"PRAG OZBILJNOSTI" MEDJUNARODNOG KRIVIČNOG SUDA

Zaista, stavljanje tačke na nekažnjivost i dostizanje odgovornosti za masovne pokolje civila, implicitno, bez obzira na rasu i moć, bila su obećanja data još od formiranja MKS (Medjunarodni krivični sud). Kada su pregovori koji su doveli do Rimskog statuta okončani u julu 1998, tadašnji generalni sekretar Kofi Anan odleteo je u „večni grad“ kako bi prisustvovao završnoj svečanosti Konferencije. „Do sada su moćni ljudi koji su počinili zločine protiv čovečnosti znali da, dok budu moćni, nijedan zemaljski sud neće moći da im sudi“, rekao je Anan. Ali sve će se to promeniti sa novim Međunarodnim sudom. Neće više „rešenja o zaštiti prava slabih i bespomoćnih... bivati opovrgnuta ’pravdom pobednika’“, rekao je, „jer su se drugi pokazali moćnijima i mogu da im sude“. Neće više ad hoc sudovi, „kao sudovi u Hagu i Aruši koji se bave zločinima počinjenim u određenim sukobima ili od strane specifičnih režima“, biti na sličan način opovrgavani „time što će isti zločini, koje su počinili drugi ljudi u različito vreme i na različitom mestu, proći nekažnjeno. Sada ćemo konačno... imati stalni sud koji će suditi za najveće zločine od značaja za međunarodnu zajednicu kao celinu: genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine“.

Ali ono što je Anan obećao, Rimski statut je već ukinuo. Tačno je da član 5.1 navodi „zločin agresije“ među četiri „najozbiljnija zločina koji se tiču međunarodne zajednice kao celine“ nad kojim će MKS imati jurisdikciju (ostala tri su genocid, zločini protiv čovečnosti i ratni zločini). Međutim, član 5.2 dodaje „da će Sud imati jurisdikciju nad zločinom agresije (ako i samo ako) se usvoji dodatak... koji definiše zločin i postavlja uslove pod kojima će Sud vršiti jurisdikciju u vezi sa ovim zločinom“. Nikakva definicija nije usvojena, uprkos ogromnom i verovatno sve većem značaju zločina koji je u pitanju, i uprkos postojanju Specijalne radne grupe u MKS od 2002, sa zadatkom da proširi Rimski statut na odgovarajući način. Čak i ako bi bio donesen ovakav amandman, „on bi morao da bude ratifikovan od sedam osmina država učesnica da bi postao punovažan“, kako naglašava Majkl Mandel sa Univerziteta Jork, i „važio bi samo za države učesnice koje su ga prihvatile...“. Drugim rečima, nema jurisdikcije nad najvišim zločinom dok je skoro svi ne prihvate, pa i tada samo za potpisnike koji je prihvataju. Jasno, nema načina da se ukine kultura nekažnjivosti. U stvari, to je negacija stare maksime da je pravda slepa.

Osim što obezbeđuje nekažnjivost zemalja koje su se pokazale najmoćnijima, MKS ispunjava ono što Mandel zove „američka želja za postojanjem stalnog ad hoc suda – vrsta stalnog MTBJ i MTR (Medjunarobni tribunal za zločine u bivšoj Jugoslaviji i Medjunarodni tribunal za zločine u Ruandi – prim.red.) koji bi se bavio određenim sukobima i određenim režimima, tribunal ...koji bi se od slučaja do slučaja mogao trenutno aktivirati odlukom Saveta bezbednosti“, onako kako je Savet učinio u martu 2005. usvajajući Rezoluciju 1593, kada je uz argument da kriza u Darfuru u zapadnom Sudanu „i dalje predstavlja pretnju međunarodnom miru i sigurnosti“ predao slučaj tužiocu MKS. Al Baširov slučaj svakako je nagoveštaj globalnom Jugu šta može da očekuje od implementacije MKS i „Odgovornosti za zaštitu“ – stalno ad hoc načelo „Odgovornosti za zaštitu“ koje će pratiti stalni ad hoc MKS.

Možemo samo da nagađamo šta bi proizašlo iz istraga celog spektra američkih, NATO i izraelskih ratova i okupacija u posleratnom periodu, kada bi ova mesta masovnih zločina, kao što je to bio slučaj Međunarodnog vojnog suda za Nemačku u Nirnbergu, bila poverena nezavisnim istražiteljima, podjednako agresivnim kao što su to tužioci MKS u Sudanu ili istražni timovi za sudsku medicinu koji iskopavaju i identifikuju ostatke mrtvih iz građanskih ratova u Bosni i Hercegovini i vladavine Sadama Huseina u Iraku.

Ipak, dramatično u suprotnosti sa ovim istragama, isti tužilac MKS u februaru 2006. odbio je da inicira i jednu jedinu istragu zločina počinjenih u Iraku za vreme američke invazije i okupacije, iako je primio „preko dve stotine četrdeset zahteva“ u vezi sa tim, uključujući zahteve Amnesti internešenela i Hjuman rajts voča.

U pismu u kome objašnjava svoju odluku, Moreno-Okampo je dao mnoštvo razloga zbog kojih njegova kancelarija neće započeti istragu. Ni SAD ni Irak nisu pristupili MKS, korektno je obrazložio; MKS je još uvek u nemogućnosti da odluči „da li je odluka da se započne oružani sukob bila legalna“ (usled prethodno opisanih razloga, zločin agresije još uvek ne potpada pod jurisdikciju MKS); njegova kancelarija „nema razumnih indicija da su američke snage imale ’nameru da unište, delimično ili u celini, nacionalnu, etničku, rasnu ili religijsku grupu kao takvu’, kako se zahteva u definiciji genocida“; i druge slične pravne začkoljice.

Najznačajnije od svega, Moreno-Okampo je i u okviru ratnih zločina, jedine kategorije gde je hteo da se pozabavi dokazima koje mu je uputilo dve stotine zainteresovanih strana – „ciljanje civila“, „upotreba prekomerne sile“, „namerno ubijanje“ i „nehumani tretman civila“ – našao razlog da ne pokrene istragu. Izgleda da mesta zločina u Iraku ne zadovoljavaju kriterijum „praga ozbiljnosti“ MKS.

Prema Moreno-Okampovim rečima, ubijanja i razaranje u Iraku su: Različitog reda veličine nego što je broj žrtava u situacijama koje trenutno istražuje ili analizira Kancelarija. Značajno je imati na umu da (kancelarija tužioca) trenutno istražuje tri situacije koje uključuju dugotrajne sukobe u Severnoj Ugandi, Demokratskoj Republici Kongo i Darfuru. Svaka od njih uključuje hiljade namerno ubijenih, kao i namerno seksualno nasilje i otmice u velikom obimu. Uzete zajedno, one su izazvale raseljavanje više od pet miliona ljudi. Druge situacije koje se analiziraju takođe uključuju stotine i hiljade ovakvih zločina. Uzimajući sve u obzir, čini se da situacija ne zadovoljava zahtevani prag Statuta.