NAJGORI MOGUĆI ZLOČINI

Dvadeset trećeg jula 2009, nikaragvanski katolički sveštenik i tadašnji predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija Migel d'Eskoto Brokman bio je domaćin prvog dana trodnevnog „Tematskog dijaloga“ u Ujedinjenim nacijama koji se ticao načela „odgovornosti za zaštitu“. Na spisku govornika koji su pozvani da se obrate Generalnoj skupštini bili su i Noam Čomski iz SAD i Žan Brikmon iz Belgije, dva ozbiljna kritičara tog načela, kao i Australijanac Garet Evans.

Odgovornost za zaštitu i ugovor za naftu

Verovatno nijedan pojedinac nije više uradio da uveća ugled načela „odgovornosti za zaštitu“ i da ga stavi na dnevni red Ujedinjenih nacija, nego što je to uradio Evans. On je autor knjige o tom načelu objavljene 2008. godine, i obavlja dužnost zamenika predsedavajućeg Međunarodnog savetodavnog odbora Globalnog centra za odgovornost za zaštitu na Univerzitetu grada Njujorka, kao i zamenika predsedavajućeg Međunarodne komisije za intervenciju i državni suverenitet koja je 2001. objavila izveštaj pod nazivom „Odgovornost za zaštitu“ koji je i uveo ovaj izraz u svakodnevnu upotrebu. Ujedno je i bivši predsednik Međunarodne krizne grupe.

Ali pre svega toga, Evans je radio kao ministar inostranih poslova Australije (1988−1996). Dok je obavljao tu dužnost doprineo je zaključenju Ugovora o nafti u delu Timora, između Australije i Indonezije, po čijim članovima Indonezija daje pravo australijskim firmama da istražuju i kopaju u „indonezijskoj pokrajini Istočni Timor“ koja je bogata naftom. Ovim ugovorom, Evans je postavio Australiju u centar malobrojnog tabora država koje priznaju indonežansko nezakonito nasilno osvajanje teritorije Istočnog Timora 1975. godine, uprkos nekih 200.000 mrtvih u Istočnom Timoru koji su „posledica indonežanske invazije i okupacije“, što je otprilike trećina stanovništva − procentualno više od broja ubijenih u Kambodži pod režimom Pola Pota.“

Da li je Račak bio dovoljan za bombardovanje Srbije?

Na konferenciji za štampu nakon izlaganja pred Generalnom skupštinom, izveštač iz UN zamolio je Evansa da objasni kriterijume koje će zagovornici načela odgovornosti za zaštitu da provere pre nego što preporuče vojnu intervenciju kao krajnji stadijum delovanja istog načela. „Kako je moguće odlučiti o terminima koji će se koristiti za primenu načela, a da se ono ipak ne zloupotrebi?“, zanimalo je novinara. „Kako definišete najgore moguće zločine?“

„Načelo odgovornosti za zaštitu samo sebe definiše“, odgovorio je Evans, „u smislu da genocid, ratni zločini, zločini protiv čovečnosti i etničko čišćenje, svi inherentno potresaju savest, i po svojoj prirodi su takvi da zahtevaju delovanje, bilo ono preventivno ili reaktivno...“.

„Zaista je nemoguće biti precizan što se tiče brojeva“, nastavio je Evans. „U nekim slučajevima možemo strahovati od hiljada, stotina hiljada, ili čak miliona žrtava...“ Dodao je, međutim: „U drugim slučajevima cifre su znatno manje. Jasno se sećamo užasa Srebrenice, a tu govorimo o sedam ili osam hiljada ljudi, u poređenju sa šestocifrenim brojevima. Da li je Račak na Kosovu 1999. bio dovoljan da prouzrokuje reakciju međunarodne zajednice sa svojih četrdeset pet žrtava?“

„Ukratko, suština je da ne možemo igrati igru brojeva, određući skalu zločina tako što gledamo da li je cifra X ili Y“, zaključio je Evans. „Ja smatram da jednom kada se pređe određena granica, onda smo jednostavno u području katastrofe koja potresa savest i koja zahteva reakciju na ovaj ili onaj način... Nažalost, ne postoji pristup jasne podele koji možemo da primenimo.“

Jasna podela na "naše" i "njihove" zločine

„Postoji način da odredimo skalu reakcije“, upao je Noam Čomski. „Ako je zločin nekog drugog, posebno neprijatelja, onda smo totalno užasnuti. Ali ako je naš, sličan ili gori, onda ga ili skrivamo ili poričemo. To deluje skoro stopostotno.“

Zapravo, „pristup jasne podele“ dramatično je izložio sam Garet Evans, izdvojivši Račak i Srebrenicu, koje su napale srpske vojske, kao slučajeve koji zahtevaju reakciju, ali je izostavio Istočni Timor, koji je napala i okupirala Indonezija, ili pojas Gaze, napadnut i izgladnjivan od strane Izraela, ili cele države kao Avganistan i Irak, sa njihovim ranjivim stanovništvom koje su napale Sjedinjene Američke Države i njihovi saveznici.“

Nalazimo da je Evansov „pristup jasne podele“ klasičan pristup vlasti, sa izborima koji se redovno čine i nemaju veze sa prekoračenjem određenih granica skale zločina, a još manje sa time da li događaji potresaju savest. Umesto toga, razlika je samo u tome ko šta radi kome – i kod koga leži moć?

I ponovo smo se vratili na razliku između konstruktivnog, zlikovačkog, benignog i mitskog krvoprolića.