ozbiljnoj krizi i što se u njoj ne nalaze vrhunski ekonomisti. Uz sve to, u prvoj polovini iduće godine biće održani parlamentarni izbori i do tada od ove Vlade se ne može očekivati da će moći, znati i hteti da preduzima prave mere. U vreme dolaska Ante Markovića za predsednika tadašnjeg SIV, a takođe i 2001. Godine, isticao sam da vrlo teška ekonomska i društvena kriza podseća na vrlo tešku, pogotovo izgubljenu poziciju u nekoj šahovskoj partiji i da u takvim uslovima izlaz iz gotovo beznadežnog stanja mogu naći samo vrhunski „velemajstori“. I oba puta sam morao istaći svoje razočarenje kada sam video da su se u tadašnjim vladama (SFRJ u 1989. i Srbije 2001) umesto „velemajstora“ našli u najboljem slučaju „majstorski kandidati“, pa čak „prvokategorinci i drugokategorinci“ (Kovačević, 1989, str. 82-83 i 2002a, str. 187-194). Na savetovanju ekonomista u Opatiji krajem 1989. godine sam dokazivao da, i zbog toga, tada lansiran Program ekonomske reforme i mere za njihovu realizaciju doživeti slom, što se, nažalost, i dogodilo. Kada su samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi krajem 2001. g. na savetovanju ekonomista na Ekonomskom fakultetu u Beogradu izneli koncept reformi i mera ekonomske politike dokazivao sam da on ima ozbiljnu konstrukcionu grešku i da će njegova primena imati za posledicu eskalaciju tzv. „holandske bolesti“ koja je već 2001. a pogotovu 2002. g. već ozbiljno zahvatila privredu Srbije (Kovačević, 2002b). Moju argumentaciju je u osnovi podržao prof. dr Lj. Madžar (Madžar 2002. str. 195-202). Tadašnji guverner Narodne banke SRJ je vrlo neubedljivo, ali sa nipodaštavanjem pokušavao da „dokaže“ neosnovanost naših argumenata (Dinkić, 2002, s.246-248). Na opštu žalost, pokazalo se da je model reformi koji je velikim delom bio nametnut od strane MMF preko tzv. „Aranžmana o produženom finansiranju“ bio potpuno defektan ili kako pre nekoliko godina reče nobelovac J. Stiglic imao je ozbiljnu sistemsku grešku, čije teške posledice itekako oseća i privreda i stanovništvo Srbije.

I sada, treći put u svojoj profesionalnoj karijeri, ponovo ističem da izlazak iz privrednog i finansijskog kolapsa, u kome će se Srbija vrlo verovatno brzo naći, podrazumeva novu vladu u kojoj će se zaista naći pravi „velemajstori“ a ne „majstorski kandidati“, „prvokategornici“, pa čak i „drugokategornici“. Pre formiranja nove vlade, predsednik B. Tadić, koji po izjavama koje daje shvata da je ekonomska kriza u zemlji vrlo teška i da se ona ne može prevazići u 2012. pa i u 2013. godini, ali, po svemu sudeći, ne shvata njene prave uzroke, uz maksimalnu saradnju naučnih ustanova, bi morao da formira tim vrhunskih stručnjaka, pre svega, vanstranačkih ličnosti, koji bi imali zadatak da formulišu viziju budućeg društvenog i privrednog sistema koja bi se, nakon svestrane rasprave u budućem parlamentu usvojila i kasnije dosledno sprovodila. Ako do toga ne dođe, Srbija će godinama ostati vrlo nerazvijena, prezadužena zemlja sa sve starijim i očajnijim stanovništvom i preti realna opasnost da zbog toga ostane „crna tačka“ u Evropi. Moralna obaveza sadašnje prema budućim generacijama je da tako nešto ne dozvoli.

Ideju o okupljanju tima vrhunskih stručnjaka iz više naučnih disciplina koji bi imao zadatak da dâ viziju budućeg društvenog i privrednog sistema zagovaran već desetak godina, ali to nije imalo odjeka ni u političkim, a, čini se, ni u stručnim krugovima i veliko je pitanje da li je ona i sada, u uslovima sve teže ekonomske i društvene krize, izvodljiva i ako jeste pitanje je kada će se ona usvojiti, pa se postavlja pitanje šta dotle činiti da kolaps privrede i finansija Srbije bude što blaži.

