INFLACIJA ZLIKOVAČKIH KRVOPROLIĆA

Tokom poslednjih nekoliko decenija, učestalost korišćenja i upornost u upotrebi reči „genocid“ toliko su narasli da to nipodaštava zločin dvadesetog veka za koji je reč skovana. Nepromenljiva je, međutim, ogromna politička pristrasnost u njenoj upotrebi, i to je podjednako tačno danas kao i 1973. ili 1988, toliko da „možemo saznati ko su prijatelji a ko neprijatelji Amerike prateći upotrebu reči genocid u medijima“.

Naše žrtve i žrtve naših neprijatelja
Kada mi sami činimo masovne zločine, oni su konstruktivni, naše žrtve nisu vredne naše pažnje i ogorčenja, i nikada nisu predmet našeg „genocida“ – kao irački untermenschen koji su umirali u tako grotesknim razmerama tokom poslednje dve decenije. Međutim, sasvim suprotno važi kada je izvršilac masovnih zločina naš neprijatelj ili država koju smo izabrali za objekat destabilizacije i napada. Tada su počinjeni zločini zlikovački, a njihove žrtve vredne naše pažnje, saosećanja, javnog pokazivanja solidarnosti i poziva na istragu i kažnjavanje. Zlikovački zločini imaju čak i svoja vlastita imena, rezervisana za njih, obično vezana za mesta gde su se događaji desili. Možemo da odverglamo najpoznatije: Kambodža (ali samo pod Crvenim Kmerima, ne u godinama masovnih ubistava koje su vršili Amerikanci i njihovi saveznici), Irak (ali samo ako se mogu pripisati Sadamu Huseinu, ne SAD), i tako dalje – Halabdža, Bosna, Srebrenica, Ruanda, Kosovo, Račak, Darfur. Zaista, davanje imena jeste obeležje zlikovačkih krvoprolića.

I mediji i „intelektualci genocida“, čak i vodeće nevladine organizacije, slede zvaničnu liniju o krvoprolićima i genocidu; a zbog globalne moći SAD, to isto čine i zvaničnici Evropske unije i Ujedinjenih nacija. Mediji i intelektualci se „svrstavaju pod zastavu“, a politika genocida i masakra zahteva inflaciju zlikovačkih krvoprolića, uz istovremeno umanjivanje značaja onih koja su konstruktivna i benigna. Kao što smo pokazali, oni će svi, uključujući NVO i zvaničnike Ujedinjenih nacija, naročito isticati zlikovački slučaj Darfura, ili Bosne, Ruande i Kosova, ali ne i konstruktivna i benigna krvoprolića u Centralnoj Americi, Iraku, Demokratskoj Republici Kongu, Avganistanu i Palestini.

Političke optužbe za zločine

Kada je glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda (MKS), Luis Moreno-Okampo, tražio u julu 2008. da Sud izda nalog za hapšenje sudanskog predsednika Omara Hasana Ahmeda Al Bašira „u vezi sa deset optužbi za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine“ u Darfuru u zapadnom Sudanu od 2003, bio je to prvi slučaj da je MKS ukazao takvu čast jednom državnom poglavaru. (Baš kao što je Slobodan Milošević 1999. postao prvi državnik još uvek na funkciji, optužen od strane jednog međunarodnog suda.) Moreno-Okampo je sumirao razloge za svoj zahtev na sledeći način: „Al Baširovi motivi bili su politički. Njegov alibi bila je borba protiv pobunjenika. Njegova namera bila je genocid“.

I kada je u martu 2009. MKS konačno izdao nalog za hapšenje Al Bašira, uz aplauze zapadnih establišmenta, zbog optužbi za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine (optužba za genocid je odbačena, iako je Moreno-Okampo kasnije tražio od Suda da je ponovo razmotri), najvažniji argument Suda da potvrdi svoju jurisdikciju „na teritoriji države koja nije deo (Rimskog) Statuta“, opisan je otvoreno političkim izrazima „da se stavi tačka na nekažnjivost izvršilaca najozbiljnih zločina koji su briga sveta kao celine, i koji ne smeju proći nekažnjeno“. Koliki god da je značaj slučaja, izdavanje naloga za hapšenje predsednika Sudana doprinosi višem dobru – ili bar Sud tako smatra – koje se sastoji u približavanju međunarodne pravde dugoročnom cilju: da se zakon ne samo primenjuje prema svim ljudima podjednako već i da se vidi da je zakon primenjen prema svima jednako, „bez obzira na zvanične funkcije“. Optužbe protiv Al Bašira dokazuju svetu da nijedan čovek nije iznad zakona.

Nalog za hapšenje predsednika Sudana koji su izdale sudije Međunarodnog suda podržava tu liniju, čini se bez ikakve neprijatnosti zbog činjenice da su do sredine 2009, svih četrnaest optuženih pred MKS bili crni Afrikanci, dok su istovremeno dva druga crna afrička predsednika (Ugande, Joveri Museveni i Ruande Pol Kagame) ostali nekažnjeni, iako se radi o najvećim ubicama koji su, ujedno, i među najvažnijim klijentima Amerike. Čini se da niko iz zapadnog establišmenta ne smatra selektivnost MKS problemom, kao ni NVO borci za „ljudska prava“ i „međunarodnu pravdu“ koji aplaudiraju svakoj novoj optužbi Međunarodnog suda.