AVET NEOLIBERALIZMA (2)

1. Uvodni komentari

Srbija ne prestaje da bude zemlja čuda, a povremeno bogme i domaja pokora. Među brojnim intrigantnim i uzbudljivim pojavama koje su se takoreći skrdile na ovdašnjem socijalnom i intelektualnom krajoliku pada u oči duboka diferencijacija između pojedinaca i njihovih različito definisanih grupa. Koliko god da smo do potkraj minulog stoleća bili zemlja nekakve ujednačenosti i upadljivog, makar i nametnutog jedinstva, toliko se sada delimo i razdvajamo po dimenzijama koje još i nisu dokraja sagledane. Jedna od lako uočljivih i jednako zanimljivih takvih diferencijacija jesu markantne u još uvek rastuće podele u ekonomskoj profesiji i akademski orijentisanoj nauci. Spektar diferencijacije je širok, a dobro su zaposednuti, može se reći i prenaseljeni, i sami njegovi ekstremi. Na jednom kraju su žestoki kritičari neodmerenog oslanjanja na tržišne mehanizme, posebno prebrzog demontiranja zaštitnih barijera koje privredu štite od ubitačne ili „ubitačne“ konkurencije razvijenijih privreda na svetskom tržištu, a na drugoj su radikalni i rezolutni zagovornici smelog orijentisanja na tržište i odlučnog prilagođavanja institucija imperativima tržišnog funkcionisanja. I jedne i druge karakteriše isti žestoko kritičan odnos prema vlastima i njihovim ekonomskim politikama, ali jedni državi zameraju preteran i, posebno, prebrzo ostvaren oslonac na tržište, dok drugi, sasvim suprotno, vladajućoj garnituri spočitavaju neodlučnost i nedovoljnu hrabrost u otvaranju prema tržišnim mehanizmima. Kako bi vlast mogla da se snađe kad se suoči sa tako protivrečnim profesionalno potkrepljenim nalozima? To se po logici nameće stvari kao jedno važno pitanje, ali to je materijal za neku drugu raspravu.

U tekstu koji sledi biće pokazano da koreni velikih razmimoilaženja u razumevanju i tumačenju ekonomskih datosti mogu da budu i brojni i različiti, ali već na ovom stadiju mogu se dati izvesne napomene. Različiti propozicije o istom skupu privrednih pojava izazivaju razložne sumnje u istinitost tih stavova, pa i u zrelost i analitičku utemeljenost ekonomske nauke kao celine. Ako se o istom segmentu stvarnosti prezentiraju različite tvrdnje, pogotovo ako se desi da se one dijametralno razlikuju i principijelno razilaze, onda bi lako moglo da se desi da bar jedna od njih nije istinita, a ne može se isključiti ni verovatnoća da nijedna od njih ne odgovara nekom istinito sagledanom stanju stvari. Nije nimalo ekstravagantna ni pomisao da bi stepen aproksimacije istine, definisan na razne načine a uz ostalo i kao verovatnoća da bi razmatrana tvrdnja mogla tačno da odražava relevantnu stvarnu konstelaciju, mogao da bude ustanovljen kao opadajuća funkcija razlika između konkurentnih tvrdnji o istom skupu realnih činjenica. Tih tvrdnji može da bude i više od dve, ali svaka od njih utoliko je problematičnija ukoliko je veća neka agregatna mera razlika između svih njih. Kad bi se one odnosile na brojčano izraženu pojavu, dobra mera njihove problematičnosti bila bi, primera radi, varijansa ili standardna devijacija numerički izraženih pokazatelja izvedenih iz tih koegzistentnih a međusobno izdiferenciranih tvrdnji.

Razlike u mišljenjima u isti mah su i podsticaj za kreativno istraživanje i oblik u kome se gotovo po pravilu artikulišu naučni nalazi i rezultati dveju suprotstavljenih škola. Međutim, i ovde je važna mera. Kad se te razlike pokažu kao posebno velike ili, kao što biva u ekonomiji, čak drastične, silno narasta i razložna sumnja u dobijene istraživačke nalaze, pa čak i u naučnu zasnovanost celokupne odgovarajuće naučne discipline. Ovih razlika nije oslobođena nijedna nauka, ali se čini da su one i brojnije i dalekosežnije u relativno mladim naukama i onima čija metodologija nije dovoljno i pouzdano definisana. Primera radi, razmimoilaženja u fizici ne mogu se ni porediti sa onima koja besne u ekonomiji. To što se razlike i obimom i kvalitetom znatno razlikuju idući od jedne naučne discipline do druge i što posebno dramatične vidove dobijaju u novijim, nedovoljno konsolidovanim naukama, ozbiljan je razlog za naznačeni skepticizam. Velike kontroverze ne obezvređuju nijednu nauku i čak ne dokazuju da je ijedna od suprotstavljenih tvrdnji pogrešna. Međutim, u svetu u kome, shodno Poperu (2002/1963/, ss. 369-76, 395-403), nijedna istina nije definitivna, dramatične kontroverze silno povećavaju verovatnoću pobijanja i posve očigledno rađaju sumnje u spoznajnu vrenost discipline.

2. Diferencijacija u profesionalnim opredeljenjima i njeni intelektualni koreni

Svrha ovog teksta nije da iscrpno pobroji i detaljno analizira ove dve dijametralno suprotstavljene i žestoko sukobljene struje u ekonomskoj nauci niti da potanje ulazi u nijanse nihovih toliko različitih viđenja ekonomske stvarnosti, a posebno ne u detaljne preporuke koje one izvode iz svojih toliko disparatnih polaznih pozicija. Udarna sastavnica ovoga teksta biće, naprotiv, krupni noseći elementi jednog i drugog viđenja i načelne divergencije koje ova dva pristupa ekonomskoj stvarnosti tako upadljivo karakterišu. Za tu svrhu je dovoljno tek navesti viđenije predstavnike jedne i druge škole mišljenja, više kao ilustraciju i naznaku o kakvim se intelektualnim strujama radi nego kao nastojanje da se o bilo kojoj od ove dve jasno suprotstavljene grupe pruže celovite informacije i ocene. Na liberalnom kraju spektra dovoljno je pomenuti dva dobro poznata i široko afirmisana istraživačka centra, Centar za liberalno-demokratske studije (CLDS) i Centar za slobodno tržište (CST). Saradnici obaju centara, posebno onog prvog, dovoljno su brojni i plodni, pa se ovde citiraju tek neki radovi, kao svojevrstan uzorak koji treba da sugeriše i kakvom se „osnovnom skupu“ radi.

Među radovima koji veoma dobro reflektuju spoznajnu i ekonomskopolitičku orijentaciju liberalno orijentisanih ekonomista možda je najprikladnije istaći izvanrednu studiju četiri autora (B. Begović, G. Matković, V. Mijatović i D. Popović 2009) koja predstavlja pravi naučno zasnovani liberalni manifest u stvarima koje se tiču privrede, a osobito njenog razvojnog potencijala i empirijski ustanovljenih pravilnosti njene dugoročne ekspanzije. Tom sam studijom bio toliko ponet da sam, uprkos genetski uprogramiranim otporima onoga koji pisanje doživljava ne kao egzaltaciju nego kao mukotrpno rabadžisanje, o njoj napisao jedan opširan i brojnim pohvalnim opaskama dobro popunjen tekst (Madžar 2009b). Tu je zatim obimna, kolektivno priređena studija o rezultatima tranzicije (B. Begović i B. Mijatović, red. 2005), a u njoj sinoptički pogled na rezultate tranzicije (Mijatović 2005) i vrlo celovita i vanstandardno dokumentovana analiza makroekonomskih tendencija i ekonomskopolitičkih učinaka (Popović 2005). U markantnije rezultate sa kojima može da se podiči ova škola spada i vrlo obuhvatna, bezmalo enciklopedijski intonirana, takođe kolektivna studija o tokovima i rezultatima tranzicije (Z. Vacić i B. Mijatović, red. 2003), a u njoj, među ostalima, opsežan prilog o tranziciji i siromaštvu (Begović 2003) i vispreno argumentovan i sa velikim smislom za prava tržišna rešenja komponovan prilog o zakonu o radu i njegovim (u onoj početnoj varijanti!) autentično tržišnim rešenjima (Stojanović 2003). I ova druga grupa, okupljena oko CST, iako brojem znatno manja, pokazala se kao produktivna i intelektualno uticajna. Kao ilustracija mogu dobro da posluže studija o tokovima reformi i propuštenim prilikama za dublje i doslednije prestrukturiranje institucija (Prokopijević red. 2002), a potom i jedan celovit i konzistentno upakovan predlog za kompletnu reformu privrednih institucija na jasno artikulisanoj i beskompromisno zagovaranoj tržišnoj osnovi (Stevanović i Tasić 2004). Svoju budnu usredsređenost na odsudna ekonomska zbivanja u zemlji i svetu ova škola je demonstrirala i jednim skorašnjim, široko postavljenim i najnovijim informacijama dopadljivo opskrbljenim tekstom o savremenoj svetskoj ekonomskoj i finansijskoj krizi (Prokopijević 2009).

Druga škola, ona koja se odlikuje promišljenim skepticizmom prema tržištu i koja u vantržišnim mehanizmima vidi bitan, možda odlučujući element regulativne strukture u modernoj privredi, zamišljenoj tako da bude i stabilna i efikasna, toliko je uticajna, toliko popularna i u medijima toliko zastupljena da jedva da treba ići u neko ekstenzivnije citiranje, čak i kad je svrha tako nepretenciozna kao što je već nagovešteno puko ilustrovanje. Za vrlo angažovane, kritički više nego inspirisane i na širokom frontu aktivirane predstavnike ove orijentacije dobro se zna i u široj javnosti, po svoj prilici sve više i više iz perioda u period. Čini se da su posebno popularni u onom segmentu javnosti koji se sa ekonomskom profesijom tek tangencijalno susreće. Ovde je najistaknutija figura profesor Kovaćević koji već godinama, i to iz godine u godinu, nastupa sa svojim vrlo obimnim i iscrpno dokumentovanim studijama, usredsređujući se na aktuelnu, a godinama sistematski produbljivanu katastrofu u platnom bilansu Srbije, na posledice prebrzog otvaranja prema svetskom tržištu i na pogubne učinke preuranjenog demontiranja carinske zaštite (Kovačević 2010b, 2009...a moglo bi tako unazad da se ide dugi niz godina). Kovaćević je svoje poglede, u njemu svojstvenom – angažovano u vatrenom – stilu prezentirao i na neke druge probleme, izvan spoljnoekonomskih odnosa kao područja njegove uže specijalizacije (Kovačević 2010a), te tako proširio lepezu svog profesionalnog delovanja i ovdašnju ekonomsku misao obogatio novim uvidima. On ubeđeno i strasno govori o krizi u najopštijem smislu, a potom o raznim, moglo bi se reći parcijalnim krizama, uključujući demografsku, socijalnu i, posebno, moralnu. Među istaknute pripadnike ove orijentacije, izazito kritički orijentisane prema neodmereno doziranom oslanjanju na tržište i posebno prema tržištu koje nije uređeno i usmeravano razuđenom vantržišnom, na modernu državu oslonjenom regulativom, spada nesumnjivo i profesor M. Sekulović (2009, 2010). U svom istinski nadahnutom, plamenom, neuobičajno elokventnom, reklo bi se dopadljivo dinarskom i za ljubitelje lepe reči inspirativnom stilu – on beskompromisno žigoše činioce vlasti i sve pripadnike upravljačkih garnitura za koje veruje da neodgovorno i pogibeljno ovu privredu više guraju nego što vode iz jednog neuspeha u drugi. Moglo bi da se navede još mnogo pripadnika ove škole mišljenja; to bi bio lak zadatak budući da ona još uvek preovladava u našoj ekonomskoj misli. Put ka temeljnom razumevanju i istinskom prihvatanju tržišne privrede, posebno u ambijentu kriznih turbulencija koje je potresaju u pslednje tri godine, mnogo je strmenitiji i duži nego što je bilo ko od nas mogao da anticipira.

Velike razlike u profesionalnoj orijentaciji i u teorijski utemeljenom tumačenju ekonomske stvarnosti idealna su prilika za plodnu i svestrano korisnu naučnu raspravu. Ja sebe vidim, kao što me uostalom vidi većina pripadnika struke, kao ekonomistu koji spada u liberalno orijentisan tabor. No, ja nisam na samom njegovom ekstremu. Dalje su u odnosu na mene pomaknuti ekonomisti okupljeni oko CLDS-a, a još dalje oni koji deluju u okrilju CST-a. Razlike glavnine mojih viđenja u odnosu na školu koja prema liberalizmu zauzima odbojan stav ipak su dovoljno velike da ostaje širok prostor za plodnu raspravu neistomišljenika.

O tome šta je uslovilo ovu profesionalnu diferencijaciju mogle bi da se pišu studije, ali to sigurno nije premet razmatranja u ovom radu. Ekonomisti pripadnici moje generacije imaju isto socijalno poreklo i veoma slične profesionalne karijere. Roditelji zemljoradnici, pohađanje gimnazije u teškim okolnostima, mnogi u svojstvu đaka pešaka koji svakodnevno prevaljuju kilometarske daljine putujući sa sela, odličan uspeh u školama do fakulteta, uspešno i uglavnom stipendijom omogućeno fakultetsko školovanje, relativno visok prosek i opet uspešne akademske karijere...Ovo se sve navodi da bi se pokazalo da unutar tog naraštaja ekonomista profesionalaca nema nekih krupnih interesnih razlika niti krupnijih odstupanja u društvenom položaju. U sferi materijalnih interesa i statusnih obeležja nije moguće naći uzročnike naših postepenih razilaženja i sadašnjih sasvim očiglednih divergencija. Uzročnici bi mogli da se vide u specifičnim i međusobno različitim profesionalnim interesima, u vrsti literature i oblicima istraživanja na koje smo se orijentisali i mogli bi dobrim delom da se svedu na količinu pročitanog i masu proučenog. Ovde će biti artikulisana bezmalo bogohulna ideja da su u pravcu prihvatanja tržišta i priklanjanja liberalnim idejama dalje otišli oni koji su više čitali.

Pored paušalno uzete i takoreći đuture odmerene količine čitanja, od nemalog je značaja i struktura čitanja, posebno praćenje novijih stvari, ali i temeljnih studija iz oblasti političke filozofije, prava, sociologije i politikologije. Reklo bi se da se maltene golim okom zapaža korelacija između stepena (i obima!) učenosti, s jedne, i mere prihvatanja liberalnih gledanja, s druge strane. Čini se da danas među najučenije ekonomiste spadaju pomenute dve grupe ekonomista, one okupljene oko CLDS-a i CST-a, a slična bi korelacija po svoj prilici mogla da se ispolji i na skupini ekonomista posmatranih u celini. Treba se nadati da će neko ovu vezu empirijski istražiti i otkriti moguću međuzavisnost. U SAD to je već urađeno. U SAD je malo toga što ostane neizmereno i ekonometrijski neistraženo. Agencija Zogby je istražila razumevanje osnovnih ekonomskih principa na populaciji odraslih Amerikanaca (putem reprezentativnog uzorika). Ustanovljeno je da ekonomska načela daleko bolje razumevaju pojedinci koji sebe identifikuju kao „libertarijanci“, a potom i oni koji se legitimišu kao „konzervativci“, a upadljivo manje oni koji se iskazuju kao levičari! Rezultati su objavljeni u dnevniku Wall Street Journal od 9. juna 2010.

