GEOPOLITIČKI ASPEKT ENERGETSKE PERSPEKTIVE SVETA U SLEDEĆE DVE DECENIJE

Jedan od najvažnijih faktora za budućnost sveta je svakako energetika. Ovo je posebno značajno, imajući u vidu da se ulazi u period sve većeg deficita i potražnje za najvažnijim energentima, poput nafte i gasa. Stoga je analiza predviđanja razvoja potrošnje i proizvodnje nafte i gasa u svetu važna za otkrivanje kauzaliteta razvoja geopolitike u sledećim decenijama. Odnosno one sile, koje su u suficitu sa energentima i koje ne samo da je imaju dovoljno za sopstvene potrebe, već su i u situaciji da je izvoze, svakako da imaju nesrazmernu prednost u budućnosti u odnosu na one sile koje su u daleko težoj poziciji, da su zavisne od njihovog uvoza. Jedina velika sila u svetu koja ne samo da ne uvozi naftu i gas, niti će to biti u obavezi i u sledećim decenijama, već je i najvažniji svetski izvoznik, je Rusija. Sa druge strane, zemlje EU, Japan su u situaciji da najveći deo svojih potreba uzvoze, odnosno daleko više troše nafte i gasa nego što su u situaciji da proizvode. SAD su u stanju da iz sopstvenih potreba podmire oko polovinu potrebnih količina nafte i najveći deo gasa. Sile u uzlazu Kina i Indija su u situaciji da uvoze najveći deo potrebne nafte i izvestan udeo gasa, što ih čini sve zavisnijim na međunarodnoj poziciji u odnosu na potrebne energente.

Dinamika i regionalni raspored potrošnje nafte u svetu po svetskim regijama u periodu do 2030. godine, (u milionima tona).

Izvor International Energy Outlook 2009. DOE/EIA Washington, DC, 2009; World Energy Outlook, International Energy Agency, Paris, 2009; Nazip Ba?kov, „Neft? i gaz v mire.God 2030“, Meždunarodna? žizn?, Moskva, n. 4, 2010, str. 117-118.

Iz prethodnih podataka za predviđenu potrošnju nafte u svetu, vidimo da će tokom sledeće dve decenije doći do njenog relativno skromnog porasta, prevashodno zbog smanjenja prirasta proizvodnje, koja je opet uslovljena smanjenjem svetskih rezervi i u manjoj meri, na prelazak korišćenja alternativnih goriva. Tako će u odnosu na 2010. godinu, do 2020. porast potrošnje nafte iznositi svega oko 12 %. Kada je u pitanju period od 2020. do 2030. ukupan porast je svega oko 10 %, posmatrano za čitav svet. Međutim kada uporedimo potrošnju između razvijenih zemalja (Angloamerika, Evropa bez postsovjetskog prostora, Japan i Australija) sa ostatkom sveta, videćemo u prvom planu nesrazmeru između sadašnje enormne potrošnje prve grupacije zemalja, koja obuhvata svega oko milijardu stanovnika, a troši više nafte nego čitav ostatak čovečanstva zajedno. Ipak ova nesrazmera će u sledeće dve decenije tek nešto malo biti ublažena, pošto razvijene zemlje neće bitnije povećati potrošnju, a ostatak čovečanstva će to uraditi za oko polovinu svoje sadašnje potrošnje. Postsovjetski prostor, uključujući Rusiju će tek simbolično povećati sadašnju potrošnju, dakle kretaće se u parametrima razvijenog sveta, dok će sama Rusija prema ovim predviđanjima čak neznatno smanjiti postojeću potrošnju. Sa druge strane, Kina će gotovo udvostručiti sadašnju potrošnju, što se približno odnosi i na druge azijske zemlje, prevashodno kad je u pitanju Indija. Zemlje Afrike i Latinske Amerike neće bitnije povećati potrošnju, dok će se tek nešto više od njih to ispoljiti na Bliskom istoku, gde su i važni proizvođači energenata. Ukupno posmatrano svet će u sledeće dve decenije, za razliku od prethodnog perioda dužeg od

jednog veka, kada je nafta bila prioritetan izvor energije i goriva, usporiti, gotovo stagnirati u povećanju potrošnje ovog najvažnijeg energenta, izuzev Kine i Indije pre svega, koje će gotovo udvostručiti do sadašnju potrošnju.