Premijer dr Mirko Cvetković često je prebacivao kritičarima „da samo kritikuju, a ništa ne predlažu“. Povodom te konstatacije trebalo bi naglasiti da on izgleda ne shvata da svaka ozbiljna, argumentovana kritika de facto znači predlaganje da se praktikovana politika zameni adekvatnijom ili ona znači preporuke i zahteve vladi da preduzme mere koje su neophodne, a one se ne preduzimaju. Uz to, nisu sve kritike rada Vlade bez konkretnijih predloga šta bi ona trebalo da radi.

Pošto spadam u najžešće kritičare svih, pa i sadašnje Vlade, moguće je da se ta primedba premijera odnosi i na mene. Zbog toga osećam potrebu da istaknem da sam u brojnim radovima od početka 2001. godine, pa do danas, davao niz predloga šta bi trebalo činiti, ali to nije imalo nikakve efekte, pa sam se pitao i sada se pitam ima li smisla davanja bilo kakvih predloga ovoj Vladi koja je, po mom mišljenju, izgubljena u prostoru i vremenu. Biću neskroman, pa ću podsetiti da sam od kraja 2001. godine do danas predlagao da se napusti praksa precenjene vrednosti dinara, odnosno podcenjene vrednosti stranih valuta, ali to nije imalo efekta. Jedan od „vizionara“ ekonomskih reformi, guverner NBJ je želeo da ostane upisan u ekonomsku istoriju Srbije kao prvi i jedini guverner za čijeg mandata je dinar ostao stabilan i jednom je izjavio da će zbog „dokaza“ da nacionalna valuta može biti jaka, stabilna i precenjena i u slaboj privredi – čak dobiti i Nobelovu nagradu za ekonomiju. Pošto je on ostao na vrlo važnim funkcijama sve do sredine tekuće godine, nije čudno što je dinar bivao sve jači a privreda sve slabija.

Tokom prvih nekoliko godina ovog veka napisao sam nekoliko radova posvećenih nužnosti napuštanja koncepta reformi i mera ekonomske politike (Kovačević 2002b, 2003, 2004), ali i to nije imalo efekta, a moram napomenuti da je bilo vrlo malo ekonomista koji su me podržavali ili su, samo nekoliko njih, nezavisno od mojih stavova takođe to predlagali.

Po eskalaciji svetske finansijske i ekonomske krize, u uvodnom referatu za savetovanje ekonomista u Novom Sadu koje održano sredinom oktobra 2008. godine (Kovačević, 2008), a posebno u uvodnom referatu za savetovanje ekonomista u Kragujevcu, održanom sredinom oktobra 2009. godine (Kovačević 2009) dao sam dvadesetak predloga mera ekonomske, fiskalne, spoljnotrgovinske i monetarne politike kojim bi se, po mom mišljenju, ublažili efekti te krize, ali i to nije imalo nikakvog efekta. U političkim krugovima je lansirana ocena da sam „defetista“, „katastrofičar“ i da bez potrebe širim „negativnu energiju“.

I pored svega toga, i pored svog uverenja da je sadašnja Vlada potpuno nespsobna i da se nalazimo pred parlamentarnim izborima kada će ona samo kako zna i ume i kako bude morala otaljavati poslove koji je u vrlo teškim vremenima čekaju – ipak ću, zbog savesti, pa i profesionalne, pa i patriotske obaveze navesti, po mom mišljenju, nekoliko najvažnijih mera koje bi se za mandata ove vlade morale preduzeti kako bi kolaps privrede i finansija bio manjeg intenziteta.

I pored očekivanih ogromnih problema vezanih za prihode u budžetu, Vlada mora obezbediti što više subvencija za poljoprivredu, kako za setvu prolećnih kultura tako i za veštačka đubriva kako bi sa što više raspoloživog zemljišta zasejalo i kako bi se obezbedilo njihovo potrebno đubrenje. Ona, subvencijama mora pospešivati i razvoj prerade i izvoz prerađenih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. U cilju zadovoljenja domaćih potreba, smanjenja uvoza, povećanja izvoza i pospešivanja ruralnog razvoja, država mora na sve moguće načine, kako to čine i zemlje EU, pospešivati razvoj stočarstva i voćarstva.

Već početkom januara, kada bude jasnije stanje sa setvom pšenice, država bi morala da razmotri verovatnu potrebu vrlo neprijatnog ograničavanja izvoza pšenice u narednoj godini, pogotovu ako se oceni da bi, nakon slobodnog izvoza, u drugoj polovini godine bude potreban uvoz koji će po toni odneti više deviza nego što će se ostvariti po osnovu tone izvoza.

