NOVINARSKI AGENTI VLADE

Duboka pristrasnost je očigledna u obradi medija datoj u Tabeli 1, koja prikazuje upotrebu reči „genocid“ u novinama, za režim iračkih sankcija (i kasniju invaziju i okupaciju Iraka), prema ostalim slučajevima masovnog ubijanja. Tabela pokazuje da je bilo samo osamdeset aluzija na „genocid“ koje se odnose na režim sankcija, dok je za Bosnu, Kosovo, Ruandu i Darfur, četiri zlikovačka slučaja, taj broj iznosio 481, 323, 3.199 i 1.172. I to sve uprkos mnogo većem danku iračkih sankcija u svim slučajevima osim Ruande. A za Kongo, benigni slučaj, bilo je samo sedamnaest upotreba reči „genocid“.

Stepen medijske pristrasnosti

Ako uzmemo period iračkih ekonomskih sankcija kao osnovu za poređenje, izjednačujući osamdeset primera upotrebe reči „genocid“ sa jedan, u četvrtoj koloni Tabele 1 vidimo stepen medijske pristrasnosti. Odnos upotrebe ove reči u navedenih šest slučajeva masovnog ubijanja je 0,2 za rat 2003–2009. godine („genocid“ je upotrebljen da prikaže ovaj period pet puta ređe nego za period sankcija), 6 za Bosnu, 4 za Kosovo, 40 za Ruandu, 15 za Darfur, i samo 0,2 za Kongo (za razliku od sankcija i rata u Iraku, ovo je benigni slučaj). Uzimajući u obzir stvarni broj mrtvih, odnos broja umrlih prema upotrebi reči „genocid“ raste dramatično za Irak i posebno za Kongo (videti petu kolonu), gde su žrtve brojne ali bezvredne, u poređenju sa žrtvama meta Zapada. Kao što ćemo videti, pristrasnost je postojala i u odnosu na druga krvoprolića, u zavisnosti od političkog statusa.

Tabela 1: Razlike u upotrebi reči „genocid“ za pojedina mesta zločina [A]

[A] Pretraživanje baze podataka Factiva vršeno u januaru 2009. pod kategorijom novine: sve. Tačni parametri pretraživanja su opisani u napomeni 47. Koristili

smo operatore w/5 i * da bismo pronašli sve varijacije reči genocid (genocidni...) koje se nalaze bilo gde u naslovu ili tekstu u okviru pet reči drugog primarnog

izraza pretraživanja; koristili smo limitator not da bismo isključili delove koji su pominjali bilo koji od drugih izraza pretraživanja.

[B] Tabela koristi broj 80 (kolona 3, red 1) kao bazu svih kasnijih izračunavanja;

totali u koloni 4 dobijeni su deljenjem sa 80 totala iz kolone 3.

[C] Totali u koloni 5 dobijeni su deljenjem totala iz kolone 2 totalima iz kolone 3.

[D] Videti Tabelu 2.

Invazija i okupacija Iraka

Opštepoznato je da su američki mediji, neki sopstvenim zakasnelim uključenjem, praktično služili kao novinarski agenti vlade tokom osamnaestomesečne pripreme za invaziju na Irak 2003. Iako su razorne posledice američkog rata i okupacije teže za ignorisanje nego posledice trinaestogodišnjeg režima sankcija (većinom zato što su američke trupe bile na terenu i pretrpele znatne žtrve, iako je to samo mali procenat ukupnih žrtava), glavne političke, medijske i intelektualne grupe američkog establišmenta bile su neverovatno uspešne u omalovažavanju patnji i gubitaka života iračkog civilnog stanovništva.

Kada je u ozbiljnim studijama procenjivana smrtnost Iračana -  koja se marta 2003, na početku rata, kretala od 98.000, preko 655.000, pa sve do milion žrtava, pri čemu je većina ovih smrti bila nasilna -  mediji i intelektualci su se prema njima retko kada odnosili kao prema posrednim ili neposrednim posledicama invazije i okupacije, a još manje kao prema namerno nametnutom krvoproliću, zločinu protiv čovečnosti ili „genocidu“. Možemo biti sigurni da u sklopu izveštavanja o Iraku, mediji nisu nikada citirali Nirnberšku presudu ili aludirali na američki rat kao „najviši međunarodni zločin“ ili na iskaz presude da „celina nagomilanog zla“ – naravno i odgovornost za njega ? proizlazi iz centralnog akta agresije.