To bi moglo da bude od pomoći i u iznalaženju objašnjenja mog odsustva sa ekstremno liberalnog kraja lepeze profesionalnih orijentacija pojedinih ekonomista. Dobar deo života prošao mi je u čitanju pogrešnih stvari, malo se ukupno pročitalo, a posebno se malo pročitalo materijala koji sadrži nova gledišta i nova tumačenja privrednih zbivanja. Čitanje, posebno novijih i dobro probranih stvari, put je kojim se stiže do autentičnih liberalnih gledišta. Zato sam mnogo bliži ovoj drugoj – neka bude nazvana standardna – školi od mojih mlađih liberalnih istomišljenika. Da sam više i bolje čitao, bio bih (još) bliži njima a više udaljen od standardne škole. Ako moja (veća) blizina centru ovog spektra profesionalnih uverenja omogući da poslužim kao neka spona između dva kraja te lepeze, od ovakvog onekoliko kompromisnog stava mogla bi da proistekne izvesna šira korist. Uz sve što je rečeno ide i jedan čisto subjektivni utisak, da se ne kaže osećaj. Što više čitam, i što kvalitetnije čitam, lektira me, poput neke rečne matice, sve više nosi liberalnim profesionalnim opredeljenjima. Postoji, dakle, bar jedan pojedinac, autor ovoga teksta, za koga kao da važi načelo Koliko si načitan, toliko si liberalan. U danima daleke mladosti – kad je moja učenost, kao i uvek, bila obrnuto srazmerna mojim godinama – bio sam ubeđeni, tvrdi i nepokolebljivi levičar, bukvalno ukopan u verovanju da je država izvor i činilac uspešnog privrednog razvoja i svekolikog napretka.

3. Neke strukturne determinante doktrinarnih razmimoilaženja

Profesionalni ekonomisti, pisci i analitičari, svakako su učeni ljudi. To bi moralo da bude istina s obzirom na standarde sredine u kojoj deluju i s obzirom na okolnost da su to u stvari jedini relevantni standardi. Nije uobičajeno, a možda nije ni zamislivo, da bilo koji pojedinac deluje u jednoj sredini a bude cenjen prema standardima neke druge. Iz toga ipak ne sledi da su svi jednako učeni. Već na prvi pogled mogu se uočiti velike razlike u obrazovanju. Razlike se daju uočiti i u kvalitetu obrazovanja koji bi za ovu svrhu mogao da bude definisan kao strukturna karakteristika: nije, naime, važno samo koliko se i kako zna (da li npr. ovlaš i tek orijentaciono ili temeljno i sistematski), nego i šta se zna. U tom pogledu naročito je važno poznavati aktuelnije stvari, teorijske i metodološke doprinose koji su plod novijeg razvoja nauke. U tom pogledu postaje bezmalo relavantan model „sukcesivnih slojeva kadrovskih resursa“, analogan poznatom vintage modelu iz teorije kapitala i proizvodnih funkcija. „Noviji slojevi“ su produktivniji od od onih formiranih u periodima iz dalje prošlosti. To znači da bi mlađi naraštaji ekonomista mogli da poseduju novija te zato i relevantnija, duhu savremenog doba primerenija znanja od starijih koji poseduju zavidan obim znanja ali su neki (mnogi?) režnjevi u tom impozantnoj masi „moralno zastareli“ ili čak bespredmetni. Deo doktrinarnih razlika i profesionalnih razmimoilaženja može se, dakle, objasniti, razlikama u opsegu i strukturi, tj. uslovno shvaćenom kvalitetu znanja. To bi moglo da pomogne u traženju odgovora na inspirativno pitanje zašto mi stariji više naginjemo „staroj školi“, insistirajući na državnoj regulativi i „svesnom društvenom usmeravanju“ sveukupnog razvitka, kako smo ubeđeno i sa mnogo entuzijazma govorili i pisali u danima svoje mladosti. Time bi u traganju za odgovorom na važno pitanje zašto se toliko razlikujemo, zašto jedni otvaranje prema tržištu doživljavaju kao nezamenljivu razvojnu šansu a drugi kao „avet liberalizma“, bio identifikovan jedan čisto subjektivni činilac.

Iako važan, taj subjektivni faktor može da bude tek jedan od eksplanatornih činilaca. Svođenje jedne tako krupne pojave na jedan jedini činilac može se već na osnovu apriornih razmatranja staviti pod jednako krupan znak pitanja. Monokauzalna objašnjenja u nauci su toliko redak izuzetak da jedva da i zaslužuju ozbiljniji pomen. Pogotovo im nema mesta u društvenim naukama. Kad je o njima reč, neće se mnogo pogrešiti ako se kao radna pretpostavka prihvati postulat da monokauzalnim objašnjenjima u društvenim naukama i nema mesta. Naročito ne ako se taj jedini činilac ispostavi kao element subjektivne naravi. Široka diferencijacija doktrinarnih opredeljenja javlja se kao jedna markantna društvena pojava koja je dovoljno dalekosežna da, pre svega, iziskuje posledično plodna, dakako društvena objašnjenja. Svođenje jedne zamašne socijalne pojave na neki uži, po prirodi stvari izolovan subjektivni činilac bilo bi, sa svoje strane, svedeno na gotovo doslovnu primenu teorije zavere koju je Poper (2002/1963/, ss. 195-8, 484), nakon opsežne rasprave, ne samo metodički pobio nego, uz dozu za njega možda tipičnog ismevanja, i bukvalno diskreditovao. Pojave koje imaju karakter i doseg društvenih atributa i produkt su složenih društvenih međuzavisnosti ne mogu da budu svedene na pojedinačne subjektivne činioce. Ovde se ta metodološka aberacija kvalifikuje kao personalizacija jednog eminentno socijalnog, pa tako i masovnog, interakcijskog fenomena. Nepriklasnost personalizacija jedne pojave koja se po prirodi stvari javlja na nivou skupine subjekata, što će reći na nivou jednog društvenog stratuma ili relevantne grupe, pokazuje se već na apriornoj osnovi kao manjkav metodološki pristup. Pristup zasnovan na personalizaciji nije prikladan za istraživanja u društvenim naukama ma koliko da je primeren istražnom sudstvu, tužilaštvu, policiji...

Šta bi mogla da budu primereni, društveno utemeljeni činioci tako upadljivo izvarirane profesionalne pozornice u Srbiji? Jedan eminentno socijalni činilac mogao bi da bude snažan odziv na bitno promenjene društvene uslove za naučno stvaralaštvo. Dobro je poznato da su u prethodnom sistemu socijalističkog samoupravljanja – a još više u ranijim, više centralizovanim i više autoritarnim, varijantama socijalizma – postojale nedodirljive invarijante, ideološka ograničenja kojima je bilo rizično i približavati se, a da se i ne govori o nekom njihovom ignorisanju ili preokretanju. Bile su to nedodirljive sastavnice ideološkog sklopa kojima je u širem smislu bio definisan socijalizam ili, kako se slikovito izrazio pok. Kosta Mihailović, samoupravne svetinje. To ne znači da nije bilo izvesnog manevarskog prostora za jednu slobodniju diskusiju; uostalom, neki od nas su i karijeru napravili na kritici sistema. No, ta kritika je imala svoje ne uvek upadljivo povučene ali zato ništa manje tvrde granice. Nekakvo zagovaranje kapitalizma bilo bi shvaćeno, a i na odgovarajući način stavljeno u postupak, kao socijalistiko svetogrđe, kao hula koja bi lako bila podvedena pod rubriku javne sablazni.

Postojale su, dakle, tvrde i nedodirljive granice čija bi povreda bila ekvivalentna gaženju samoupravnih svetinja, a one su po logici stvari surovo ograničavale prostor za kreativno mišljenje i produktivan naučni diskurs. Bilo je prostora za izvesno biranje koncepata i prilagođavanje istraživačkih strategija, ali je misleći čovek, tako ograničen, ipak bio njegoševski miš u tikvi. Koliko je poznato, niko iz profesije nije u Srbiji zatvaran na ideološkoj osnovi – za Hrvatsku se to već ne može reći – ali su mnoge karijere bile manje uspešne zbog slabijeg prilagođavanja ideološkim tabuima, a mnoge su bile zbog priklanjanja ideološkim nalozima uspešnije nego što je odgovaralo istraživačkom učinku. Novo doba je te granice uklonilo – činjenica koju ne uzimamo dovoljno u obzir kad stari vakat poredimo za novim zemanom – i javila se snažna reakcija. Proradio je Njutnov treći zakon. Nije slučajno što su se u postsocijalističkom periodu neki od najvatrenijih zagovornika onih načela, koja smo u socijalističko vreme zadugo smatrali konzervativnim i nazadnim, pojavili upravo u zemljama u tranziciji (ZUT). Već i površan uvid otkriva da su ZUT u lepezi ideoloških opredeljenja znatno pomerene desno u odnosu na tradicionalno tržišne zemlje sa parlamentarnom demokratijom, one koje nisu ni izlazile iz kapitalizma. Izlazak iz socijalizma delovao je kao neka vrsta socijalne i aksiološke opruge: oslobođena sila mnoge je od nas bacila prilično daleko udesno, poprilično dalje od lokacije na kojoj bismo se našli i opstajali da nas je mimoišlo socijalističko iskustvo. Naši liberali i autentični desničari imaju svoje ishodište i u dovoljno dugoj, delom na prinudu oslonjenoj vladavini poretka koji je bio upravo suprotan onom što počiva na liberalnim načelima.

Ovde valja uočiti jednu eminentno strukturnu osobenost posmatranog segmenta društvene stvarnosti, koja se ispoljila, uz ostalo, i prenaglašenom izvariranošću naših teorijskih i koncepcijskih opredeljenja. U stvari, Njutnov treći zakon je proizveo jaku silu koja nas je, možda i neodmereno, odvukla od naših ranijih, više iskreno prihvaćenih nego nametnutih, socijalističkih opredeljenja. No, on nije delovao ravnomerno. Naprotiv, neke je velikom silinom i povukao i odbacio od pozicije koja je decenijama predstavljala ležište dovoljno duboko usađenih socijalističkih lojalnosti; kod drugih, međutim, nije proizveo taj efekat jer su po logici doslednosti i odanosti kolektivističkim vrednostima ideološki ostali manje-više tamo gde su decenijama istrajavali. To bi uslovno moglo da se nazove intelekturalnom histerezom: jednom prihvaćen koncepcijski sistem i odgovarajući svetonazor ostaje kod mnogih analitičara trajno merodavan za tumačenje društvenih pojava i njihovih tendencija. Baš kao i kod dinamičkih osobenosti makroekonomskih agregata, taj jednom prihvaćen misaoni poredak ostaje, tek uz eventualne manje modifikacije, funkcionalno aktivan i kad se okolnosti u društvu bitno promene. Time tumači izmenjene stvarnosti, opskrbljeni starim konceptualnim aparatom, upadaju u svojevrsni kognitivni sukob sa svetom i poretkom koji interpretiraju i raščlanjuju, ali to mnogo bolje zapažaju oni koji njihov rad prate sa strane nego oni sami.

Društvena stvarnost je, naravno, dovoljno složena da uvek ostavlja prostor za široku skalu različitih percepcija sveta i pratećih tumačenja i analiza. Mogu se navesti bar četiri krupna epistemološka elementa u vezi sa kojima različiti tumači mogu sasvim legitimno da se razlikuju u percepciji pojava i njihovom tumačenju. Dugo me je opsedao taj, reklo bi se epistemološki pa samim tim i čisto filozofski, problem koji se sastoji u tome da savršeno racionalni, logički konzistentni i misaono dosledni pojedinci mogu povodom istog skupa pojava da dođu do dijametralno različitih nalaza i zaključaka. Kad su već misaono rigorozni i u logičkom rezonovanju besprekorni, zašto racionalni pojedinci konačno ne rasprave svoja neslaganja i dođu do jedinstvenih zaključaka; zašto privrženost razumu ne urodi ideološkim i spoznajnim jedinstvom ako bi se već prihvatio stav da o istim objektivno datim činjenicama ne mogu da koegzistiraju različite istine. Zaokupljnost tom saznajnom nedoumicom dovela je do toga da sam, nastojeći da sebi objasnim taj paradoks različitih propozicija o istim odsečcima simultano posmatrane i jednovremeno istraživane stvarnosti, napisao jedan poduži esej (Madžar 2004) u kome sam – tako i danas verujem – identifikovao neke krupne, dubinske razloge temeljnih i principijelnih neslaganja između racionalnih posmatrača i analitičara. Sažimajući i modifikujući, mogu se prepoznati najmanje četiri principijelna razloga zbog kojih se logički besprekornim rezonovanjem može stići do dijametralno suprotstavljenih rezultata. To su vrednovanja, metodološka načela, razlike u odabiru aspekata stvarnosti za koje se uzima da su bitni i različite procene pojedinih atributa stvarnosti za koje nema mogućnosti tačnog merenja ili nekog drugog pouzdanog načina dijagnostičkog utvrđivanja.

Četiri dubinska faktora razmimoilaženja u naučnim uvidima i nalazima najlakše se i najkraće daju prikazati kroz primere. Poznato je da državna preraspodela dohotka u cilju povećavanja jednakosti njegove raspodele ima za posledicu smanjivanje ukupnog dohotka, razume se u odnosu na alternativu slobodnog formiranja dohodaka pri kojoj pojedinci u punoj meri prisvajaju svoj proizvodni doprinos. Smanjujući ukupni dohodak, preraspodela pogoršava ekonomski položaj većine članova posmatrane zajednice, uključujući i dobar broj onih čiji se dohodak po osnovu preraspodele povećava. Neki posmatrači i analitičari mogu sasvim legitimno toliko da vrednuju jednakost u raspodeli da je u njihovom evaluacionom sistemu povoljnije ono stanje u kome su razlike male, pa makar i svi imali umanjene dohotke u odnosu na alternativu njihovog slobodnog formiranja, nego stanje univerzalno većih ali zbog toga (mnogo više) izdiferenciranih dohodaka. T(u)(o) su naučni, analitički sasvim potkrepljeni rezultati posledica različitih vrednovanja.

