Strane investicije u Srbiji - preti neoprostiv greh (4)

3. Osnovni argumenti protiv prodaje strancima preostalih dobrih preduzeća, Komercijalne banke i prirodnih resursa

Kada se govori o budućim iznosima SDI u Srbiji, vrlo važno je navesti da li se pod tim pojmom podrazumevaju samo grinfild i braunfild investicije ili se uz to, tu podrazumeva i prodaja „Telekoma“, poljoprivrednog i šumskog zemljišta, Aerodroma Beograd, „Energoprojekta“, Komercijalne banke, RT Bora, „Dunav osiguranja“, banja, vodnih izvora, rečnih luka, dela Pošte Srbije i dela EPS-a itd.

U tekstu koji sledi navešćemo osnovne argumente za tvrdnju da eventualna prodaja navedenih firmi i resursa strancima ne bi bile investicije, već, dezinvesticije i da ih zbog toga ne treba prodavati.

Telekom Srbija

U poslednjih pet godina Akademija inženjerskih nauka, druge kompetentne institucije, profesorka sa Berkli univerziteta Jasmina Vujić, prof. Aleksandra Smiljanić, prof. Jovan Dušanić, prof. dr Ljubodrag Savić, moja malenkost i niz od preko 100 drugih profeora univerziteta izneli su obilje argumenata koji govore da se „Telekom“ nikako ne bi smeo prodati strancima i to proglasiti „stranom direktnom investicijom“. To bi, sa stanovišta stanovnika Srbije, bila drastična dezinvesticija, a i suverenitet zemlje bi, nakon eventualne prodaje, bio bitno smanjen. Gotovo je zaboravljeno saopštenje Akademije inženjerskih nauka, sa kraja februara 2015.godine koje je bilo upućeno premijeru i nadležnim ministarstvima, a koje je potpisao bivši rektor BU sadašnji predsednik te Akademije prof. Branko Kovačević u kome se apeluje da se „Telekom“ ne prodaje, jer on ima strateški značaj za Srbiju. U toj poruci, bolje reći apelu, kaže se:

„Ukoliko se „Telekom“ proda stranom kupcu, sav telekomunikacioni saobraćaj prolaziće isključivo kroz mreže stranih kompanija. Ovaj saobraćaj uključuje komunikaciju svih građana, državne uprave, firmi, vojske i policije. Nadzor i praćenje saobraćaja se najefikasnije može obaviti u velikim čvorištima fiksne mreže koju upravo „Telekom“ poseduje. Prepuštanje kompletne telekomunikacione infrastrukture strancima ugrožava vitalne interese države“.

„Telekom“ poseduje kompletnu telekomunikacionu infrastrukturu kroz koju se prenosi saobraćaj svih mobilnih i internet operatera. I zato je vrlo rizično i neracionalno njega prodati strancima.

Obiljem argumenta navedeni profesori su dokazivali da će nakon eventualne prodaje „Telekoma“, ostvarena cena biti niska, da će nakon toga, kao što je bilo u Mađarskoj, Hrvatskoj, Makedoniji i nekim drugim zemljama, broj zaposlenih u njemu biti osetno smanjen, cene usluga znatno povećane i da će kupac manje investirati, a profit iznositi u zemlju gde je sedište kupca. Ja sam često isticao da ne vidim konkretnu delatnost ili konkretni projekat u koji bi se uložile dobijene pare, a koji bi ostvarivao višu profitnu stopu i viši iznos profita nego što sada ostvaruje „Telekom“, a pogotovu od budućeg njegovog iznosa kada se isplati dug grčkom OTE-u.

Neki od navedenih profesora, a i profesori Ustavnog prava i drugih pravnih disciplina su isticali da se ovo preduzeće, zbog pravnih ograničenja, ne može prodati strancima. Naime, u članu 85. Ustava Srbije piše da stranci ne mogu steći svojinu nad dobrima od opšteg interesa, u „Telekomu“ i njegova imovina je upravo to. Uz to, po članu 11, Zakona o javnoj svojini, kao i po članu 5. Zakona o privatizaciiji „Telekom“ i njegova imovina se ne bi smela prodati stranim licima.

Postavlja se pitanje ako telekomunikacione kompanije, mada u državnom vlasništvu u nizu zemalja Zapadne Evrope (kao što su Francuska, Norveška, Švedska, Finska, Švajcarska, Belgija, itd.), rade vrlo uspešno, zašto to ne bi mogao i „Telekom“?