U cilju pospešivanja izvoza i destimulisanja uvoza i smanjenja brojnih negativnih posledica podcenjene vrednosti stranih valuta, Narodna banka Srbije i Vlada bi morale da preduzmu sve što je u njihovoj moći kako bi valutni kurs dinara vremenom doveo do realnog nivoa. Znam da je zbog mogućeg uvozničkog lobija koji je zainteresovan za održavanje podcenjene vrednosti stranih valuta, jer im to obezbeđuje uvoz uz veliki profit, i koji finansira razne stranke, ovaj predlog, kao i bezbroj puta u prošlosti ostati pusta želja. Uz to, NBS je Zakonom obavezna da pre svega suzbija inflaciju, a podcenjena vrednost stranih valuta po nizu osnova pozitivno utiče na visinu inflacije, pa je i zbog toga ona u prošlosti neuporedivo više prodavala nego kupovala deviza (u cilju „suzbijanja preteranih dnevnih oscilacija“). Bez obzira što NBS zakonski nije obavezna da održava realan valutni kurs, ona bi, po mom mišljenju, to morala da čini, jer ako Centralna banka najkonkurentnije zemlje u svetu – Švajcarske preduzima vrlo agresivne mere, čak i devalvaciju franka, ne vidim razlog zašto to ne bi činila i NBS, pogotovu ako se zna da je dinar veoma precenjen a da je Srbija po konkurentnosti tek na 95 mestu, da je visokozadužena zemlja i da je njena devizna situacija vrlo teška i da će biti još teža.

Imajući u vidu da će Vlada, u cilju punjenja budžeta, i dalje emitovati dinarske i devizne obveznice, preti realna opasnost da se i po tom osnovu mogu deformisati i ponuda i tražnja deviza i da dinar nastavi da aprecira. Kada se govori o mogućnosti vođenja politike realnog kursa u 2012. godini, vrlo ozbiljan problem je što se veliki broj građana dugoročno zadužio uz deviznu klauzulu i oni bi se deprecijacijom kursa dinara doveli u teške probleme, pa vlast, pred izbore, sem ako je surova stvarnost ne prisili, neće smeti ni hteti da napusti dosadašnju politiku precenjenog kursa dinara, a ona ima teške dugoročne ekonomske i socijalne posledice o čemu sam bezbroj puta pisao (Kovačević 2005. i 2011), ali to nije imalo efekta. Problem je što se ta politika, zbog svega ranije navedenog, ne može duže održati i kao što su pokazali noviji slučajevi Ruske Federacije i Argentine kada dođe do kolapsa privrede i finansija – nacionalna valuta devalvacijom znatno izgubi vrednost i taj šok je vrlo nerpijatan pa se, zbog svega navedenog, zalažem da sadašnja i buduća Vlada i NBS učine sve što je u njihovoj moći da se postepeno vrednost dinara dovede do realnog nivoa, iako sam svestan da je to u periodu do izbora i dok je osnovni zadatak NBS suzbijanje inflacije – verovatno utopija.

Zbog nasušne potrebe za devizama koja će u narednim godinama vrlo verovatno dobiti dramatične razmere, pospešivanje izvoza kako preko realnog valutnog kursa tako i preko niza drugih mera – mora biti prioritet prvog reda.

Strane direktne investicije treba maksimalno pospešivati ali i prekinuti praksu plaćanja stranim firmama za svako novootvoreno radno mesto. To se može ostvariti pre svega unapređenjem uslova privređivanja i znatnim popravljanjem pozicije Srbije na rang listi zemalja po tom pokazatelju.

S obzirom da se mala i srednja preduzeća nalaze u vrlo teškoj finansijskoj krizi i da će se ona iduće godine znatno pojačati, država subvencijama, naplatom poreza nakon isplate, a ne nakon prodaje njihovih proizvoda i usluga i drugim merama, njih mora maksimalno pomagati.

Verujem da nije velika verovatnoća - ali ona ipak postoji, pogotovu ako Italija i Grčka zapadnu u još veću dužničku krizu, odnosno njihove banke koje imaju afilijacije u Srbiji, dođu u stanje nesolventnosti - da strane banke u Srbiji budu prinuđene da iznose kapital. Ako bi se to ipak desilo, to bi, uz ostale ogromne probleme, još znatno pojačalo finansijski i privredni kolaps. Zbog toga je urgentna potreba da Srbija i druge zemlje Srednje i Istočne Evrope, uz maksimalnu pomoć Međunarodnog monetarnog fonda, pokušaju i ostvare donošenje „Bečke inicijative br. 2“.