Kad je reč o metodološkim načelima, neki smatraju da je jedino ispravno krenuti od teorijskog formalizovanja odluka i ponašanja najnižih jedinica – domaćinstava, preduzeća i sl., ili čak od nižih – u jednom ekonomskom sistemu, a sve pravilnosti na višim nivoima izvoditi iz zakonitosti ustanovljenih na tom najnižem nivou (atomizam, metodološki individualizam). Drugi, naprotiv, drže da osnovni nivo posmatranja i utvrđivanja zakonitosti treba da bude neki znatno viši, agregatni nivo, eventualno čak i nivo sistema kao celine, a da sve ostale pravilnosti, uključujući čak i zakonitosti ponašanja na nivou elementarnih čestica (atoma), treba izvesti iz tih temeljnih zakona ustanovljenih na agregatnom nivou. Razume se da dva toliko različita prilaza moraju da dovedu do sadržinski i suštinski različitih krajnjih rezultata.

Što se tiče različitih aspekata, poznato je da pridruživanje Evropskoj uniji (EU) generiše i podrazumeva široku skalu različitih promena koje su daleko od toga da budu istoznačne. EU je visoko birokratizovana tvorevina i ulazak u nju znači prihvatanje njene poodavno primećene institucionalne okoštalosti. Taj ulazak znači i prihvatanje jednog mora propisa i donošenje takođe nesagledivo brojnih sopstvenih regulativnih akata, što je ogroman posao (i trošak, za koji nije očigledno da može pravovremeno da bude namaknut!), a što tek u fazi primene implicira zastrašujuće troškove i neizvesnosti. Onaj ko proceni da je taj aspekt bitan – zauzeće prema EU krajnje skeptičan stav. Međutim, ulazak u EU znači stupanje u jedan razvijen i razrađen institucionalni poredak, pridruživanje jednom racionalno uobličenom sistemu za kakav bi ovdašnjem društvu trebale decenije da ga izgradi, istestira i usaglasi sa domaćim i inostranim privrednim datostima. Ulazak u EU znači, metaforički govoreći, i prihvatanja jednog novog jezika, te tako i osposobljavanje privrede za delotvorno institucionalno komuniciranje sa razvijenim privredama evropskog Zapada. U tom aspektu zemlja je čist dobitnik i sledi nedvosmislen zaključak da je pristupanje EU poželjno i svrsishodno.

Najzad, tek procene mogu silno da se razlikuju. Pristupanje EU značiće, primera radi, dobijenje pristupa jednom nesravnjeno većem tržištu od ovoga na koje je, dok ne pristupi toj organizaciji, orijentisana privreda Srbije. To će nesumnjivo doneti pozitivne makroekonomske efekte, ali niko ne može te efekte tačno da proceni, na način koji bi sve zainteresovane uverio da su tačno toliki, pa ih tako i naterao da ih po logici stvari prihvate kao važeće. Drugi efekat bio bi promena u strukturi političkog sistema i u mehanici procesa koji se unutar njega odvijaju. To bi moglo da smanji danas još uvek preveliku političku diferencijaciju, napetosti i trvenja, iz čega bi sledilo efikasnije funkcionisanje političkog sistema, pa tako, u nekom stepenu izvedenosti, i efikasniju privredu posmatranu u celini. No, ko te efekte može da izmeri, i to najpre u političkom sistemu nezavisno od ekonomskih učinaka, a potom i one u ekonomskom sistemu, izazvane povoljnim političkim uticajima? O tim nepojmljivo složenim i višestruko posredovanim efektima može se imati samo izvestan osećaj, može se izgraditi neko subjektivno uverenje, a iz svega toga mogao bi da sledi neki sud krajnje povoljnosti učinka i neka procena njegove veličine i vrednosti. Ne treba posebno ni isticati da te procene mogu da budu veoma različite, a još manje treba ukazivati na okolnost da iz njih i mogu i moraju da slede posve različiti zaključci o tome šta nam sve EU donosi i koliko je to što od ulaska u tu organizaciju može da se očekuje.

Legitimnost razlika u krajnjim nalazima i definitivnim zaključcima prihvaćena je kao prirodna stvar uz uslov da je logičko rezonovanje besprekorno i tačno, da je misao u svakom elementu rigorozna i da su – često toliko dugi i zastrašujuće kompleksni – lanci logičkog rezovovanja kompletirani i dovedeni do svog prirodnog završetka. Iako u neku ruku prirodna i samopodrazumevajuća, ovo je zapravo herojska pretpostavka za koju u stvarnosti nema nikakve garancije da će biti ispunjena. U razmišljanju se prave logičke greške, misao je daleko od toga da u svim koracima bude konzistentna, a procesi izvođenja zaključaka retko dolaze do logičkog završetka. Još češće se događa da počinju ne od fundamentalija raspravljenih u prethodna četiri pasusa nego kreću iz nekih usputnih tačaka rasutih oko logičkih putanja, tačaka koje mogu da budu i pogrešne. Jednako je važna i činjenica da pojedinci često prigrle neke stavove i opredeljenja bez napora da ozbilno ustanove njihove implikacije. Jednako je pogubna i okolnost da se retko, može se reći izuzetno dešava da pokušaju da utvrde fundamentalna polazišta iz kojih bi stavovi kakve prihvataju mogli logički da proističu. Zbog toga je pojmovna čistota i logička usaglašenost konceptualnih polazišta daleko od idealne i potpune, a daleko je i od one koja je implicirana postulatima iz prethodna ćetiri pasusa.

U onome što ljudi, uključujući i profesionalne analitičare, veruju i tvrde ima, dakle, mnogo nausaglašenosti, protivrečnosti, oksimoronskih iskaza i logičkog nereda. Situacija je daleko od one koja bi proistekla iz rigoroznog i tačnog izvođenja zaključaka iz legitimno izvariranih, pa makar i protivrečnih koncepcijskih polazišta. Mnogo je neslaganja koja nisu legitimna. To znači da ona nisu logičan rezultat različitih polaznih postulata koji se ne dokazuju nego se, kao polazne tačke u logičkom izvođenju, jednostavno prihvataju ili ne prihvataju. Ovim se želi snažno naglasiti tvrdnja da su mnoga neslaganja rezultat slabog i pogrešnog logičkog rezonovanja; u teorijskim divergencijama mnogo je toga što je oprečno i sukobljeno a što nema svoje logičko opravdanje. Sukobljena su ne samo različita tumačenja iste skupine realnih fenomena, nego je mnogo protivrečnosti i u svakoj interpretaciji uzetoj ponaosob. Mnogo je propozicija čije implikacije nisu dokraja ili nisu uopšte sagledane i mnogo takvih koje se istovremeno zastupaju a logički nisu, niti mogu da budu usaglašene. Ukratko, kad bi prethodna pretpostavka striktne i bezizuzetne logičke rigoroznosti bila ispunjena, u istraživačkim nalazima i njihovim tumačenjima bilo bi još uvek mnogo razlika, ali bi te razlike bile plod izdiferenciranih fundamentalnih polazišta i bile bi legitimne. Ne bi bilo mesta za kakvu kritičku raspravu, a još manje za pobijanje nekih tvrdnji. To, međutim, nije slučaj, pa za kritiku ima mesta više nego što bi se na prvi pogled očekivalo. Ima mesta, a ima i opravdanja. Tako izraziti i toliko frekventni sukobi u profesionalno izvikanim propozicijama i ekspertskim sudovima plod su ne legitimno sukobljenih postulata na nivou logičkih polazišta nego sukoba različito obrazlaganih tvrđenja sa strogom logikom i njihove međusobne sukobljenosti. Neretko se ispostavlja i pokazuje da su neke linije rezonovanja čak i u sukobu sa samima sobom.

Time se došlo do centralnog problemskog spleta na koji je usredsređen i oko koga se organizuje ceo ovaj tekst. Inspiracija je sadržana u jako učestalom, neuobičajeno napadnom i nedozvoljeno pojednostavljenom pozivanju na razvojno iskustvo nekoliko izuzetno uspešnih zemalja u jugoistočnoj Aziji. Ti tzv. azijski tigrovi (Tajvan, Južna Koreja, Hongkong, Singapur, pa i Tajland) ostvarili su tokom nekoliko decenija izuzetno brz rast i, krećući iz početne pozicije krajnje zaostalih, obeshrabrujuće siromašnih zemalja, uvrstili se u red najrazvijenijih zemalja sveta. Činjenica je da su u tim zemljama, tokom dužih razdoblja njihovog vrlo brzog ali i kontinuiranog razvoja, veoma aktivne bile i njihove vlade i države. Iz toga su izvučena tri krupna, po mom uverenju jednostavno pogrešna, zaključka. Prvo, sav uspeh u tim razvojnim procesima ima se pripisati snažnoj državnoj intervenciji; time se preokreće česta, možda i dominantna tvrdnja liberalno orijentisanih ekonomista da je državna intervencija, posebno ona direktna, principijelno štetna i da za privredu i društvo predstavlja krupan, gotovo egzistencijalni hazard. Drugo, iskustvo zemalja iz jugoistočne Azije ima univerzalan značaj, što znači da istim ili sličnim putem treba da krenu i druge zemlje ako žele da u privrednom razvoju budu uspešne; posebno i od osobitog značaja, treba u tom razvojnom naporu da se oslone na državu i njenu administrativnu mašineriju. I najzad, treće, (prethodni) zaključak broj dva odnosi se i na Srbiju; i ona mora, poput onoga što se čini da se dogodilo u Južnoj Koreji, da zauzme jedan drukčiji, na čvrstu i delotvornu regulativu oslonjen, odnos prema tržištu, te da u celovito koncipiranom i energično vođenom razvojnom naporu neodložno mobiliše državu i njenu razuđenu, na disciplini i prinudi zasnovanu mašineriju. Te zaključke prihvata, čini se bezrezervno, veliki deo ekonomske profesije, a sudeći po komentarima u medijima i, posebno, po pisanim tekstovima u uticajnim glasilima (Vrzić 2010), oni se kao nesporni prihvataju i u široj javnosti. U nastavku teksta razvijen je pokušaj da se ospore i pobiju sve tri ove tvrdnje, a naročito druga i treća. Glavna poenta biće sadržana u nastojanju da se pokaže da iz južnokorejskog iskustva za Srbiju jedva da išta može da se zaključi. Ukoliko i može išta da se izvuče neka pouka, to što bi sledilo daleko je manje i bitno drukčije od onoga što se veruje u široj javnosti. Biće bogme da je daleko manje i suštinski drukčije i od shvatanja koja su uhvatila duboke korene u dovoljno omasovljenim redovima ekonomske profesije.

4. Zavodljivo iskustvo Južne Koreje

Vrzić (2010) je svoj prilog priredio kao kombinaciju prevedenih odabranih mesta iz tekstova mnogo citiranog Ha-Džun Čanga i sopstvenih komentara kojima je nalaze i konstatacije ovog autora dopunio i povezao. Način na koji je organizovan ovaj tekst vrlo je sugestivan i tako intoniran kao da mnogo toga što je postignuto u J. Koreji može da bude primenljivo i na Srbiju. Tu je već na prvom koraku prepoznatljiv jedan logički kratak spoj. Pre svega, izostao je napor da se razjasni kojim se delom korejski razvojni uspeh može pripisati upravo državnoj intervenciji. Svaka epizoda privrednog razvoja neizmerno je kompleksan proces i, nezavisno od toga da li je uspešan ili ne, rezultat je vrlo velikog broja činilaca čiji se pojedinačni doprinos vrlo teško da izlučiti, čak i kad se učini odgovarajući napor. Ne negirajući da je nešto slično pokušao da uradi Ha-Džun Čang, u prikazu koji je ovde prezentiran, kao i u komentarima ovdašnjih profesionalnih ekonomista, takav pokušaj potpuno izostaje. Iz činjenice da je bilo uspeha u razvoju i da je, naporedo sa uspešnim odvijanjem tog procesa, bilo i državne intervencije, u tekstu koji je dostupan pravi se dalekosežan i zaista herojski zaključak o delatnoj uzročnoj vezi; tvrdi se, naime, da je državna intervencija, ni više ni manje nego, pokretač, motor i uzročnik tog razvoja.

Odavno je poznato da vremenska koincidencija nije isto što i uzročna veza. Iz činjenice da se eventualna tendencija povećavanja broja kengura u Australiji vremenski poklopila sa sličnom tendencijom rasta učiteljskih plata u istoj zemlji – nećemo biti spremni da zaključimo da je ono prvo uzrok ovog drugog ili čak da je ovo drugo uzrok onog prvog. Razvoj J. Koreje odvijao se uz delovanje jednog broja faktora, jedne množine determinanti koja znatno premašuje taj jedan (državnu intervenciju). Doprinos države ne može se ustanoviti ako se ne stavi u kontekst drugih – potencijalnih i stvarnih – razvojnih činilaca, te pažljivo odmeri u odnosu na te alternativne doprinose. Kad bih bio zainteresovan za južnokorejsko iskustvo kao takvo, kao što nisam, ja bih se ozbiljno pozabavio hipotezom otvaranja tržišta i olakšavanja razvoja ove privrede povoljnim tretmanom njenog izvoza na tržištima velikih i razvijenih zemalja, pre svega SAD. To je, primera radi, bio moćan činilac privredne ekspanzije Tajvana, čije je razvojno iskustvo uostalom slično južnokorejskom i često se razmatra naporedo sa njim. I Tajvan i Južna Koreja bili su, i još uvek su, u vrlo specifičnom geopolitičkom položaju: delovi su nekad jedinstvenih zemalja i suočeni su sa zemljama koje su SAD zadugo doživljavale kao bezbednosnu pretnju. Nema sumnje da su SAD imale strateški interes da se obe zemlje brzo razvijaju i da mogu da budu efektno istaknute kao kontrast u odnosu na zemlje pripadnice onom drugom, Zapadu suprotstavljenom bloku. Načini na koje su SAD potpomagale i podržavale razvoj obeju zemalja verovatno tek treba na pravi način da budu istraženi, ali davanje vrlo povoljnog pristup ogromnom američkom tržištu verovatno će se pokazati kao najmoćniji i najefikasniji među njima. Sličan je slučaj sa Slovenijom čiji se ekonomski uspeh u markantno prenaglašenom stepenu pripisuje njenoj (mudroj!) ekonomskoj politici i navodno rafiniranom načinu na koji je usmeravala tranziciju, a zanemaruje se moćan razvojni impuls koji je dobila brzim pripuštanjem i vrlo povoljnim tretmanom na ogromnom nemačkom tržištu, kao i tržištu još jednog broja zemalja EU.