Po svemu sudeći, tzv. sporazum iz predostrožnosti Srbije sa MMF obavezuje Srbiju da privatizuje „Telekom“, a to znači da će većinski vlasnik biti strano telekomunikaciono preduzeće ili, eventualno, Evropska banka za obnovu i razvoj. Ako taj diktat MMF i dalje važi – trebalo bi ga ignorisati, čak i po cenu da se taj sporazum raskine i pre ugovorenog roka.

Pobornici prodaje „Telekoma“ su isticali da on nije sposoban da investira i da ostane konkurentan na domaćem i stranom tržištu. Međutim, pokazalo se da njihov pesimizam nije imao pokriće. Naime, i pored otplate dela duga za kupovinu udela grčkog OTE-a i po tom osnovu smanjenja dobiti, „Telekom“ je u 2015. godini ostvario neto dobit od 120,642  miliona evra, dok je ona u 2012. iznosila 108 miliona evra. Dodajmo da je po ukupnom prihodu u 2015. godini sa 127,8 milijardi dinara „Telekom“  bio na prvom mestu preduzeća u Srbiji i da je sredinom tekuće godine u budžet Srbije uplatio 8,9 milijardi dinara. I bitno je naglasiti da je „Telekom“ u 2015. g. investirao čak 20,1 milijardi dinara, što je povećanje od čak 64% u odnosu na 2014. g.

Zbog svega navedenog, jasno je da prodaja “Telekoma” stranim pravnim licima ne bi smela da se obavi ni u kom slučaju, jer bi bio nedopustiv greh i prema sadašnjim, a pogotovu budućim generacijama ljudi koji žive i koji će živeti u Srbiji.

Saveti MMF i interesi

Smatram da je ovde vrlo korisno navesti preporuke Nobelovca Dž. Stiglica koje je on uputio funkcionerima SRJ 2001.g. „Postoje brojni slučajevi koji pokazuju da saveti MMF nisu u skladu sa interesima zemlje kojoj su upućeni. Morate se diplomatskim sredstvima suprotstaviti MMF, braneći vlastima interese jer je u pitanju razvoj celokupnog društva” (Ekonomist Magazin (12-03, 2001).

Čudno je, pa i nemoralno pritiskati, pa čak i ucenjivati Srbiju da proda „Telekom“ i druga strateška preduzeća, a da najrazvijenije zemlje Zapada sve češće zabranjuju prodaju privatnih preduzeća stranim kompanijama, pogotovu ako su one iz Kine. Nemačka vlada nije dozvolila da proizvođač poluprovodnika „Ankstron“ proda svoje akcije kineskoj firmi „Fujmanu“. Ili, pre nekoliko meseci kineska gigantska kompanija „Milea“, koja proizvodi sofisticirane tehnologije za automatizaciju proizvodnje, ponudila je nemačkoj firmi „Kuku“, koja je svetski lider u robotici i industrijskom inženjeringu, čak nešto više od 4,5 milijarde evra za akvizaciju (Delević, 2016). Međutim, i u ovom slučaju nemačka država nije dozvolila da sofisticirana tehnologija za automatizaciju dođu u ruke Kineza. Obrazloženje nemačke države, o zabrani prodaje „Ankstrona“ je bilo da se ne može dozvoliti transfer preko akvizicije najsavremenijih tehnologija i pri tome je iskazala zabrinutost za nacionalnu bezbednost u slučaju njenog slobodnog transfera i međunarodnih akvizicija. Dakle, i u ovom slučaju ispoljava se pravilo „Radite kako vam mi kažemo, a ne kako mi radimo“.

Komercijalna banka

Najavljena je još jedna vrlo problematična privatizacija za 2017.godinu, koju će biti vrlo teško, a verovatno i nemoguće izbeći. To je privatizacija Komercijalne banke. Naime, nakon ulaska Evropske banke za obnovu i razvoj u akcijski capital ove naše, do skora, najbolje banke, Srbija je prihvatila obavezu da svoj udeo u ovoj banci 2017. proda EBRD i biće teško tu obavezu izbeći.

S obzirom na činjenice da je krajem juna tekuće godine u ukupnoj aktivi bankarskog sektora Srbije učešće stranih banaka bilo 75,8%, a u kapitalu tog sektora 77,8%, jasno je da će nakon prodaje preostalog dela Komercijalne banke, to učešće biti još znatno veće.