I pored nužne maksimalne štednje raspoloživih deviznih rezervi, Narodna banka Srbije bi trebalo da povuče odobreni iznos sredstava od MMF, jer bi to povećalo poverenje i sigurnost deviznih štediša i potencijalnih investitora. Uz to, vrlo je verovatno da će Srbija u drugoj polovini iduće ili u prvoj polovini 2013. godine biti prinuđena da sa MMF zaključi novi stand by aranžman. Nikada nisam bio pristalica tih aranžmana, ali u mogućoj dramatičnoj finansijskoj situaciji to bi bilo korisno, pogotovu što je Fond, nakon sloma neoliberalizma i ogromnih finansijskih problema u nizu i najrazvijenijih zemalja, bitno promenio svoju filozofiju, pa je on sada znatno poželjniji nego što je bio početkom ovog veka.

Sve u svemu ako bi se sve navedeno, i uz mnogo što šta drugo, preduzelo privredni i finansijski kolaps Srbije bi bio manjeg intenziteta i kraće bi trajao. Na opštu žalost, u uslovima sve teže društvene krize i uslovima kakvu Vladu imamo i da se nalazimo pred izborima, šansi da se to realizuje su pre teorijske nego praktične prirode.

Sa neminovnom eskalacijom ekonomske krize, neosporno je da će jačati i društvena kriza a ona će dodatno pojačavati ekonomsku krizu. Ne isključujem mogućnost socijalnih nemira pre i posle parlamentarnih izbora što bi imalo dodatne neprijatne posledice po privredne performanse. U uslovima sve veće ekonomske i društvene krize dodatno će se gubiti po verenje u sistem, mere ekonomske politike, institucije i sl, što, po nizu osnova, mora imati negativne ekonomske posledice.

Zaključci

Znam da se u Srbiji od Josipa Broza do Slobodana Miloševića i posle njega nije cenilo širenje „pesimizma“, „defetizma“ i „negativne energije“. S druge strane, oni koji su širili optimizam i „pozitivnu energiju“ i raznim projekcijama obećavali „med i mleko“, u celom tom periodu su dobijali, za naše uslove, velika materijalna i društvena priznanja. Srbija i njeno stanovništvo od toga nisu imali nikakve koristi već samo štete.

Uvek sam bio žestok kritičar privrednog sistema, raznih koncepata ekonomskih reformi i mera ekonomske politike. To posebno važi kada je u pitanju koncept privrednih reformi koji je prihvaćen početkom ovog veka. I sada, kada se Srbija nalazi u vrlo teškoj ekonomskoj i društvenoj, krizi smatrao sam da je moja moralna, profesionalna, pa i patriotska obaveza da istaknem i upozorim da se zemlja nalazi pred privrednim i finansijskim kolapsom i da predložim, po mom mišljenju, najvažnije mere koje bi umanjile intenzitet tog kolapsa i da još jednom apelujem na predsednika države da preduzme sve što je u njegovoj moći i da se, uz maksimalnu saradnju sa svim relevantnim naučnim ustanovama, formira tim vrhunskih stručnjaka iz više naučnih oblasti koji bi kreirao nacrt vizije budućeg društvenog i privrednog sistema koja bi se, nakon svestranog razmatranja, konsenzusom u novom parlamentu usvojila i dosledno realizovala.

[1] Neki od njih su navedeni u spisku literature.

[2] To je napisao „koordinator“ Jurij Bajec u predgovoru tog rada (str.3).

[3] IMF, World Economic Outlook, septembar 2011, p.

[4] Ibidem.

[5] Republički zavod za statistiku Skupštine br. 329 do 330 od 30.11.2011.

[6] Na primer, gubljenje nekog segmenta stranog tržišta ili pad prihoda proizvođača.

Literatura

1. Dinkić, Mlađan (2002), „Replike na izlaganja M. Kovačevića i Lj. Madžara“, Ekonomski anali, Tematski broj, januar 2002.

2. IMF (2011), World Ekonomic Outlook, september, 2011.

3. Kovačević Mlađen (1990), „Izvoz će biti potpuno destimulisan“, Ekonomist 1-2, 1990.

4. Kovačević, Mlađen (2002a), „Efekti postojeće politike valutnog kursa i liberalizacija uvoza“, Zbornik referata Ekonomski anali, tematski broj, januar, 2002.

5. Kovačević, Mlađen (2002b), „Nužnost napuštanja dosadašnjeg koncepta ekonomske politike“, Zbornik referata Ekonomski anali, tematski broj, decembar, 2002.

