DVADESET PROMAŠENIH GODINA TRANZICIJE

Posle dve decenije od početka tranzicije za Srbiju i zemlje Zapadnog Balkana koji mahom čine bivše jugoslovenske republike, teško se može reći da je ona pri kraju. Dvadesetogodišnjica od početka prelaska sa socijalističke na tržišnu ekonomiju poklopila se sa svetskom ekonomskom krizom, čineći rezultate reformi još bleđim mada, prema mišljenju ekonomista, Srbija ima i svoju sopstvenu krizu koja bi izbila na videlo i bez pomoći svetskih mešetara.

Članovi Naučnog društva ekonomista su u subotu, na konferenciji „Reforme i ekonomski razvoj u tranziciji: Srbija i Zapadni Balkan“, na beogradskom Ekonomskom fakultetu, izneli viđenja rezultata tranzicije u pojedinim sektorima a, kao i uvek, glavni kamen spoticanja bilo je pitanje - da li se uzrok krize nalazi u tržištu ili u mešanju države u tržišne odnose i posledično, da li se iz nje može izaći državnim intervencijama ili njenim povlačenjem iz ekonomije.


(ilustracija: Blic)

Ratovi, sankcije i siromašenje

Milica Uvalić je ukazala na nekoliko razloga zašto se zemlje Zapadnog Balkana nakon 20 godina tranzicije nalaze toliko iza zemalja istočne i centralne Evrope, kada su pre dve decenije bile ekonomski superiornije.

Prema njenim rečima, najvažniji razlozi su politički, ratovi i sankcije koji su uticali i na zemlje koje su njima bile pogođene ali i na one oko njih, poput Albanije i Makedonije. Ona je takođe ocenila da EU tokom devedesetih nije imala nikakav plan za ovaj region, dok su u tom periodu Centralna i Istočna Evropa (CIE) dobijale ogromnu pomoć što finansijsku, što u građenju institucija.

Osim toga, ona ističe da su zemlje Zapadnog Balkana vodile neadekvatne ekonomske politike. Iako su sve bile različite, imale su isti uzor, neoliberalnu doktrinu koja se primenjivala i u većini drugih zemalja u Evropi. Ipak, taj recept se pokazao mnogo lošijim na ovim prostorima nego drugde, jer nisu bile izgrađene institucije pravne države.

Njena analiza pokazuje da su sve zemlje u tranziciji imale visoku inflaciju, a tu je prednjačila tadašnja SRJ sa drugom najvećom hiperinflacijom na svetu, dok samo Albanija nije imala hiperinflaciju. Druga karakteristika tranzicionih zemalja je pad BDP-a. U periodu od 1991. do 1993. godine BiH je imala pad BDP-a od 100 odsto, a SRJ 80 odsto.

Na kraju, kao posledica ekonomske politike desile su se i preuranjene strukturne promene u privredi u korist usluga. S druge strane, nakon deindustrrijalizacije devedesetih, industrija se oporavljala vrlo sporo. Samo Makedonija je uoči krize imala udeo industrije u BDP-u iznad 30 odsto, a sve ostale zemlje nalazile su se na nivou od pre 2000. godine. Ono u šta su se sve ove zemlje uzdale bile su strane direktne investicije. Ipak, u ovaj region ih je stiglo mnogo manje nego u CIE. Tako je u 2008. godini u celom regionu Zapadnog Balkana bilo dvostruko manje investicije nego samo u dve susedne zemlje, Rumuniji i Bugarskoj. Ne samo da je investicija bilo malo nego je dve trećine otišlo u sektor usluga, a ne u industriju ili poljoprivredu.

Kao posledica svega toga, sve zemlje po pravilu beleže ogromne spoljnotrgovinske neravnoteže i deficite, koji su se, doduše, smanjili nakon početka krize, ali pre svega zbog smanjenja spoljne trgovine.

Skoro nijedna zemlja sa ovih prostora nije dostigla nivo BDP-a iz perioda pre početka tranzicije. Jedino Hrvatska odskače u razvoju, pa čak je bolja i od nekih zemalja članica Evropake unije. Kada se uporede sadašnji BDP i onaj iz 1990. godine, Srbija se nalazi na poslednjem mestu u regionu.

Na kraju, sve je to dovelo do slabljenja institucija, rasta kriminala, socijalnog raslojavanja, neefikasnog sudstva i sive ekonomije, zaključuje Uvalić.


Uz svetsku krizu, ubrzavanje domaće...

Država u biznisu

Profesor Ljubomir Madžar, predsednik Akademije ekonomskih nauka kritikovao je mešanje države u ekonomiju, ističući da ne radi ono što treba, a bavi se investiranjem, kreditima i svim ostalim što je posao tržišta.

Prema njegovim rečima, greška je što je u procesu privatizacije država nametnula investicione i socijlane programe kupcima i tražila od njih nešto što oni sami ne bi radili.

