EDVARD HERMAN O POLITICI GENOCIDA

Edvard Herman, profesor emeritus na Vartonovoj školi ekonomije i Anenbergovoj školi za komunikacije Univerziteta u Pensilvaniji, izuzetan je poznavalac delovanja propagandnog modela u sprovođenju politike moći. Ovaj ekspert za korporativna i regulatorna pitanja, političku ekonomiju i medije, prijatelj i saradnik Noama Čomskog, napisao je studije koje su precizno dekodirale mehanizme, odnose, uzroke i posledice sistema koji počiva na interesima moćnih: „Zločini u Vijetnamu“; „Kontrarevolucionarno nasilje, činjenice o prolivanju krvi i propaganda“ (sa Noamom Čomskim); „Politička ekonomija ljudskih prava, prvi deo: Vašingtonska veza i fašizam u trećem svetu“ (sa Noamom Čomskim); „Politička ekonomija ljudskih prava, drugi deo: Nakon kataklizme, postratna Indokina i rekonstrukcija imperijalne ideologije“ (sa Noamom Čomskim); „Korporativna moć – korporativna kontrola, studija fondova u XX veku“; „Prava mreža terora“; „Uspon i pad bugarske veze“; „Proizvodnja saglasnosti: Politička ekonomija masovnih medija“ (sa Noamom Čomskim); „Industrija terorizma“; „Ispod hipokrizije: Dekodiranje vesti u doba propagande, uključujući i rečnik dvostrukog govora devedesetih“; „Trijumf tržišta“; „Globalni mediji“ (sa Robertom Mekčesnijem); „Mit o liberalnim medijima“…
Sa Edvardom Hermanom razgovaramo o studiji „Politika genocida“ koju je napisao sa Dejvidom Petersonom (objavljenoj maja ove godine u izdanju Monthly Review Press-a iz Njujorka). Do kraja godine trebalo bi da se pojavi i studija „Politika Srebreničkog masakra“, koju Herman piše u saradnji sa još šest autora.


Izgled orginalnog izdanja knjige koja je krajem oktobra objavljena i
na srpskom jeziku

„Politika genocida“ je jedna od najvažnijih knjiga u našem vremenu i predstavlja kvintesenciju vašeg i Čomskovog dekodiranja proizvodnje saglasnosti, medijske podrške zločinačkoj politici Zapada, politike ljudskih prava i propagande. Kao strukturalista, polazite od stanovišta da sistem počiva na bazičnim, predominantnim strukturnim odrednicama. Koje su to odrednice?
U knjizi „Proizvodnja saglasnosti“, Noam Čomski i ja pokazali smo da je korporativni sistem zasnovan na interesima nevidljivih dominantnih snaga. Korporativni finansijski interes rukovodi i diktira politiku velikih sila, dominira u SAD-u i diktira njenu unutrašnju i spoljnu politiku. Mi se sada nalazimo u periodu u kome se ova struktura moći širi i iznova uspostavlja kao jedina: sa nestankom Sovjetskog saveza, SAD koristi NATO za procese koji podrazumevaju vođenje neprekidnog rata. U SAD-u uopšte nismo više u mogućnosti da reformišemo sistem koji je sada prošao zakone i nove regulative, posle čega se više ne mogu kontrolisati velike banke koje su postale isuviše moćne i imaju ogroman, ključni uticaj na američku politiku. Živimo, dakle, u svetu u kome korporativni finansijski sistem određuje unutrašnju i spoljnu politiku zemalja, što se pokazuje i u malim zemljama koje su poražene u ratu, i u kojima se različitim kontrolisanim i uvežbanim mehanizmima na vlast dovode kvislinzi koji se savijaju i puze pred velikim silama; zato je i otpor ovim procesima u tim zemljama skoro neznatan.