6. Kovačević, Mlađen (2003), „Izgledi i podsticajne mere za strana ulaganja u Srbiji i Crnoj Gori“, vudoni referat na okruglom stolu, Ekonomski anali, tematski broj, april, 2003.

7. Kovačević, Mlađen (2004), „Nužnost napuštanja postojeće spoljnotrgovinske politike i valutnog kursa“, Zbornik referata, Ekonomski anali, tematski broj, decembar, 2004.

8. Kovačević, Mlađen (2005a), „Nepodnošljiva lakoća zaduživanja“ autorski tekst, Politika, 11. mart, 2005.

9. Kovačević, Mlađen (2005b), „Rizici daljeg olakog zaduživanja Srbije u inostranstvu“, uvodni referat na okruglom stolu, Ekonomski anali, tematski broj, maj, 2005.

10. Kovačević, Mlađen (2005c), „Uzroci i posledice aprecijacije dinara“, uvodni referat na okruglom stolu, Ekonomska misao 3-4, 2005.

11. Kovačević, Mlađen (2006), „Stanje i perspektive privrede Srbije“, uvodni referat u Zborniku, Stanje i perspektive privrede Srbije, izdanje Institut ekonomskih nauka i Bankarska akademija, 2006.

12. Kovačević, Mlađen (2007), „Spoljni dug i stepen spoljne zaduženosti“, Nova srpska politička misao, br. 3-4, 2007.

13. Kovačević, Mlađen (2008), „Realne i virtuelne performanse privrede Srbije u periodu 2000-2007. godine“, Zbornik referata, Tekuća privredna kretanja, ekonomska politika i strukturne promene u Srbiji 2007/2008. godine, izdanje Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet, Beograd, 2008.

14. Kovačević, Mlađen (2009a), „Uzroci dramatičnog stanja u realnom sektoru privrede Srbije“, Zbornik radova, „Ekonomska kriza i realni sektor privrede Srbije“, objavljeno u Ekonomski vidici, br. 2/2009.

15. Kovačević, Mlađen (2009b), „Ekonomska politika u teškim internim i eksternim ograničenjima“, Zbornik radova, „Ekonomska politika i kriza“, objavljeno u Ekonomski vidici, br. 4/2009.

16. Kovačević, Mlađen (2010a), „Privatizacija u začaranim krugovima“, Zbornik referata, Kraj privatizacije – posledice po ekonomski razvoj i nezaposlenost u Srbiji, izdanje Institut ekonomskih nauka, Bankarska akademija i Savez samostalnih sindikata, Beograd, 2010.

17. Kovačević, Mlađen (2010b), „Dimenzije i uzroci dramatičnog stanja realnog sektora privrede Srbije“, Ekonomski vidici br. 2/2010.

18. Kovačević, Mlađen (2010c), „Uzroci niskog nivoa i mere za povećanje konkurentnosti privrede Srbije“, uvodna studija, Zbornik referata, Kako povećati konkurentnost privrede i izvoza Srbije, izdanje Naučno društvo ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2010.

19. Kovačević, Mlađen (2011a), „Srbiji je potrebna vizija društvenog i ekonomskog sistema“, Zbornik referata, „Strategija ekonomskog razvoja Srbije i Evropske unije 2011-2020“, Ekonomski vidici, br. 2/2011.

20. Kovačević, Mlađen (2011b), „Geneza i uzroci teških problema u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom“, uvodni referat, Zbornik referata, Položaj i perspektive Srbije u evropskoj i svetskoj privredi, izdanje Naučno društvo sa akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu,2011.

21. Madžar, Ljubomir (2002), „Politika deviznog kursa: alternative i dileme“, Ekonomski anali, Tematski broj, januar, 2002.

22. Narodna banka Srbije (2011), Izveštaj o inflaciji, septembar.

23. Narodna banka Srbije, Godišnji izveštaj (za više godina)

24. Narodna banka Srbije (2011), Statistički bilten, septembar

25. Narodna banka Srbije (2011), „Spoljni dug Srbije na kraju 2011“

26. Narodna banka Srbije (2011),Izveštaj o inflaciji, novembar

27. Republički zavod za statistiku (razna saopštenja).

28. USAID, FREN i Ekonomski institut (2010), Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja 2011-2020, Beograd, avgust 2010.

29. World Economic Forum (2008),The Global Competitiveness Report 2008-2009, Geneva.

30. World Economic Forum, The Global Competitiveness Report Geneva (2009-2010).

31. World Economic Forum, The Global Competitiveness Report Geneva (2010-2011).

32. World Economic Forum, The Global Competitiveness Report Geneva (2011-2012).