AVET NEOLIBERALIZMA

Malo koje pitanje u ekonomskoj nauci je izazvalo toliko razmimoilaženja i razlika u teoriji, ali i praksi, kao što je odnos države i tržišta, da li i koliku ulogu bi trebalo država da ima u tržišnim odnosima.

Nakon više od tri decenije dominacije neoliberalnog koncepta u svetskoj ekonomskoj nauci, sa pojavom svetske ekonomske i finansijske krize iznova je aktuelizovana rasprava o svojstvima neoliberalizma, kao i njegovim alternativama. Nakon kraha američkog, a zatim i svetskog finansijskog tržišta mnogi zagovornici tržišta su priznali poraz, dok drugi tvrde da je zapravo (loša) državna regulacija krivac za ekonomske poremećaje.
Ekonomisti i političari

Mogućnost da opravdaju jedan i ospore drugi koncept srpski ekonomisti imali su na okruglom stolu o neoliberalizmu u organizaciji Akademije ekonomskih nauka. „Što manje države, to manje korupcije“, kaže predsednik AEN Ljubomir Madžar u svom radu provokativnog naslova “Avet neoliberalizma”.

“Kao i svuda u svetu i kod nas postoje razlike u odnosu prema državi i njenoj ulozi. Neki veruju da država treba da nas izvede iz ove ekonomske nedođije, a drugi da je država zlo i da vodi zloupotrebi prinude. Neki misle da treba jaka i velika država, drugi da država treba da vodi računa o institucijama, da se pišu bolji zakoni i da se država efikasnije stara o njihovoj primeni. Međutim sve što ekonomisti preporuče prolazi kroz politčki filter i na kraju su oni ti koji odlučuju. Često se dešava da kada država suspenduje tržište, na primer propiše cene, sve probleme koji se javljaju pripisujemo tržištu”, ističe Madžar i dodaje da ipak niko ne spori da država ima svoju ulogu i da bez države ne postoji ni tržište.

“Neke stvari niko ne može efikasnije da reši od države. Ako nema sudstva da obezbedi primenu ugovora, neće biti ni transakcija”, tvrdi Madžar.

Jedan od najvećih protivnika neoliberalizma poslednjih deset godina u Srbiji sigurno je profesor Mlađen Kovačević, koji od 2001. godine kritikuje reforme koje je nametnuo MMF, a u skladu sa Vašingtonskim konsenzusom koji se zasniva na privatizaciji, liberalizaciji i deregulaciji.

“Neoliberalizam koji forsiraju SAD i Velika Britanija ni kod njih ne funkcioniše. U SAD ako Kongres ne izglasa povećanje javnog duga naći će se u bankrotu, u Velikoj Britaniji budžetski deficit iznosi 15 odsto BDP-a. Svete krave neoliberalizma kao što su uravnotežen budžet i slobodna trgovina u tim zemljama su mrtve. S druge strane, u skandinavskim zemljama, kao na primer Norveškoj, nikome ne smetaju moćne državne kompanije.

Milton Fridman kao najistaknutiji zagovornik neoliberalizma u 20. veku imao je moto “privatizuj, privatizuj, privatizuj”, ali čak je i on par godina pred smrt rekao da je greška privatizovati sve ukoliko prethodno ne postoji pravna država”, smatra Kovačević.

Komisija za rast i razvoj je pre godinu dana napravila izveštaj baziran na podacima o 13 zemalja koje su u periodu od 1950. do 2005. godine imale prosečan godišnji rast BDP-a preko sedam odsto. Prema ovom izveštaju, nijedna od ovih zemalja nije usvojila principe neoliberalizma, već je imala vlade posvećene ekonomskom rastu, izvozu, štednji i investicijama i vodile su politiku potcenjenih valuta, a vodile su i kontrolu kvaliteta kapitala koji je ulazio u zemlju.

Kovačević osporava i Madžarovu tezu da su društvene i političke okolnosti takve da je država neupravljiva i da političari u stvari snose mali deo odgovornosti, kao i da nema mnogo veze ko je na vlasti. Kovačević smatra da ljudi koji su vodili ekonomsku politiku poslednjih deset godina nisu dorasli tom zadatku.