Politika genocida je kompleksan pojam. Zamolila bih vas da nam opišete genealogiju rutinizacije ove politike.
Vaši čitaoci razumeju, u to sam siguran, da je u pitanju ironična upotreba reči „politika“, jer kako možete imati politiku nečega što je tako strašno kao genocid. Naslovom smo želeli da sugerišemo da je genocid, kao najveće zlo, ispolitizovan u ovom svetu na način na koji je ispolitizovana reč „terorizam“: jedna ružna reč sa konotacijom nečeg lošeg, zla. Politika terorizma podrazumeva da ljudi koji imaju moć mogu nazivati svoje neprijatelje teroristima i predstaviti sebe i svoje saveznike kao borce protiv terorizma, dok je politika genocida usmerena na to da pokaže da to rade samo loši momci – nikako mi ili naše države klijenti. U knjizi „Proizvodnja saglasnosti“, Čomski i ja napisali smo poglavlje „Vredne i bezvredne žrtve“. Bezvredne su one žrtve koje su stradale od našeg genocida, genocida koji smo izvršili mi ili naši klijenti, kakvi su, recimo, Izraelci koji ubijaju Palestince – bezvredne žrtve, zato što je Izrael jedna od ključnih država klijenata SAD-a. I onda kada je Indonezija ubijala na stotine seljaka, oni su bili bezvredne žrtve. Sve to demonstrira savršeno uklapanje sveta sa visoko ispolitizovanim sistemom definicija. Vredne žrtve su one koje su ubili naši neprijatelji i mete. I u tim slučajevima se koristi reč „genocid“. Uzmimo za primer Bosnu: SAD i NATO su podržavali bosanske Muslimane, tako da kada su oni bili ubijani, proglašavani su za vredne žrtve nad kojima je izvršen genocid, a kada su ubijani Srbi – to nije mogao biti genocid jer su Srbi bili bezvredne žrtve. U knjizi „Politika genocida“ navodimo veoma dobar primer – primer Srebrenice u vezi sa kojim je čitav događaj od 11. jula izvučen iz konteksta dešavanja u i oko Srebrenice: žrtve, Muslimani, bile su vredne žrtve i zato se za zločine nad njima i mogao primeniti pojam genocida. A ako razmotrite dešavanja u Hrvatskoj i Krajini, gde je Hrvatska uz pomoć SAD-a proterala 250.000 Srba, 1995. mediji to nisu nazvali čak ni etničkim čišćenjem, iako je to jedan od većih primera etničkog čišćenja u modernoj istoriji, tokom kojeg je ubijeno nekoliko hiljada Srba iz Krajine; ali, radi se o bezvrednim žrtvama čime je ovo dešavanje diskvalifikovano za kategorizaciju kakva je genocid.


Edvard Herman (Edward S. Herman)

Govorite o politizaciji zasnovanoj na inflaciji samog pojma genocida?
Da, o veoma selektivnoj upotrebi reči genocid, koja podrazumeva da SAD i njegove klijentske države ne mogu nikako biti angažovane u vršenju genocida. Mi se uvek samo branimo od zlih ljudi i zemalja. Čak i kada ubijemo 3-4 miliona Vijetnamaca (obratite pažnju na raspon broja stradalih), ili preko milion Iračana.

Kako je moguće da rat SAD-a protiv Vijetnama u kome je stradalo 3-4 miliona ljudi nije bio prepoznat kao akt invazije, kao genocidni poduhvat?
To je akt koji je preduzeo SAD koji raspolaže ogromnom moći, a mediji su veoma snishodljivi prema takvoj politici. I dok velika moć ubija, mediji gledaju na drugu stranu kao i ogromna većina intelektualaca uostalom. Imate, dakle, medije ali imate i Ujedinjene nacije i njihov Savet bezbednosti, i imate agencije koje su kreirale UN. Tokom Vijetnamskog rata, a ni posle njega, nije bilo nikakvog suda UN koji bi sudio SAD-u, kao što ga nije bilo ni u slučaju agresije na Irak, gde je 2003. direktno prekršena povelja UN. Ujedinjene nacije formiraju tribunal samo tamo gde to odgovara SAD-u, ili gde one zažele da se sudi. I ti sudovi uključuju Srbe i lidere Darfura (Arapi koji su se udružili sa Kinezima). U slučaju Ruande, SAD se udružio sa Kagamijem i RPF-om (Revolutionary Patriotic Front), tako da je tribunal UN osnovan za Ruandu procesuirao Kagamijeve neprijatelje, a u slučaju Jugoslavije, SAD je želeo da UN osnuju Tribunal koji će suditi Srbima. Sve ove međunarodne institucije predstavljaju poluge američke moći: trijumfalna moć je danas još uvek oličena u SAD-u.