Kada se govori o stanju Komercijalne banke i eventualnoj prodaji preostalog dela Srbije EBRD, postavlja se niz pitanja, a među njima se ističu:

1. Veoma je čudno da se Komercijalna banka, nakon višegodišnjeg isticanja vrlo pozitivnih poslovnih rezultata, sada nalazi u velikim finansijskim problemima. Zbog toga bi neka kompetentna institucija ili stručnjak od poverenja, morali istražiti njeno poslovanje i široj javnosti nalaze saopštiti. U svakom slučaju čudno je da - u uslovima kada su banke u Srbiji, gledano u celini, u prošloj godini udvostručile profit - KB u isto vreme beleži gubitak.

2. Privatna EBRD, najblaže rečeno, nije na visokom poslovnom, pa ni moralnom nivou, pa se vrlo lako može desiti da, nakon njenog eventualnog sticanja većinskog vlasništva, ona  osetno smanji broj zaposlenih, smanji izdatke za razne društvene i socijalne aktivnosti i da proda KB po zntno višoj ceni od one koju je platila, pa će, po Srbiju i njeno stanovništvo  ta tzv. strane direktne investicije - biti dezinvesticija.

3. Ako se ima u vidu zvanična najava da će uskoro u Srbiju doći moćna Kineska  banka i  još jedna ruska banka, jasno je da će domaće banke, ako uopšte prežive, imati simbolično učešće u ukupnom bankarstvu.

4. Nažalost, iskustva istočnoevropskih zemalja, sem Češke i Poljske, u kojima već dve decenije u bankarstvu dominiraju strane banke – nisu pozitivna, pa zato nije čudo što su neke od tih država, kada su, na primer, bili stambeni krediti sa klauzulom vezanom za švajcarski frank, donosile odluke kojima su sprečile ekstremnu pohlepu stranih banaka i zaštitile svoje građane koji su bili pogođeni svojvrsnom elementarnom nepogodom. I zbog te ispoljene pohlepe stranih banaka i njihove nespremnosti da povoljnim kreditima pomažu privredu i stanovništvo, razumljivo je zašto je vlada V. Orbana donela odluku da učini sve što je moguće kako bi vise od polovine bankarskog sektora Mađarske imale domaće banke.

Zbog svega navedenog, Srbija bi trebalo da preduzme sve što je u njenoj moći da status Komercijalne banke ostane nepromenjen. Ako se EBRD sa tim ne složi, trebalo bi razmotriti mogućnost i posledice eventualne jednostrane odluke Srbije o nepromenljivosti statusa Komercijalne banke, a uz to, trebalo bi doneti odluku i o formiranju razvojne banke i pri tome primeniti iskustva zemalja u kojima je takva banka dala dobre rezultate, odnosno doprinela rastu privredne aktivnosti.

Zemlja strancima

Prodaja zemljišta strancima se sada, uz vrlo problematična pravna tumačenja, čak i ilegalno obavlja. Od aprila 2017. godine, kako sada izgleda, biće neminovna, a pare dobijene po osnovu te privatizacije se statistički registruju i dalje će se registrovati kao “strane direktne investicije”, a to će u suštini, po logici zdravog razuma, biti dezinvesticije. Po ustavnim i relevantnim zakonskim rešenjima Srbije – zemljište se ne može prodavati stranim licima. Međutim, bivši ministri i bivše vlade Srbije su našli način da se od 2002. godine zemljište u Srbiji ipak prodaje stranim licima.

Bitna promena pravne regulative vezane za prodaju zemljišta stranim licima uvedena je Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju koji je Srbija 2012. potpisala  sa Evropskom unijom, po kome se ona obavezala da, nakon pet godina od potpisivanja tog sporazuma, omogući prodaju poljoprivrednog zemljišta pravnim i fizičkim licima iz zemalja EU pod istim uslovima kao kada se ono prodaje domaćim licima. Tada i sada Srbija je bila i ostala jedina zemlja koja nije - i ko zna kada će i da li će ikada biti - članica EU a koja je to prihvatila. Što bi se reklo, „pravila se većim katolikom od pape“.

Prihvatanje te obaveze je bilo i ostalo krajnje neracionalno, o čemu su detaljno pisali naši agrarni ekonomisti, posebno prof. dr Miladin Ševarlić (Ševarlić, 2015). S obzirom da je kvalitetno poljoprivredno zemljište u Srbiji znatno jeftinije nego u zemljama Zapadne Evrope i da je znatno manje izraubovano i manje zagađeno, realno je očekivati da će tražnja od kupaca sa tog područja biti velika, pogotovu kada se radi o zemljištu u Vojvodini i Mačvi. Imajući u vidu da cene poljoprivrednih proizvoda na svetskom tržištu već dugo imaju izražen rast i predviđanje najpoznatijih istraživača iz razvijenih zemalja da će njihov rast biti nastavljen, realno je očekivati da će interes potencijalnih kupaca zemljišta u Srbiji iz zemalja EU vremenom rasti. Već i ti nalazi govore u prilog tvrdnje da je prodaja najkvalitetnijeg zemljišta Srbije stranim licima potpuno ekonomski neracionalno.