Ostaje i jedno metodološko pitanje. Iz činjenice da se uspešan rast privrede poklopio sa vidnim angažovanjem države u politici njegovog podsticanja neposredno se zaključuje da je baš država bila spiritus movens u razvojnom procesu. Linija uticaja mogla je, međutim, teći i u suprotnom smeru. I sam Vrzić (s. 85) saopštava da je Koreja „tokom ovih decenija gajila nekoliko novih industrija koje je vlada odabrala u konsultaciji s privatnim sektorom“. U tom bi slučaju linija uticaja tekla upravo suprotnim smerom i opredeljujući impulsi doazili bi sa tržišta. Poslovni ljudi prepoznaju tendencije u kretanju tražnje, formulišu planove njenog optimalnog korišćenja, okreću se državi sa precizno artikulisanim traženjem da ona odradi svoj deo posla, i sve se najzad upakiva u jedan krupan poduzvat koji je tržišno inspirisan i decentralizovano realizovan, sa državom koja čini ono što se od nje argumentovano traži i ne nastupa sa nekakvim svojim „strateškim planom“. Sam Ha-Džun Čang, bar u Vrzićevoj (s. 85) interpretaciji, kao da je pobrkao neke stvari u vezi sa tržištem. Kaže se, naime, da izvozni uspeh, na kome počiva južnokorejski razvoj, ne zahteva slobodno tržište. On možda ne zahteva u svim slučajevima slobodno domaće tržište – iako je opšta pravilnost da slobodno domaće tržište priprema privredne subjekte za uspešan nastup u izvozu, tehnike i procedure tržišnog poslovanja moraju negde da se nauče – ali je za izvozni uspeh ne samo neophodno slobodno inostrano tržište nego je poželjan i svakako dobrodošao bar malko podstaknut i donekle priviligovan pristup velikom tržištu neke razvijene zemlje. Kao što je po svoj prilici bio slučaj sa J. Korejom. Uostalom, uprkos često isticanim i dobro poznatim deformacijama, posebno čestim diskriminatornim merama, svetsko tržište je u stvari teško zamisliti kao neslobodno. Već sam njegov opseg, sa ogromnim brojem i masom transakcija, čini ga u visokom stepenu slobodnim, makar u odnosu na neka unutrašnja tržišta. Ako neke zemlje i vode politiku diskriminacije i zatvaranja, to neće biti slučaj sa svim zemljama; na svetskom tržištu neki su prozori uvek osvetljeni i otvoreni. U svakom slučaju, teško je, u situaciji u kojoj bi pristup svim izvoznim tržištima bio zaprečen ili bar znantnije otežan, zamisliti razvojni uspeh koji bi se zasnivao na izvozu.

Kad se razmišlja o ulozi države u privredi, a posebno o državi kao inicijatoru i činiocu trajne podrške razvoju, od velike je važnosti ustanovniti ne samo šta država čini nego i ono što ona ne čini. Naime, mnogo toga što ona čini usporava i čak sprečava umesto da podstiče ili održava privredni razvoj. U svojoj neuobičajeno analitičnoj, bogato dokumentovanoj i mnoštvom dubokih uvida impregniranoj knjizi, Browning (2008, posebno ss. 68, 156-66 i 178-91) pokazuje široku lepezu načina na koje država sputava i obara privredni rast umesto da ga podstiče i trajno (p)održava. Zbog glomaznog, preskupog, birokratizovanog i teško razumljivog državnog programa socijalnih davanja i raznoraznih podrški, SAD imaju danas 25% manji per capita dohodak nego što bi ga imale da tih šokantno destimulativnih socijalnih davanja nije bilo (s. 188). Sa per capita dohotkom za četvrtinu većim od ovog kojim raspolaže danas, svi socijalni problemi bili bi praktično rešeni. Bili bi zadugo, ako ne i definitivno, prevladani u smislu da bi i za one ugrožene dohodak bez socijalnih davanja bio iznad aktuelnog dohotka siromašnih u koji su ta davanja uračunata. Za sredstva koja struje kroz sistem penzijskog osiguranja pokazuje se da podrazumevaju apsurdnu diskriminaciju penzionera zavisno od godine u kojoj su penzionisani (indikativna i frapantna sličnosti sa ovdašnjim penzijskim sistemom!) a da je stopa prinosa koja se kroz taj neefikasni i birokratizovani sistem postiže, protivno ekonomskoj logici, promenljiva u vremenu, te da je drastično manja od stope koja se na deonice na duži rok postiže u privatnom sektoru (s. 116).

Velika Browningova poenta jeste da bi američka država najviše pomogla američkoj privredi i unapredila njen razvojni potencijal ako bi se povukla iz svoje hipertrofirane aktivnosti intenzivnog i odveć razuđenog intervenisanja i u privredi i van i oko nje. Povlačenje države najdelotvorniji je put oživljavanja razvoja. A posle brojnih istinski fascinantnih uvida u promašaje javne politike i u glomazni sistem državnog arbitriranja kao kolosalni i čudovišni mehanizam svakovrsne eksploatacije i nepravde, Browning eksplicitno izvodi zaključak koji je kao poručen za ovdašnje zagovornike „mudre i (najzad!) pravično ustrojene“ državne intervencije. On, naime, kaže da iz lako dokazive i gotovo očigledne činjenice da država iz godine u godinu uzrokuje goleme štete i kolosalne nepravde nipošto ne sledi da je treba zameniti racionalnom i efikasnom državom – ta alternativa društvu ne stoji na raspolaganju – nego samo da treba smanjiti i državu i širinu njenog uplitanja u privredu i druge oblasti. Vraćajući se južnokorejskom slučaju i primenjujući na njega ovo rezonovanje, u traganju za odgovorom na pitanje činilaca i mehanizama tog uspešnog razvoja, mora se isto toliko pažnje posvetiti politikama koje nije vodila – a koje se u manje uspešnim zemljama intenzivno vode – koliko i merama i akcijama koje je stvarno preduzimala. Možda će se doći do nalaza da je u J. Koreji država na sreću propustila da izazove gubitke i štete koji se u drugim zemljama rutinski produkuju u državnoj režiji.

5. Druga strana države: politički inspirisane preraspodele i obaranje rasta

Zaokružujući unekoliko ovu analizu, pokazuje se da ona nije potpuna ako se ne uzmu u obzir i tipična, uglavnom neodoljiva iskušenja za širenje državnog dirižizma, od kojih neke (retke!) države sticajem povoljnih okolnosti uspevaju da se uzdrže. Jer, država može privredi da nanese štete zbog većeg broja razloga. Prvi je njena sklonost ka razornim redistributivnim aktivnostima, što zbog naglašenih prefrencija za jednakost, što zbog činjenice da vršljanje po raspodeli dohotka umanjuje, doduše, ukupan dohodak ali donosi lepu berbu glasova. Drugi je sklonost ka raznim oblicima intervencionizma, pa i surovog dirižizma, zbog partikularnih interesa u krugovima merodavnih političara i javnih službi kao njihove produžene ruke. Kad se između pojedinih tačaka u sistemu stane premeštati dohodak, uz favorizovanje jednih i zakidanje kod drugih, tu i akteri ovog prinudnog mešetarenja mogu dobro da se ovajde: ko med tuši, taj i prste liže. Treći generator šteta je sam zabrinjavajuće predimenzioniran i sistematski rastući puki obim intervencije. Kad intervnicionizam pređe neke kvantitativne granice i ispolji se kao nesmiljeni dirižizam, zbog samog obima intervencije on se pretvara u krupan nakroekonomski hazard. Zbog same svoje predimenzioniranosti intervencija postaje neupravljiva i prerasta u haos koji ne može da kontroliše ni onaj koji inspiriše i forsira to već izopačeno mešanje države u privredni život. I na tu temu je Browning (2008, s. 107) ima nekoliko mudrih nalaza i konstatacija: mehanizmi i terminologija mnogostruko zapetljanog sistema socijalnog staranja (u SAD) toliko su iskomplikovani da ih ne razumeju ni njihovi tvorci. A šta tek reći o daljim implikacijama tih isprepletenih i mnokratno izuvijanih redistributivnih ustrojstava. Sve to neodoljivo podseća na novije instrumente na tržištima kapitala koji su toliko složeni da se njihova međudejstva ne daju sagledati niti razumeti, a o nekakvom celishodnom usmeravanju da se i ne govori. Zaključak je jasniji nego put kojim se do njega došlo: preobimna državna intervencija postaje nesaglediva, nerazumljiva i neupravljiva; zbog toga iz nje, tako haotične, proizlaze veliki gubici i štete a da niko, maka izuzev dobitnika po osnovu redistribucije, ne ostvaruje koristi. Na nešto duži rok, međutim, i oni se pretvaraju u gubitnike zbog jednostavne činjenice da masivne preraspodele, po(t)kopavajući bitne motivacione strukture u privredi, drastično umanjuju ukupan dohodak i obaraju tempo njegovog rasta u vremenu. Slučaj je čist: na duži rok, to je igra sa negativnom sumom.

Svojevrsna univerzalizacija južnokorejskog iskustva – u smislu da taj primer treba da slede i (sve?!) druge zemlje – teorijski je i metodološki pogrešna. Teorijski gledano, pojačano angažovanje države u privredi i drugim sferama života može da bude posledica uspešnog razvoja izazvanog nekim drugim podsticajnim činiocima. Bez uplitanja države taj razvoj je možda mogao da bude jednako dinamičan ili čak još i brži. Važnije od toga jeste krajnje jednostrano i pristrasno biranje država u kojima razvojni uspeh koincidira sa državnim uplitanjem, uz zanemarivanje daleko većeg broja onih u kojima je, naporedo sa opsežnim državnim intervencionizmom, zabeležena prava ekonomska katastrofa. Da bi se objektivno ocenila delotvornost, makar i potencijalna, te intervencije, treba valjda posmatrati sve države sveta a ne mali podskup onih u kojima je registrovano podudaranje tog dirižizma i privrednorazvojnog uspeha. O tome šta država (može da) čini privredi ne govori valjda samo slučaj Južne Koreje nego i mnogo drastičniji slučaj Severne Koreje u kojoj očito ima mnogo više države nego u njoj susednoj južnoj zemlji. I ovo je kontekst u koji se lepo uklapa jedna od mnogobrojnih Browningovih (s. 68) lucidnih opaski: jaka vlada i hipertrofirana država ne mogu povećati stopu privrednog rasta iznad nivoa koji, uz pravnu i političku sigurnost, mogu spontano da ostvare neometani tržišni mehanizmi, zasnovani na ekonomskim slobodama i nesputanoj preduzetničkoj inicijativi. No, ako i ne može u već preciziranom smislu povećati stopu rasta, preglomazna država i razobručena politika mogu zasigurno da umanje tempo rasta date privrede. Uostalom, i sama J. Koreja je u prošlosti imala državu, u institucionalnom smislu verovatno ne mnogo manju od ove današnje, pa od uspešnog rasta nije bilo ni pomena ni potroška. Iz činjenice da su se neke države našle u ambijentu brzo rastuće privrede i da taj rast nisu omele – ne treba glavolomno zaključivati da bi svaka država nekim čudom mogla da se preobrazi u čudesni mehanizam iniciranja i trajnog održavanja dinamičnog rasta.

Za razumevanje južnokorejskog slučaja mogla bi da bude više nego korisna i jedna, kod nas i nepoznata i neprihvaćena, interpretacija amerčkog iskustva. Američki liberali su u jednoj odsudno važnoj empirijskoj konstataciji čudesno usaglašeni sa našim antiliberalima, a to je da je američka ekonomska politika i svekolika praksa državnog intervenisanja u privredne i principijelno i operativno vrlo daleko od liberalnih ideala. Browning (2008) konstatuje da je u SAD operativno čitavih 85 programa socijalne zaštite (s. 89) da je masa sredstava koja se izdvaja za ove svrhe veća od zbira izdataka na odbranu i državne (javne) škole (s. 90), te da se posredstvom redistributivne socijalne politike u američkom društvu preraspodeljuje naniže (downward) čitavih 8% bruto domaćeg proizvoda (s. 97). Nema, dakle, nikakve sumnje da je američka politika drastično odstupila do liberalnih načela i da ih je faktički pogazila. No, američki liberali smatraju da je to velika nesreća za zemlju, da se time umanjuje razvojni potencijal privrede i da je ovom razornom politikom društveni proizvod umanjen za (onu već pomenutu) čitavu četvrtinu. Američki liberali smatraju da je time žalosno oboren dohodak i blagostanje svih Amerikanaca i da je broj siromašnih nepotrebno povećan u odnosu na scenario u kome država ne bi društvo ekonomski sakatila u tolikom stepenu. Naši antiliberali, naprotiv, smatraju da odstupanjem od liberalnih načela SAD ostvaruju svoje partikularne i sebične nacionalne interese, te da je to ostvareno na račun i uz eksploataciju drugih naroda i država. Smatraju, nadalje, da je to put kojim Amerikanci svoj standard i blagostanje održavaju na nivou koji je daleko iznad njihovog proizvodnog učinka. Krajnji rezultat te spektakularne i sebično usmeravane preraspodele jeste, prema istoj školi mišljenja, moralno problematično podizanje standarda bogatih, mahom na račun i uz nepotrebne dodatne žrtve ionako hendikepirane ljute svetske sirotinje.

Veću razliku u polazištima, analizama i ocenama jedva da je moguće i zamisliti. Razlika je tolika da je očito nesvodiva na razlike u fundamentalijama – ne bi bilo moguće objasniti je vrednovanjima, metodološkim načelima, razlikama u odabiru aspekata niti divergencijama u procenama. Za korenima tih razlika ovde se neće tragati. Neka jedino bude primećeno da je razlika u teorijskom i metodološkom, dakle naučnom, nivou između tamošnjih liberala o ovdašnjih antiliberala vrlo velika. Možda je uporediva sa razlikom između dva konceptualno definisana razvojna nivoa. Prvi je onaj koji bi, prema mišljenju prvih (tj. američkih liberala), bio postignut kad država ne bi svojim mešanjem izazivala tolike štete. Drugi je nivo onaj koji bi, prema shvatanju drugih, SAD mogle da dostignu kad svoj dohodak i potrošnju ne bi povećavali na račun ekonomski manje razvijenog dela planete, tj. na uštrb onih koji su od ove privilegovane države neuporedivo siromašniji.

Razmatranja prezentirana u ovom i prethodnom odeljku trebalo je da bace svetlo na državu kao destruktivnu silu, kao mehanizam koji iz privrede i od stanovništva bezobzirno isisava životne sokove, čini društveni proizvod daleko manjim nego što odgovara resursnim i tehnološkim mogućnostima privrede i, uz to, produkuje nepravde kakve je teško i zamisliti. Browning (2008, passim) kroz celu knjigu pokazuje da veliki deo onoga što država uzima i preraspodeljuje, da bi tobože ublažila siromaštvo i pomogla najugroženijima, zapravo odlazi onim imućnijim i uticajnijim, a da su zbog takve politike siromašni (nepotrebno!) mnogo siromašniji nego što bi morali da budu. Na prvi pogled bi izgledalo da je to politika uz koju svi gube. Tako u stvari i jeste ako se tendencije i odnosi posmatraju na dugi rok.