Možemo li da govorimo o odgovornosti UN i organizacija kakve su Amnesty International i Human Rights Watch za uspešno sprovođenje politike genocida? Kako ste već rekli, međunarodni krivični sudovi duboko su umešani i predstavljaju deo strukture sistema.
Sve ove organizacije moraju da se podrede željama SAD-a. Kao što smo rekli, krivični sudovi mogu da se organizuju samo za neprijatelje SAD-a. Takođe, imate i male tribunale kakva je Međunarodna kriminalna inspekcija (ICC), koja je osnovana pre nekoliko godina. SAD nije čak ni njen član, ali je toliko moćan da je uobličio način na koji ova komisija radi; a ona radi samo u slučaju da su mete odobrene od strane SAD-a. Jedna od stvari koju smo naglasili u knjizi „Politika genocida“ jeste ta da je ova komisija osudila samo crne Afrikance, i to njih 13-14; ova komisija morala je da isključi, međutim, one crne Afrikance koje SAD voli, na primer Kagamija u Ruandi i Musavenija u Ugandi, zato što su oni naši klijenti, i to bez obzira na to što se radi o jednim od najvećih ubica u modernoj istoriji. Dakle, imate Međunarodni sud za Ruandu i Jugoslaviju i imate Međunarodnu kriminalnu komisiju koje rade po direktnim potrebama i zahtevima Zapadnih sila, posebno SAD-a. Međunarodna komisija može da se angažuje protiv čelnog čoveka Darfura zato što to odgovara SAD-u i Izraelu jer skreće pažnju sa njihovih sopstvenih aktivnosti: sa invazije na Irak i sa izraelske akcije etničkog čišćenja na Zapadnoj obali. Ovakve međunarodne institucije koje osnivaju UN skreću pažnju međunarodne javnosti na slučaj Darfura, i na Arape na koje ima uticaj Kina, koji predstavlja dobru metu, a odvlače pažnju sa delovanja Izraela koji je naša klijentska država.

Kako bi onda trebalo da okarakterišemo sistem u kome je više od milion Iračana umrlo od kako je 2003. godine započet rat protiv Iraka? Akt agresije koji je SAD sproveo protiv ove suverene zemlje nije prepoznat kao zločin protiv čovečnosti, iako je akt agresije na Nirnberškom tribunalu proglašen za najveći međunarodni zločin i akomulirano zlo, te stoga predstavlja jasno kršenje Povelje UN i međunarodnog prava.
U pitanju je apsolutizovani, centralizovani, globalni sistem koji je tako organizovan da ovi tribunali i komisije o kojima smo govorili isključuju najveći zločin iz svoje jurisdikcije. I Međunarodni krivični sud za Jugoslaviju, i Međunarodni krivični sud za Ruandu, i Međunarodna komisija, isključili su akt agresije iz svoje nadležnosti. Zašto su ga isključile? Zato što je SAD bio uključen u akt agresije. E zato ovaj akt nije bio ni predmet jurisdikcije ovih međunarodnih institucija.
Vratio bih se na vaše ranije pitanje o Humans Right Watch-u i Amnesty International. Ove organizacije takođe isključuju agresiju kao pitanja koje su predmet njihove brige. Tako, kada je počeo rat u Iraku, Human Rights Watch je načinila opasku da se ona neće baviti tom problematikom, da je dobro što je pokrenut rat i da će se ona baviti onim što se događa nakon što je rat započeo. To je prosto nečuveno. Započinjanje rata je najvažnija stvar i svi drugi zločini koji se dešavaju posle toga derivati su tog najvećeg zločina, tako da možemo zaključiti da čak i organizacije za ljudska prava rade ono što SAD želi, i u skladu sa tim odbijaju čak i da kvalifikuju agresiju koju SAD sprovodi. A ako me pitate kako se SAD izvukao uprkos činjenici da je izvršio akt agresije i ubio milion ljudi, on je to uradio zato što je znao da će se izvući, da ga Savet bezbednosti UN neće osuditi. I nakon što je SAD napao Irak, nekoliko meseci posle toga Savet bezbednosti je dao SAD-u pravo da upravlja Irakom. Zamislite da je nakon što je Irak izvršio invaziju na Kuvajt, Savet bezbednosti dao Iraku pravo da upravlja Kuvajtom! Da je rekao: Dobro, pošto ste već izvršili agresiju i okupirali Kuvajt, vi njime i upravljajte. A to je upravo ono što je SB omogućio SAD-u u slučaju Iraka, nakon što su one izvršile gnusnu agresiju i posle čega je četiri miliona Iračana otišlo u izbeglištvo, milion ljudi ubijeno a društvo potpuno uništeno. I to je refleksija ogromne moći. U knjizi „Politika genocida“ naglasili smo da su sankcije UN nametnute Iraku 1990. godine, pod direktnim naređenjem SAD-a i V. Britanije. SAD je tokom rata u Persijskom zalivu 1991. uništio vodovodno-kanalizacionu mrežu u Iraku čime je snabdevanje vodom bilo onemogućeno. To je urađeno sa jasnim saznanjem da će naneti ogromno zlo iračkom narodu. Bez kanalizacionog sistema i sistema za filtriranje vode, irački narod će biti neotporan prema bolestima; to je SAD znao kada je bombardovao ova postrojenja. Sankcijama UN koje su usledile, SAD i V. Britanija nisu dozvolili Iraku da popravi uništena postrojenja i zbog toga je umrlo milion Iračana. Najbolju ilustraciju politike genocida predstavlja izjava Državnog sekretara SAD-a, Medlin Olbrajt iz 1996. godine, izrečena u intervjuu koji je dala novinaru nacionalne televizije koji ju je pitao: „Pola miliona Iračke dece umrlo je kao posledica sankcija u Iraku. Da li je to vredelo?“. Na ovo pitanje Medlin Olbrajt je odgovorila: „Da, vredelo je“. Državni sekretar SAD-a izjavila je da je ubistvo 500.000 dece za ciljeve spoljne politike SAD-a opravdano. A onda imate Srebrenički masakr u kome je stradalo, po ciframa za koje ja smatram da su strahovito prenaduvane, 8.000 vojno sposobnih muškaraca. I svet se ujedinjuje u osudi, a Evropska unija donosi čak Rezoluciju kojom se 11. jul proglašava danom sećanja na žrtve. Kako je uopšte mogla da izjavi tako nešto!? I niko ništa ne preduzima u vezi sa tim, ta njena izjava nije čak ni dobila neki publicitet. SAD je slobodan da vrši genocide i masovna ubistva, i to niko ne osuđuje, globalni mediji se time ne bave, dok operacija Srba u Bosni koja dovodi do stradanja vojno sposobnih ljudi postaje predmet masovne osude i prezira. Eto, to je izvanredan primer politike genocida.