Postoji i niz drugih argumenata u prilog ove tvrdnje. Navedimo samo neke. Prema podacima Svetske meteorološke organizacije, poslednje tri godine su bile najtoplije od kako se temperatura na celoj planeti meri. Njeni stručnjaci čvrsto veruju da će rast temperature biti nastavljen, što će imati za posledicu smanjenje poljoprivrednih površina i dinamičan rast cena velikog broja poljoprivrednih proizvoda. Srbija nije u zoni gde će temperature biti najviše povećane, pa bi ona, uz znatno povećanje poljoprivrednog zemljišta koje se navodnjava, mogla povećati i proizvodnju i izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.

Pored ogromnih mogućnosti za povećanje izvoza poljoprivrednih proizvoda u Rusku Federaciju, postoje realne mogućnosti ostvarenja visokog nivoa izvoza niza poljoprivredih proizvoda u Kinu, jer veliki interes za taj izvoz sistematski iskazuju najviši kineski funkcioneri.

Ako se odredbe o prodaji zemljišta pravnim i fizičkim licima iz zemalja EU počnu primenjivati kako je predviđeno, verovatno je da će i neke druge zemlje pokušati da od Srbije dobiju iste mogućnosti. To se pre svega odnosi na Kinu koja već kupuje zemljište u nizu zemalja Afrike i koja ima ogromne devizne rezerve (oko 3.700 milijardi dolara). Uz sve to, Kina nam je izuzetno naklonjena, njeni funkcioneri ističu da će Srbija biti njihov strateški centar preko koga će osvajati područja Balkana i da će u perspektivi tzv. „Put svile“ prolaziti i kroz Srbiju. Zbog svega toga, ali i zbog njenog  velikodušnog preuzimanja Železare Smederevo, a moguće i RT Bora, njene eventualne želje za kupovinu zemljišta u Srbiji teško bi bilo ne udovoljiti. ([1])

Na pomolu neoprostiv greh

Za mene je prodaja stranim licima najvažnijeg prirodnog resursa – zemljišta – neprihvatljiva. Prodati ogroman PKB strancima, koji je fantastično lociran, koji je za grad Beograd od vitalne važnosti, u koji smo za vreme komunista vodili vrlo visoke strane funkcionere koji su iskazivali divljenje za ono što su videli – bio bi neoprostiv greh. Njegove dugove koji su nastali pre dvadesetak ili tridesetak godina treba otpisati. Uz to, PKB treba osloboditi izdataka koji nisu vezani za njegovu osnovnu delatnost.

Posebno je potrebno povećati subvencije poljoprivredi i tako se bar malo približiti EU koje poljoprivredi obezbeđuje ogromne subvencije. Negativne posledice prodaje zemljišta stranim licima su vrlo nepovoljne. Navedimo neke od njih:

1.  Prodaja zemljišta stranim licima automatski znači gubljenje dela suvereniteta. Navedimo primer Argentine. Zbog ogromnih spoljnih spoljnih dugova, vrlo visokog stepena spoljne zaduženosti do čega je došlo krajem prošlog veka, (kada su MMF i druge međunarodne finansijske institucije isticali „fantastične argentinske privredne performanse“)  ta zemlja se našla u nemogućnosti da servira te dugove, i to je iskoristila američka firma „Monsanto“ pa je deo potraživanja kreditora Argentine otkupila i nakon toga je, uz pomoć odluka američkih sudova, prisilila Argentinu, koja nije mogla da otplaćuje dospele obaveze po osnovu tih kredita, da joj, kao kompenzaciju, ustupi vrlo veliki fond obradivog zemljišta. I nakon toga „Monsanto“ na tom zemljištu gaji genetski modifikovane proizvode, što je po stanovništvo i Argentinu imalo katastrofalne posledice.

2.  Po nizu osnova strane transnacionalne kompanije su postale vlasnici vrlo velikog dela kvalitetnog zemljišta u Keniji, i na njemu proizvode cveće ekstra kvaliteta koje se, po vrlo visokim cenama, prodaje na aukcijama u Holandiji i Engleskoj. Od celog tog biznisa domorodci, kao bedno plaćena radna snaga, dobijaju mrvice.

