EVROPSKA UNIJA U CIPELAMA BIVŠE JUGOSLAVIJE

Evropska unija u ovom trenutku podseća na bivšu Jugoslaviju, unija država koje se optužuju međusobno zbog krize i osećaju da ih drugi iskorištavaju, dao je nekonvencionalno viđenje Evropske unije profesor Jože Mencinger, najznačajniji slovenački ekonomista, ministar u prvoj slovenačkoj vladi i idejni vođa slovenačke tranzicije u predavanju “Da li je Evropska unija ugrožena jugoslovenskim sindromom?“ na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.


Jože Mencinger

Strah od raspada EU

„U Sloveniji važim za evroskeptika, ali se plašim raspada EU. Sada se tamo dešavaju stvari kao u Jugoslaviji pre raspada. U Jugoslaviji je 1980-ih godina počela kriza i počeli su da se traže krivci, republike da optužuju jedna drugu i na kraju su svi mislili da su iskorišteni. Tako sada Grci misle da ih Nemci iskorišćavaju, a Nemci misle obrnuto. Takođe, u narednom periodu ne verujem da će se EU vratiti na stari rast od oko četiri odsto godišnje i verujem da će u proseku oscilirati oko nule. Jugoslavija je stagnirala 10 godina, od 1980. do 1990. pre nego što se raspala, videćemo koliko dugo će stagnirati EU“, kaže Mencinger.

Kao pristalilca kejnzijanske ekonomske misli Mencinger se zalagao za postepene promene nasuprot šok terapiji koju je zastupao Vašingtonski konsenzus.

Evropska unija ima najveću ekonomiju na svetu sa BDP-om od 16,2 biliona dolara, veću i od američke i od kineske. Međutim, jedan od problema je što 77 odsto BDP-a čine usluge, a svega 20 odsto industrija. Poslednjih godina problem je i tekući račun platnog bilansa koji se pogoršava, pre svega zbog sve većeg trgovinskog deficita. EU pravi veliki trgovinski deficit sa Kinom, a to je posledica strategije EU da se okrene ekonomiji znanja i da izvozi znanje, ali to baš nije uspelo, dok su s druge strane izgubili industriju.

Veliki problem EU je i u velikim razlikama u nivou razvijenosti između zemalja, smatra Mencinger koji je i član Evropske akademije nauka.

Prema njegovim rečima, stare članice su razvijenije od onih koje su se pridružile 2004, a još više od onih koje su ušle 2007. godine. Razlike između zemalja EU veće su nego razlike između republika bivše Jugoslavije kada se meri BDP po stanovniku. Kada se gleda bruto domaći proizvod meren kupovnom moći razlike su mnogo manje. Dobra strana je što svako ko ulazi u EU približava se evropskom proseku. S druge strane, u Jugoslaviji nije bilo približavanja, već su se republike razilazile u razvoju.
Bogatstvo bez proizvodnje

„Za krizu u Evropi imam marksističko objašnjenje, a to je pad udela rada, a povećanje udela kapitala. Beleži se rast štednje, dok su investicije u fiksne fondove opadale. Kao posledica toga imamo jak porast finansijskog sektora i finansijskog bogatstva. Finansijsko bogatstvo je 1980. bilo otprilike jednako BDP-u, da bi 2010. godine bilo višestruko veće od BDP-a. Tražnja je počela da zaostaje za proizvodnjom“, daje dijagnozu evropske bolesti Mencinger.

Problem zemalja EU ubrzano postaje visok javni dug. Kod nekih zemalja poput Grčke ili Italije on je već prešao 100 odsto BDP-a, a u poslednje četiri godine ubrzano se povećava. Javni dug je 2007. godine iznosio 59 odsto BDP-a EU, da bi 2010. godine skočio na 80,2 odsto i iznosi 9,8 biliona evra.

„Očekujem da će javni dug i dalje rasti zbog smanjenja prihoda i povećanja rashoda, ali i zbog finansiranja bankarskog sektora. Svako ko imalo zna nešto o javnom dugu zna da Grčka nema šanse da otplati dug koji je 2010. bio 145 odsto BDP-a i sa tako visokim kamatnim stopama. Da bi se javni dug održao na istom nivou potreban je ili određeni budžetski suficit ili određen nivo inflacije. Poznato je da inflacija šteti kreditorima, a koristi dužnicima. Verujem da bi to moglo da se reši inflacijom iako u EU smatraju da se inflacija više nikada neće vratiti. Javni dug je problem kada se duguje nerezidentima. Recimo Japan duguje 200 odsto BDP-a, ali sav dug drže Japanci. Slovenija ima javni dug od oko 45 odsto, a polovinu drže stranci i on je problem, a ne ona druga polovina. Italija ima veliki javni dug, ali to je razvijena zemlja, imaju velike uštede i dug drže Italijani. Njihov najveći problem je politika i njihov premijer“, istče Mencinger.
Protiv stranih investicija

Ono po čemu se Mencinger razlikuje od većine drugih ekonomista sa ovih prostora je njegov stav prema stranim investicijama.