U „Politici genocida“ napravili ste razliku između konstruktivnog, nefer, benignog i mitskog prolivanja krvi. Da li bi ste nam detaljnije objasnili podelu na ove kategorije?
Reč je o ironičnoj i pomalo ciničnoj kategoriji koja sadrži i veliku dozu validnosti. Konstruktivni genocidi su oni koji se vrše u korist interesa SAD-a, kakav je bio genocid nad narodom Vijetnama. Konstruktivan – sa značenjem: u skladu sa interesima SAD-a. I Irački rat je bio konstruktivan: mi smo ga izveli i milion ljudi je umrlo i društvo je razoreno u cilju onoga što su lideri SAD-a smatrali da je u interesu SAD-a. Benigni su oni genocidi koje vrše naši klijenti. Izrael je vršio ovakva prolivanja krvi kao i Indonezija.
Nefer genocidi su oni koje su izvršili naši neprijatelji. Ubistva koje su izvršili Srbi su tako nefer. U slučaju nefer genocida suočavamo se sa inflacijom brojeva i imamo upotrebu reči genocid, dok mitski genocidi znače genocide koji se čak nisu ni dogodili. U knjizi „Politika genocida“ imamo samo jedan slučaj pod nazivom „Masakr u Račku“ u kojoj sa mnogo detalja pokazujemo da se taj masakr uopšte nije ni dogodio. Vodilo se mnogo borbi u okolini ovog mesta i tela poginulih su skupljena i locirana na jednom mestu kako bi Vilijam Voker, Luis Arbur i tribunal imali opravdanja za bombardovanje koje je SAD isplanirao protiv Jugoslavije. Zato, iako se nikakav masakr u Račku nije ni dogodio, on je institucionalizovan, jer je bio pogodan za realizaciju cilja SAD-a – bombardovanja SR Jugoslavije. Ne bi me iznenadilo da čak i neki ljudi u Beogradu veruju da se taj masakr dogodio i da ga je počinila jugoslovenska armija protiv nedužnog civilnog stanovništva. Naše opsežno istraživanje, međutim, pokazalo je da to nije tačno.

Objavljeno 7. avgusta 2010. izvor: Pečat

(nastavlja se)