“Ako je ovo najbolje što imamo, onda nam ni treba ekonomska struka”, rezigniran je Kovačević.
Kolonijalni model u Srbiji

Ipak, profesor Danijel Cvijetićanin ima potpuno suprotno mišljenje i smatra da su političari, i na vlasti i u opoziciji, neverovatno sposobni, samo što ne rade u interesu građana. On napominje da u Srbiji nema ni liberalne ekonomije, a ni neoliberalne, već se radi o kolonijalnom modelu predviđenom za banana države.

“Stanje u srpskoj privredi je loše, ali to u stvari znači da je odlično, jer je tako predviđeno da bude u banana državi kao što su Kolumbija, neke afričke zemlje ili Srbija. U Srbiji nije na snazi ni liberalan ni neoliberalan model, niti je naša vlada zaslužila ocenu da vodi liberalnu ekonomsku politiku. Takođe, ne slažem se ni da MMF savetuje vlade da vode takvu politiku. Kod nas, i tu se pridružujemo većini sveta, je na snazi kolonijalni model. Naša vlada je neverovatno sposobna, da poruši rezultate industrijalizacije i da stvori zaduženu i zavisnu ekonomiju. Na žalost, za to je sposobna i opozicija. Mi smo tek na početku borbe za ekonomsku slobodu”, naglašava Cvijetićanin.

Na fakultetima, studenti se uče da je prva dužnost države sigurnost svojine i ugovora, zatim prostorni red i stabilan novac i cene. Država koja ovo obavlja je dobra država. Drugi deo funkcija države u privredi je otklanjanje tržišnih nedostataka, kao što su eksterni troškovi, monopoli i infrastruktura. Na kraju, govori se i o redistribuciji dohotka, stimulacijama, odnosno subvencijama i preprekama, odnosno carinama i investicijama i zapošljavanju.

„Naša država se isključivo drži ove poslednje uloge i petlja se tamo gde joj nije mesto“, tvrdi Cvijetićanin.

On ističe da je Amerika u svojoj zemlji na liberalnom modelu izgradila čvrst pravni poredak, zaštitu svojine i privatnu inicijativu.

„Za sve ostale koji bi to hteli, ne može. Liberalan model ne znači samo smanjena javna potrošnja. Kada govorimo o javnoj potrošnji, siguran sam da je mnogo lakše smanjiti plate i penzije u diktaturi nego u liberalnoj državi“, smatra on.

Makroekonomsku ravnotežu vlade „banana država“ obezbeđuju stranim kreditima, donacijama i privatizacionim prihodima, objašnjava on i dodaje da se tako ruinira organizam, ali se stvara utisak sreće.

Cvijetićanin neokolonijalni model opisuje kao ekonomiju u kojoj su u rukama evroatlantskog kapitala finansijsko tržište, energija, telekomunkacije, industrija, rude, trgovina i poljoprivredna proizvodnja. S druge strane, za „domoroce“ ostaje industrija razonode, seksualne usluge, industrija zadovoljstva i šverc. On takođe podrazumeva redukciju obrazovnog, zdravstvenog i socijalnog sistema.

„U te zemlje se uvodi filozofija potrošnje i zaduživanja, zaduži se, prodaj, potroši. Za to je nužan slab pravni poredak, da ne bi ograničavao kreativnost prosvećenih apsolutista koji upravljaju državom. Na kraju, kada god pomislite da bi država trebalo nešto da uradi, setite se da će Dinkić ili Tadić najlakše izboriti poziciju da to i urade“, smatra Cvijetićanin.
Država kao civilizacijsko dostignuće

Profesor Marko Sekulović podsetio je na najveće zastupnike liberalizma, Fridmana i intervencionizma, Kejnza, dvadesetog veka. On objašnjava da je liberalizam nastao u 18. veku kao odgovor na intervencionistički merkantilizam. Sredinom 19. veka Engleska se najviše približila liberalnom idealu. Na to je u Nemačkoj odgovorila škola predvođena Listom, koja je stvorila teoriju zaštitnih carina.