3. Transnacionalne kompanije su postale vlasnici ne malog dela zemljišta u Etiopiji, na njemu gaje izuzetno kvalitetan pasulj koji, po visokim cenama, prodaju na tržištu razvijenih zemalja. Međutim, zbog svega toga, pojavio se problem nedostatka pasulja za domaće stanovništvo, koje, zbog siromaštva, ne može platiti tako visoku cenu.

4. Kina je kupila oko tri miliona hektara zemljišta u Kongu, u Zambiji dva miliona, u Mozambiku i Tanzaniji po milion hektara i na tom zemljištu podižu naselja gde žive Kinezi koji organizuju obradu ili sami obrađuju tu ogromnu zemlju (Milošević, 3, 2016, 35), i već oko 40,000 Kineza živi na tom zemljištu, pa se tako stvara “država” u državi.

5. Bosna i Hercegovina je usvojila izuzetno liberalno zakonodavstvo koje reguliše uslove kupovine zemljšta, kuća i stanova od stranih fizičkih i pravnih lica. Zahvaljujući tome, desetine hiljada Arapa muslimanske vere su postali vlasnici građevinskog zemljišta i stanova. Na periferiji Sarajeva formiran je čitav grad gde su vlasnici isključivo Arapi. U toku jednog dela godine kada su oni u najvećem broju prisutni u tom naselju – pristup građanima BiH nije dozvoljen. Procenjuje se da će kroz nekoliko godina na tom mestu biti formiran grad od oko 40.000 stanovnika, da će u njemu biti luksuzni hoteli, moderan bazen, rekreativni centar i drugi objekti koji će ulepšavati život stranih vlasnika a domorodcima, najverovatnije, neće biti dozvoljen pristup (sem radnoj snazi koja će biti bedno plaćena). Dakle, time će stvoriti “država” u državi.

Zbog svega izloženog, predlažem da Srbija diplomatskim sredstvima pokuša da ubedi EU da se član Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji reguliše obavezu Srbije da pravnim i fizičkim licima iz zemalja EU prodaje zemljište pod istim uslovima kao i domaćim – poništi. Ako ona to ne prihvati, Srbija bi, poput Mađarske (a izgleda i Bugarske), mogla doneti jednostranu odluku o njegovoj suspenziji. Ako Mađarska nije bila kažnjena zbog suspenzije obaveza o prodaji zemljištva licima iz zemalja EU, moguće da u tom slučaju ne bi bila kažnjena ni Srbija. Čak i ako bi Srbija zbog toga bila kažnjena, šteta bi bila manja od one koju bi donela prodaja zemljišta.

Kada se govori o tzv. SDI u poljoprivredi Srbije, jedna od njih je vrlo aktuelna a verovatno je da će njena realizacija krenuti tokom iduće godine, ali je ona, po mnogo čemu, vrlo problematična, pa čak u dugom roku i štetna. To je ugovor Vlade Srbije sa nemačkom firmom „Tenis“. Vlasnik te firme ima u planu da u Srbiji podigne 24 velike farme svinja, a vlada će mu dati u zakup na 30 godina u proseku 3.000 hektara po farmi, odnosno 72.000 hektara za sve farme. Iz ovih cifara je jasno da „Tenis“ planira ogromnu proizvodnju svinja u Srbiji.

Međutim, mnogo što šta je nejasno u vezi sa tom tzv. SDI. Prvo, da li će se sva proizvodnja realizovati u inostranstvu? Drugo, ako se deo bude realizovao u Srbiji, kakve će to efekte imati na domaću proizvodnju. Treće, da li će Srbija i u ovom slučaju subvencionisati tu kompaniju po osnovu novozaposlenih lica? Četvrto, s obzirom na činjenicu da je to ekstremno prljava proizvodnja uz veliku opasnost po zdravlje zaposlenih, da li je dogovorena dužina radnog vremena neposrednih radnika i njihova maksimalna zdravstvena zaštita. Peto, preti li opasnost da vlasnik „Tenisa“ dovede radnu snagu iz Kine, Indije, Vijetnama i drugih azijskih zemalja gde je radna snaga vrlo jeftina i spremna da radi i po 15 časova dnevno? Šesto, da li se neodgovorno  nipodaštavanju upozorenja vrlo ozbiljnih ekologa koji tvrde da će ta ogromna proizvodnja zagaditi vazduh, vode i deo zemljišta. Sedmo, da li se zna šta će se raditi sa ekstremno smrdljivim đubretom koje će se stvarati u ogromnim količinama? Zbog svega navedenog, pribojavam se da će ova tzv. SDI, na kraju pokazati kao dezinvesticija, jer će u dugom roku  doneti više štete nego koristi.