Na kratak rok, međutim, situacija je bitno drukčija. U skraćenom vremenskom horizontu postoje moćni interesi koji kroz ovakve preraspodele i faktičke konfiskacije mnogo dobijaju. A političari koji su spiritus movens ovog destruktivnog procesa (verovatno bi prikladnije bilo govoriti o čitavoj množini gusto isprepletenih procesa) i činovnici koji su njihova produžena ruka – ovakvom proizvoljnom i nasilnom preraspodelom itekako mnogo dobijaju. Priroda države i karakter njenog delovanja na društvo i unutar njega ne može na pravi način da se razume ukoliko se na sagleda fundamentalni sukob interesa između političkih činilaca koji njome upravljaju, zajedno sa administracijoma koja se prema politici odnosi kao subordinirani sloj i implementacioni aparat, i, s druge strane, ostatka društva koji nije subjekt nego predmet prinude. Taj ostatak je pasivna masa kojoj pripadamo i mi, a koja trpi teške posledice institucionalizovanog, makar i ne posve vidljivog, nasilja.

Politička ponašanja koja donose maksimalan broj glasova principijelno su različita i u funkcionalnom smislu mnogo udaljena od onih koja bi bila na liniji unapređenja javnog interesa i maksimiziranja društvenog blagostanja, kako god da budu definisana ova dva važna pojma. Fundamentalna propozicija o dubokom raskoraku između onoga što bi uslovno moglo da se nazove politički optimum i na neki način formalizovanog društvenog optimuma ovde neće biti dokazivana. O tome su napisane mnoge studije (npr. Mueller 2003, pored ostalog ss. 422, 560 i, prikaz iskrivljenog interesa i deformisanih funkcija cilja kod notorno nestabilnih koalicionih vlada, ss. 467-8 i 663, 669). Čitaoci koji imaju utisak da ta teorema o divergenciji interesa vladajuće elite u odnosu na – makar kako da je definisan – društveni interes mogli bi da se upute na dalekosežno značajnu „teoremu“ De Jasay-ja u kojoj je rigorozno dokazano da je vladajuća garnitura snažno motivisana da na tekućoj osnovi ubrzano harči (nasleđeno) društveno bogatstvo kad god putem državnog vlasništva ili na neki drugi način stekne upravljačke nadležnosti, tj. komandu nad njim. Onaj kome ni to nije dovoljno neka samo pogleda iskustvo zemlje Srbije. Za ovih deset godina, otkako je na vlast došla politička opcija, koja sebe, uz našu većinsku saglasnost, naziva demokratskom, kroz privatizaciju, zaduživanje i izjedanje faktorskih dohodaka doslovno je istopljen veliki deo društvenog bogatstva (up. Dušanić 2008, posebno ss. 36-52), a privreda je oštećena u meri koja će iziskivati decenije da bi se ta oštećenja ne nadoknadila – jer to nije moguće – nego tek sanirala.

Pretpostaljajući da niko neće negirati činjenicu drastičnog osiromašenja društva za ovih poslednjih deset godina (kao ni ekonomski nazadak koji je satirao Srbiju tokom prethodne decenije: inflacija, ratovi, sukob sa svetom uz sankcije i bombardovanje...), ostaje tek mali korak, pa da i najgorljivijim zagovornicima državnog intervencionizma bude dokazano da je okretanje državi u ovoj sredini ništa manje nego recept za propast. Taj mali korak sastoji se u tome da se uvidi da garniture na vlasti nisu to silno bogatstvo pretočile u tekuću potrošnju, i tako ga faktički uništile, ne zato što nisu razumevale prirodu i posledice svojih akcija nego su, naprotiv, to činile sasvim promišljeno i svesne svojih političkih interesa. To što je zemlju potiskivalo sve dublje u ambise siromaštva, u isti mah je donosilo glasove i omogućavalo da se, doduše uz zamene vlada i premijera, faktički ista šire shvaćena politička opcija održi na vlasti. To što je – u privatizaciji, zaduživanju, „strategiji razvoja“ infrastrukture i alokaciji znatnih budžetskih sredstava – bilo dobro za vlast i politički direktorijum već sad se pokazalo kao pogubno za osiromašeno društvo Srbije.

Ovo je tačka na kojoj bi maltene mogao da se uputi jedan očajnički apel, nešto što bi ličilo na vox clamanti in deserto: gospodo, mahnite se zazivanja države, interesi kojima ona redovno i predvidivo biva potčinjena ni izdaleka nisu interesi koje sami zagovarate i čijoj realizaciji treba, po vašem mišljenju, da bude potčinjena javna politika. Prizivajući državu vi u stvari radite protiv interesa koje ste formulisali kao bitne i merodavne za ovo društvo. Zna se da vi – kad tražite više države, a samim tim manje tržišta, u regulativnom instrumentarijumu ovog društva – nemate u vidu ovu sadašnju državu nego neku bitno drukčiju državu. Vi računate sa daleko patriotičnijom, javnom interesu neuporedivo više predanom, racionalnijom i funkcionalno najzad sređenom državom. No, to je utopija. Takve države u Srbiji nema niti je u dogledno – i to veoma dugo vreme – može biti. U poslednjih trideset godina izmenjale su se bar tri šire definisane političke opcije – samoupravni socijalizam, doduše u svojoj već posustaloj poznoj fazi, potom režim pokojnog predsednika Miloševića i, najzad, „demokratski blok“ sa promenom koja je trebalo da bude dalekosežna i radikalna. Tri režima za trideset godina, a nikako da se stigne do te države koju vi zagovarate i kojoj se nadate. Takva država, gospodo, ne postoji. Tog Godoa nećete sačekati. Država sa kojom vi računate je pusta utopija. Država kakvu Srbija jedino može da ima jeste država koju treba dobro okovati ustavom i zakonima, koja treba da bude minimalna, koja treba da gradi i jača pravni poredak i država koja će, najkraće rečeno, obavljati onaj uski ali beskrajno važan krug funkcija koje niko drugi u ovom (ili bilo kom) društvu ne može obavljati. Ovoj zemlji treba država koja baš ništa neće raditi za nas, nego država koja će, makar aproksimativno, stvoriti uslove („ambijent“) u kojima ćemo sami brinuti o svojim mukama i tragati za svojom srećom.

6. Međunarodne organizacije kao tvrđave neoliberalizma i uticaj na Srbiju

Noseća poenta u brojnim radovima ovdašnjih antiliberala (previše je tih radova da bi bilo smisleno ovde ih citirati) jeste da su domaća makroekonomska posrnuća, a posebno kataklizma koja se već sada jasno nazire, prevashodno posledica razornih stranih uticaja kojima Srbija nije uspela da se odupre. Ti su uticaji, po njima, ostvareni na dva preovlađujuća načina. Prvi se sastoji u ucenama: našavši se u položaju da razne kredite – pored ostalog i one potrebne da bi se izbeglo, kako se nedavno izrazio Predsednik Republike, bankrotstvo države – moramo da uzimamo baš od tih organizacija, koje su se odavno i uveliko eksponirale kao tvrđave neoliberalizma, morali smo da pristanemo na njihove ekonomskopolitičke diktate, jer nam inače ti krediti ne bi bili odobreni. Drugi kanal je preko ovdašnjih zvaničnika koji formulišu i sprovode ekonomsku politiku, te su se tako našli u posedu odgovarajuće moći, a u isti mah pokazuju se kao podložni štetnim stranim uticajima. Lišeni sposobnosti kritičkog prosuđivanja, oni slepo slede recepte koji ima se nude iz inostranstva. Obe ove propozicije krajnje su problematične i u stvari bez izgleda da prođu test logički utemeljenog kritičkog ispitivanja.

Što se tiče one prve, koliko je poznato, nikakvi saveti i recepti za vođenje ekonomske politike nisu nametani silom. To nigde nije zabeleženo. Takođe, sve do pre desetak dana (ovo se piše 8. decembra u 16,30) nije bilo poznato da se zajmovi međunarodnih organizacija, ili bilo kakvi drugi, nameću bilo kojoj zemlji. Najnovija, zaista neobična, epizoda je ova sa Irskom na koju se, kako javljaju mediji, vrši pritisak da prihvati nekih 80 milijardi evra kredita, a ona se uporno opire. Neposredno su, ipak, pristigle vesti da je ona ipak pristala na tu ponudu, pa je ostao utisak da je to bilo nekakvo tvrđenje pazara a ne ozbiljno protivljenje. Specijalisti koji prate međunarodne finansijske odnose ovu će konstataciju možda korigovati, ali ona za rezonovanje koje sledi zapravo nije od značaja. Bitno je da u međunarodnim finansijskim odnosima nema pritisaka da se prihvate kakvi zajmovi i da inicijativa za ugovaranje zajmova dolazi od onih koji ih traže a ne od onih koji bi eventualno mogli da ih odobre. U svakom slučaju, na Srbiju niko nije vršio pritisak da prihvati bilo kakav zajam, nego su, naprotiv, naši zvaničnici trkali po svetu e da bi ih negde pronašli. U pogledu potencijalnih zajmodavaca nisu bili osobito selektivni, a kad bi nešto (preliminarno) ugovorili, vraćali su se sa slavodobitničkim izjavama kao da su u pitanju pokloni a ne zajmovi koje će u nekoj budućnosti neko ipak (valjda) morati da servisira. Sledi da na zajmodavce ne može da padne odgovornost za našu ekonomsku politiku jer smo zajmove tražili a sigurno nismo podlegali pritiscima onih koji su kao hteli da nam ih nametnu. Siguran način da se ne pristane na pritiske iz tih „tvrđava neoliberalizma“ jeste da se ne uzimaju njihovi zajmovi.

Nažalost, taj luksuz odbijanja ili prosto neuzimanja zajmova ovdašnja ekonomska politika ne može sebi da dozvoli. To je zato što je privredu dovela u stanje blisko kolapsu i što niko drugi neće da nas kreditira. Osobito ne pre nego što bude ugovoren kakav zajam od merodavne međunarodne institucije, koji uvek doprinosi rejtingu i poverenju. Važna je činjenica urgentnosti pribavljanja zajma i redosled događanja koja se javljaju oko zajma i u vezi sa njim. Međunarodnom monetarnom fondu (MMF) i, nešto manje učestalo, Svetskoj banci (SB) obraćaju se zemlje koje su u ekonomskoj politici napravile tolike i takve promašaje da nemaju kud nego pred njihova vrata. Onaj ko odobrava novac sasvim prirodno postavlja i uslove, utoliko više prirodno što je zajmotražilac već u krizi i što je rizik nesposobnosti budućeg servisiranja zajma velik čak i kad ti uslovi budu prihvaćeni. Poverilac, opet prirodno, vodi računa o tome da dužnik kredit upotrebi razborito ili bar na način koji ća ga osposobiti da u relevantnoj budućnosti bude sposoban taj zajam da servisira. Takođe, utoliko više prirodno što niko drugi takvim zemljama nije faktički spreman da odobri zajam. Zemlje koje koliko-toliko uspešno vode svoju ekonomsku politiku, uspešno bar u meri da se nisu približile finansijskom slomu, ne idu pred vrata MMF-a i srodnih organizacija. Besmisleno je optuživati MMF kao vinovnika makroekonomskih problema kad je, pre nego što su sa MMF-om i započeti razgovori, domaća ekonomska politika dovela privredu na sam rub kraha! Ko sam sebe prethodno ne osakati, za saradnjom sa MMF-om i nema nikakve potrebe.

Neka usput bude pomenuto i to da bi bilo pravo čudo aku se u skupini ovih MMF-ovih navrat-nanos intervencija ne bi našao veliki procenat neuspelih: MMF najčešće nastupa kad je domaća ekonomska politika privredu dovela na ivicu propasti i kad su izgledi za njeno konsolidovanje i sređivanje više nego nepovoljni. Sledeća usputna primedba razjariće mnoge, ali je teško odoleti iskušenju da se ne plasira. Ruku na srce, nivo ekspertize stručnjaka koji ovamo dolaze ispred MMF-a i SB daleko je iznad naše lokalne ekspertize. Dva nivoa su gotovo neuporediva. U danima mladosti iz studija SB uzetih ponaosob uspevao sam da naučim daleko više nego iz širokih kolekcija domaćih istraživačkih tvorevina. Jedan jedini dokument, priređen za par sedmica, bio je više nego zamena za poduže liste referenci izrađenih u ovdašnjim intelektualnim radionicama. Situacija u tom pogledu nije ni dan-danas mnogo drukčija.

Što se tiče druge tipične zamerke, a to je da se štetni strani uticaji na našu ekonomsku politiku prenose preko nedovoljnu upućenih i nekompetentnih ličnosti koje su se sticajem okolnosti našli na odgovornim mestima, ona je jednako problematična kao i ona prva. Prvo što treba zapaziti jeste veliko učešće profesionalnih ekonomista u organima izvršne, ali i drugih grana vlasti. Nema nažalost međunarodnih komparativnih pregleda, a kad bi ih bilo, ne bi delovalo iznenađujće da je ovde u Srbiji učešće ekonomista u šire definisanoj upravljačkoj garnituri među najvišima u regionu, Evropi a možda i šire. Neka bude predočena i jedna neobavezujuća impresija, za koju zasad nije jasno da bi izdržala empirijsku proveru. U pitanju je utisak da je učešće ekonomista u vladama, forumima i drugim telima u kojima se vodi javna politika negativno korelirano sa nivoom ekonomskog razvoja: što zaostalija privreda, to više ekonomista na rukovodećim mestima.

Kad se pogled vrati na ovdašnju situaciju, zapaža se da su u daljoj i bližoj prošlosti bili, i još uvek su, posebno brojno zastupljeni u ministarskom koru. To su ljudi sa ozbiljnim referencama, kakve imamo i mi koji ih posmatramo sa strane, ili čak i boljima. Pre nego što su došli na visoka funkcionerska mesta, uvažavali smo ih i, čini se, smatrali da u struci zauzimaju respektabilna mesta. Otkad su otišli na položaje visokih dužnosnika, za neke od nas odjednom su postali nekako nadoučeni, nesposobni za kritičko prosuđivanje i čak nekompetentni. To nije logično, a nije ni prihvatljivo. Njihovo postavljenje na ministarske ili neke druge visoke položaje nije odjednom moglo umanjiti njihovu stručnost i upućenost u disciplinu za koju su se specijalizovali. Doduše, prihvatanje javne funkcije dovelo ih je u položaj da mnogo manje nego ranije mogu da čitaju i daleko slabije da prate stručnu literaturu. To jeste nesumnjiv hendikep; vrhunski košarkaš koji propusti nekoliko treninga nije više ono što je bio dok je trenirao redovno. No, ova činjenica verovatno nema takvu težinu da smesta i po kratkom postupku učini baš nekompetantnim onoga koji se našao u situaciji da manje čita jer je prihvatio javnu funkciju. Uostalom, čitajući manje striktno stručnu literaturu, oni mnogo obilnije i pomniije čitaju tekuću službenu produkciju rutinski lansiranu u režiji zakonodavne i drugih grana vlasti; nema sumnje da je i to važna kolekcija izvora koji doprinose stručnosti i ekspertizi onih što ih redovno prate; njihova obaveštenost o tom vidu kreacije, čija relevantnost u profesionalnom smislu ne bi mogla da se negira, dobrim delom kompenzira prikraćenost u praćenju strogo naučne i stručno visoko specijalizovane (mahom strane) literature.