„U Sloveniji sam poznat kao čovek koji se protivi stranim investicijama. Ne verujem da strane investicije rešavaju sudbinu zemlje. U krizi to znači odliv kapitala iz zemlje. Na primer, priliv investicija u EU je 2010. godine iznosio 13 milijardi, dok je odliv kapitala bio 40 milijardi evra.

Izgleda da će slovenačka država morati da proda banke u svom vlasništvu. Do sada nije i ja mislim da je to dobro, jer ne vidim zašto bi bankarski sistem morao biti u rukama stranaca.

Dovoljno je pogledati bankarske sisteme istočne i zapadne Evrope. U istočnoj Evropi 26 odsto bankarskog sistema se nalazi u domaćim rukama, a u zapadnoj Evropi od 90 do 100 odsto.

Bankarstvo uopšte nije posebno komplikovan posao, dok nije počelo da se trguje sa derivatima. To je više bila igra na sreću, a sumnjam da oni koji su držali te toksične papire nisu znali šta će se desiti“, ocenjuje on.
Besmislena štednja u javnom sektoru

On kritikuje i preovlađujuće mišljenje u EU da je potrebna konsolidacija javnog sektora, smanjenje troškova, bez povećanja prihoda, odnosno poreza.

„Pitanje je da li štednja ima smisla ako se ceo sistem zasniva na tražnji. Evropska komisija tera sve članice da se ponašaju isto, iako se razlikuju njihove ekonomije. Male zemlje tu nemaju izbora, a velike mogu kako hoće. U EU se priča o strukturnim reformama. Reformisti često znaju da samo treba reformisati, ali ne znaju ni zašto, ni koje su posledice toga. Reforma ovde znači smanjenje javnog sektora i prebacivanje usluga na privatni sektor. Po meni, školstvu, zdravstvu i socijalnom osiguranju nije mesto na tržištu. Ne razumem da se u krizi traži smanjenje tražnje. Govori se i o povećanju konkurentnosti, ali evropske zemlje ne mogu da budu konkurentne kao zemlje koje nemaju nikakvu socijalnu zaštitu“, napominje Mencinger.

Od početka dužničke krize u Evropi, stručnjaci ističu da je njen uzrok neusklađenost fiskalnih sistema zemalja, odnosno nepostojanje centralne fiskalne vlasti.

„Evrozona nije optimalna valutna zona. Kada su je uvodili nisu ostavili nikakav prostor za izlazak misleći da će večno da traje. Kada je Slovenija ulazila u evrozonu nisam bio oduševljen i to su smatrali skoro nepristojnim. Ipak, ulazak u EU je bila neizbežnost za Sloveniju, kao što nije imala izbore ni kod izlaska iz Jugoslavije. Fiskalna unija značila bi jačanje fiskalne, federalne države. Jedan od koraka je uvođenje Tobinovog poreza na finansijske transakcije. On ne donosi mnogo novca, ali bi delovao protiv špekulacija“, kaže Mencinger.

Da bi se finansirala, federalna država morala bi da ima prihode, a to bi mogli da budu samo indirektni porezi, jer se države nikada ne bi odrekle direktnih poreza poput poreza na dobit ili na dohotke. Mencinger podseća da je u Jugoslaviji postojao sistem u kome su prihodi od poreza na promet deljeni po pola između republika i federacije. U EU to su akcize i PDV koje bi mogle da se prenesu na centralni nivo.

„Političari bi se možda i složili oko toga koji porez da se prenese, ali o tome koliko ko treba da da - ne verujem da će se ikada složiti. Osim toga, nema garancija da bi centralna vlast vodila dobru fiskalnu politiku. Na primer, prva reakcija Evropske komisije na krizu bile su gluposti o ekonomiji znanja. Druga mogućnost je renacionalizacija fiskalnih politika, i onda EU ne bi odgovarala za politiku članica i njima bi se omogućio izlazak iz evrozone. Međutim, tada EU ne bi spašavala članice u problemima“, objašnjava on.
Čudni temelji stabilnosti
Mencinger ukazuje i na apsurde na kojima stoje temelji EU poput nedostatka demokratije iako se unija smatra demokratskom institucijom.

„Gledajući situaciju od početka krize, EU je ipak stabilna, ali su temelji stabilnosti čudni. Kao prvo, stabilnost se zasniva na inerciji, zatim na demokratskom deficitu. Gde god je narod glasao to je bilo protiv EU, kao na referendumima u Francuskoj i Holandiji. Dobra stvar je i spremnost da ignoriše vlastita pravila, na primer kada su u evrozonu ulazile Italija i Belgija, imale su javni dug oko 100 odsto BDP-a iako je dozvoljeno bilo do 60 odsto. Što se tiče članica, one više nisu države. Ekonomski, Slovenija više nije država. Državu definišu novac, porezi, granica, pravila igre. Što se tiče novca time upravlja Evropska centralna banka, EU je postavila i donje granice za poreze, granice ni nemamo, a pravila igre su nam direktive EU. Sada smo pokrajina EU kojoj nije ostalo puno u ekonomskom smislu. Međutim i da nismo ušli u EU morali bi prihvatiti ta pravila“, zaključuje Mencinger.