Svi argumenti protiv prodaje poljoprivrednog zemljišta stranim licima važe i za eventualnu prodaju šumskog zemljišta i vodnih resursa  lociranih u Srbiji. I zbog toga sam apsolutno protiv njihove prodaje stranim licima.

Izvori lekovite vode

Za mene je neprihvatljivo opredeljenje Vlade, a delom čak i Penzijsko-invalidskog fonda Srbije da se sve banje Srbije privatizuju, a to bi značilo da bi neke od njih postale vlasništvo stranih lica. Pri tome nije jasno šta oni podrazumevaju pod pojmom „banja“. Ako se pod tim pojmom podrazumevaju izvori lekovite vode – protiv sam takve privatizacije, jer bi i to bilo protiv odredbi Ustava i zakona Srbije. Ako bi strane firme otkupile izvor lekovite vode neke banje, one bi u budućnosti mogle postati isključivi korisnik te vode ili bi deo prodavale domaćim odmaralištima, lečilištima i hotelima po visokim monopolskim cenama.

Država bi trebalo da stimuliše strane direktne investicije u banjama, ali bez dozvoljavanja da neki od investitora steknu monopol na mineralnu vodu konkretne banje. Uostalom, postavlja se pitanje kako neke banje u Srbiji vrlo uspešno posluju iako najvećim delom nisu u privatnom vlasništu?

I, na kraju, zašto Srbija ne prihvati praksu Nemačke u kojoj su vodni banjski resursi državno vlasništvo, ali se upravljanje njima prepušta lokalnim upravama? To pogotovu što se takva praksa pokazala finansijski vrlo uspešnom.

Na osnovu svega navedenog, smatram da bi država, umesto ulaganja ogromih para u put Niš – Drač, ta sredstva trebalo da usmeri u modernizaciju hotela, lečilišta i druge zdravstvene infrastrukture u banjama koje su sada u velikoj krizi.

Eventualna prodaja RTB Bor nekoj stranoj kompaniji vrlo je diskutabilna. Tačno je da je RT Bor u velikim finansijskim problemima, i da je problem prodaje njegovih proizvoda na svetskom tržištu, zbog svetske ekonomske krize, vrlo ozbiljan jer su cene bakra vrlo niske. Međutim, veliko je pitanje, na koje niko ne može odgovoriti, šta će se sa cenama bakra dešavati u narednih 5-6 godina. Podsećam da je za vreme Pinočea u Čileu strancima prodat ogroman broj preduzeća. Ali, iako je postojao ogroman interes stranih, pre svega američkih kompanija, za kupovinu daleko najvažnijeg preduzeća iz industrije bakra „Kodelka“, Čile ga nije prodao i zahvaljujući njemu i ogromnom izvozu koje je ono ostvarivalo, Čile se izvukao iz teške dužničke krize. Zbog teške devizne situacije u kojoj se Srbija nalazi i u kojoj će se i u budućnosti nalaziti, bilo bi tragično da se 5-6 godina, nakon eventualne prodaje, konstatuje da je to bila greška, jer je cena bakra u međuvremenu znatno povećana. Zbog svega navedenog, po mom mišljenju, za Srbiju bi bilo najbolje da Kinezi, što je krajnje neizvesno, preuzmu rukovođenje i plasman proizvoda RTB Bor, a da Srbija ostane bar većinski vlasnik tog, za Srbiju najvažnijeg, industrijskog preduzeća.

Energoprojekt, Aerodrom Beograd, EPS, Pošta Srbije

Protiv sam prodaje stranim licima „Energoprojekta“ i Aerodroma – Beograd, jer posluju vrlo uspešno i ne vidim razlog da tako ne bude i u budućnosti, bez obzira, šta će ostati u većinskom, pa čak i u potpunom državnom vlasništvu. Bitan uslov za to je – vrhunski menadžment.

U najnepovoljnijem slučaju moglo bi se dozvoliti prodaja manjinskog dela EPS i Pošte Srbije, mada sam pobornik da ova preduzeća ostanu u potpunom vlasništvu države Srbije i njenih građana koji bi mogli postati suvlasnici preko kupovine dela njihovih akcija.

U političkim krugovima i među ekonomistima, koji su udareni u glavu maljem ideologije neoliberalizma, ističe se da ni jedno preduzeće, ni jedna banka ne može uspešno poslovati - ako su u vlasništvu države Srbije. Oni ističu da su privatizacije u kojima su kupci strane firme najbolja opcija, jer one mogu više da plate, a i superiorne su kada su u pitanju buduće investicije i mendžment.