Mora se uvažiti da je taj manjak u nekoj meri kompenziran u još jednom obliku. Ljudi na javnim funkcijama stiču jedan potpuno nov uvid u procese kreiranja i realizacije ekonomske politike. Sa odgovornih mesta u politici i javnoj upravi vidi se mnogo toga što se iz akademske sredine, iz univerzitetskih aula i kabineta, jednostavno ne vidi. Ekonomisti-funkcioneri stiču jednu posebnu i osobenu ekspertizu; oni na svojim mestima nauče nešto veoma važno što mi spolja nemamo priliku da naučimo. Zaključak unekoliko poprima nijanse apsurdnosti: oni što bi trebalo od nas da primaju savete poseduju upravo znanja kakva mi ne posedujemo. Iznutra, sa pojedinih mesta u samom sistemu, jedan popriličan spektar važnih stvari prati se redovno i sistematski. Ta bogata lepeza činjenica ne samo što se stoga daleko bolje vidi nego spolja, nego se – automatski i po logici službenih ovlasti, zaduženja i odgovornosti – stiče i potpunije i pouzdanije razumevanje tananih a praktično značajnih implikacija tih ekskluzivno posedovanih uvida. Nema sumnje da postoje komponente u kojima bi dužnosnici mogli da podučavaju svoje savetnike. To je razlog za određenu skromnost za nastup ljudi iz akademskih krugova, skromnost koja i inače nije štetna u profesionalnom životu i u životu uopšte. Uz sva nijansiranja, poenta je kratka i vrlo jednostavna: one koji su se dohvatili odgovornih funkcija i, po pravilu za ograničen vremenski interval, uvrstili se u red zvaničnika – nemamo pravo da proglasimo nekompetentnim ako su do ulaska u vlast u profesiji uživali lep ugled.

Odbijanje „neoliberalizma“ u stvari nije lako razumeti. Posebno je teško razumeti povišen ton sa kojim se o njemu raspravlja i gorčinu sa kojom se formulišu osuđujuće propozicije upućene na njegov račun. Njegovi kanoni se u stvari svode na ono što piše u dobrim udžbenicima ekonomije, posebno onim uvodnim i u neku ruku profesionalno opredeljujućim. Svima bi nam koristio sledeći eksperiment: formulisati onoliko kratko koliko je to moguće svoju deskripciju i karakterizaciju neoliberalizma, a potom ispitati koliko se ona razlikuje od ekonomskih načela fiksiranih u dobrim novijim – a ima ih mnogo – uvodnim udžbenicima ekonomije (npr. Mankiw i Taylor 2008/2006/ ili Begg et al. 2010/2005/). Zaoštravajući pomalo izričaj, e da bi prijatelji antiliberali bili što više izazvani, moglo bi maltene da se kaže da je opozicija prema „neoliberalizmu“ isto što i opozicija prema profesiji kojom se bavimo i od koje živimo. Kad je reč o ekonomskoj politici Srbije i njenom odnosu prema neoliberalizmu, postoje u struci dva sasvim oprečna mišljenja. Po jednom, sva posrnuća te politike mogu se svesti na pogubno okretanje neoliberalnim načelima; po drugima, aktuelna bezmalo katastrofalna privredna situacija razultat je politike koja je bila oblikovana na upravo suprotan način: sva je bila suprotstavljena onome što jedni nazivaju neoliberalizmom a drugi prosto trajnim i nezaobilaznim ekonomskim načelima. Ovi drugi bi rekli da je propast koju je produkovala ekonomska politika posledica okolnosti da je ona zapravo bila sva politička (tj. politizovana) a tako malo ekonomska.

Postoji jedan važan segment na kome bi se deo ekonomista koji se samoproklamuju kao liberali (takav je i autor ovog teksta) saglasio sa antiliberalima. To je brzina kojom je demontirana carinska zaštita i precenjen devizni kurs. Obe ove markantne sastavnice ovdašnje ekonomske politike instrumentalizovane su u destruktivnom procesu izjedanja sopstvenog kapitala. Kroz strahovitu, dugoročno neodrživu konkurenciju, ove dve ključne komponente ekonomske politike verovatno su oštetile domaće privredno tkivo preko potrebne i po svoj prilici ekonomski optimalne mere.

To jeste linija delimične saglasnosti, ali se ne vidi kakve to veze ima sa „neoliberalizmom“. Liberalna načela odnose se na jednu dugoročnu, uslovno ravnotežnu konstelaciju i govore o tome kako tržišna privreda treba da izgleda kad se tržišta – proizvoda, usluga i proizvodnih činilaca – u punoj meri razviju i, posebno, kad u potrebnom stepenu budu institucionalno opremljena. Ona o putanji kojom u tu konstelaciju privreda treba da se prevede ili uopšte ne govori (udžbeničke verzije time se sigurno ne bave), a ako se odgovarajuća visoka (advanced) teorija tog začkoljastog problema uopše i lati, sigurno ne izlazi sa rezultatom da trajektorija prelaska u autentičnu tržišnu privredu treba da se karakteriše beskonačnom brzinom. Pripisivati precenjenost dinara ili ubrzano demontiranje carinske zaštite načelima liberalizma odraz je jedne krupne zablude, a možda i nerazumevanja suštine liberalizma.

Druga moguća linija saglasnosti jeste uvid o mogućem remećenju, pa i drastičnom narušavanju političke armature i socijalne ravnoteže koje može da usledi pri naglom menjanju makroekonomskih okvira i institucionalne nadgradnje nad zatečenom makroekonomskom konstelacijom. Međutim, kako to često biva, i ta stvar ima svoju drugu stranu. Prvo, i sam MMF počinje da razumeva važnost očuvanja i političkog ustroja i socijalne ravnoteže, pa je poslednjih godina primetno „omekšao“ svoj nastup u strategiji makroekonomskih prilagođavanja. Ako je išta upadljivo u dinamici menjanja njegovog nastupa, onda je to sasvim ozbiljno uzimanje u obzir domaćih političkih uslovljenosti i respektovanje širih – političkih i socijalnih – determinanti ekonomskopolitičkih zahvata i sistemskih prilagođavanja, naravno ako treba da budu uspešno izvedeni. I on je shvatio jedan paradoks koji bi ovde mogao da se nazove paradoksom (predozirane) intervencije: ako usled naglog udara na ekonomske parametre dođe do pada zatečene političke garniture, mogao bi da dođe neki alternativni direktorijum sa kojim bi MMF mnogo teže – ako ikako – sarađivao; preteran radikalizam u vraćanju privrede u željenu makroekonomsku ravnostežu mogao bi produkovati situaciju koja bi bila lošija i sa stanovišta samog MMF-a, kakvi god da su ciljevi kojima se rukovodi kad krene da deluje u ovoj zemlji. No, budući da je u ekonomiji malo postavki koje ne bi mogle i da se osporavaju, i ovo omekšavanje radikalizma u intervenciji domaćih vlasti i stranih činilaca ima svoju drugu, slabu stranu. Političke konstelacije se menjaju iz perioda u period, pa neki poželjni ekonomskopolitički zahvati, koji su mogući danas, mogu već sutra da postanu politički nesprovodivi usled novih koalicija i promena u odnosima interesa i moći. Taj poznati uvid metaforički je izražen sintagmom window of opportunity: ako se prilika ne uluči danas, prozor već sutra može nepovratno da se zatvori.

Druga teško razumljiva stavka jeste žestoka osuda, sa mnogo jeda i gorčine, koju antiliberali upućuju tzv. Vašingtonskom konsenzusu. Ni on, kao ni ostali saveti iz domena liberalne doktrine, nigde nije nametnut silom. Zemlje su ga prihvatale iz razloga koji se lako razabiru. Moglo je to da bude zato što nisu posedovale nikakva bolja znanja, a posebno ne superiornu specijalizovanu ekspertizu. Alternativni uzrok mogao je da se sastoji u tome što su svojom naopakom ekonomskom politikom, dalekom od neoliberalizma ili bilo kakvog izma, ali jako bliskom korupciji, kvareži i svim vrstama zloupotrebe, privredu doveli na rub propasti, pa drugog izlaza nisu ni imali nego da legnu na rudu MMF-a. A kad bilo koja organizacija – MMF, Ruska federacija ili Vlada NR Kine – uskoči da spasava jednu privredu od bankrota (kako bi rekao Predsednik Tadić), šta je prirodnije nego da politika koju savetuje ili „savetuje“ bude suprotna onoj koju je uoči moguće kataklizme vodila vlada ekonomski posrnule države? Kad se pažljivije prouči, uviđa se da Vašingtonski konsenzus nije ništa drugo do spisak recepata za uredno i disciplinovano vođenje ekonomske politike. Ko pri zdravoj pameti može da bude protiv toga da države treba da izbegavaju deficite i uravnotežuju budžete i bilanse plaćanja, rade na oslobađanju tržišta od arbitrarnih državnih stega i intervencija, otklanjaju disparitete cena koje ne odražavaju oskudicu resursa i usmeravaju ih na pogrešne opcije, smanjuju (generalno preveliku) fiskalnu opterećenost privrede, podstiču i omogućavaju uključivanje privrede u međunarodnu podelu rada...i tako redom sve do desete tačke.

Vašingtonski konsenzus nije program kojim se prejudiciraju ili čak neposredno predodređuju veliki društveni izbori; kakve će biti velika društvena opredeljenja stvar je dogovora i usaglašavanja interesa na principijelno različitim, i to onim najvišim, nivoima društvene organizacije. Kakav god da je društveni dogovor na tom visokom nivou i kako god da se definišu velika opredeljenja koja mu logički pripadaju, imperativ efikasnosti nalaže da se u realizaciji tih opredeljenja ne troše zaludno društvena sredstva, energija i vreme. Kakvi god da su ciljevi, elementarna racionalnost iziskuje da se na njihovom ostvarivanju radi efikasno, da se resursi razmeste na način koji će dati najveće doprinose u realizaciji tih cljeva. Ideal efikasnosti neutralan je i invarijantan u odnosu na same ciljeve. Varirajući istu misao, nema ciljeva koji su inkompatibilni sa imperativom efikasnosti, nema ciljeva kod kojih efikasnost nije poželjna. A Vašingtonski konsenzus zapravo i ne govori o ciljevima; oni su stvar političkog sistema date zemlje i procesa koji teku unutar tog sistema, pa su samim tim striktno ograničeni na domaći akcioni prostor.

7. Manjkavosti tržišta i uloga države

Antiliberali su toliko fascinirani teorijom tržišnih manjkavosti, da je odgovarajuće tekstove teško i čitati, a ta nelagoda izazvana ponavljanjem mnogo puta rečenog nije od juče, pa ni od prekjuče. Nije mnogo uzbudljivija niti zanimljivija ni ona antiliberalima suprotstavljena argumentacija kojom se dokazuje da je teorijski a logički neutemeljeno porediti tržišta, tako manjkava i dronjava kakva u prvoj površnoj percepciji i izgledaju, sa nekakvom idealnom državom kakve nigde nema pod kapom nebeskom. Tako su tipična, ali i beskrajno bespredmetna, poređenja realnih tržišta sa nekom idealnom državom koja postoji samo u mašti utopijski zanesenih (i izgubljenih) antiliberala. Elementarno je logičko (i zdravorazumsko!) pravilo da se realno poredi sa realnim a idealno sa idealnim. Ne postoje samo tržišni defekti nego i defekti državne regulative. Svet nije tako jednostavno strukturiran da nas stavlja u položaj da biramo između sve samih loših varijanti u jednoj kategoriji i nekakvih idealnih opcija u drugoj. Svet je takav kakav je: bira se između loših rešenja u obe kategorije i prava zrelost sastoji se ne u tome da se izabere nešto idealno što se samo sobom nudi, nego da se načini razuman izbor između više nesporno nesavršenih opcija. Izbor je, figurativno govoreći, ne između nekakvog dobra i jasno sagledivog zla, nego između više široko iznijansiranih zala.

U rezonovanju Čanga i njegovih entuzijastičnih istomišljenika razabire se i jedan još krupniji problem od ovoga koji je upravo raspravljen. To rezonovanje implicira jednu prećutnu pretpostavku koja je daleko od toga da bude istinita. Pretpostavka je u neku ruku dvoguba i sastoji se u uverenju da su sve države (jednako efikasne), a ako ne, Čang i sledbenici savetuju da se takva država prosto izgradi ili da se postojeća neefikasna država nekako preobrazi u delotvornu i racionalno uređenu. Ta pretpostavka je daleko od stvarnosti i najjednostavnije će biti ako se kaže da je ona prosto neistinita. Nisu sve države jednako učinkovite, nikada se u pogledu delotvornosti neće moći izjednačiti i ne mogu se sve dovesti na nivo efikasnosti koji bi ih osposobio da naprave nešto slično južnokorejskom privrednom čudu. Sve i kad bi se prihvatila postavka da se to čudo ima pripisati državi, što je zasad, a tako će i ostati, pod krupnim znakom pitanja. Države su u pogledu efikasnosti široko izdiferencirane i uvek će postojati izvestan broj funkcija i poslova koje neke države uspešno obavljaju, dok su drugima daleko izvan domena onoga što im je dostupno. To što čine jedne države, druge nikada neće biti u stanju da postignu.

