MITSKA KRVOPROLIĆA: RAČAK

„Unakažena tela pronađena posle napada Srba” – najavio je Njujork tajms naslovom na prvoj strani, 17. januara 1999. „Kosovski Srbi masakrirali 45 seljaka“ – formulisao je londonski Sandej tajms. A Vašington post – „Seljaci poklani u kosovskom masakru“.

Izveštaj Njujork tajmsa počinje sa „tela četrdeset pet etničkih Albanaca... nađena streljana i unakažena“, „svi obučeni u civilnu odeću“, i dodaje grozne detalje o „iskopanim očima, smrskanim glavama i jednom čoveku koji je ležao bez glave“.

London tajms i Vašington post, kao i mnogi drugi, ponavljali su deo o „iskopanim očima“. Tajms je izabrao deo sa „obezglavljenim čovekom“, a Post onaj sa „smrskanim glavama“.

Takođe, oglasile su se sve zapadne lučonoše od Bila Klintona („namerni nasumični zločinački akt“) do generalnog sekretara Ujedinjenih nacija – Kofija Anana („duboko zabrinut“), kao i generalni sekretar NATO Havijer Solana („sramota i gnušanje pred ovim namernim i bezosećajnim ubijanjem civila“), britanski sekretar inostranih poslova Robin Kuk („Osuđujem ovaj divljački akt“) i glavni tužilac MTBJ Luiz Arbur čiji je predstavnik za štampu rekao da je tražila „trenutni i neometani pristup“ Kosovu i da je planirala da otputuje u narednih četrdeset osam sati. Odjednom je selo za koje niko do tada nije čuo, na pola sata vožnje od Prištine, postalo vest na naslovnoj strani svih velikih zapadnih listova.

Scenska varka u Rmabujeu

„Masakr u Račku“ 15. januara 1999. veoma je odgovarao Klintonovoj administraciji i NATO-u. Poslužio je kao „prekretnica“ koja je dovela NATO do „dozvole za vazdušne napade na ciljeve na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije“, i do ultimatuma upućenom srpskom vođstvu u Beogradu da uzme učešće u još jednoj rundi pregovora u Rambujeu – jednoj od najvećih scenskih varki novije istorije, osmišljenoj kako bi NATO mogao da započne svoje bombardovanje na vreme za samit u Vašingtonu, povodom petnaestogodišnjice NATO-a.

Kada je Madlen Olbrajt prvi put obaveštena o incidentu u Račku, oduševljeno je rekla: „Proleće je poranilo na Kosovu“. Vesti o smrti oko četrdeset kosovskih Albanaca (jedne žene i trideset devet muškaraca) direktno joj je preneo Vilijam Voker, veteran američke administracije iz ratova u Centralnoj Americi za vreme Reganove vladavine, tada zadužen za Verifikacionu misiju na Kosovu, misiju OEBSA koja je to bila samo po imenu, dok je zapravo bila američka misija za pripremu rata. Voker je požurio u Račak 16. januara ujutru, trenutno proglasio „masakr“ i zatražio odgovornost pred MTBJ.

Menadžer rata i ljudskih prava

Gotovo svi su prevideli da je to isti onaj američki aparatčik od karijere, koji je kao ambasador u Salvadoru 1989. izveo apologetsku predstavu braneći masakr koji je počinila salvadorska armija u novembru te godine, ubivši šest jezuitskih sveštenika, njihovu kućnu pomoćnicu i njenu ćerku.

„Problemi kontrole menadžmenta javljaju se u ovakvim situacijama“, objasnio je Voker u Salvadoru. „I neće se zbog problema kontrole menadžmenta organizovati analiza na Harvardu. Mislim, takav je rat“. Nema namernih krvoprolića u Salvadoru, sudeći po ambasadoru, samo akcije u žaru borbe, i nema „rata“ na Kosovu, samo hladnokrvni masakr. Kako je Los Anđeles tajms kasnije primetio, ovo sopstveno predstavljanje kao „krstaša u borbi za ljudska prava baš je velika promena za Vokera“. Ali izvukao se s tim – ova opaska Los Anđeles tajmsa bila je gotovo jedina.