Kao ilustraciju navedimo da je jedan bivši premijer u Vladi Srbije izjavio da Srbija nije socijalistička već kapitalistička zemlja i da zbog toga u njoj ne mogu biti državna preduzeća, državni poljoprivredni kombinati i državne banke. Kao rezultat toga stava jeste ugovor sa EBRD o prodaji Komercijalne banke, pokušaj prodaje i „Telekoma“, i, naravno prihvatanje rešenja da se od aprila 2017. godine poljoprivredni kombinati i poljoprivredno zemljište uopšte mogu prodavati pravnim i fizičkim licima iz zemalja EU pod istim uslovima kao kada se prodaju domaćim licima.

Zablude srpske politike

Navedeni stavovi ekstremnih neoliberala u Srbiji su neprihvatljivi, ako se znaju sledeće činjenice:

a) U Norveškoj postoji dvadesetak državnih preduzeća koja vrlo uspešno posluju i ta zemlja ima najviši per capita dohodak, gotovo 100.000 dolara. “Telenor” su formirali penzioni fondovi pa je postao uspešna TNK, a njena filijala u Srbiji vrlo uspešno posluje.

b) U najrazvijenijoj zemlji EU, Nemačkoj postoji niz državnih banaka koje vrlo uspešno posluju, dok u nizu nekih zemalja EU, naročito istočnoevropskih, postoje samo privatne banke - po pravilu strane, a mnoge od njih neuspešno posluju.

c) Ako su strane kompanije „Telenor“ i NIS koje nisu u većinskom privatnom vlasništvu, među najuspešnijim u Srbiji, zašto ne bi mogle biti uspešne i državne domaće kompanije i domaće banke.

d) Ako je Komercijalna banka godinama bila među najuspešnijim, ako „Telekom“ ostvaruje najveću dobit, ako „Energoprojekt“ i Aerodrom – Beorad posluju uspešno - zašto to ne bi moglo biti nastavljeno i zašto tako ne bi mogla poslovati i neka druga državna preduzeća u Srbiji?

Na kraju, moram još jednom naglasiti: ako se stranim licima prodaju najvredniji privredni resursi, najbolja preostala preduzeća i Komercijalna banka, Srbija će de facto postati specifična kolonija koja nije nastala vojnom intervencijom (kao što je bio slučaj sa klasičnim kolonijama) već krajnje neodgovornom rasprodajom prirodnih resursa, preduzeća i banaka. U tom slučaju, ona će i dalje biti u vrhu rang lista po „odlivu mozgova“ u inostranstvo i sve će više postajati zemlja očajnog staračkog stanovništva. I to bi bio nedopustiv greh sadašnjih najviših funkcionera i intelektualaca prema sadašnjim mlađim i budućim stanovnicima Srbije.

[1]Neposredno nakon potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije sa EU, na jednom ručku koji je samo za mene priredio, tadašnji ambasador Kine u Srbiji me je upitao „Zašto Srbija ne bi potpisala  sporazum i sa Kinom kojim bi se omogućila prodaja zemljišta njenim pravilim i fizičkim licima“. Moj odgovor je bio da je to stvar međudržavnog dogovora Kine i Srbije.

(kraj)

Literatura:

Gunder, Frank (1976), Economic Genocide in Chile: Monafrist Theory Versus Humanity, Spokesmen Books, Nottingham, UK

Delević, Uroš (2016), „Siromaštvo za budućnost“(Politika, 1.11.2016,s.22)

Dušanić, Arsenije (2011), Vlasnička struktura banaka, Beogradska bankarska akademija, Beograd 2011

Dušanić, Jovan (2011), „Prodaja Telekoma“ Destrukcija ekonomije, knjiga treća, Beograd 2011

Klajn, Naomi (2009), Doktrina šoka: procat kapitalizama katastrofe, prevod sa engleskog Tanja Milosavljević, izdavač „Samizdat“ B 92, Beograd 2009

Kapor, Predrag (2011), „Efikasnost sistema podsticanja stranih direktnih investicija u Srbiji“, Zbornik Položaj i perspektive Srbije u svetskoj privredi. Izdanje Naučno društvo ekonomista Srbije (sa Akademijom ekonomskih nauka) i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd 2011

Kovačević, Mlađen (2003), „Izgledi i podsticajne mere za strane investicije u Srbiji i Crnoj Gori“, Uvodni referat za savetovanje koje su organizovali Naučno društvo ekonomista SRJ i Institut za međunarodnu politiku i privredu, Ekonomski anali, tematski broj

_________,  (2006), „Stanje i perspektive privrede Srbije“, uvodi studije za savetovanje u organizaciji Instituta ekonomskih nauka  i Bankarske akademije, Zbornik, Stanje i perspektive privrede Srbije, Beograd, 2006.