Dinamika i regionalni raspored proizvodnje nafte u svetu do 2030. godine (u milionima tona)

Izvor International Energy Outlook 2009. DOE/EIA Washington, DC, 2009; World Energy Outlook, International Energy Agency, Paris, 2009; Nazip Ba?kov, „Neft? i gaz v mire.God 2030“, Meždunarodna? žizn?, Moskva, n. 4, 2010, str. 118.

Kada sagledamo predviđenu proizvodnju nafte u svetu do 2030. godine možemo doći do nekoliko važnih zaključaka. Sadašnja proizvodnja nafte je uglavnom skoncentrisana na Bliski istok kao najvažniju naftonosnu regiju na svetu, Rusiju (koja posmatrano pojedinačno po državama predstavlja najvećeg proizvođača), Angloameriku, severnu Afriku, te još nekoliko istaknutih zemalja poput Venecuele, Nigerije i dr. Veoma je važno uporediti sadašnju proizvodnju sa potrošnjom po zemljama. Tu se izdvaja Evropa i Japan kao oblasti koje nesrazmerno više troše nafte u odnosu na sopstvenu proizvodnju. Tako Evropa danas troši čak 725 miliona tona, a proizvodi svega 230 miliona tona. Japan troši 890 miliona tona, a proizvodi svega oko 40 miliona tona. SAD podmiruju manje od polovine svoje potrošnje sopstvenom proizvodnjom. U sličnom parametru je i Kina, koja troši oko duplo više količine nafte, nego što proizvodi, a u sličnoj poziciji su i druge azijske zemlje (van Bliskog istoka i Indonezije), prevashodno Indija. Nasuprot tome Rusija proizvodi tri i po puta više količine nafte nego što troši, pa je jedan od najvažnijih izvoznika u svetu. To važi i za arapske zemlje Bliskog istoka koje nesrazmerno više proizvode nafte nego što je troše.

Kada su pak u pitanju prognoze u dve sledeće decenije, razvijene zemlje će povećati sopstvenu proizvodnju za oko 15 %, a zemlje u razvoju za nešto više od 20 %, posmatrano za svet u celini. Međutim, ove cifre ne moraju mnogo da znače, pošto se predviđa da će Evropa smanjiti svoju proizvodnju nafte, koja je recimo 2006. iznosila 280 miliona tona, godine 2010. je opala na svega 230 miliona tona, prognozira se da će 2020. opasti na svega 180 miliona tona, a 2030. na 175 miliona tona. Kako je projektovana potrošnja nafte u Evropi za 2030. godinu planirana na 750 miliona tona, Evropa će morati da uvozi više od tri četvrtine sopstvene potrošnje. Japan će i dalje morati da uvozi oko 90 % sopstvene potrošnje, dok će SAD usled planiranog porasta sopstvene proizvodnje i relativnog stagniranja planirane potrošnje 2030. godine (ako se ispune prognoze) moći da zadovolje blizu 60 % potrošnje iz sopstvene proizvodnje. Sa druge strane, usled izrazitog porasta potrošnje u Kini, i njenog stagniranja u planiranoj proizodnji, ova sila će 2030. zadovoljavati tek oko 27 % potrošnje iz sopstvene proizvodnje. Rusija će 2030. godine, usled stagniranja njene predviđene potrošnje nafte, i sa druge strane izvesnog daljeg porasta sopstvene proizvodnje, imati odnos od čak četiri puta većoj količini proizvodnje u odnosu na potrošnju, čime će i dalje biti u mogućnosti da bude jedna od najvećih (ako ne i najveći) izvoznika nafte u svetu. Bliski istok će imati2030. godine oko tri puta veću proizvodnju nafte od sopstvene potrošnje. Proizvodnja nafte će biti evidentna 2030. i u srednjeazijskom području postsovjetskog prostora.

Dinamika i regionalni raspored potrošnje gasa u svetu po svetskim regijama u periodu do 2030. godine, (u milijardama kubnih metara).

Izvor International Energy Outlook 2009. DOE/EIA Washington, DC, 2009; World Energy Outlook, International Energy Agency, Paris, 2009; Nazip Ba?kov, „Neft? i gaz v mire.God 2030“, Meždunarodna? žizn?, Moskva, n. 4, 2010, str. 123.