Namešteni masakr "slučajno" pronadjen

Ne verujemo da je u Račku bilo ikakvog masakra. U napadu na ovo i druga (Belince, Malopoljce, Petrovo) lokalna utvrđenja Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) 15. januara, srpske snage pratili su ne samo pozvani posmatrači OEBS-a već i jedna snimateljska ekipa Asošijeted presa koja je snimala događaje tokom akcije. Dogodilo se više vatrenih okršaja između Srba i OVK boraca, na više mesta, uglavnom van gradova, u šumama koje su ih okruživale. Srpske snage su se povukle iz ove oblasti mnogo pre zalaska sunca. Kasnije istog dana, francuski reporter Kristof Šatle posetio je Račak i sreo se sa posmatračima OEBS-a. Nijedan od njih nije prijavio bilo kakav incident koji podseća na masakr. Ali sledećeg jutra, nakon što su se borci OVK vratili u Račak tokom noći, pronađeno je dvadeset dva tela u jarku izvan sela i bar još osamnaest na različitim mestima u selu. Zašto Srbi, koji su bili prisutni kao strana u sukobu prethodnog dana, nisu uklonili ili zakopali tela i zašto OEBS i snimateljska ekipa AP-a nisu izvestili o ovim činjenicama, nikada nije razjašnjeno a OEBS-ovom personalu nikada nije dopušteno da o tome javno govori.

Dolazeći brzo na lice mesta, 16. januara, Vilijam Voker je propustio da očuva integritet mesta zločina za buduća sudsko-medicinska ispitivanja, a potencijalno važni detalji zauvek su uništeni. Voker je takođe zabranio stručnjacima za sudsku medicinu da počnu ispitivanja mesta zločina i tela, sve do 22. januara. Ali jarak ispunjen telima bio je podloga za Vokerovu čuvenu optužbu: „Iz onoga što sam lično video, ne oklevam da opišem ovaj događaj kao masakr, očigledno veliki zločin protiv čovečnosti, niti oklevam da optužim snage državne bezbednosti za odgovornost“. Sumirajući rad Vokerove misije na Kosovu, Mark Veler, savetnik OVK-a, obrazlaže da je „slučajni (sic) pronalazak masakra u Račku... učinio da je NATO teško mogao svoju neaktivnost da smatra legitimnom“.

Opravdanje za rat

Za režim „humanitarne“ intervencije ustanovljen je kritični casus belli.

Tim stručnjaka za sudsku medicinu Evropske unije, koji je počeo svoj rad na Univezitetu u Prištini 22. januara, došao je kasno na lokaciju, a njegov vođa, Helena Ranta, bila je pod pritiskom Vokera i svoje vlade (Finske) da proglasi Račak masakrom i zločinom protiv čovečnosti. Ona je to na kraju i učinila, ali sa mnogo kontradiktornosti. Oslonila se na Vokerove rekla-kazala dokaze i priznala da tim Evropske unije nikada nije ispitivao navodno mesto zločina, te da nije bio u mogućnosti da potvrdi lanac zaštite tela od momenta smrti do trenutka kada su autopsije započele. Štaviše, Ranta se vraćala na svoje prve žalbe, protestujući protiv političkih pritisaka pod kojima je radila. U njenoj biografiji iz 2008, objavljenoj u Finskoj, nalazi se čak i citat njene izjave: „Voker je vršio pritisak na mene da kažem da Srbi stoje iza masakra u Račku, da bi rat mogao da počne“.

Sve ovo ukazuje do koje mere je „masakr u Račku“ bio iznad svega politički artefakt, koji je imao, kao što Ranta sugeriše, ulogu opravdanja za rat, dok su istraživanja u cilju njegove kodifikacije vrlo sporna. Osim Šatleovog svedočenja i okolnosti u kojima se odvijala srpska akcija 15. januara, postoje i medicinski dokazi da su tela otkrivena 16. januara bila tela boraca, a ne civila. Ostaci barutnog praha nađeni su na rukama trideset sedam od ukupno četrdeset tela ispitivanih na Odeljenju za sudsku medicinu Univerziteta u Prištini, sudeći po izjavi Dušana Dunjića, srpskog specijaliste sudske medicine koji je radio sa timom Evropske unije. „Tragovi eksplozije barutnog praha ukazivali su na to da su ovi ljudi, neposredno pre smrti, imali vatreno oružje u rukama“, napisao je on.