Takođe, primetna je činjenica da u ovom slučaju, kada je njihova vlada agresor, očigledno narušavajući Povelju Ujedinjenih nacija time što je napala drugu nezavisnu državu, vladini mediji i intelektualci skoro jednoglasno su ignorisali pitanja o saglasnosti tog napada sa vladavinom prava. Hauard Fril i Ričard Folk su, u svojoj analizi izveštavanja Njujork tajmsa o ratu u Iraku, našli da „uprkos činjenici da invazija jedne zemlje od strane druge direktno implicira najfundamentalnije aspekte Povelje Ujedinjenih nacija i međunarodnog prava, nijedan uvodnik Njujork tajmsa nije pomenuo reči ’Povelja Ujedinjenih nacija’ i ’međunarodno pravo’ ni u jednom od sedamdeset izveštaja o Iraku od 11.9.2001. do 21.3.2003.“ Mediji, takođe, nisu dali prostor stručnim kritičarima ovog planiranog akta agresije da izraze svoje stavove i pozovu na odgovornost političke vođe, iako su srdačno primali one koji su bili spremni da odbace ovu zabrinutost.

Istorijska pljačka

Ovo važi (iako sa manjim stepenom isključivanja) i za opštu humanitarnu katastrofu u Iraku, uključujući krizu izbeglica koja je i dalje jedna od najozbiljnijih u svetu, u jednom trenutku sa preko četiri miliona proteranih Iračana, od kojih je polovina izbegla u susedne zemlje. Samo mala pažnja posvećena je uništavanju i pljačkanju iračkog arheološkog nasleđa, jednog od najvrednijih na svetu. Napad je počeo prvim Zalivskim ratom 1991, ali je uveliko eskalirao marta 2003. u neprocenjivu kulturnu katastrofu. Elenor Robson sa fakulteta Ol souls koledž ozbiljnost ove situacije stavila je u istorijsku perspektivu: „Morali biste da se vratite vekovima unazad na mongolsku invaziju na Bagdad 1258. godine da nađete pljačku ovih razmera“. Američki vrh je u dobrom društvu.

Takođe, treba primetiti da predinvazijska kampanja bombardovanja -  koju su pokrenule američka i britanska vlada kako bi uništile ono što je preostalo od iračke vazdušne odbrane kao deo priprema za invaziju 2003. godine – tri godine nije ni spominjana u medijima. A količina bombi koje su američki i britanski lovci-bombarderi bacili dnevno na Irak povećala se od nule u martu 2002. do 54,6 tona u septembru, i 53,2 tone u decembru. Značajno je da, iako se Irak žalio na ova flagrantna narušavanja mira, niko nije obraćao pažnju, mada je Irak redovno o tome prilagao dokumentaciju Savetu bezbednosti i generalnom sekretaru, kao što je i inače godinama radio. O samom početku ove druge faze velikog iračkog krvoprolića, već s proleća 2002. nije izvestio nijedan savremeni američki izvor koji smo mogli da nađemo.

Zanimljivo, u Tabeli 2 možemo videti da, dok trinaest listova aludira na „genocid“ u Iraku tokom perioda 2004–2008, misleći na posledice invazije i okupacije, više nego trostruko veći broj listova, tačno njih četrdeset osam, primenjuju tu reč za režim Sadama Huseina koji je već odavno srušen, a pedeset četiri je primenjuju pri spekulacijama o mogućim posledicama građanskog rata ili američkog povlačenja. Kao i u slučaju Vijetnama, pravo krvoproliće, isplanirano od strane SAD ne može da se prizna; samo neprijatelji i mete Sjedinjenih Američkih Država mogu da počine zločin zvanično označen kao „genocid“.