_______, (2009a), „Privatizacija u značajnim krugovima“, Zbornik, Kraj privatizacije – posledice po razvoj i zaposlenost, Institut ekonomskih nauka i Bankarska akademija, Beograd

_______, (2011), “Privreda Srbije pred privrednim i finansijskim kolapsom“, Zbornik radova Privreda Srbije u drugom talasku krize – izgledi za 2012, izdanje Naučno društvo ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka, Beograd, 2011.

_______, (2012b), „Katastrofalne posledice najveće zablude ekonomske nauke – neoliberalizma“, Zbornik Globalna kriza i ekonomska nauka – neoliberalizam i alternative, izdanje Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet, Beograd, 2012

_______, (2014), „Uzroci deindustrijalizacije i ograničenja za reindustrijalizaciju“, uvodni referat za savetovanje koje su organizovali Institut ekonomskih nauka i Bankarska akademija, Zbornik Deindustrijalizacija u Srbiji – Moguća revitalizacija industrijskog sektora, Beograd 2014

_______, (2014), „Ograničenja i uslovi za zaustavljanje privrednog i društvenog sunovrata Srbije“, Zbornik Moguće strategije razvoja Srbije, izdanje Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd 2014.

_______,(2015). „Urušavanje ljudskog kapitala u Srbiji: dimenzije, uzroci i mogućnosti zaustavljanja“, uvodni referat za savetovanje koje je 2014.g.organizovala Akademija ekonomskih nauka, časopis Nacionalni interes br- 1/2015, izdanje Institut za političke studije, Beograd 2015

_______, (2016), „Srbija ostaje u dubokoj ekonomskoj krizi“ Zbornik Ekonomska politika Srbije u 2016.godini,  Naučno društvo ekonomista Srbije (sa Akademijom ekonomskih nauka) i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd 2016

Maddison, Angus (1995), Monitoring the World Economy 1820-1992, Paris

Madžar, Ljubomir i M. Kovačević (2013), Političke institucije, politički akteri i ekonomske performanse: slučaj Srbije, priredio A. Prnjat, izdanje Ala univerzitet, Beograd 2013

______, (2013), “Sistemsko zavereničko u ekonomskom nazadovanju“ Glasnik za društvene nauke, br. 5. 2013, Beograd 2013

Menciger, Jože (2003), „Does foreign direct investment always enhance economic growth“, Kyklos, no 3-4 2003)

Mijatović, Boško (2012) „O tzv. neoliberalizmu“, Zbornik Globalna kriza i ekonomske nauke – Neoliberalizam i alternative, izdanje Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet, Beograd 2012

Milošević, Zoran (2016), „Kad neka moć očvrsne“, Pečat br. 437, 16.09.2016.

Ministarstvo finansija Republike Srbije (2015). Fiskalna strategija Srbije za 2016. i projekcije za  2017. g. i 2018. godinu, Beograd 2015

Pogača, Zoltan (2015), Intervju, Pečat br. 350, 2015.

Scot, Kajl (2026), Intervju Nedeljnik br. 248, 13.10. 2016, s.29-37

Ševarlić, Miladin (2015),“Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji“, Repulički zavod za statistiku, Beograd, 2015.

Stiglits Joseph (2001) „IMF-s Four Steps to Domination“ The Observer, 29.04.2001, London

OECD (2016), The World Migration Outlook, Paris 2016

Perkins, Dzon (2012), Ispovest ubice ekonomije (prevod grupe prevodioca), Beograd 2012

UNCTAD (2015), The World Investmen Report, Geneva 2015.

The World Bank (2011), The Road to Prosperity, Productivity and Export, Washington 2010.

The World Economic Forum, 2016. The Global Competitivenes Report 2016-2017, Geneva 2016

[1] Neposredno nakon potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije sa EU, na jednom ručku koji je samo za mene priredio, tadašnji ambasador Kine u Srbiji me je upitao „Zašto Srbija ne bi potpisala  sporazum i sa Kinom kojim bi se omogućila prodaja zemljišta njenim pravilim i fizičkim licima“. Moj odgovor je bio da je to stvar međudržavnog dogovora Kine i Srbije