„Kada je nešto nametnuto i pod prinudom vlasti, ono nije održivo“, istakao je Madžar.

Prema njegovim rečima, političari ne treba da se mešaju u ekonomiju, jer oni imaju svoju računicu koja nije ekonomska, pa nije ni u skladu sa optim interesima građana. Međutim, Madžar za to ne krivi političare za koje kaže da rade u okruženju destruktivne konkurencije.

Dužničko ropstvo

Profesor Mlađen Kovačević izneo je sasvim drugačije mišljenje i kao glavni razlog za katastrofalne rezultate tranzicije, ogromnu nezaposlenost i visoki spoljni dug, naveo je prihvatanje recepta Međunarodnog monetarnog fonda i principe Vašingtonskog konsenzusa. Prema njegovim rečima, najveći problem svih zemalja na Balkanu je nezaposlenost i to nezaposlenost mladih ljudi koji gube samopuzdanje, što predstavlja gubljenje humanog kapitala. Nezaposlenost u BiH je čak 42 odsto, a u Srbiji 20 odsto.

Drugi najveći problem, prema njegovom mišljenju je dužničko ropstvo u koje su upale ove zemlje. Tako je odnos otplate spoljnog duga prema BDP-u Srbije, sa jedan do dva odsto 2000. godine, porastao na oko 11 odsto 2010. godine. Osim toga, statističkim kreacijama i politikom jakog dinara, visina duga je potcenjena u odnosu na stvarni iznos.

„Ako smo imali rast BDP-a od 1,8 odsto, a 11 odsto BDP-a ide na otplatu duga, znači da se nalazimo u dužničkom ropstvu. Glavni razlog za ovo stanje je primena saveta MMF-a 2001. godine čija je politika nagla liberalizacija uvoza, stabilizacija i privatizacija i mi smo to prihvatili“, ocenio je Kovačević.

On ističe da su prosečne carinske stope u zemljama poput Australije, južne Koreje ili Tajvana daleko više nego kod nas, a opet su te zemlje daleko konkurentnije od naše privrede.

On je ukazao i na dvoličnost velikih zemalja koje traže otvaranje malih zemalja, dok su one same štitile svoju privredu i ostajale zatvorene.

Pretnja od daljeg zaostajanja

Ono što su mnogi ekonomisti naslućivali, a građani osetili na svojoj koži, nedavno je zvanično obznanio i Zavod za statistiku. Naime, pad BDP-a 2009. godine iznosio je 6,2 odsto u odnosu na prethodne procene od 3,1 odsto, rekao je ekonomista Stojan Stamenković.

Ipak, vlasti su iskoristile netačne brojke kako bi pravile budžete za narednu godinu, ali i na osnovu kojih su planirale budžetski deficit i zaduživanje. Tako, upozorava Stamenković, limit od 45 odsto javnog duga koji je usvojen u Zakonu o budžetskom sistemu je daleko bliži nego što mi to mislimo. On ocenjuje da smo 2009. godinu preživeli besomučnim trošenjem zaliha, jer su fiksne investicije pale za čak 20 odsto pa se postavlja pitanje fiskalne održivosti. Prema njegovoj projekciji, da bi se spoljni dug mogao otplaćivati, u narednih deset godina potrebno je 100 milijardi evra investicija i oko 40 milijardi evra priliva iz inostranstva uz smanjenje i javne i ukupne potrošnje. Ukoliko se nastavi potrošnja kao i do sada, za tri do četiri godine ostaćemo bez deviznih rezervi, inflacija će uzeti maha i onda ćemo ući u dugotrajan period stagnacije i sporog privrednog rasta.

Promašeni model razvoja

Profesor Božidar Cerović je napravio model koji je analizirao zemlje u tranziciji i koji je pokazao da je nakon četiri, pet godina potreban prelazak na drugačiji ekonomski model. Dok su u početku tranzicije bitne reforme, stabilizacija i liberalan koncept, u srednjem delu reforme gube značaj a važnost dobija niska inflacija, visoka industrijska proizvodnja i izvoz. Srbija je ovaj preokret debelo promašila, jer je ekonomski model trebalo menjati još 2004. godine.

Model je pokazao i da su zemlje u tranziciji koje su najbrže sprovodile reforme najteže pretrpele krizu. Pokazuje se da što je veći stepen reformi, to je veći pad industrije. Takođe, pokazalo se i da se pre krize više zaduživao privatni sektor.

„Oni su te pare investirali u imovinu, odnosno povećavanje bogatstva. Uz politiku deviznog kursa kakva se vodila, njihova imovina je nerealno rasla. Kada se u krizi devizni kurs pomerio, njihovo bogatstvo je počelo da se topi. Sada oni traže da država ponovo vodi politiku jakog kursa kako bi sprečili smanjenje vrednosti njihove imovine“, ocenio je Cerović.