KOSOVO-OPRAVDANJE ZA NATO BOMBARDOVANJE
Ovo je bio pravi „udruženi zločinački poduhvat“ u ratovima na Balkanu, za šta su na orvelovski način optuženi Srbi (Delovi iz studije "Politika genocida", Edvarda Hermana i Dejvida Pitersona, koja je upravo objavljena na srpskom jeziku; naslovi i medjunaslovi su redakcijski)
I u slučaju Kosova, planovi zapadnih sila za napad na Jugoslaviju i njeno rasparčavanje, zahtevali su prethodnu demonizaciju Srba, preuveličavanje njihovih zločina nad „vrednim“ žrtvama i pripremu, a priori i a posteriori, opravdanja za NATO bombardovanje, okupaciju i neokolonijalnu upravu nad Kosovom. MTBJ (Tribunal u Hagu, prim.red) je igrao ključnu ulogu u ovom procesu, pošto je od početka organizovan kao lažni sudski instrument NATO politike koja je zahtevala rat, paralelno sa optuživanjem i sudskim progonom ključnih NATO meta. Ovo je bio pravi „udruženi zločinački poduhvat“ u ratovima na Balkanu, za šta su na orvelovski način optuženi Srbi.
Američke snage obučavale i snabdevale OVK
Kao što se reč „genocid“ veoma često koristi za ponašanje bosanskih Srba tokom ratova u Bosni, ona je često korišćena i za ponašanje Srba na Kosovu (u Republici Srbiji), kako pre NATO bombardovanja od 24.3.1999. do 10.6.1999, tako i tokom i nakon ovog rata. Čitave godine pre NATO bombardovanja, dok se NATO pripremao za napad, Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju takođe se pozabavio srpskim maltretiranjem kosovskih Albanaca. MTBJ, zapadni zvaničnici i mediji generisali su konstantan priliv optužbi i publiciteta o srpskim gresima. Postoje čvrsti dokazi da su, tokom ovog perioda, Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK) snabdevale i obučavale američke snage i da im je stavljeno do znanja da će se provokacije protiv Srba isplatiti dugo pripremanim NATO i američkim napadom. Zanimljivo je da je engleski ministar odbrane Džordž Robertson priznao svojoj skupštini istog dana kada je NATO započeo svoj napad na Srbiju, da je do januara 1999. više ljudi na Kosovu ubijeno od strane OVK nego od strane Srba. Ukupni procenjeni broj ubistava na Kosovu od početka 1998. bio je dve hiljade, od čega se nekih pet stotina mogu pripisati srpskoj vojsci.
Džordž Robertson
Zbog bombardovanja je nastao žestok vojni sukob između srpske vojske i OVK na Kosovu, sa mnogim ubistvima i masovnim egzodusom stanovništva te pokrajine, kako sprskog i romskog, tako i albanskog.
„Obaveštajne“ informacije - obaveštajne izmišljotine
Bilo je zvaničnih tvrdnji punih zgražavanja u SAD, Nemačkoj i Engleskoj o masovnim srpskim ubijanjima i genocidu koji je bio u toku. Samo nekoliko dana nakon početka NATO bombardovanja, nemački ministar odbrane, Rudolf Šarping, tvrdio je da „ovde počinje genocid“ a predstavnik NATO-a Džejmi Šej da „smo na ivici ogromne humanitarne katastrofe... kakvu nismo videli u Evropi još od poslednjih dana Drugog svetskog rata“. 
Džejmi Šej
Histerične NATO i OVK procene broja nestalih i verovatno pobijenih kosovskih Albanaca, s vremena na vreme, dostizale su više od sto hiljada, pa i čitavih petsto hiljada u jednom saopštenju Stejt departmenta. Od nemačkih zvaničnika su procurile „obaveštajne“ informacije o navodnom srpskom planu nazvanom operacija Potkovica, da se očisti pokrajina od Albanaca i da se nastani Srbima, za šta se ispostavilo da je obaveštajna izmišljotina. 
Rudolf Šarping
Komandant OVK, Hašim Tači, upozorio je jednu nemačku televiziju da su Srbi opkolili sto hiljada Albanaca na fudbalskom stadionu u Prištini i da je njihova sudbina još uvek nepoznata, ali verovatno zapečaćena. Još jedna dezinformacija koju su objavili kao činjenicu: američki ministar odbrane Vilijam Koen rekao je na programu Face the Nation, televizije Si-Bi-Es da je Milošević „proterao milion i po ljudi a sad vidimo da je nestalo oko sto hiljada vojno sposobnih muškaraca“.
Nedokazive tvrdnje i dokazive laži
Ratna propaganda je bila održavana i par meseci nakon njega, dok su stručnjaci za sudsku medicinu i novinari doletali na Kosovo kao gladni lešinari, tražeći tela i priče o masakrima“. Potraga za pričama bila je sačinjena od mora nedokazivih tvrdnji i dokazivih laži. Međutim, udarac sudbine za kosovski „genocid“ bio je nedostatak tela. Na kraju je nađeno samo oko četiri hiljade tela, uključujući i Srbe i vojnike; a do sredine 2007. samo je 2.047 i dalje bilo vođeno kao nestali. Iz Tabele 1 vidimo da je reč „genocid“ upotrebljena da opiše srpske akcije na Kosovu 323 puta nasuprot osamdeset za iračke „sankcije masovnog uništenja“ i trinaest za invaziju i okupaciju Iraka, dok je broj mrtvih u poslednja dva slučaja nadmašio one na Kosovu 200 i 250 puta. Pristrasnost teško da može da bude spektakularnija. Ali možemo biti sigurni da se zvaničnici, mediji i humanitarni intelektualci nikada nisu izvinili za svoje laži i inflaciju broja mrtvih, niti su ikada dali objašnjenje kako se sve to desilo.