Na osnovu ovih parametara u vezi potrošnje gasa, možemo izvući slične zaključke kao kada je u pitanju proizvodnja nafte. Ovi podaci dobijaju na značaju kada ih uporedimo sa predviđanjima proizvodnje gasa u svetu do 2030. godine.

Dinamika i regionalni raspored proizvodnje gasa u svetu do 2030. godine (u milijardama kubnih metara)

Izvor International Energy Outlook 2009. DOE/EIA Washington, DC, 2009; World Energy Outlook, International Energy Agency, Paris, 2009; Nazip Ba?kov, „Neft? i gaz v mire.God 2030“, Meždunarodna? žizn?, Moskva, n. 4, 2010, str. 123.

Kada je u pitanju proizvodnja gasa, uočavamo da će njen porast u sledeće dve decenije biti lagan, ali evidentan. Predviđanja govore da će doći do povećanja za oko trećinu sadašnje proizvodnje gasa na svetskom nivou, što je nešto više nego kada su u pitanju projekcije nafte. I ovde se predviđa nešto značajniji porast potrošnje zemalja u razvoju u odnosu na razvijene zemlje. Ipak, razvijene zemlje koriste daleko veći nivo gasa po stanovniku, nego zemlje u razvoju.

Rusija je najvažniji proizvođač gasa u svetu, čak izraženiji nego kada je u pitanju nafta. SAD trenutno uvoze jedan deo potrebnog gasa za sopstvene potrebe, ali se do 2030. godine predviđa da će u potpunosti moći da zadovolje potrebe iz sopstvene proizvodnje. Sa druge stgrane zemlje EU će sve manji deo moći da zadovolje iz sopstvene proizvodnje, predviđanja za 2030. godinu, ukazuju na tek nešto više od jedne trećine. Japan približno oko polovinu svojih potreba uvozi, što je za njega povoljniji bilans nego kada je u pitanju nafta. Bliski istok nije ni izbliza tako uspešan u proizvodnji gasa, kao kada je u pitanju nafta. Kina solidan deo svoje potrošnje zadovoljava iz sopstvene proizvodnje, ali je ipak značajan uvoznik gasa.

Ukupna analiza energetskog sektora pokazuje da će u sledeće dve decenije doći do značajnog usporavanja porasta proizvodnje i potrošnje nafte i gasa. Samo Rusija ima upadljivi suficit, odnosno prednost u višestruko većoj proizvodnji nafte i gasa u odnosu na potrošnju, kada su u pitanju velike sile. Zemlje EU i posebno Japan, imaju veliku zavisnost od nafte i gasa, odnosno neuporedivo su više upućeni na uvoz ovih važnih energenata u odnosu na sopstvenu proizvodnju. SAD se nalaze u situaciji da blizu polovine potrebnih količina nafte moraju da uvoze, dok je situacija sa gasom daleko povoljnija. Kina i Indija će vremenom sve veće količine nafte morati da uvoze, a tek nešsto bolja za njih je situacija sa gasom. U ove dve decenije dodatno će se zaošriti probelem zapadnih zemalja po pitanju energenata, gde će udeo sopstvene proizvodnje u odnosu na potrošnju biti sve manji. To se zapravo odnosi na zemlje EU i posebno Japan, dok je pozicija SAD izvesno povoljnija. Tako će SAD zahvaljujući dugoročnoj politici doziranog korišćenja sopstvenih resursa u energetici, po projekcijama proizvodnje i potrošnje nafte i gasa do 2030. godine, za dve decenije čak imati nešto povoljniju strukturu nego sada. (2) I Indija i Kina će se naći u sve delikatnijoj poziciji po pitanju energenata, pošto su to veliki uvoznici, dok jedino Rusija od velikih sila (u znatno manjoj meri i Brazil) može računati sa nesrazmerno većom sopstvenom proizvodnjom u odnosu na potrošnju.

Rusija ne samo što po pitanju energenata ima izuzetno dobru poziciju, već su to u pitanju i rude metala i nemetala, uključujući dragocene metale i drago kamenje. Međutim, u HHI veku Rusija će se dodatno naći u povoljnoj poziciji u odnosu na druge velike sile, i zbog činjenice da raspolaže enormnim planetarnim rezervama resursa koji se smatraju za kapitalne u budućnosti. To su pre svega drvo, čista pitka voda, poljoprivredne površine i površine za stanovanje. Promene klime takođe posebno Rusiji odgovaraju. Ovome treba dodati da je Rusija u poziciji da eksploatiše i polaže pravo na veoma veliki udeo prirodnih resusrsa na Arktiku.