Žrtve sukoba a ne likvidacije

Od značaja je takođe i ponovna analiza nalaza tima Evropske unije, izvršena 2001. Iako su uzrok smrti u svih četrdeset slučajeva bile rane od vatrenog oružja, broj rana veoma varira od tela do tela. Šest tela su imala samo jednu ranu od vatrenog oružja, koja je, naravno, bila fatalna. Petnaest tela je imalo između dve i pet rana, četrnaest tela je imalo između šest i deset, a pet tela između jedanaest i dvadeset rana. Ipak, u modelu „masakra“, po kome su srpske snage opkolile i hladnokrvno ustrelile između dvadeset dvoje i četrdesetoro kosovskih Alabanaca civila, malo je verovatno da je šest osoba ubijeno jednim jedinim hicem, dok je ostalih trideset četvoro imalo između dve i dvadeset rana od vatrenog oružja. Naprotiv, ove varijacije u ranama sugerišu nešto drugo: smrti su nastupile pod različitim okolnostima (ili različitim „načinima umiranja“, koristeći terminologiju ovih eksperata) na različitim mestima i u različito vreme. Štaviše, u samo jedanaest od četrdeset slučajeva „detektovana je značajna ujednačenost koja je u skladu sa kontinuiranom vatrom...“ (ili je „kontinuirana vatra bila... verovatna“, kao što se kaže na drugom mestu). U ostalim slučajevima „pravci kretanja metaka bili su uglavnom varijabilni“. Uzeto u celini, ovo navodi na zaključak da su ubistva u Račku i oko Račka, kao i druga tri sela u kojima su srpske snage vodile borbe 15. januara, uglavnom nastupila u borbi, a ne da su posledica egzekucije.

Klinton je neprekidno lagao

Ali Bil Klinton, Madlen Olbrajt, MTBJ, Luiz Arbur, NATO i mejnstrim mediji – svi su prihvatili šlagvort iz prve Vokerove predstave na licu mesta, i složili se bez oklevanja da je Račak bio hladnokrvni masakr najmanje četrdeset kosovskih albanskih civila, još jednom potvrđujući okrutnost i zločinački karakter Srba. Bil Klinton je neprekidno lagao o Račku, čak tvrdeći na jednoj konferenciji za štampu koju su prenosile nacionalne televizije da su „nevini muškarci, žene i deca odvedeni iz svojih domova u jarak, naterani da kleknu u prašinu i zasuti mecima, ne zbog onoga što su učinili već zbog onoga što su bili“. Kao što smo napomenuli, Olbrajtova je sa zadovoljstvom primila Vokerovu vest o „masakru“. Luiz Arbur je brzo proglasila „masakr u Račku“ samo na osnovu Vokerovih vesti o tome. Nemački predsedavajući Evropskom unijom ubedio je Helenu Rante da održi konferenciju za štampu 17. marta, na kojoj je predstavila svoju pristrasnu „ličnu“ interpretaciju rezultata ispitivanja tima za sudsku medicinu Evropske unije. Ispostavilo se da je 17. mart bio poslednji dan razgovora u Rambujeu, tako da su na ovaj način poništeni napori Beograda da izbegne neminovni rat sa NATO-om. Zaista, „masakr u Račku“ je bio toliko značajan za NATO-ov put ka ratu, da je ovo bila jedina stavka optužnice podignute u maju 1999. protiv Slobodana Miloševića za zločine koje je navodno počinio na Kosovu, za incident koji se dogodio pre početka NATO bombardovanja.

Uloga medija u izmišljanju zločina

Kolaboracija medija u pretvaranju „masakra u Račku“ u casus belli bila je egzemplarna. Najpoznatiji je masovni propust medija da pomenu okolnosti srpske ofanzive: OVK ubistvo srpskih policajaca prethodnog vikenda; prisustvo OEBS-ovih posmatrača, snimateljske ekipe AP-a i francuskog novinara – ili nekompetentnost srpskih snaga koje su ostavile mrtva tela rasuta po zemlji (koja niko nije primetio sve do povratka OVK u selo te noći); ili istoriju Vilijama Vokera kao administratora svoje vlade za ratove u inostranstvu; ili laž Bila Klintona da su Srbi ubili albanske žene i decu „zbog onoga što su oni bili“; ili pritiske na sudsko-medicinski tim Evropske unije i Helenu Rante; ili podesnost „masakra u Račku“ za američku i NATO politiku u to vreme. Ukratko, „masakr“ je odlično poslužio američkim i NATO planovima za bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije koji su već nekoliko meseci bili u toku; a mediji su pomogli ovim silama da kreiraju politički artefakt koji je bio neophodan da se planovi ostvare.

Kao što se vidi iz Tabele 3, reč „masakr“ je upotrebljena tri stotine dvanaest puta u novinama u diskusijama o Račku, skoro tri puta češće nego za El Mozote, gde je bilo između osamnaest i dvadeset dva puta više žrtava – stvarnih civila, ne izmišljenih krvoprolića zasnovanih na manipulisanju zločinima. U slučaju El Mozotea nikada neće biti pravde za žrtve. Ako je Račak izmišljeni zločin, kao što verujemo, onda je rat koji je na taj način prodat svetu zasnovan na laži, a svaka ideja da je taj rat bio u cilju dostizanja pravde mora se dovesti u pitanje, ako ništa drugo, onda samo zbog te činjenice.