Naravno, kad se ozbiljni napori organizovano usmere na institucionalnu izgradnju, izgledi su da se uredi i na viši nivo delotvornosti digne i državna mašinerija. No, mera u kojoj država može da se usavrši, baš kao i njena postojeća organizacija, ne zavisi samo od političke volje i sposobnosti zvaničnika koji su se našli na odgovornim mestima. Struktura države i mogućnosti njenog usavršavanja zavise od široke lepeze egzogenih činilaca koje niko ne kontroliše. Isuviše ih je mnogo da bi ovde mogli da budu iscrpno pobrojani. Mogu da budu tek usput pomenute neformalne institucije – tradicija, masovna vrednosna opredljenja, istorija i kultura, kolektivna sećanja i religiozne afilijacije – koje su izrasle tokom dugih stoleća, vrlo se sporo menjaju i takve kakve su tvore i uslovljavaju brojna i žestoka ograničenja na stvaranje, razvijanje i prilagođavanje formalnih institucija. To znači da odsudno utiču na tempo i pravce razvoja formalnih institucija, onih koje donekle, u manjem stepenu nego što se obično misli, kontrolišu zakonodavna, izvršna, pa i sudska vlast. Ništa nije lakše nego preporučiti izgradnju sređene i efikasne države. No, ja zajedno sa Hegelom mislim da je gradnja i razvijanje države epohalni civilizacijski zadatak, nešto slično Hegelovom poimanju izrastanja i afirmacije apsolutnog duha. Državu je teško razvijati, a pogotovo tek tako, po kratkom postupku usavršiti, zbog zbunjujuće širokog mnoštva razloga u koje se ovde neće ulaziti. Za ovu priliku dovoljno je reći da to jednostavno nije moguće. Ma koliko to nekima zvučalo bizarno, stvaranje sređene države nije nimalo lakši zadatak od razvijanja moderne industrijske osnove i izgradnje zaokružene savremene infrastrukture. Stvaranje delotvorne države nigde nije niti lak niti mali posao (Hegel bi se, nek bude ponovljeno, sa ovim entuzijastično saglasio), a najmanje je ostvariv u jednoj tako heterogenoj i politički razuđenoj, neki bi prosto rekli nasložnoj, zajednici kakva je Srbija. Kako to često biva, a kako praktičari zaduženi za ekonomsku politiku mnogo bolje znaju i razumeju nego naučnici koji ih savetuju, davanje preporuka i uputstava neuporedivo je lakši posao od njihove realizacije.

Poći od postavke da država u svim zemljama može da isporuči isti ili približan učinak naivno je i pogrešno. Poći od uverenja da država, ako već nema kapacitet koji se od nje u procesu modernizacije očekuje, može dovoljno brzo da se prestrukturira i uredi na način koji je ćini moćnim razvojnim činiocem – još je naivnije i pogrešnije. I efikasnost postojeće države i mogućnosti njenog usavršavanja zavise od jedne široke, gotovo nesagledive lepeze nedovoljno proučenih i nikad dovoljno uvaženih društvenih uslova koji su u raznim zemljama veoma različiti. Neke zemlje imaju šanse da izgrade relativno efikasne države, a neke su, upravo zbog tih zadatih i nekontrolabilnih društvenih uslova, trajno osuđene na relativno neefikasne, trome, konfliktima rastrzane i partikularnim interesima opterećene vlade i ostale komponente regulatorne mašinerije. Srbija je među onim zemljama, i to ne toliko brojnim, u kojima su uslovi za organizovanje države i mogućnosti njenog usavršavanja i jačanja u vremenu izrazito nepovoljni. Budući da su ti uslovi i deo i produkt pomenutih objektivno datih društvenih invarijanti, oni ostaju trajna sastavnica najšire shvaćenog socijalnog sistema. Zbog tih društvenih i društveno uslovljenih ograničenja Srbija nije mogla da ima delotvornu državu ni na početku procesa demokratizacije, ranih devedesetih godina proteklog veka, niti je uspela da je izgradi tokom minule decenije. To se nije dogodilo jer nije moglo da se dogodi. To institucionalno čudo jednostavno je izostalo uprkos istorijskom preokretu iz oktobra 2000. i unatoč velikim očekivanjima koja su tom prilikom aktivirana. Iz istih razloga Srbija neće imati efikasnu državu i učinkovitu vladu ni u narednim decenijama.

Razlozi su u velikoj (etničkoj, verskoj, kulturnoj, istorijskoj, ekonomskoj, socijalnoj...) heterogenosti društvenog bića – kad košarkaška reprezentacija Srbije igra sa reprezentacijom jedne strane zemlje, deo građanstva Srbije navija za onu drugu reprezentaciju! – koja se u daljim slojevima socijalne organizacije reprodukuje kao prenaglašena politička diferencijacija. Ta nezdrava izdeljenost i nesloga je kako ideološka, tako i programska – iskazana, pored ostalog, i kroz veliki broj partija i njihove ogromne političke distance. Srbija je zbog toga osuđena – a i ostaće tako u dugoj, više nego doglednoj budućnosti – na slabe, trome, nesigurne i neefikasne kolicione vlade. Ceteris paribus koalicione vlade su daleko manje efikasne nego vlade u etnički homogenim zemljama, oslonjene na jednu partiju ili na savez malog broja ideološki i programski srodnih stranaka. O slabosti koalicionih vlada toliko sam poslednjih godina pisao (npr. Madžar 2009, ss. 151-76), da je zaista necelishodno ponavljati tu argumentaciju. Neka tek bude istaknut odsudno važan zaključak: zbog prevelike političke izdiferenciranosti i strukturno predodređenih slabih koalicionih vlada, organizacija države u Srbiji nikada neće ni izdaleka biti nalik onoj u, npr., Sloveniji, niti će država ikada moći da preuzme jednako širok dijapazon funkcija sa nadom da ih valjano obavi. Država će u Srbiji uvek funkcionisati teže, sporije i manje efikasno nego u Sloveniji.

Ta činjenica, koja bi morala da bude evidentna, ima dalekosežne i presudno važne implikacije u pogledu organizacije društva s obzirom na mesto i ulogu koju država u njemu treba i može da ima. Poklonici liberalnog stanovišta će uvek insistirati na tome da država ionako ne treba da se širi izvan područja veoma usko i striktno definisanih funkcija koje samo ona može da obavi a od sudbinskog su značaja za društvo u celini. No, za Srbiju je ta liberalna propozicija daleko relevantnija i više primenjiva nego za ogromnu većinu drugih zemalja. Baš zbog slabosti koalicionih vlada, država u Srbiji ima ogromne komparativne prednosti upravo na područjima koja joj stricto sensu pripadaju (pravni poredak, vlasnička prava, ugovori, sudstvo...), a jednako naglašene nepogodnosti u neposrednim posezanjima u privredu i dirižizmu koji iz njih, u uslovima kakvi preovladavaju u Srbiji, predvidivo i zakonito proishodi. Liberalna načela minimalne države – zbog kroz vekove proverene sklonosti države kao takve da se upušta u kolosalne redistribucije, izopačenu eksploataciju i pogubno sasecanje razvojnog potencijala privrede – važe za ceo svet. No, za Srbiju koja je osuđena na glomazne, spore, neučinkovite, a po svoj prilici i korumpirane vlade ta načela važe neuporedivo više i odnose se na nesravnjeno šire akcione prostore. Bilo bi dobro ako bi misleći i nekorumpirani ljudi mogli da ih prihvate kao očigledne samoistne.

Da ne bi ostao utisak o nekakvom opredeljenju za filozofiju anarhizma i ocena da sam se radikalno priklonio stavu o nevažnosti države i potrebi njenog generalnog izbegavanja, neka ovde bude energično istaknuto da se ovde ne zagovara stav koji bi makar izdaleka ličio tom opredeljenju. Država je nemerljivo važna. No, ona je odsudno važna ne u onome na šta bi antiliberali hteli da je navedu da čini, nego u funkcijama koje su otprilike na suprotnom, tj. naglašeno liberalnom kraju spektra njenih mogućih aktivnosti. Suprotnom, dakako, u odnosu na ono što savetuju antiliberali (da li je bolje antineoliberali?). Samo prosvećena i sređena država, i to samo ona, u stanju je da stvori milje u kome će privredni subjekti moći pouzdano i delotvorno da formulišu i sprovode sopstvene planove. Iz te slobode i sigurnosti na nivou subjekata proisteći će uspešan razvoj privrede i drušva kao celine. Vlasnička prava su apsolutno neophodna za uspešnu tržišnu privredu, kao što je nasušno potrebna i sigurnost ugovora. I jedno i drugo na pravi, pa čak i koliko-toliko dobar, način može da osigura jedino država. Možda neće biti preterano ako se kaže da iza najvećih razvojnih uspeha, baš kao i iza najdramatičnijih makroekonomskih katastrofa, stoji država. Privredu niko ne može tako da upropasti, niti da joj pruži trajektoriju spektakularno uspešnog rasta, kao što može i kao što u zbunjujućem svetu toliko – s obzirom na uspeh – izdiferenciranih privreda kontinuirano čini država. Parafrazirajući rečeno, iza impresivnih i fantastičnih razvojnih poleta, baš kao i iza najtežih makroekonomskih kataklizmi, nepogrešivo i neizostavno stoji, možda je bolje rečeno deluje, država.

Apstraktno i teorijski uzimajući, uz ignorisanje ograničenja koja potiču iz političkog sistema i najšireg društvenog okruženja, nije teško konstruisati scenario spektakularno uspešnog privrednog razvoja. Dovoljno je samo pretpostaviti izrastanje države koja će uspešno graditi i održavati pravni red – uz definisanje i afirmisanje vlasništva, uz zaštitu ugovora i uvek važnu institucionalnu stabilnost – i koja će tako omogućiti privrednim subjektima da aktiviraju svoje nesumnjive potencijale. Drugi način formulisanja iste misli jeste da država stvaranjem poretka i punim afirmisanjem vladavine prava treba da pruži prilike za aktiviranje ekonomskih sloboda, a to je ona istinska proizvodna snaga koja je stvarala privredna čuda pod najrazličitijim uslovima materijalnog razvoja i resursne opskrbljenosti. Jer, slobode nema izvan i bez zakona. To je tako dobro razumeo još Ciceron kad je rekao Omnes legum servi sumus ut liberi esse possumus. Na prvi pogled izgleda da je ovim pronađen ključ za uspešan privredni razvoj: stvoriti institucionalno angažovanu, na pravni red orijentisanu državu i osposobiti je da stvori potrebne uslove pod kojima će tržišni akteri pokrenuti razvoj i osigurati snažnu ekspanziju materijalnih pretpostavki visokog standarda i društvenog blagostanja. To se ipak ne događa osim u slučajevima koje dosadašnje iskustvo pokazuje kao izuzetno retke.

Čim pojava ovako delotvorne države u pravilu izostaje, za to moraju postojati ozbiljni i jaki razlozi. U oskudici prostora, oni se ovde samo taksativno nabrajaju: (1) nedostatak znanja – stvaranje moderne i funkcionalno delotvorne države traži ogromna znanja, uključujući ona koja novim istraživanjima tek treba da budu pribavljena, (2) zatečena institucionalna ograničenja mogu da inhibiraju potrebne mere i akcije, posebno one na liniji stvaranja razvojno podsticajnog ambijenta, čak i kad za herkulovski poduhvat postoji politička volja, (3) moguće je zamisliti i situaciju u kojoj postoje i potrebna znanja i neophodni institucionalni mehanizmi sa pratećim javnopolitičkim instrumentarijumom, ali da izostaje politička volja. Oko zatečenih institucionalnih mehanizama predvidivo se formiraju moćni interesi koji ne žele promene upravo stoga što su se uspešno, bolje od drugih, prilagodili statusu quo. To je tek jedna varijanta slučaja u kome su postojeća institucionalna ustrojstva nesavladiva ograničenja za njihova celishodna prilagođavanja i dalji razvitak. Institucionalni razvoj se na taj način zaglavljuje; institucije same postaju smetnja za sopstvena usavršavanja. To je područje na kome se gubi i postaje potpuno nejasna razlika između odsustva volje za promenom i same nemogućnosti da se ona izvede. Naime, da bi promena bila izvedena, očigledno su, uz sve ostalo, potrebni akteri koji će biti motivisani da je izvedu, tj. koji će u takvom razvoju videti sopstveni interes. Ako takvog interesa i takvih aktera nema, izgleda svejedno da li će takva situacija, taj institucionalni ćorsokak, biti okarakterisana kao odsustvo volje ili kao nemanje mogućnosti.

Vraćajući se na misao koja je ovim razmatranjima poslužila kao povod i svojevrstan detonator, Čangov savet je pogrešan i naopak. On je generalno upućen svim zemljama nezavisno od toga kakve vlade i države imaju i kakve, uz najpovoljnije pretpostavke o izgledima za buduća usavršavanja, uopšte mogu da imaju. Davati univerzalno važeće preporuke o ulozi države u bilo čemu, a pogotovo u procesu privrednog razvoja, naopako je i neprimereno. Ne može se i ne sme ista kolekcija funkcija i zadataka davati svim državama jer se države mnogo razlikuju – a tako mora da bude i biće do u nesagledivu budućnost – po svojim funkcionalnim dometima i po učincima koje bi mogle da isporuče. Naročito je štetan takav savet za zemlje poput Srbije (a takvih je u svetu malo, s tim što jedna još više hendikepirana može da se identifikuje u našem neposrednom susedstvu i stim što je čak i ta blizina zabrinjavajuće indikativna) kojima su predodređene vlade skučenog kapaciteta. Takve države mogu se smatrati srećnim ako i kad uspeju da skrpe vlade za obavljanje uskog kruga funkcija koje im striktno pripadaju (v. prethodni pasus). A priori se može ustvrditi da je neprimereno nastupiti sa generalno važećim preporukama koje se odnose na široko izdiferencirane skupine društvenih entiteta, a u primeni na Srbiju Čangovo rezonovanje ispostavlja se kao čist promašaj. Kad Vrzić (2008, s. 84) napominje da se Srbija ne komentariše u Čangovim razmatranjima, ali da je „sve što je rečeno, nažalost, sasvim je primenljivo i na našu zemlju“, onda on ne može biti dalje od istine. To što je rečeno nije primenjivo ni na jednu zemlju, a na zemlju Srbiju „primenljivo“ je ponajmanje.

8. Zaključne napomene

Davanje preporuka o tome šta država u jednoj privredi i u nekom društvu treba da radi pokazuje se kao jalovo i besmisleno ako se prethodno ne utvrdi (1) kakvom državom društvo raspolaže, i (2) kakve su mogućnosti za njeno izrastanje, kao i za građenje sveukupne institucionalne nadgradnje (neko bi rekao da su institucije pre infrastruktura nego superstruktura). Strategija razvoja, ako je uopšte potrebna i svrsishodna, ne bi mogla da se definiše in abstracto, bez uvida u najopštije društvene uslove. To konkretno znači: bez prethodne dovoljno jasne i precizne predstave kakvu bi državu društvo moglo da razvije ako već postojeća – kako je to tipično slučaj – ni izdaleka ne odgovara razvojnim izazovima vremena sadašnjeg. Mnogo toga, što kao krupne akcije i nezaobilazne mere podrazumeva bilo kakva razvojna strategija, po prirodi stvari pada na državu. Kako se ono što državi po prirodi stvari pada u deo može uopšte planirati ako se nema predstave o snazi i kapacitetu toliko važne državne organizacije, tog složenog i suptilnog spleta ostrojstava koji odgovarajuće poslove treba da obavi i prateće mere pravovremeno da preduzme? Anti(neo)liberali čine rđavu uslugu i državi, i društvu, i razvojnoj politici kad, s obzirom na ogromne potencijalne štete koje država može društvu da nanese i na osvedočeno velike troškove i gubitke koje društvu na svim meridijanima nanosi, zazivaju državu da se angažuje na širokom frontu. Taj front je dovoljno širok da očigledno premašuje opseg minimalne države kakva je implicirana liberalnim gledištem. A pogotovo je širok s obzirom na državu kakvoj se pod najpovoljnijim zamislivim okolnostima može nadati jedna tako heterogena i „nesložna“ društvena zajednica kao što je ova što se zadesila u Srbiji.