Sa druge strane, treba napomenuti i to da zapadne sile, a pre svega SAD, a tu je i Japan imaju određenu tehnološku prednost u odnosu na Rusiju i druge zemlje u uzletu, pre svega sile BRIK, iako se ta razlika poslednjih desetak godina nešto smanjila. Ukoliko bi zemlje BRIK uspele da dodatno podignu stepen tehnološkog razvoja i u sopstvenoj sturkturi izvoza smanje udeo sirovina i poluprerađevina, a podignu udeo finalnih proizvoda, a imajući u vidu nisku elastičnost tražnje na svetskim tržištima kada su u pitanju njihovi glavni izvozni produkti (to posebno važi za Rusiju) njihova ukupna ekonomska pozicija bi se drastično poboljšala. Kapitalne resurse i izrazitio povoljan spoljnotrgovinski bilans (u nominalnim iznosima oko dva i po puta više izvozi nego što uvozi već godinama) ima Rusija i njoj bi posebno odgovaralo da podigne na viši stepen stanje tehnološkog nivoa sopstvene industirje. Kina sa druge strane se uglavnom uspešno kotira u međunarodnoj podeli rada zahvaljujući jeftinoj i brojnoj radnoj snazi i niskim ekološkim i drugim standardima za razvoj industrije. Međutim, Kina će se u sledeće dve decenije sve više suočavati sa dodatnim problemom u okviru enormnog povećavanja potrošnje nafte, a u manjoj meri i drugih energenata i sve manjem udelu u tome sopstvene proizvodnje. Svoje sve veće potrebe za energentima i drugim prirodnim resursima Kina će sve više moći da zadovolji od drugih članica BRIK, pre svega od Rusije i Brazila. Indija ima izvesno više strukturalnih problema od drugih članica BRIK, između ostalog i zbog sve enormnijeg porasta stanovništva, problema u proizvodnji hrane za sopstvene potrebe i nedostatku značajnih resursa kapitalnog značaja koje bi ponudila za izvoz, a čija elastičnost tražnje je na svetskom tržištu mala, što nasuprot njoj imaju Rusija i Brazil (nafta, gas, ugalj, rude metala, drvo u velikim količinama, čista voda i dr.). Sa druge strane, poput Kine ona može ponuditi u okviru svetske podele rada, jeftinu i brojnu radnu snagu za industrijsku i drugu proizvodnju. Poslednjih par decenija Indija raspolaže i sve brojnijim slojem informatički i tehnološki visoko obrazovanog stanovništva koje se sve uspešnije probija na svetskom tržištu znanja i inovacija. I Indija, poput Kine, sve više u Rusiji i drugim energetski i resursno bogatim zemljama postsovjetskog prostora (Kazahstan pre svega), a i u zemljama Bliskog i Srednjeg istoka, vidi važne partnere u uvozu nedostajućih kapitalnih resursa. Ta simbioza će svakako u budućnosti poprimati sve više i geopolitičke konsekvence.

1) Među podacima u ovoj rubrici, s obzirom da se odnose na tzv. razvijeni svet, nalazi se i Australija sa Novim Zelandom, međutim u nastavku ona nije izdvojena kao posebna regija i rubrika, pa predpostavljamo da se nalazi zajedno sa Angloamerikom. Ova regija ne učestvuje, s obzirom na mali broj stanovnika u značajnijoj potrošnji energenata, a sa druge strane ima i njihova skromna nalazišta, pa nije značajna ni u proizvodnji. Verovatno je to jedan od razloga zašto ova regija nije posebno naznačena i izdvojena, pa čak ni spomenuta u kojoj se rubrici svetskih regija nalazi. Ipak ukupni podaci koji se odnose na razvijeni svet, kao i svet u celini obuhvataju i ovu regiju.

2) Tako SAD planiraju da od sadašnje situacije podmirivanja oko polovine potrošnje nafte iz sopstvenih izvora za 2030. se predviđa porast na blizu 60 %. Kada je u pitanju gas od sadašnjeg uvoza oko jedne petine potreba, planira se za dve decenije uvoz od svega 5 do 10 % ukupne potrošnje.

 
Autor: dr Dragan Petrović, Viši naučni saradnik Institut za međunarodnu politiku i privredu