„Od tada se vodi sukob između ove dve strane. Do Prvog Svetskog rata najjače ekonomske zemlje imale su javnu potrošnju do 10 odsto BDP-a. Sada smo došli do toga da do 50 odsto BDP-a preraspoređuje država. Da li je moguće da je u svim tim zemljama do sada vođena pogrešna politika“, pita se Sekulović.

On ističe i da se u raspravama ove vrste često zamenjuju teze, pa se raspravlja o idealnom tržištu naspram stvarne države sa svim svojim manama. Prema njegovim rečima, postoje i stvarno tržište i idealna država.

„Hajek je rekao da je tržište najveće dostignuće ljudske misli, ali je i država dostignuće ljudske civilizacije. Profesor Madžar je u svojim knjigama dao opravdanje svim vladama od 2000. godine, da se ovakvim društvom ne može upravljati i da oni nisu ni za šta krivi. Ja verujem da su Dinkić, Đelić, Labus i ostali imali težak posao, ali verujem i da su ga radili loše i zato ne mogu da imam poštovanja prema njima. Madžar je pisao i da su oni završili iste škole i učili iz istih udžbenika i da sve isto znaju kao i mi. Ipak, ne znamo ko šta zna, kao što nismo znali ni ko šta ne zna, pre nego što su došli na vlast“, oštar je Sekulović.

Profesor Boris Begović, braneći poziciju liberala ukazao je da kritičari ove škole stalno ukazuju da je MMF najveća međunarodna neoliberalna organizacija koja po svetu uvodi ova načela.

„U istraživanju u kom su se poredile ekonomske politike zemalja koje su imale aranžmane sa MMF-om i koje to nisu, dokazano je da one koje su imale aranžman imale su i manju slobodu trgovine, manju zaštitu svojinskih prava, dok razlike u javnoj potrošnji nije bilo, što opovrgava tezu da je MMF neoliberalna organizacija. Takođe, često se navode azijski tigrovi kao primer rasta van neoliberalnog koncepta. Ipak ekonomske slobode u Južnoj Koreji su na nivou Francuske i Holandije. Ako je Zapadna Evropa neoliberalna, onda je i Južna Koreja“, ocenio je Begović.

On je istakao i da je Komisija za rast i razvoj, telo sastavljeno od političara i zvaničnika iz više zemalja, tako da kvalitet njihovog istraživanja nije na visokom nivou.
Srbija i pravda

Profesor Đorđe Đukić ukazao je na neke stvari koje su se od početka krize dešavale u SAD, a koje su ranije bile nezamislive.

„FED je držao državne obveznice i davao prekonoćne pozajmice privatnim korporacijama. Regulativa finansijskih tržišta se ispostavila kao neproduktivna jer regulatori nisu razumeli procese i finansijske derivate. Uprave banaka bile su zatečene, a deo industrije oteo se kontroli. Tržištu je neophodna suptilna regulacija radi elimisanja manipulacija, loših očekivanja i stvaranja stabilnosti. Regulatori u Americi su dopustili bankama da preuzmu ogroman rizik. Neveroavtno je da je EU dozvolila zemljama da se toliko prezaduže. Ugroženim zemljama potrebno je 905 milijardi evra samo da ostanu iznad površine. Međutim, bez velikih igrača kao što je Goldman Saks to nije moguće. Pitanje je i gde je granica neznanja, a gde „insajd“ trgovine“, objašnjava Đukić.

Od 2001. godine određene su pretpostavke, koje su svedene na ideologije i aksiome koji su pretočeni u ekonomske politike, a to je da je privatno apriori efikasnije od državnog, ističe Božo Drašković.

„U tome se uvek izostavlja socijalna efikasnost, koja je veća kod društvenog vlasništva“, ističe Drašković.

Danica Popović ističe da u ekonomiji kao nauci ne postoji kategorija pravde i nepravde, a ta kategorija je za političare i politikante.

„U stvarnosti su održiva oba modela i socijaldemokratije u skandinavskim zemljama i anglosaksonski model. Socijalna pravda je u redu ako ima ko da plati za to. U Norveškoj je porez na automobil 120 odsto pa sami plaćaju socijalnu pravdu. U Srbiji izgleda nećemo ni jedan model. Nećemo da ulažemo, ali hoćemo sve“, kaže Danica Popović.