Država u stvarnosti nije ono što anti(neo)liberali idealno zamišljaju u svojoj utopijskoj viziji, nego je jedan glomazan, razuđen i po razvojni proces poguban levijatan koji dohodak ne stvara nego ga, oslanjajući se na institucionalizovanu prinudu, arbitrarno i uz drastične nepravde preraspodeljuje, destimulišući silno i one od kojih uzima i one kojima ga dodeljuje. U procesu te kolosalne, bukvalno eksploatatorske redistibucije mnogo sredstava koja tobože treba da budu realocirana onim potrebitima ostaje u rukama tih arbitara. U literaturi se često koristi metafora bušne kofe kojom se kroz pustinju prenosi voda sa nekog usamljenog bunara ka Beduinima kojima znači život. Do beduina stiže tek mali deo. Upirući oči u državu, anti(neo)liberali predstavljaju je boljom nego što u stvari jeste i skreću pažnju sa nečega što bi morao da bude najviši društveni prioritet: (1) započinjanje dugoročnog i mukotrpnog procesa izgradnje jedne bolje države – ali ne mnogo bolje, jer to nije moguće – koja bi pre svega radila svoj (minimalna država) posao, (2) izgradnju što efikasnijih mehanizama kontrole nad državom, jer taj moloh lako može da podivlja, a to u stvarnosti tako često i čini, i (3) preduzimanje napora da se država skreše i saseče, da joj se oduzmu široka područja intervencije u koja se stihijski prelila, vučena i gurana nazajažljivim apetitom političara doslovno nezasitih kad je reč o moći, o novcu, o prestižu. Bez doslednog kritičkog stava prema državi, anti(neo)liberali stvaraju iluziju da se država lako može popraviti, da bez većih teškoća i dubljih intervencija može da odgovori savremenim razvojnim izazovima i, možda čak i ovakva kakva je, može (i može da hoće!) na razvojnom planu doprineti mnogo više nego što je to u aktuelnoj situaciji slučaj. Jeres i utopija personalizacije navodi ih na uverenje da je dovoljno da se na visoke rukovodeće položaje dovedu mudri i časni ljudi. Uz eventualni oslonac na neko savetodavno telo koje bi se sastojalo od najspremnijih stručnih ljudi, po svoj prilici sa dugim akademskim karijerama, opsežnim iskustvom i u poodmaklim godinama potrebnim da se karijere zaokruže i dragocena iskustva akumuliraju. Reinterpretirajući i parafrazirajući, kad bi sve stajalo do kvaliteta i etičnosti rukovodećih kadrova, i kad u pitanju ne bi bila mnogo dublja, teža i strukturno uslovljena ograničenja, ekonomski, baš kao i oni mnogo širi društveni problemi mogli bi da se reše sa neizdržljivom lakoćom: sva strategija, sva politika i sva mudrost svela bi se na to da se na prava mesta dovedu pravi ljudi. Ako postoje. Ako se ispostavi, kao što valja očekivati, da iza kadrovskih postoje skupine daljih izazova i teškoća – metaproblemi kako bi možda rekao Aristotel ako bi dobio priliku – sve bi to rešila ta garnitura sposobnih i društvenim ciljevima posvećenih ljudi.

Između (neo)liberala i anti(neo)liberala pukla je prava provalija neslaganja. Te dve grupe kao da pripadaju – da se poslužim jednom duhovitom metaforom S. Stamenkovića – različitim galaksijama. To bar jednoj od te dve grupe uopšte ne govori u prilog. Naprotiv, to je znak velike intelektualne zapuštenosti u (bar) jednom delu profesije. Zapuštenost je dvostruka. S jedne strane, ne uzimaju se na pravi način u obzir iskustvena svedočanstva o tome kakva je država i, umesto da se prihvati i postulira država kakva jeste, nastupa se sa utopijskom predstavom države kakva bi tobože trebalo da bude. S druge strane, ni sam proces logičkog izvođenja nije onako besprekoran kao što bismo hteli da bude. Pažljivija analiza otkriva veliki broj logičkih kratkih spojeva. Posebno je nedovoljan napor na planu identifikovanja polaznih fundamentalnih stavova, onih aksiomatskih samoistina, iz kojih bi ono što se danas o državi i njenim potencijalnim dometima veruje – moglo logički da se izvede. Kad bi se ustanovilo šta u temelju stoji iza tih verovanja kao aksiomatska osnova, na ta verovanja pala bi teška senka zdrave sumnje i dobrodošlog metodskog skepticizma. I za sam kraj: protivrečnost je ozbiljan znak zapuštene i zabrinjavajuće neuređene misli. Ceterum censeo, kako tumačiti, s jedne strane, bespoštednu i zaprepašćujuće žestoku kritiku države, s jedne, i energično i gotovo strasno insistiranje na širenju njenog intervencionizma, s druge strane? Treba učiniti napor da se iz ovog nereda konačno pređe u, još uvek daleki, svet intelektualnog reda i jasne, prozračne misli. Naporedo sa tim, trebalo bi da čitamo daleko više i sadržajnije. Da se više čita i da se bolje prate tendencije u savremenoj ekonomskoj i političkofilozofskoj misli, naša razmimoilaženja bila bi znatno manja, a naš društveni uticaj za par nijansi veći.

Citirana literatura

- Begg, David with Stanley Fischer and Rudiger Dornbusch (2010/2005/), Ekonomija, Beograd: Data status.

- Begović, Boris (2003), „Reforma, tranzicija i siromaštvo“, Z. Vacić i B. Mijatović, red., Strategija reformi, Beograd: Centar za liberalno-demokratske studije (CLDS), 362-79.

- Begović, Boris, Gordana Matković, Boško Mijatović i Danica Popović (2009), Od siromaštva ka prosperitetu – Tržišna rešenja za privredni rast, Beograd: Službeni glasnik i CLDS.

- Begović, Boris i Boško Mijatović, red., (2005), Četiri godine tranzicije u Srbiji, Beograd: CLDS.

- Browning, Edgar K. (2008), Stealing from Each Other, Westport, Conn. and London: Praeger.

- De Jasay, Anthony (1985), The State, Oxford: Basil Blackwell Ltd.

- Dušanić, Jovan (2008), Bećarska ekonomija, Beograd: Beogradska poslovna škola.

- Kovačević, Mlađen (2009), „Ekonomsko-finansijski odnosi Srbije sa inostranstvom – Nužnost nove strategije“, uvodni referat u zborniku sa istoimenog savetovanja u organizaciji Naučnog društva ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomskog fakulteta u Beogradu, održanog 15. oktobra 2009. na Ekonomskom fakultetu u Kragujecu, Beograd: Ekonomski fakultet u Beogradu, 13-64. ______(2010a), „Privatizacija u začaranim krugovima“, B. Drašković, red., Kraj privatizacije – Posledice po ekonomski razvoj i nezaposlenost u Srbiji, Beograd: Institut ekonomskih nauka. ______(2010b), „Uzroci niskog nivoa i mere za povećanje konkurentnosti privrede Srbije“, uvodna studija u zborniku M. Kovačević et al., članovi Programskog odbora, Kako povećatikonkurentnost privrede i izvoza Srbije sa savetovanja Naučnog društva ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd: Ekonmski fakultet u Beogradu, 3-39.

- Madžar, Ljubomir (2004), „Neoliberalizam i alternative“, Ekonomika XL, br. 5, 242-56. ______(2009a), Ekonomska politika pred izazovima skučene upravljivosti, Beograd: Ministarstvo finansija Republike Srbije, publikacija nastala uz pomoć Projekta podrške UNDP Srbija. ______(2009b), „Put u prosperitet – pregledni naučni članak“, Megatrend revija VI (2), 25-60.

- Mankiw, N. Gregory i Mark P. Taylor (2008/2006/), Ekonomiija, Beograd: Data status.

- Mijatović, Boško (2005), „Opšti pregled tranzicije u Srbiji“, B. Begović i B. Mijatović, red., op. cit., 9-33.

- Mueller, Denis (2003), Public Choice III, Cambridge: Cambridge University Press.

- Poper, Karl (2002/1963/), Pretpostavke i pobijanja, Sremski Karlovci i Novi Sad: Izdvavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.

- Popović, Danica (2005), „Privredna aktivnost i makroekonomska politika u tranziciji“, B. Begović i B. Mijatović, red., op. cit., 35-114.

- Prokopijević, Miroslav, red. (2002), Dve godine reforme u Srbiji: propuštena prilika, Beograd: Centar za slobodno tržište.

- Sekulović, Marko (2009), „Tranzicija u ogledalu krize“, B. Cerović i Milad. Kovačević,red., Tranzicija u Srbiji i globalna ekonomska kriza, zbornik radova sa istoimenog savetovanja održanog 30. maja 2009. u Beogradu u organizaciji Naučnog društva ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Eonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd: Ekonomksi fakultet u Beogradu, 215-23. ______(2010), „Osvetnička privatizacija“, B. Drašković, red., op. cit., 59-69.

- Stevanović, Aleksandar i Slaviša Tasić, red. (2004), Tržišne reforme u Srbiji – Jedan predlog, Beograd: Centar za slobodno tržište.

- Vacić, Zoran i Boško Mijatović, red. (2003), Strategija reformi, Beograd: CLDS.

- Vrzić, Nikola (2008), „Razvijeni nikad nisu radili ono što savetuju nerazvijenim“, NIN, 2. oktobra 2008, 64-91.

The Specter of Neoliberalism

- Summary -

The purpose of this text is a resolute taking issue with a strong current of the antiliberal thought which becomes becomes in Serbia ever more visible and influential. The advocates of these views center their critiques at what they understand as the set of liberal principles. Upon careful listings of the truly dire traits of the current macroeconomic situation in Serbia, they assign all of these predicaments to the policies allegedly inspired by the liberal thought. By trying to demonstrate that the liberal thinking underlies the current mistaken policies, they place great emphasis on the influence of the external factors, particularly the powerful international organizations such as the IMF and the WB. This text contains an attempt to demonstrate that economic policies pursued in Serbia have little to do with liberal ideas and are rather generated by a destructive political system. This system makes the parties compete by offering the electorate increases in current consumption and living standards at the expense of and by eating into socially owned wealth left over from the dismantled system of the self-management. The failures of economic policies in Serbia cannot be ascribed to the IMF as it intervenes only after domestic policies have pushed the economy to the very brink of the catastrophe; disaster cannot be blamed on the one who jumps in order to help and to save what still can be salvaged. The argument based on the large failure rate in the set of the IMF interventions is demonstrated to be false because the subset of countries which turn to it for assistance are already almost ruined by the domestic policies. The frequent appeals for more and more state intervention are characterized as misplaced because much of what is currently going to ruins is exactly the product of overgrown, exploitative and parasitic government. It is wrong, so continues the argument, to call for more government by assuming a perfect government intervening in an imperfect market. It is logically impermissible to compare ideal entities of one category (the governmental institutions) with real varieties of another category (the markets). The real is to be compared with the real and the ideal (possibly!) with the ideal. The Serbian antiliberals are utterly critical of the current Serbian economic policies and at the same time insisting on more and more state intervention. This is seen as a grave contradiction revealing the lack of intellectual discipline and the sloppiness of (il)logical reasoning.

Key words: institutions, economic policies, neoliberalism, state interventionism, market failures, IMF, Washington concensus, the role of science in economic policies.

Avet neoliberalizma

- Sažetak -

Svrha ovog teksta jeste odlučno suprotstavljanje antiliberalnoj misli koja u Srbiji postaje sve markantnija i uticajnija. Zagovornici ovih stavova usredsređuju svoje kritike na ono što oni shvataju kao skup liberalnih načela. Nakon što brižljivo poređaju istinski nepovoljne sastavnice tekuće makroekonomske situacije u Srbiji, oni sve ove promašaje pripisuju politikama koje su tobože inspirisane liberalnom naučnom mišlju. U pokušajima da dokažu da je liberalna misao u osnovi tekuće naopake politike, oni veliki naglasak stavljaju na uticaj spoljnih činilaca, posebno na moćne međunarodne organizacije kao što su MMF i SB. Ovaj tekst sadrži pokušaj da se pokaže da ekonomska politika koja se vodi u Srbiji ima vrlo malo veze sa liberalnim idejama i da je u stvari uslovljena jednim destruktivnim političkim sistemom. Ovaj sistem navodi stranke da međusobno konkurišu nudeći izbornom telu povećanja tekuće potrošnja i životnog standarda na račun društveno posedovanog bogatstva i kroz njegovo izjedanje. Reč je o društvenom kapitalu nasleđenom od razgrađenog samoupravnog sistema. Neuspesi ekonomske politike u Srbiji ne mogu da se pripišu MMF-u budući da on interveniše samo nakon što domaća ekonomska politika gurne privredu na samu granicu katastrofe; za krah ne može biti optužen neko ko u posrnulu privredu uskače sa namerom da pomogne i da spasi šta još može da bude spaseno. Pokazano je da je pogrešno dokazivanje krivice MMF-a zasnovano na velikom procentu neuspeha u skupu njegovih intervencija zato što se podskup zemalja koje se MMF- obraćaju za pomoć sastoji od onih koje su u ekonomskom smislu već faktički uništene sopstvenim, domaćim politikama. Česta insistiranja na stalnom širenju državne intervencije okvalifikovana su kao neumesna budući da je mnogo toga, što je takoreći u ruševinama, [1] upravo posledica predimenzionirane, eksploatatorske i parazitske države. Naopako je – dalje se razvija ova argumentacija – prizivati još snažniju državnu intervenciju pretpostavljajući neku savršenu državu koja interveniše na nesavršenom tržištu. Logički je nedozvoljeno da se porede idealni entiteti iz jedne kategorije (državne institucije) sa stvarnim varijetetima iz neke druge klase (tržišta). Stvarno ima da se poredi sa stvarnim, a idealno (ako je moguće!) sa idealnim. Srpski antiliberali su totalno i žestoko kritički nastrojeni prema tekućoj ekonomskoj politici u Srbiji, a u isto vreme insistiraju na sve više i više državne intervencije. Ovo se prepoznaje kao teška protivrečnost koja otkriva nedostatak misaone discipline i aljkavost u (ne)logičkom rezonovanju.

Ključne reči: institucije, ekonomska politika, neoliberalizam, državni intervencionizam, tržišni propusti, MMF, Vašingtonski konsenzus, uloga nauke u ekonomskoj politici.

[1] Autor je saradnik Instituta za strategijske studije i razvoj “Petar Karić“ Alfa univerziteta na Novom Beogradu. Bez podrške i infrastrukture koju pruža ovaj Univerzitet ne bi mogao da bude urađen ovaj tekst.